Poezija

Pusta plaža

 

Svet nežnosti

za J. M.

 

Svakog jutra

budim se pre pet.

Ustajem hitro iz postelje.

Pokrećem birač stanica.

Slušam vesti, muziku, šumove

da ne bih zapamtio bilo šta

od strašnih snova

koji nasrću iz noći u noć.

 

Krećem prema kupatilu.

Na pola hodnika stajem,

uzimam tešku traktorsku bundu,

vraćam se u sobu

i pokrivam ženu koja spava,

pored mog kreveta, na podu.

 

Dodir krzna

i uspavanog ženskog tela

mogla bi biti nežnost

o kojoj trabune pesnici.

 

Izlazim na prstima.

 

 

Ugalj

 

Uzmi taj karton.
Evo ti slikarski ugalj.
Pravi mi društvo.
Crtaj.

Reče mi slikar Zoran Sovilj
ne bi li se okružio ćutanjem.

Hvala ti, Bože, što me nisi
obdario crtačkim darom.

Jer Sunce pod mojom rukom je
crno i ugašeno već milijardu godina.
Obrisi Povlena i Maljena
su tamni i spepeljeni. Lomi se
i kruni ugalj pod mojim prstima.
Čak je i nebo ispunjeno
finom ugljenom prašinom.

Onaj ko bude gledao ovaj crtež
uzalud će tražiti bar jednu kap svetla,
bar jedan neugasli plamičak.
Neće ni primeti da mu se pogled spepelio,
da mu se dah pretvorio u puhor.

 

 

Zimsko jutro

 

U zimsko jutro
volim da gledam prve dimove
iz dimnjaka dole u ravnici;
dim razbokoren,
dim tanak kao curak
što se uliva u vedro  nebo,
dim što se gnezdi u vazduhu
nalik na vranino gnezdo.

Moja radost
mogla bi se uporediti sa srećom
preživelih brodolomnika
koji na dosuđenom ostrvu,
sa puste plaže, vide dim
iza zelenog  gorja.

Kako su mogli znati
da su to vatre ljudoždera
koji u naručju miluju decu.

 

 

Ljudi u ovoj kući ne mogu umreti

 

Ljudi u ovoj kući ne mogu umreti.

Kuća je branjena granitnom ogradom
i ostrozubim šiljcima
od kovanog gvožđa.

Ispred su čuvari naoružani oprezom
i zbrojovkama.
U dvorištu su doge.

Ljudi u ovoj kući ne mogu umreti.
U holovima vise portreti predaka
čiji se pogledi prelivaju jedan u drugi
kao vino iz sasuda u sasud.
Ljudi iz ove kuće mole se u crkvama
koje su sami podigli.
Leče se u bolnicama koje su sebi zaveštali.

Tajanstveni dotoci novca
vesnici su večnog života.

Mora da je dosadno tako živeti večno.
Ne. Ni najmanje. Strah je davno
proteran iz ove kuće.

Ponekad strepnja bešumno, pred zoru,
prošeta hodnicima.
Ugasi se jedina kap svetlosti
i zbog toga ne bude tamnije.

Pred ponoć najstarija služavka
vadi ukosnice, osmehuje se u ogledalu,
leže u postelju.
Nekada je, kao i svaka smrt, imala
hiljadu lica, sad ima samo jedno
naoružano bezubim osmehom.

 

 

Testosteronski pad 

 

Ovaj svakodnevni raspored planina
koji crtam svojim zaljubljenim pogledom
postaje neprepoznatljiv.

Ovi vrhunci usceptali u svojoj tvrdini
sada se mogu oblikovati
poput mekog i bezvoljnog plastelina.

Kao u filmovima za slepe
previše reči, previše reči, previše reči.

Svakog dana kao Kafkin junak
vežbam sedenje
pred otvorenim vratima.

Bljutav je zagrljaj, poljubac i san.

Ulazim u bioskop za slepe.
Moje buduće pesme štampajte Brajevom azbukom.
Oživeće sazvučja, reči će se prestrojiti u versete
pod nečijim toplim jagodicama.

 

 

author-avatar

O autoru Rade Tanasijević

Rođen 1962. u Draževcu, kod Beograda. Autor je knjiga pesama "Potpor" (Nolit, 2000), "Zimske pesme" (Nolit, 2004), "U zemaljskoj slavi i sjaju" (Narodna knjiga, 2006), "Klimatske promene" (2010), "Nestajanje, izabrane i nove pesme" (Partenon, 2013), "Salon odbijenih" (Autorsko izdanje, 2014). Dobitnik je sledećih nagrada: Nolitova nagrada za poeziju 2001., Nagrada Radio Beograda 1 za kratku priču za najmlađe Dobro jutro deco 2009, Srboljub Mitić (2010). Svojim pesmama zastupljen je u antologijama savremenog srpskog pesništva na španskom Boja suštine (El Color de la Esencia). Pesme i tekstovi su mu objavljeni u poljskim književnim časopisima Helikopter i Fraza, u prevodu Milice Markić, Magdalene Maškijevič i Joane Mihte.