.
.
.
Smrt moljcima
.
Stan su nam zauzeli kuhinjski moljci
ljubitelji pasulja i vlažnih lica
iz tamnog drveta i poklopaca za šerpe
izleću
.
ubile smo nekoliko i ostavile druge
da se dive prizoru na zidu
završićete ovako, čujete li
napolje
.
rekli su da ih sirće ubija
više nikom ne verujem
odlažu sneg nedeljama
lete
.
iznad glava, ispred očiju
pored pokvarenih oraha
urlik pred konačnu bitku;
i smrt moljcima
.
.
Dom
.
Ideja je sada terasa manje
dom posmatram sa ulice
zazidana kutija bez prozora
.
Zamišljam
kako me čeka miris mesa,
osmeh među ušima
da ostanem zauvek
.
da li mesto boravka
određujemo cementom ili ljudima
sopstvo će morati da posluži
kao nesiguran temelj
.
sklon urušavanju
dok ne zapevam
pesmu o majstorima
.
.
.
Jedan sasvim uspeo dan
.
oblaci su nas prevarili,
brzo su pobegli,
moje telo se prži na plavom
ispresecanom belim linijama
dok se trudim da otvorim oči
.
sunce me uspavljuje
i tera da mislim o pesku
pa stiskam šake u prazno
hteli smo da potopimo glave
spasilac je zabranio
.
robot čisti bazen
spasilac poštuje robota
i hteo je sliku bez majice
jer ima plave oči i pištaljku
kao voda, kaže
.
most podrhtava dok baca senku na nas
čovek sa šajkačom je digao ruke
u znak pozdrava mladima.
u povratku smo pretekli traktor,
.
polja su promicala dovoljno sporo
da ih možeš upamtiti.
došlo mi je da zagrlim sve
i ostanem na starom putu,
žuti znak iskrsnu
nešto pre zalaska
.
.
Koh
.
Pas miriše na koh, posle kiše
u meni se tek prikuplja vrisak.
da li će jutro doneti olakšanje
lavež odjekuje naseljem
pas čezne za čvrstim tlom
posmatramo mravlji svet
kroz rešetke terase
.
.
Na dnu
.
Ovde se davimo stalno
u gradu bez dubokih voda
nebo je daleka površina
dok gazimo po skeletima
nemarno okrenuti ka istoku
.
.
Ocu
.
Nestao si kada sam počela da otkrivam odraz
otvorila sam vrata za tebe
i to je tuđe sećanje
ceo si napravljen od nečijih parčadi
voleo si da čitaš
pušiš, piješ i miriš drugove
spavao si ispod mosta u Budvi
okrenuo si sto u besu,
živeo u podrumu, jednom
nosiš kravatu na fotografiji
na drugoj si mlađi i oči su ti široke
sleteo si jednog aprilskoj jutra
gde poledica nije imala šta da traži
a ti si je ipak pronašao
i ostao da ležiš;
tako to zamišljam:
u odelu, sa lepo zategnutom kravatom
i malom posekotinom na čelu
držao si me i rekao “ona je moja”
ja tad nisam znala da govorim
a kad sam naučila
pričala sam svima da sam ničija
ako kažem mamina sam, znao bi za izdaju
kao što sam ja znala za duhove
da sam rekla da sam i ja tvoja
to bi bila laž
jer te nikad nisam upoznala
upijala sam kroz druge
koliko sam mogla
ljudi zaboravljaju jer misle na sutra
na stomak i da li su dobro spavali
trčala sam tvojim tragom
dok nisam zaboravila da dišem
stala sam ispred nekog ogledala
i sad se stidim što sam odahnula
jer nema duhova iza mene
.
.
Po kaldrmi
.
na putu do centra, po kaldrmi
prođem jednu mesaru bez mirisa
jer je lipa ukrala sve duž ulice
tako da podseća na leto
iz prošlosti, na leto
kad zagaziš u dud i bude ti drago
što su ti patike ulepljene
.
na putu se meša narandžasto i plavo
kao veštačko svetlo u filmu
Đina je rekla koliko je to neprirodno
pas bez dlake liže zapekle rane
a krupna žena na stolici me ne razume
jer sam rekla nešto sasvim polako
.
pratim dva dečaka na trotinetima
zamahuju nogom u isto vreme
u tišini, gledaju prema brdu
zamakli su iza napuštene zgrade
mislim kako će kasno stići na brdo
.
Kaldrma se gubi,
ali nalazim majku
sa kašikom u ustima
njene drugarice me zovu na žito
sa mnogo šlaga i oraha
.
penjem se stepenicama
prema nekoj vrsti utočišta
Senke prolaznika su vidljive sa visine
zbog velikog razmaka između njih
.
.
Pored Ibra
.
Izašli smo na drugu stranu
klimamo se bez ritma
pored Ibra koji nije stao
po ranjivom putu što se zaleće
u stene, jedva ogrebane
magla svuda
klimamo se sa balonima srpske ljutine
i dve šipke za nepoznatu upotrebu
redovi pečenjara
u naselju pitomih mesoždera
vozač svira duhovima
kao kod, razumljiv za sve ispod
stajemo kod kafane “Uteha”
pišam brzo, na strah
da me ne bi ostavili na kraju oktobra
a za prste se lepi inje palo sa četinara
krivine su teške i vode u mrak
vozač vozi zatvorenih očiju da bi bolje video
ovi ljudi sve mogu žmureći
i znaju nešto što ne pomišljam
pored Ibra čovek može da nađe mir u nestajanju
kod granice niko nije gledao ko smo.
prošli smo i nastao je nemir,
nešto izgubljeno
i nepovratno tuđe
.
.
Poslednji dah leta
.
Vodite me kući, kaže pesma
niz put, gde pripadam
juče sam htela tamo
preko Grdeličke klisure
ima novi put, ne znam jeste li čuli
danas je ulica imala zadah trulog voća
ugazila sam malo
večeras je cement u mešalici ličio na kokos
nemojte to da mi oduzmete
ključ je upao u bravu
kao da je znao
noćas je mirno isuviše
osim upornih grana
list što mi je upao u kuhinju
ostavila sam dva dana
ako se oporavi da ga pustim
jutros me dočekao njegov leš
.
.
Tikve
.
Kroz izmaglicu promiču svici,
brat ih razmazuje po majici
a meni žao, na trenutak.
deda otvara pivsku flašu zubima
jakim kao drvo, kao kuća
dok peče semenke na kubetu
mirišu rasečene tikve
prsti su lepljivi od smese
voda je tako slatka
kad se pije iz ruke.
deda nam pravi fišeke
motamo papir iz mesare
ne vidim dalje od kapije
postoji dvorište, čitav svet
kao u bajci o dobrom džinu
iza je blato i kurjaci šetaju
sa garaže posmatramo starog psa
upetljao se u lanac
pažljivo sušimo listove oraha
duvan za nas krezube
i krckamo krckamo semenke
dok se vilica ne ukoči
uvek se plaših da skočim,
čekala sam dedu da me spusti
smejao se polovinom lica
njegove ruke su bile jedine
koje me nisu plašile
.
.
Izbor iz zbirke pesama: Jagma (Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković DIS“, 2020).
.
.
.
.
.
