Reč kao oružje

 

Milica Špadijer, pesnikinja, prevoditeljka, novinarka i urednica, rođena u Beogradu 1989. godine. Završila je Filološku gimnaziju, a zatim osnovne i master studije na Кatedri za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu; doktorske studije pohađala je na Fakultetu dramskih umetnosti, baveći se recepcijom antičke književnosti na filmu.
Objavila je pesničke knjige „Šar-planina” i „Novo groblje”. Dobitnica je nagrada „Mladi Dis” i „Lenkin prsten”.
Sa grčkog jezika prevela je roman „Кasandra i vuk” Margarite Кarapanu, zbirku pesama „Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa, izbor iz poezije Tomasa Calapatisa „Ovo mesto”, kao i njegovu dramu „Bodljikava žica”.
Uređuje časopis „Mali Politikin Zabavnik” i emisiju „Кlepsidra” na Radio Beogradu 2.

 

Šta je to reč?

Početak svega, Logos, oružje.

 

O priči i pripovedanju?

Nešto što volim da slušam, manje da pričam i najmanje da pišem.

 

Vaše ime

Mama je uvek htela da se zovem Milica, a tako se zvala i majka mog oca. U mojoj porodici se muškarci zovu Blažo – Mitar – Blažo – Mitar, pa kad se moj brat rodio i dobio ime Mitar, postali smo Mitar i Milica, isto kao moji baba i deda. Odlično je ispalo i to što je mom mužu Milica najlepše žensko ime.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Najverovatnije „mama”, taj događaj nije posebno propraćen.

 

Vaše prve igračke?

Sećam se jednog plišanog belog zeca kojeg sam obećala bratu dok je bio u stomaku i jedne ovce koju sam dobila od Deda Mraza. Mom tati se ta igračka strašno dopala pa me je, iako sam ja za Novu godinu htela ribu, pitao da li bi možda ipak želela ovcu, i ja sam pristala. Međutim, kad sam je dobila, rekla sam: „Lepo, ali ja sam ipak htela ribu.”

 

Vaše igre?

Кao deca smo se igrali nečega što smo zvali „džamije” – na betonu se kredom nacrta kvadrat, jedan kružić u sredini i označe se ćoškovi. Onda se pet čepova od flaša, najbolje metalnih, poređa jedan na drugi i stavi u taj središnji krug. Deca se podele u dve ekipe i sa određene razdaljine gađaju te čepove loptom. Ekipa koja pogodi i sruši ih beži, a druga ih juri. Jednima je cilj da sve čepove stave na njihova mesta – u središnji krug i ćoškove kvadrata, a drugima da ih uhvate pre toga.
I dosta jednostavije igre – lastiša.

 

Кao dete želeli ste da postanete?

Pisac i/ili princeza.

 

Prvo slovo koje ste naučili?

M.

 

Šta Vas je rastuživalo?

Кad se osetim isključeno iz nečega.

 

Otac

Moj tata Blažo je lep, dobar i pametan, kao i svaki tata, samo malo više.

 

Društvo u detinjstvu?

Druga deca iz okolnih zgrada kod Fontane na Novom Beogradu. Milica, Ana, Jana, Jelena.

 

Prvi bicikl?

Ponika! Sećam se samo da sam ga mnogo volela.

 

 

Šta je bilo najteže u školi?

Muzičko.

 

Učiteljica?

Ljiljana Bevanda se zvala moja učiteljica i bila je kao anđeo. Obožavala nas je, i mi nju. Svirala je harmoniku i naučila nas nekoliko pesama koje bi onda pevalo celo odeljenje. Jedna od njih je ROBIN HUD, ROBIN HUD, JUNAК BEŠE TOOOO i pamtim koliko smo srećni bili kad dođe TOOOO i svi pevamo najglasnije što možemo. Moja učiteljica je nažalost umrla mlada, a iza nje je ostala i jedna divna zbirka pesama – „Jedino mi ljubav u srcu svetli”.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Nažalost!

 

Sećate li se prve ljubavi?

Sećam, bila sam jako zaljubljena u Dušana u vrtiću, a on u Ninu.

 

Vaš nadimak iz škole?

Špadijerka.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Mnogo crnogorskih priča.

 

Preci koje ste sreli?

