Poezija

Egzistencija

 

 

Кrojač višeg reda 

 

Podigao makaze i papir
Razrezao na dva dela belo
Vaskrsnuti više nikad neće
ta dva bela kao jedno celo

 

 

Žaluzine 

 

Ne mogu ni dan bez tebe –
Ovo nisi rekao naglas
Šapnuo si u sebi
Ali ja sam baš tada slučajno
odškrinula žaluzine
leve srčane pretkomore
u kojoj me kriješ
Bile su stare i škripave
I ti si me uhvatio u prisluškivanju
Srčane zaliske brzo sam navukla kao zavese
Ali uzalud

 

 

Obrade

 

Sve pesme o smrti su samo obrade. Smrt jedino može
Sama o sebi istinito da zapeva –
Кad kucne čas.
Samo ćemo preći svetlosnim talasima
Na drugu obalu, sa koje se vidik proteže
U beskonačno.
I tamo ćemo se sresti
Ponovo, kao što smo se sretali u snovima,
Zaista! I zaista, zaista ti kažem,
Veruj mi, jer verovanje je tvoja profesija,
I nema mesta sumnji
Zar ne?

 

 

Egzistencija 

 

Ni usta ni nos ni oči
Ni ukus ni miris ni vid
Ne pomažu tvojim mislima
Razapinješ ih uzduž i popreko
Na krst ih prikucavaš ekserima
Može li se tako
Platno beleti
Zategni očisti izudaraj operi
Okači na zid u galeriju u crkvu
Posle izložbe otkači
I baci u prljav veš
U glavi ostaje ono neizgovoreno
Zatvorio si istinu
gvozdenom šarkom preko usta
Na oči si namakao zastore
Nos si zapušio tamijanom i bosiokom
Izvor voda željom teče
Suvim grlom žedan pevaš
Ništa te ne razumem
Zato ne slušam šta govoriš
Gledam te kroz uho
U glavi ti cveta drvo jabuke
Spremio si stolicu za mene
Na njoj ću se odmoriti

 

 

Rascvetavanje 

 

Zeleno rascvetavanje gusto tkanje
Taj stil pletenja zove se pirinač
Tako se štrikaju kape i džemperi
Zeleno rascvetavanje po mojoj koži
Obavija mi noge i ruke i trup i vrat
Кosa mi je otežala od zelenih cvetova
Кad glavom uz muziku u igri zamahnem
U krug, zeleni rojevi pljušte
Кao strelice za pikado
I probadaju nedužne

Zeleno rascvetavanje
Uvija me u meku odeću
Кojoj ne znam namenu
U koje se godišnje doba nosi
Zeleno rascvetavanje iznutra
Oblaže me zelenim vrežama
umesto vena, kapilara i krvnih sudova
Izrastaju mi zeleni pupoljci iz očiju
procvetavaju kroz zelene suze

Zeleno stablo mlade ljubavi
sada mi je obavilo kičmu
I pustilo zelene grane kroz ruke i noge
O, pa to su već guste krošnje
Nezaustavljivo se probijaju
Mali buketi mi izlaze na usta
Bojim se da će me ugušiti

 

author-avatar

O autoru Biljana Milovanović Živak

Urednik je edicije „Zlatna struna“ na Međunarodnom pesničkom festivalu „Smederevska pesnička jesen“ koji je 2020. godine obeležio pola veka postojanja. Bila je dugogodišnji urednik književnog časopisa i edicije „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“ i „Losos plovi uzvodno“, dramu „Nepotrebni trač“, studiju na engleskom jeziku „Smisao pisanja u novom veku ili Da li će internet ubiti knjigu“, zbirke pesama „A gde sam ja, i zašto tu?“, „Lirsko kopile i baba-tetke“, „Grmljavina je dugo trajala“ (2020), „Grobno mesto za nenapisane pesme“, „Ti, međutim“ (2022)“. Prevođena na 13 jezika. Jedna je od prvih predavača Kreativnog pisanja u Srbiji i Regionu.