Ja – proletnje očinstvo, lovac mesa nužnog
porodičnim
Obrocima, ja – koljač živine i stoke, ja – berač
voća i povrća.
Ja – rezač crnog luka na kriške, belog – na češnje.
Ja – prebirač pasulja, ljuštac krompira, čistač
spanaća i spremač dečje
Hrane, ja – dželat modrog patlidžana, ja –
krvnik pšeničnih i
Kukuruznih njiva, ja – vatrogasac grlenih požara,
ja ispirač Dunava
I svih njegovih pritoka rastavljenih na slogove, ja
koji takođe
Moram dalje da se razlažem, svog disanja radi, na
Plin kiseonika, na gas vodonika. Koji se, izdahnuti,
vraćaju okeanima
Da urade s njima šta umeju. I mene i njih da otruju.
Jer sam i ja
Načinjen
Od preko 90 procenata vode,
A u malom postotku od drugih tvari, minerala i
metala.
Slično dvopapkarima u dželepima mučem, ričem i
govorim, ili
Slično vagonima kupusa, karfiola, kelja, mrkvice,
graška i ja ćutim
kao tikvara puna riba. Eh, ja sam kopija – Kalenić
pijace s kamionima
Blitve i zelene salate između svitanja i buđenja što
ne shvata i ne želi da shvati smisao tih hranljivih
brda, tog
zelenobelog i crvenog povrća što poskakuje kao
Velika jedna lopta.
Ne! Ja ti se neću zahvaljivati za taj prestanak
ničega s
Izlaskom iz ništavila što postoji, za reč koja je
provalila
Vrata nepostojanja i ponudila pogledu šarenilo koji
Zovu lepota ili privlačnost,
Zovu ljubav, proleće ili trava i poljsko
Cveće što se kreće između jaganjaca koji pasu i
bleje,
I vukova
Koji škljocaju čeljustima pod žiškama
Zažarenog im pogleda
Hipnotizera.
Ja – neshvaćeni ubica između zvečke i prestanka
rada srca
Željnog da se zaustavi to unutrašnje robijaško
tucanje
Kamena pod strogim okom odgovornog čuvara
zdravorazumski
Jednoslojnih zakona, ustava i ostalih svojinskih
Institucionalija, s glavom
Ljudskih položara koji ne peru ruke ni pre ni posle
mokrenja,
Nego za vreme. No pustimo štosove, vratimo se
ljudskoj glavi
Položenoj na jastuke od paperjastih kumulusa i
cirusa s telom na
Kockice položene na niski
Ležaj carskih drumova, ja kome su pre toga traktori
Istorijskih događaja zgazili, presekli i odvojili glavu
Od trupa, pa stojim kao kilometarski kamen isto
obezglavljen.
Zahvaljujući revolucijama
Ja – koji sam sav
Ta moja odvojena glava odletela među oblake,
glavuša
Naduvena isparenjima, što tvore neku
Vrstu izduvne cevi vlasti
Nad podanicima, protivnicima vlasti i pristalicama
bezvlašća, ja –
Čelo začuđeno posle udarca haosa o crveno jaje
svetlosti, što
bočnim sudarom
Šotke čela u šiljati vrh njenog svetlog jajašca neće
uspeti da mi
probije namrštenu
Glavu, ali će
Razliti jajčanu sluz što će se dugo cediti niz
oljigavelo mi lice
Kao autobiografija sudbine uopšte čije ikre posle
sudara, prslih
Opnica, sluze niz njenu buđavu glavu budže; ja –
ubica
Koji bi da izgovori sebe i druge;
Ja koji znam da niko ne ume da prevede na reči,
te misli iz prve
ruke i
Saopšti čovekovu privilegiju da se ne miri ni sa
čim što ga
Okružuje, ja – to nemirenje ni sa sobom okruženim
Nezadovoljstvom, ja –
To okruženje sebe; ja – ta samosvest, ja to ja od
Tuđih narukvica kroz koje struji
Moja krv; ja ta krv samosvesti što čini i moje damaranje
I pulsiranje okeana čiji visoki
Talasi jesu sastavni deo našeg skupnog damaranja;
ja – to ogluvelo
Udarnje bila kroz pustinje što će se naizmenično
Zeleniti i siveti, ja – to zelenosivilo konačne
beskonačnosti,
Ja taj škrgut, ja taj jauk, ja to nezadovoljstvo na
sve strane
Svemira, na večnoj robiji u svom prostoru koji se ne
smanjuje, koji raste s jagnjećom crnom njuškom
na pobelelom
vimenu ostarele smrti,
Prepune bradavica što su se javile duž celog kostura,
Na glavi bez očiju, na pršljenu kičme, na rebrima
I drugim kostima udova, ne bi li učinile
Što ružnijim njen jedinstveni kraj.
Iz zbirke: Oskar Davično, Pesmice: a diftong se obesio, Beograd, 1988.
Izbor i beleška: Danijela Jovanović