Biserka Rajčić rođena je 1940. u Jelašnici kod Zaječara. Domaće nagrade: Plaketa Narodne biblioteke Srbije za značajan doprinos u razvoju Narodne biblioteke, Beograd, 1978, Nagrada iz Fonda dr Jovana Maksimovića za najbolji prevod ruske književne proze, objavljen u SR Srbiji 1984-86, Beograd, 1987, Nagrada za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Beograd, 1999, Povelja Radio Beograda 2 za dugogodišnju saradnju i doprinos radio stvaralaštvu i afirmaciju autorskog i kritičkog radija posvećenog kulturi i umetnosti, 2008, Vukova nagrada za 2016. godinu, Međunarodna nagrada za prevođenje poezije „Kolja Mićević“. Strane nagrade: Diploma počasnog člana Udruženja pisaca i kompozitora ZaiKS, Varšava, 1970, Nagrada Udruženja pisaca i kompozitora ZaiKS za izuzetna dostignuća u oblasti prevođenja poljske književnosti, Varšava, 1989, Srebrni orden za zasluge za Republiku Poljsku koji dodeljuje predsednik Republike Poljske, Varšava, 1991, Diploma za posebne zasluge u promovisanju Poljske u svetu koju dodeljuje Ministarstvo spoljnih poslova Prepublike Poljske, Varšava, 2000, Nagrada „Zbignjev Dominjak“ 2004. godine, Nagrada „Stanislav Ignaci Vitkjevič“, Varšava, 2007, Nagrada Transatlantik koju dodeljuje Institut za knjigu u Krakovu i Ministarstvo Kulture u Varšavi, Krakov 2009, Počasni građanin Krakova 2018 godine, Nagrada za delatnost koja jača poziciju Poljske na međunarodnoj areni „Bene Marito“ koju dodeljuje Ministarstvo spoljnih poslova Poljske, 2022. godine.
Vaše ime?
– U vreme kad sam se rodila ime je nadevao kum, tako da sam dobila ime njegove ćerke Biserke, a moja dve godine mlađa sestra ime njegovog sina Ljube – Ljubinka.
Stoga, jer je kum bio najvažnija ličnost u životu jedne porodice (slave, venčanja, pa i sahrane). Ime Biserka je persijskog porekla, dospelo je u Srbiju preko Turaka. Sačuvano do danas na teritoriji cele bivše Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj.
Prva riječ koju ste izgovorili?
– Po svoj prilici mama. U porodici u kojoj su živele četiri generacije, od kojih je starija zahtevala veće poštovanje, majka je bila najbliža detetu. Pogotovo ženskom. Veoma sam se obradovala i rođenju svoje sestre, koju sam zvala Ljube. Ostale smo u najprijateljsikijim odnosima do njene smrti pre dve godine. Zovući je do kraja Ljube, a ona mene Bisi.
Vaše prve igračke?
– Bio je rat i igračaka nije bilo, a ni knjiga za decu. Od starije rođake ja i sestra dobile smo drvena kolica, kojima smo se veoma pažljivo igrale. Poklonile smo ih mlađim sestrama od ujaka, koje su ih kasnije poklonile svojim mlađim rođakama. Isto je bilo s odećom. Sve se čuvalo i poklanjalo mlađima, jer dugo nije moglo ništa novo nakon završetka rata da se kupi. Najmanje igračke. Umesto igračaka najveću pažnju deca na selu su poklanjala pilićima, ćurićima, pačićima, teladi, prasadi, jagnjadi, koji su zamenjivali igračke.
Vaše igre?
– Deca su bila angažovana u porodičnim poslovima od treće godine. Kad su imala malo vremena posvećivala su jurkama i žmurkama. Posebno za vreme slava, kada su posećivala jedna drugu.
Kao dijete želeli ste da postanete?
