Tata, ljudi i ja

Jednom prilikom je pao sa stolice i slomio ruku. Klatio se dok je razgovarao s gostima za trpezarijskim stolom. Imali smo te stolice u kojima si mogao da se ljuljaš i da ti se čini da je nemoguće prevrnuti se unazad. Potom je nosio gips i prestao je da puši, to je tad bilo moguće ali ponovo je propušio nakon prve operacije.

Bila sam mala, možda sam imala četiri ili pet godina kada mi je dao da probam cigaretu. Ništa odvratnije nisam okusila.

Vodio me je u vrtić i ja sam jurila njegovu senku a on je brzim hodom uspevao da mi umakne. Trčala sam, on je lagodno hodao a senka je ipak stalno izmicala. Bilo mi je nepojmljivo kako neko može da bude toliko brži od mene. Zar od mene?

Slična misao me je pogodila dvadesetak godina kasnije kad sam sa Filipom igrala basket. Pokušala sam da krenem na koš ali me je on blokirao svojim telom. Samo je stao, kao zid od cigle a ja sam odletela unazad kao pero. Kako je moguće da je neko, pa makar bio i muškarac, toliko jači od mene?

Bila sam košarkašica. A pre toga, tati sam pravila frizure s raznobojnim gumicama i šnalicama, to mi je bila draga igra. Jednom smo sedeli u čekaonici Doma zdravlja. Preskakala sam crne podne pločice i gazila samo bele a on je hodao po liniji fuga od zida do zida sa crvenom mašnom na glavi koju sam mu ja tu postavila i insistirala da ostane. Doktorka mu je rekla da je šarmantan a meni verovatno propisala sirup za kašalj.

Svi smo kašljali u porodici.

Pevušio je narodnjake, blago promuklim ali visokim glasom. Da su meni dvadeset i dve, ja bih mogo u životu sve.

Ljubio je mamu kad uđe u kuću i kad krene van. Jednom su ležali šćućureni na trosedu i gledali Smrtonosno oružje. Bio je lepši od Mela Gibsona.

Rasklapao je uređaje i posle ne bi umeo da ih sastavi.

Jednom je usisavao unutrašnjost kućišta računara i ja sam vikala na njega da kućište ne sme da se okreće kako mu volja jer su tu smešteni osetljivi čipovi. Nisam znala o čemu pričam, ali zar ja da ne budem uverena da znam o čemu pričam iako ne znam? On je samo nastavio da usisava i rekao da je to dobro za ventilaciju.

Ostavila sam fiksni telefon na podu nakon što sam satima razgovarala s drugaricom. Slučajno ga je zakačio nogom u prolazu i ja sam mu rekla da gleda kuda ide a on je rekao da se telefon ne ostavlja na podu.

Video me je da pušim, nežno me uštinuo za ruku u kojoj sam držala cigaretu i prošao pored mene. Mama je posle zgužvala paklu cigareta a ja sam kupila novu od narednih para za užinu.

Jednom sam srela Aleksandra Berčeka na ulici i rekla mu: “Dobar dan” i on mi je uzvratio pozdrav. Nisam ga poznavala, mislila sam da je to otac mog druga. Moj tata je često njemu popravljao po kući, znao je sa strujom.

Kad mi se pokvarila TA peć nakon njegove smrti, plakala sam, satima sam plakala. Kog majstora da zovem? Gde je moj majstor? Zašto se peći kvare i nakon smrti električara? Zašto uopšte umiru majstori?

Mama se ljutila kad neko zove na fiksni i traži majstora. Njen muž nije bio majstor, on je bio ozbiljan čovek koji se bavio ozbiljnim, kancelarijskim poslom, kao ona, a sada i ja. Meni su žice bile ozbiljno zapetljana i opasna stvar. Mog muža Filipa je jednom udarila struja kad je kuvao kafu u plastičnom, kineskom kuvalu. Zatresla mu se cela leva strana tela a šaka u kojoj je držao kuvalo se ukočila u stisku nad kojim je izgubio kontrolu. Izbio je kuvalo udarcem desne ruke o levu a kafa je pljusnula na zid.

Moj tata je pio kafu bez šećera, kao i ja.

Nosio je teget radno odelo, džepovi su mu bili puni alata.

Jednom sam šetala psa. Mi kučkari smo se okupljali u grupici od pet do deset ljudi sa psima, svakog dana oko četiri popodne. Među nama je bio jedan markantan muškarac s crnim pit bulom. Povremeno su tu svraćali nepoznati i opasni, pa je tako jednom u našu družinu puštenu s lanca i naviknutu na uvek isti čopor, došao jedan ćelavi tip sa šarplanincem. Pit bul se zaleteo i napao psa. Obletao je oko njega ujedajući ga po celom telu. Jedva su ih razdvojili. Ćelavac je bio besan što je pit bul izveden u šetnju bez povoca, ali to je bila njegova teritorija, naša teritorija i na njoj nisu važila pravila ni Komunalne milicije ni nepozvanih ćelavaca. Markantni je lagano krenuo da vadi alat iz džepova svog teget radnog odela, spremajući se za tuču. Poželela sam da se udam za njega ali ipak sam se udala za Filipa.

Moj otac se nije tukao.

Čuvao je pištolj pored uzglavlja.

Jednom smo bili u dvorištu i igrali se loptom. Najednom je pukla petarda u blizini i on je instinktivno legao na zemlju.

Nije mi pričao o ratu u Hrvatskoj. Gde odlaze sećanja mrtvih ljudi?

Radio je ozbiljan, kancelarijski posao koji je bio rastakan nitima koje su izazivale kuršlus kad su ih bacali tokom bombardovanja Obrenovca. Razboleo se. Operisan je. Bio je u komi. Kašljao je. Vodila sam ga u pozorište da gledamo moju omiljenu predstavu i on je morao da izađe iz sale da ne bi ometao glumce kašljem.

Zaboravljao je stvari. Imao je veliki ožiljak na glavi ali više nije imao kose u koju bi mogla da se zadene crvena mašna. Govorio bi nešto pa bi posle nekoliko minuta ponovio isto. Postavljao je pitanja i nije pamtio odgovore. Kada sam nakon njegove smrti spremala ispit iz Političke ekonomije, nisam mogla da razumem nijednu rečenicu. Kada bih došla do kraja, zaboravila bih početak. To nisu bile teške filozofske rečenice, bile su sasvim obične. Pomogli su mi antidepresivi.

Kupovao je gluposti preko Telešopa: naočare sa 3d staklima, masažer sa sedam različitih nastavaka, lonac za kuvanje na pari.

Bio je u invalidskoj penziji.

Pokušao je da ušrafi držače za police u mojoj sobi, ali ih je postavio očigledno ukrivo. Videla sam to kad sam se vratila s fakulteta. Upala sam ljutito u dnevnu sobu, spremna da vičem: “Zašto si mi upropastio zid?” Mi smo često vikale na njega, mama, sestra i ja. Sedeo je za trpezarijskim stolom, imali smo te stolice u kojima si mogao da se ljuljaš i da ti se čini da je nemoguće prevrnuti se unazad. Desna strana lica mu je bila iskrivljena. Ćutala sam. Mama je rekla: “Tata se ne oseća dobro. Ići će na još jednu operaciju.”

Filip ga nikada nije upoznao. Umro je kad sam imala dvadeset i dve godine.