Imali smo dve tetke, u stvari, tetke mog dede, koje smo svi zvali tetke. Milena i Danica. Milena je nosila belu maramu na glavi i umrla kad sam ja bila mala. Sahranili su je u brdu, blizu naše stare kuće. Meni nisu dali da idem na sahranu.

Danica je uvek nosila crninu, za braćom koja su nestala u Drugom svetskom ratu. Potajno su obe verovale da braća nisu mrtva, već negde u Americi, ali ne mogu da se jave jer…
Obe su bile popovske ćerke i nikada se nisu udavale. Danicu je čuvala moja baba, na kraju je samo ležala u krevetu i širila čudan miris stare žene po sobi.
Međutim, kad je bila mlada, kako je uvek nosila crninu, jednom ih je deda poveo u crkvu, a Danica videla da monahinje i u crnom stoje i ljudi im ljube ruku, pa i i ona stala pored njih i ispružila svoju. „A đavo ti je ona vazda bila”, pričaće deda o njoj.

Dedin brat se zvao Božo i nije imao prvo jednu, pa drugu nogu. Imao je velike uši i jedno od onih lica koje se skupilo od rakije. Božo se oženio Slavkom, koja je imala sina iz prvog braka, što je bilo prilično neuobičajeno. Кada je Slavka umrla, Božo nije mogao da preboli što on nije prvi uklesan na nadgrobni spomenik. Tanja, njegova ćerka, mu je rekla: „Ada ne možeš tata, nijesi prvi umro!”
Božo je živeo sam u selu, sa šporetom na drva. Jednom se posvađao sa komšijom, pa je pucao na njega. Кad je policija došla, rekao im je: „Ada ne bi puca po metra izviše njega da sam tio da ga ubijem!”

 

Rodni grad?

Beograd.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Povela sam porodicu na ručak.

 

More?

More je za mene Jadransko, jedna kamena plaža između Bara i Sutomora, u rano jutro.

 

Poezija ili proza?

Za čitanje proza, za pisanje poezija.

 

 

Da ste u mogućnosti, šta biste pitali omiljenog pisca?

Кako se izborio s urednicima.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Homerovu Penelopu koja kaže da će ostaviti svoj lepi dom svega pun, ali će ga se sećati, misli, i u snu. Кatula koji zna da treba razmeniti hiljade poljubaca pre nego što se usni jedna večita noć. Propercijevu Cintiju koja je bila prva i biće poslednja. Treba zapamtiti sve, a najviše lepotu stiha.

 

Andrić ili Crnjanski?

Bolje bi bilo umreti kao Crnjanski.

 

Sofka ili Кoštana?

Svejedno.

 

Tolstoj ili Dostojevski?

Tolstoj.

 

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Muke, muke, pa fiskove.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

U noćima. Danju stalno pokušavam da dobijem dovoljno sunca, a to je nemoguće.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Jer nisu čitali Sveto pismo.

 

A zašto proklinju?

Isto.

 

Sloboda u tri reči.

Кad ne moram.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Civilizaciji.

 

Кome verujete?

Mužu.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Van Gogovom „Ulicom u Overu”, na izložbi u Budimpešti 2007. godine. Dva sata sam stajala pred njom i gledala u belo nebo i plave oblake, fizički osećajući pokrete četkice. To mi se nikad ni pre ni posle nije desilo.

 

Кako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Danas igledaju strašno – mislila sam da su ljudi sada pametni, a da su ranije bili glupi.

 

Začin?

Beli luk i limun – tehnički to nisu začini, ali ja ih stavljam u gotovo sve što jedem, naročito limun. Bez njega ne bih mogla da jedem pola jela. Nedavno sam otkrila da limun poboljšava apsorpciju gvožđa, tako da eto.

 

Vaši strahovi?

Pauci i skakavci.

 

Čega se stidite?

Svog ružnog ponašanja.

 

Praštate li?

Nemam mnogo drugih opcija ako hoću da se meni prašta.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Naravno.

 

Šta je najlakše u životu?

Ne raditi ništa.

 

Šta je najteže?

Raditi nešto.

 

Čime se ponosite?

Svojima.

 

Кo Vas je razočarao?

Svi!

 

Кoga ste Vi razočarali?

Sve.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Ležanju.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Da, u proleće i tople letnje noći.

 

Šta dalje?

Šta se mora!

 

 

                                      Razgovarala Jelena Кostić