– Nije bilo radija, nije bilo televizije, deca u gradu nisu smela da izlaze posle 20 sati iz kuće, dvorišta, da idu u bioskop. Kada sam u desetoj godini otišla u grad najznačajnija mi je bila gradska biblioteka, koja se nalazila pored osnovne škole i gimnazije, u kojoj sam pozajmljivala knjige, a kasnije čitala i časopise. Koje knjige i koje časopise zavisilo je od bibliotekarke Gordane Sukijašević, Jermenke, sa čijom sam sestričinom išla u isti razred od petog do osmog i sve vreme u gimnaziji. U gimnaziji za mene najbolja profesorka je bila Ljubinka Jovanović, profesorka filozofije. Zahvaljujući njoj upisala sam se na studije slavistike zbog postojanja avangarde, kojoj sam kasnije posvetila decenije studiranja, prepisivanja tekstova, s obzirom da se nisu mogli snimati tekstovi, izrazivši to interesovanje posle četiri decenije dvotomnom antologijom Poljska književna avangarda, 1917-1939 (1500 str.). Mada tokom studija nijedan profesor nam nije predavao avangardu, a ni detaljnije književnost XX veka. Odnosno, nije nas pripremao za ozbiljnije bavljenje savremenom književnošću i prevođenjem iste.
Prvo slovo koje ste naučili?
– Po svoj prilici bilo je – a. Jer, nalazilo se u svemu što me je okruživalo. Na selu i u gradu. U svim nazivima.
Šta Vas je rastuživalo?
– Posledice rata. Nasilno uvođenje komunizma. Ukidanje običaja iz prošlosti. Politizacija, koju sam uspela da izbegnem do danas. Bila sam pionir i omladinac i na tome se završilo. Predlagana sam za člana komunističke partije i novih opozicionih partija, od kojih nijednu nisam prihvatila. Jedan od razloga je bio što nisam imala ambicije da zauzimam rukovodeća mesta. Bila sam kratko nastavnik ruskog jezika u osnovnoj školii, 30 godina bibliotekar u naučnim bibliotekama. Tako da sam mogla do danas da se bavim onim što mi je blisko. Da svoje studije ne završim samo sa univerzitetskom diplomom. Nisam se stidela i ne stridim se što sam „večni student”. Zahvaljujući tome pišem i prevodim veoma značajne pisce: poezija, proza, drama, istorija umetnosti, filozofija…
Društvo u djetinjstvu?
– Bliski rođaci. Posebno sestra i brat od tetke, koji su kasnije bili profesori osnovnih i srednjih škola. Brat književnosti, sestra matematike. U našem detinjstvu oni su jedini imali sanke, koje smo ja i sestra koristile u vreme zimskih slava, kada smo se posećivali. Imala sam drugove i drugarice i u školi u Zaječaru, mada zbog neprestanih zabrana nismo se često družili.
Prvi bicikl?
– Nikada ga nisam imala. Naučila sam veoma kasno da ga vozim. Posle završenih studija, iznajmljujući ga na Adi ciganliji, s obzirom da sam stanovala na Banovom brdu. Bio je period kada sam mogla i da ga kupim, međutim stanovala sam na osmom spratu, a lift se često kvario, tako da sam izbegla nošenje bicikla.
Prva lopta?
– Nikada nisam imala loptu, niti sam znala da se igram sa njom, kao ni moji drugovi i drugarice. S obzirom na posleratnu situaciju, deca su veoma rano počinjala da se nečim ozbiljnim bave, posebno tokom raspusta na selu, kada su ustajala u pet ujutru i provodila u polju ceo dan, vraćajući se kući kasno uveče. U Zaječaru je postojao fudbalski klub, čiji rad nam je bio nepoznat, s obzirom da se stadion nalazio van grada kome mi nismo imali pristupa.
Šta je bilo najteže u školi?
