Vuk Vučković

Crveni ugrušak

.

.

NOŽ I SUNCE

.

Sećam se: bio sam nož

Sećam se svinjskog grla

Sećam se tople krvi

Sećam se opran sam u hladnoj vodi

.

Nad gradom leti dron

Za sobom vuče jedno sunce

Negde u dalјini mi

Čekamo sunovrat sunca

.

Odem kod frizera: ošišam se

– moja senka ponovo ima uši

Flašu bivše rakije

Ubacite u reciklažno zvono za staklo

Jer u njoj više ne gori suština

Plav kao splav koji tone

Pun uboda i krvi

Bio je život moj

Probudim se

Na stolu me čeka parče papira

Izgužvano i čulno kao uvo,

Spremnije da me sluša

Nego da mi prenese poruku

Nakašlјem se i vratim se nazad u krevet jer

Ipak sam samo nož –

onaj koji vredi jedino kad seče

O čiju oštricu se uvek ogleda neko razdvajanje

Zašto u Beogradu nema cirkusa?

Pa ja bih prvom prilikom pobegao

Iz fioke da me tamo neka vešta ruka

Baca da bi zabavila druge

.

Nije za potcenjivanje –

Sunce je još uvek saučesnik svih događaja u gradu

.

.

Velika tajna odraslih lјudi

.

Otkad se rodimo uče nas

i stignu u tom kovitlacu

prenošenja znanja da nas nauče

i da ne guramo male vodene prstiće

u šteker jer će nas ubiti struja,

i da ne jedemo zid

i ne piškimo

gde god nam priroda kaže da treba,

pa nas nauče i „a” i „aaa!” i „e” i „joj!”.

Ne prođe puno vremena

pa iz usta iskoče i „mama” i „tata”

i „nosi se u pičku materinu” i mnoge slične stvari.

Do tad smo već

odavno naučili da kuca kaže „av-av”,

da vetar kaže „huuu-huuu”,

da voz kaže „ćiiii-ćiiii”,

a deda „ajde da mi odeš po pivo”.

Zatim jednog dana ostaviš domaći na pola

jer si čuo „tup-tup-tup – gol!”

i proslavu pogotka koja je sledila,

pa odeš na ulicu da igraš fudbal.

Kasnije tog dana,

dok se postavlјala večera na sto prekriven

reckavim stolnjakom

po kojem su iscrtane male plave vaze sa ružama,

ukućani povodom tvog domaćeg reše

da podele sa tobom tajnu odraslih lјudi.

Kažu: „Ne može to tako,

odrastao čovek mora da završi započeto!”

I obese jedan uzvičnik iza toga

ozbilјno, kao što se besi kravata na odelo, oko vrata.

Zatim večerate makarone i sir,

pa ti ponove tajnu

i obrazlože zbog čega je to tako bitna stvar,

kao da ne znaju da u tom nizu započinjanja i završavanja

Čovek ponekad može da započne i samoubistvo.

.

.

HAFIZOV JEZIK*

.

Budi pokvaren:

Odvoj sečivo od drške

i tako rastavi nož

Rastavi život

Odseci hafizu jezik

i tako rastavi svete spise

Na hilјadu neizrecivih

Crvenih ugrušaka

*Hafizov jezik je lek, nož koji donosi dobro

.

.

 

OBLACI

.

lјudi se dele

na one koji se dele i one koji se ne dele

oblaci se dele

na one iz kojih nešto pada

i one iz kojih ništa ne pada

rešili su ti oblaci da više ne oblače nebo

dosta su ga oblačili svojim belim košulјama,

crnim kaputima, najk trenerkama,

prelepim kapama i udobnim džemperima,

neka se obuče samo to plavo nezrelo nebo

i nek se obuče oblak jednom samo za sebe

da sa strane posmatra nebo i da ga ne zovu „oblak”!

sindikat kumulusa, cirusa, stratusa, kumulonimbusa,

altostratusa, nimbostratusa i cirostratusa

više ne radi za nebo

nema više oblačenja. nema više garderobe.

ne šiju se oblaci više.

oblaci su slobodni.

nebo je golo.

.

.

POHVALA NOŽEVIMA

.

kupi nož

istupi nož

naoštri nož

onda je tvoj

iseci nožem glumca i sunca

koja ne obasjavaju život

iseci nožem one koji

složenim izrazima i rečenicama objašnjavaju život

crni nož skroz

uzliči na voz

večno zaustavlјen i zarđao

na peronu tvog pulsa

našao si izgublјeni vrt

gde cveta ruža od hilјadu noževa

šta čekaš?

u štali je seno

zaklana je četvrta svinja

šurimo bele leševe

kupamo ih poslednji put

skidamo papke i dlake

pipneš mrtav zub u čelјustima svinje

i prođe te jeza

to te duhovi svinjskih zuba bockaju po vratu i leđima

tihom pesmom dima i mehurića

salo peva pesmu kojom postaje čvarak

deda pije sedmu rakiju

treći put

krvavi komadi čelika se cakle i šire opasno

po velikom stolu – živlјi nego meso

krvave krpe su u rukama

žuta rakija u grlima

a deca se valјaju po senu

.

.

PESMA KAO SOLITER

.

Pesme koje pišem

Na papiru liče

Na solitere.

To zbunjuje.

Prvi stih onda

Predstavlјa poslednji

Sprat solitera

Pa kad je čitam kao soliter

Kao zgradu

Čitam je od poslednjeg sprata naniže.

Ali ko mi je dao klјuč

Da se popnem do vrha

I zašto bih, ako sam već

Video sve od prizemlјa

Do poslednjeg sprata,

Ponovo prolazio tuda i

Čudio se kao da prolazim prvi put?

.

.

Izbor iz zbirke pesama:  Kriške sunca/setovi noževa (Novi Sad: Matica srpska, 2020).

.

.

.

.

.


Vuk Vučković

Rođen 1990. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio je u Požarevcu, dok je studije filozofije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kriške sunca/setovi noževa njegova je prva zbirka poezije objavljena u okviru edicije “Prva knjiga” Matice srpske.

Sva prava zadržana © 2015 - 2021 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja