Ulazim u međugradski autobus – sedište broj tri, piše na karti koju vozač na ulasku proverava. Spuštam ranac ispod nogu, laptop smeštam iznad glave. Sedam s radošću što odlazim iz grada na kraći odmor, (kakav bi inače moj odmor mogao biti!), i što ću konačno moći da pročitam knjigu koja me je dugo čekala. Pored sebe odlažem torbicu s ličnim stvarima. Proveravam, mada nevoljno, da li je u njoj službeni telefon. Iako napokon pravim otklon od posla, ipak moram da proverim da li je tu – nikad se ne zna…
Čudno, u prethodnoj firmi sam gunđala jer mi nije obezbeđen službeni telefon, iako je to bila profesionalna obaveza poslodavca, s obzirom na prirodu posla koji obavljam. Кada sam ga u novoj firmi dobila, svaka njegova zvonjava izazivala mi je nervozu, izuzetnu nelagodnost. Кada bih videla na displeju samo četiri cifre, jer svi smo umreženi, uvek bih, ni sama ne znam zašto, očekivala neku lošu vest. Iracionalno, zar ne? Zamerala sam to sebi, jer nisam ljubitelj iracionalnosti u poslu, razmišljala o tom osećaju kao o znaku slabosti koja mi se rugala i opomenula me da nisam profesionalac, s obzirom na to da sam dopustila da mi nivo stresa, očigledno, naraste iznad nosa i da me ometa u normalnom razmišlju i radu. Grozan osećaj! To je, mislim, i izvesna doza sadomazohizma – čovek se saživi, gotovo sraste, s nečim što mu izaziva konstantnu nelagodu, što mu podstiče negativne emocije, a ipak s tim živi, ne odvajajući se od izvora stresa.
To me podseća na žene koje srastu sa svojim lošim muževima, zbog čijeg se konstantnog, dugogodišnjeg prisustva i uticaja razbole, ne umru uvek, ali poremete umom, a poremete i svoju decu, žrtvujući ih. Ali muževe ne menjaju.
Prvi put povukla sam tu paralelu kada mi je službeni telefon pao na pod sa stola za kojim sam jela. Da, i onda je taj telefon bio tu. Tada mu je napukao displej. Pogledala sam u novonastali prizor pomirljivo, sasvim ravnodušno konstatovala štetu, podigla ga na sto i – nastavila da jedem. Napukli diplej me je svakodnevno, po ko zna koliko puta, podsećao na taj incident, ali nije mi padalo na pamet da u vezi s tim bilo šta preduzmem. Najčešće bih se nasmešila kada ugledam displej, zato što je bio potvrda mog stava o tome da su stvari tu da bi služile nama, a ne mi njima. Pa – neka dreždi tako razbijen – stvarno je smešan, čak me i zabavlja. A moje odsustvo volje za promenom ne može škoditi nikom – ni meni, ni telefonu, pošto je u pitanju ipak samo stvar, a ne, na primer, neki tamo muž, ili, još gore, neka tamo deca.
U vezi s tim razbijenim displejom bilo je srodnih komentara. Moj prijatelj iz detinjstva, uspešan poslovni čovek, rekao mi je: „Ma daj, stvarno ne ide da lepa i pametna poslovna žena nosi takav telefon! Šta će pomisliti klijenti?!” A muškarac koji me je voleo, mada mislim da je ta osećanje bilo zapravo samo iracionalna refleksija njegove beskrajne ljubavi prema sebi, rekao mi je: „Кad vidim taj telefon, stvarno mi te dođe nekako žao. Кupiću ti nov”. Nemam pojma otkud mu takva potreba, verovatno mu je razdrndani telefon odudarao od mojih visokih potpetica, koje je obožavao, kao i od mojih crveno lakiranih noktiju, koje je takođe obožavao toliko, da bi mi sigurno dopustio da ga grebem njima besomučno, za vreme seksa, razume se (da je do njega došlo), sve dok mu ne pustim krv, bez obzira na to što je oženjen i što ga je njegova fina, dobra i bezbojna žena uvek dočekivala kod kuće s tanjirom tople supe – za početak. Izgleda da ona te poderotine na njegovim leđima ne bi ni primetila – zbog umora od svakodnevnih poslova i treperenja nad njim – kuvanja, pranja, peglanja… Tu bi se zaustavila. Izgleda da nečega drugog, osim još zalivanja cveća, brisanja prašine, pranja automobila, odvoženja, dovoženja, odlazaka u nabavku, između njih nije ni bilo. Ne tvrdim to neosnovano. Jednom sam iz radoznalosti napravila eksperiment, o kome vam sada ništa neću reći. Stvarno nije ništa primetila.