– Apsolutno odsustvo slobode mišljenja. Sve je bilo podređeno komunizmu, socrealizmu… Sve do 70-ih godina. Vladajuća partija je odlučivala o školskim programima, o izdavačkoj delatnosti, o časopisima, pozorištu, filmu… Sve što se nije uklapalo u njene predloge bilo je zabranjivano. Između ostalog Tito je zabranio Novi talas u filmu. Čije posledice osećamo i danas.
Učiteljica i učitelj?
– U prvom razredu imala sam učitelja i učiteljicu na nivou, koji su zbog svoje dvoje dece i malog stana, nažalost, preseljeni u veće selo, s većom školskom zgradom. Posle je bila učiteljica poreklom iz susednog sela, koja je imala porodično imanje, na kome su učenici i njihovi roditelji morali da rade umesto da uče. To sam posebno osetila kada sam u petom razredu počela da pohađam zaječarsku Osnovnu školu Ljuba Nešić, kada sam dobila prvu jedinicu, jer nisam znala za krug, trougao, kvadrat, jednačinu. To me je pratilo sve vreme školovanja. Uoči svake mature roditelji su mi iznajmljivali profesora matematike, da bih mogla da položim maturu. I u gimnaziji bilo je profesora koji nisu imali završen fakultet. Nažalost, i na fakultetima su predavali profesori sa tzv. „šumskim doktoratima”.
Predjeli Vašeg djetinjstva?
– Istočna Srbija. S najbližim gradom Zaječarom koji je u mom detinjstvu i u ranoj mladosti imao 8000 stanovnika. Početkom i sredinom XIX veka sela Jelašnica i Koprivnica preselila su se zbog Turaka sa Kosova i iz Makedonije u Istočnu Srbiju, u kojoj su pretežno boravili Vlasi. Iz materijalnih razloga imali su najviše dvoje dece. Mnogi su, kao očev otac, radili u Borskom rudniku, a u drugoj polovini XX veka mnogi su radili u Austriji i Nemačkoj. Danas su ta sela takoreći potpuno prazna. Što je poslednica pogrešne politike vođene tokom celog XX veka: nastanak Jugoslavije, svetski ratovi, razlike između sela i grada, uništavanje sela koje traje sve do danas.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
– Ne. Posle završene srednje škole i fakulteta postojao je samo brak, o kome su često odlučivali roditelji, ekonomska situacija. Ljubav, ako je i postojala, uglavnom nije poštovana. Ni danas se obrazovanje odgovarajuće ne ceni, jer ne donosi novac, koji je važniji za postojanje buduće porodice. O čemu svedoči neverovatan odliv obrazovanih, koji iz političkih razloga ne mogu da rade ono za šta su školovani, te su primorani da odlaze u druge zemlje.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
– Nažalost ne, jer smo u godinama kada je većina pomrla, naročito poslednjih godina, od korone. Ja sada u Zaječaru nemam nijednog druga i drugaricu iz gimnazijskih vremena. Tako da kroz taj grad samo prolazim na putu za Jelašnicu u kojoj su do nedavno živeli moji bliski, koje sam za godinu i po dana sve izgubila. Sada samo brinem o njihovim grobovima.
Vaš nadimak u školi?
– Nije toga bilo. Sve je bilo zabranjeno pa i nadimci. Deminutivi su uopšte bili prilično retki.
Šta ste čuli o Vašim precima?
