ODMERAVANјE
Noćas krotih zmiju u grudima.
Iz utrobe je mami
svežina tek pomuženog bivolјeg mleka,
ulјa ćurekota i šumskog meda
tamnog i gustog
kao smola kojom borovi
ujesen oplakuju lјudsku smrtnost.
Sladak ugriz otrovnih joj zuba
udno stomaka
vrebao mi slabost, motrio mi misli
i misli – ni ja bez nje,
kao ni ona bez mene ne bismo postojale.
Noćas guju krotih uspavankom na pola usne
da usni, da spava, da ne njuši
njihanje hrastove žile kucavice,
na vratu koji ni jagodicama ne dotakoh,
da ne davi pilad ptice kukavice
u gnezdu te raskošne krošnje,
da ćuti na svojim četinama podno kamena
od kog moćnici klešu
stubove srama.
Zoru dočekasmo
prekorno se odmeravajući
kao stare zaverenice
što prolaznost svoju
nijedna od nas dve
nije ozbilјno shvatila.
TRENUTAK POSTANKA
Šest je dana Božjeg delanja
jedva početak lјudskog nastanka.
Jer da je sve te dane neumorno stvarao,
a da sedmog nije seo sa počine,
ništa ne bi postojalo.
Bio bi to goli pejzaž bez priče.
Bezglasna bi tela prostranstvom tumarala
lišena značenja, smisla i cilјa.
Sedmog su dana nastali snovi,
tajne želјe,
misli – nepokorne, grešne,
tuga i radost, razdraganost,
naga tela u jezerskoj vodi,
dugo zurenje u ogledalo,
stajanje na ivici ponora
a svesno odolevanje padu.
Sedmog se dana
na zamrznutu zemlјu pahulјa spustila nečujno,
poput reči Božje, mudre, na dno lјudske duše.
Da nije tog sudbonosnog dana,
ni zrno ne bi pustilo klicu,
ni izvilo radoznali vrat ka zraku,
niti bi Luna ikada pošla unazad
po nebeskom svodu,
a konji nikad ne bi poleteli,
ribe ne bi progovorile…
Tog je dana telesnog počinka
čovek ugledao sebe u ženinim očima
i razumeo svrhu sveta.
PUT U ETAR
Probudim se ujutru
i vidim da me nema.
Kroz pukotinu na ždrelu
kao freon
izvetrilo
sve,
sem skorenog bola.
Tuda je duša
našla put u etar.
ĆUTANјE U MRAKU
Kada je Adam imenovao bića,
pojave i predmete,
nije znao da oponaša svog tvorca.
Ne kažem da je time oživeo svet
inače mrtav za nas – bezimen,
nego da je stvarao sebe
ponovo, a drugačije.
Ono neimenovano
dan-danas čuči u mraku
i dahće nam za vrat.
Crna rupa smrti.
Probudite Adama,
nije završio posao.
JADIKOVKA POTPAZUŠNOG PERA
MINERVINE SOVE PRED SUTON
Pero sam.
Paperje pod krilom Minervine sove.
Zakržlјalo.
Blizina njenog tela čini me osetlјivim na dodir
a čvrsto krilo podseća na nedostatke moje telesne građe.
Jer let…
Let je jedino što nas može spasiti.
Ne toplina potpazušja.
Pero sam.
Paperje ispod krila
te ptice naknadne pameti
koja nam je jedina data.
Mislim da je ta
spoznaja
važna,
jer ono što jeste – je um,
ali nema snagu da čini dobro.
Nemoćna je pred dijalektikom i pred vremenom.
Kao i ja.
Pero sam.
Paperje pod krilom Minervine sove
koja tek naslućuje svoj pravac.
Takva pera nisu stvorena za zamah.
Niti za pad.
Ne greju.
Ne krase.
Ne služe za šepurenje pre parenja.
Pero sam što anđeli pod krilom lјubomorno kriju
i od Boga i đavola
a ponajpre od drugih nebeskih bića
i čeznem za sutonom.
ŠIVENјE
Ja sam nit
ušivam prošlo i buduće,
pretke i potomke.
Da nije mene,
ostala bi u vremenu naprslina
i promaja
kroz koju bi iskliznule priče.
Stvoritelј je od mene satkao zavoj za ranu,
da ne iskrvari.
Ja sam nit.
Knedlom u grlu
držim svet ucelo.