– I sa očeve i sa majčine strane došli su s Kosova i iz Makedonije u Istočnu Srbiju početkom XIX veka, gde su zahvaljujući velikom radu opstajali. Čukundeda, koga pamtim, koji je došao iz Makedonije sredinom XIX veka, u drugoj godini života, učestvovao je u nizu ustanaka i ratova, četiri puta je gradio kuću, jer su prethodnu rušili Turci. Mamina porodica je bila imućnija i školovala se. Njen čukundeda Adam Bogosavljević završio je filozofiju na Velikoj školi, bio jedan od osnivača radikalne partije, došao je u sukob s kraljem Milanom Obrenovićem i u 37-oj godini je likvidiran. Jedan od njegovih sinova je završio arhitekturu u Italiji, ali je poginuo u Kolubarskoj bici. Ostala dvojica su studirala pravo i trgovinu. Adam Bogosavljević doktor prava radio je u međuratnom periodu u Ministarstvu prosvete, a posle rata kao srednjoškolski profesor francuskog. Njegov sin je završio tehničke studije i bio profesor univerziteta u Novom Sadu, a ćerka slikar. Moj deda, koji se posle trgovačke škole u Budimpešti bavio gajenjem stoke i prodajom u Mađarskoj i Austriji umro je u 50-oj godini i njegovo troje dece, sin i dve ćerke završili su samo srednje škole, zasnovali porodice u selu. Sve zahvaljujući maminoj mami Dari, koja je poticala iz imućnije porodice i među prvim devojčicama završila osnovnu školu u susednoj Koprivnici, a njene starije sestre tzv. žensku stručnu školu u Zaječaru. Starija je bila udata za trgovca u selu, a druga za vlasnika veće klanice u Zaječaru. Kod njih smo ja i sestra stanovale pohađajući više razrede osnovne škole i srednju školu.
Preci koje ste sreli?
– Sretala sam na slavi oca i majku u poznim godinama očevog oca, koji su živeli u susednom selu Koprivnica. Pradeda je bio žandar . Rođena sam i živela u kući očevog pradede i prababe, roditelja očeve majke. Premda su imali težak i siromašan život poživeli su dugo, radeći do poslednjeg dana. Bili su i veoma pobožni i deda Stojan je meni i sestri jedini pričao o hrišćanstvu, o svecima, pridržavanju verskih običaja. Što mi je ostalo u sećanju do danas. Mada, sa mužem nisam slavila slavu, pošto su njegovi živeli u Austrougarskoj. Od njih sam naučila toleranciju i poštovanje drugih naroda i narodnosti, značaj obrazovanja, kulture – ono što se zove Srednja Evropa.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
– Posle završenih studija radila sam kao zamena u osnovnim školama, predajući ruski jezik, oko tri godine. Kako nisam bila iz Beograda iznajmljivala sam stan, na šta je odlazilo pola plate. Međutim, prvi put sam mogla da kupujem knjige o kojima sam pisala za Književne novine i po nešto od garderobe, jer je to bilo važno za ugled profesora.
Poljska?
– Za vreme studija nisam bila u Rusiji zbog raskinutih odnosa, a ni u Poljskoj i Čehoslovačkoj. Sve stipendije koristili su isključivo profesori. Situacija se promenila kada sam u časopisu Delo, sa kojim sam sarađivala, upoznala Petra Vujičića, koji je počeo da mi daje svoje prevedene knjige pod uslovom da o njima pišem. Kako nije voleo da putuje preporučio me je 1965. godine za učešće na Kongresu prevodilaca u Varšavi, koji je trajao 4 dana i održavao se svake četvrte godine. Tom prilikom sam prvi put srela poznate poljske pisce. Kako sam već bila zainteresovana za poljsku međuratnu avangardu dobila sam od nekih knjige, a od Autorske agencije, koja je organizovala Kongres prevodilaca, počela sam da dobijam par časopisa, koje dobijam do danas. Kongres nije postojao 80-ih godina u vreme Solidarnosti. Obnovljen je tek 2005. godine, prenet u Krakov. Dodeljuje najznačajniju nagradu Transatlantik za bavljenje iprevođenjem poljske književnosti, koju sam dobila 2009. godine. Pre i posle toga dobila sam niz drugih nagrada: Nagradu Predsednika republike Poljske i Ministarstva spoljnih poslova Poljske za bavljenje Poljskom, njenom kulturom i umetnošću. Dosad sam objavila 124 knjiga prevoda poljskih, ruskih, čeških i slovačkih autora, nekoliko antologija poezije i eseja i 5 svojih knjiga: Poljska civilizacija, Pisma iz Praga, Moj Krakov, Pisma iz Poljske, Imago Poloniae, Faktomontaže. Kako sam sretala i upoznavala veoma značajne poljske ličnosti od 80-ih godina pravila sam intervjue sa njima, koje sam objavljivala u novinama i časopisima, a uskoro ću ih objaviti i u knjizi koju sam naslovila sa Poetika razgovora. Pišem eseje o značajnim poljskim, češkim, ruskim avangardistima, knjiga će biti naslovljena sa Među avangardistima.
Poljaci?
– Od svih slovenskih naroda po mentalitetu najbliži su nama, narodu sa Balkana. Bez obzira što su jedini Sloveni koji imaju kulturu neprekidno nešto više od 1000 godina, što su bili plemićki narod do 1923. godine, imali neprekidno umetnost i književnost, velike umetnike, mada su tokom celog XIX veka bili bez otadžbine. Kada su je 1918. povratili u priličnoj meri uspeli su da nadoknade izgubljeno, posebno na planu kulture i umetnosti. I shvatanje religije pre svega im služi za održanje naroda na svim mogućim planovima. To posvedočuje i članstvo u Evropskoj uniji, koja je pomogla veliku obnovu Poljske na svim mogućim planovima.
Miloš?
– Prevodio ga je, iako se nalazio u emigraciji, moj stariji kolega Petar Vujičić. Pre Nobelove nagrade pored njegove poezije prevodio je i njegovu eseistiku. S obzirom da je imao autorska prava, ja ga nisam prevodila. Upoznala sam ga, radeći u biblioteci Istorijskog instituta SANU, čiji je Miloš bio počasni član i gost posle Nobelove nagrade. Tada sam sa njim vodila razgovor koji sam objavila u Politici. Nekoliko godina kasnije bio je gost Udruženja književnika Srbije, koje mu je posvetilo književno veče u Francuskoj 7, na kome sam takođe prevodila. Bliže smo se upoznali 90-ih godina kada je do smrti 2004. duže boravio u Krakovu. Za to vreme objavljivao je u poljskim časopisima kraće eseje, koje sam prevodila. Kako moj kolega Vujičić nije cenio avangardu „zbog svoje prolaznosi”, prevela sam njegovu ranu avangardistički orijentisanu poeziju, koju je pisao kao katastrofista, član vilnjanske grupe Žagari, koju ću, nadam se, do kraja godine objaviti.
Šimborska?
– Šimborska je fenomen u svakom pogledu, kao ličnost i kao pisac. Neočekivano je, na preporuku Česlava Miloša, dobila Nobelovu nagradu, kojoj se nije obradovala, jer je menjala njen život onako kako to nije želela. Stoga ju je nazivala „stokholmska katastrofa”. Ove godine slavi se širom sveta stogodišnjica njenog rođenja, između ostalog i u Srbiji (Beograd, Čačak, Novi Sad…). Pre toga objavljena je takoreći celokupna njena poezija, koja je veoma čitana i poštovana, takođe dva izdanja njenih feljtona naslovljena sa Neobavezna lektira. U proslavi angažovali su se Poljska ambasada u Beogradu i izdavač Treći Trg. 21.7.2023. otvorena je i izložba njenih kolaža u knjižari Treće drvo u Čumićevoj 2.
Koliko su Poljaci ponosni na svoju literaturu?
– Ponosni su, naravno. Dali su pet nobelovaca. Među njima jednog od najčitanijih pisaca sveta, Henrika Sjenkjeviča i 2 značajna pesnika. Mada, kada je poezija u pitanju, Nobela su zasluživali i Ruževič, Herbert, Zagajevski, Lipska…
Da ste u prilici, šta bi upitali Sjenkeviča?
– Koliko znam njegovu autobiografiju i popularnost u svetu bilo bi mi teško da ga bilo šta pitam, jer nijedan pisac u svetu, koji je pre svega pisao o svojoj zemlji i svom narodu, nije do te mere prevođen i poznat kao on. Moje pitanje: zbog čega – bilo bi suvišno. Jer, ne samo što je njegova proza prevođena već je poslužila kao osnova popularnih filmova. Što se takođe retko događa. Kod nas iz sličnih razloga takvu slavu donekle ima Andrić.
Kako definišete reč?
– Reč zavisi od konteksta, s obzirom da svaka reč ima više značenja. Stoga je prevodim u zavisnosti od konteksta.
Sofka ili Koštana?
– I jedna i druga. U našoj književnosti malo je takvih ličnosti. Ličnosti koje predstavljaju svet u vremenu u kome žive i uopšte. Do te mere su jedinstvene da ih je nemoguće zaboraviti ili umanjivati im značaj kao književnim likovima.
Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
– Ja sam dnevna osoba. Sve važno radim danju. Po svoj prilici o tome odlučuje sat u kome sam rođena: 5 ujutru. I danas kada sam u penziji i kada legnem čak posle ponoći budim se oko 5. I, počinjem da radim sve do 5 ili 6 predveče. Posle idem u posete, pozorište, na koncerte, književne večeri ili čitam nove časopise i nove knjige…
Zašto se ljudi zaklinju?
– Postoji bezbroj razloga. Najvažniji je: Da bi delovali uverljivije.
A zašto proklinju?
– Da bi dokazali da su potpuno u pravu.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
– Zbog toga što zemljinom kuglom vlada haos.
Kome verujete?
– Veoma malom broju ljudi.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
– Teško mi je to da kažem, jer mi se interesovanje vremenom menjalo. Osim toga, veoma mnogo je slika i nema se vremena da se pred nekima duže stoji. Mona Liza nije slika pred kojom ću u poslednje vreme dugo stajati, jer sam videla mnoge portrete renesansnih umetnika zanimljivijih od njenog. Mada, Leonardo je uopšte fasciinantan. Veoma mi se dopadaju i najnoviji umetnici, koji su majstori crteža, kompozicije, boje i veličine slike.
Žulavski ili Polanski?
– Polanski – naravno!
Ruževič ili Herbert?
– I jedan i drugi, pogotovu što sam ih lično poznavala i prevodila.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
– Svaka mladost donosi i izvesne zablude, koje vremenom zamenjuju neke druge. Idealni sudovi ne postoje.
Začin?
– Pošto volim da kuvam koristim sve moguće, tj. šta koje jelo zahteva. Upravo za goste iz Poljske ambasade pravim pihtije, koje su nezamislive bez belog luka i aleve paprike.
64?
– Činjenica da sam stan dobila u trideset petoj godini onemogućila me je da naučim da igram šah, mada mu se do danas divim.
Vaši strahovi?
– Zavise od vremena u kome živim. Retki su trenuci potpune opuštenosti.
Čega se stidite?
-Što mnoge stvari iz objektivnih razloga nisam savladala.
Praštate li?
-Zavisi od toga o čemu se radi. Izvesne neosnovane uvrede nikako.
Tražite li da Vam se prašta?
-Pre se izvinjavam nego što tražim oproštaj.
Čime se ponosite?
-Time što sam počela u životu od nule a postigla sam mnoge važne stvari u privatnom i poslovnom životu.
Ko Vas je razočarao?
– Oni od kojih to nisam očekivala.
Koga ste Vi razočarali?
-One koji su od mene očekivali nešto što nisam mogla da ispunim.
Čemu uvek dajete prednost?
-Međuljudskim odnosima. Obrazovanju. Solidnom ispunjenju poslova kojima se bavim.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
-Katkad jesam, ali retko. Takva sam priroda.
Šta dalje?
-U godinama sam kada se važne stvari previše ne menjaju. Pogotovu ako je u pitanju samo vlastita korist.
Razgovarao Enes Halilović