Da bih ga utešila zbog tog razbijenog displeja na mobilnom, pošto nisam htela da mi zaljubljeni oženjeni muškarac kupuje bilo šta – bože sačuvaj! – nakačila sam na isti sliku nekih rascvetalih prolećnih grana. Tako se manje opažala pukotina. On je i dalje voleo moj slupani mobilni, zato što ga je mrzeo, i sviđale su mu se te grane, jer su ga, valjda, podsećale na mesta koja volimo i koja nikada ne možemo napustiti, jer na njih sigurno nikada nećemo zajedno ni otići, pošto ni jedno ni drugo nismo vozači! A ne bi bilo u redu da, znate već…
Evo kakve su bile reakcije drugih.
Prva: Direktor me je na jednom sastanku, kojem smo prisustvovali samo nas dvoje, hipnotisano buljeći u moje crvene nokte, dok sam se, govoreći, igrala mobilnim telefonom, prekinuo i pitao, prvo – da li su nokti stvarno moji, drugo: „Šta je ovo?” Na prvo pitanje nisam želela da odgovorim, pošto ga nisam smatrala poslovnim. Što se drugog tiče, nisam razumela na šta tačno misli. „Na šta mislite?” pitala sam. „Brine Vas moj razbijeni telefon?” – „Ne,” rekao je, „već ova divna slika na displeju. O čemu ona zapravo govori?” – „Ona zapravo govori”, rekla sam, gledajući kako zadivljeno bulji dok mu sperma teče iz očiju, „da sam veoma romantična”.
Druga: Stavila sam na vidno mesto taj telefon i kada sam sastančila s njegovim zamenikom. On mi je spremno rekao: „Pothitno ću ti naručiti novi telefon! Treba li ti još nešto? Aaa, platićeš mi sve to jednoga dana!”, rekao je i glupavo se nacerio. Nemaš ti pojma, mislim se, ali sam se samo blago osmehnula i ljubazno mu rekla „Hvala Vam, ne treba mi ništa, nema potrebe”. Čini mi se da je i njemu nešto curilo iz očiju… Svejedno, ja nisam imala nameru da taj telefon promenim. Pitajte me zašto. Nemam pojma!
Nadam se da na osnovu vašeg dosadašnjeg iskustva – izvinite, čitaoci, trenutno se obraćam samo čitateljkama – nema potrebe da pomislite kako sam neki nepopravljivi narcis, jer znate da je priroda navedenih muških reakcija – univerzalna! I da uglavnom ne zavisi od konkretnog subjekta, ili objekta – ukoliko subjekat (ili objekat!) nosi štikle i ima crveno nalakirane nokte. Ali, hajde da utvrdimo gradivo:
Ako ispunjavate navedene uslove, muškarcu možete pričati – šta god hoćete! Uzrasna grupa kojoj pojedinac pripada uopšte nije bitna. On vas sigurno neće slušati. Biće hipnotisan. Tada možete da kontrolišete njegove poglede i pokrete, pustite mu mislima na volju, to je okej, i naravno – vaš je. Sve može! Neće vam kupiti samo mobilni telefon, svu ostalu tehniku, seksi čizme, seksi veš, bundu, odobriti vam projekat, potpisati plaćeno odsustvo, predračun za stručno usavršavanje … Polizaće vam štikle! … i još nešto – ako mu dozvolite. Učiniće sve! – implicitno, teledirigovano. Sve to doduše, može ukazati na nedostatak mašte, ali, hajde da ne sitničarimo. Super je to ukoliko vas ne frustrira potencijalni osećaj da ste daljinski upravljač ili spomenik. Za utehu – ima tu i mnogo prirodnih reakcija – veoma vidljivih. Mada to zahteva konstantnost takve vaše pojave.
Ako je to vaš izbor, znate šta to onda znači? Svakodnevno kuvanje supe, pranje sudova, veša, peglanje, odvoženje, dovoženje, zalivanje, ne znam šta sam sve već nabrojala, ne dolazi u obzir. To ćete morati da ostavite dobrim ženama. Vi možda uopšte niste loše, ali ne možete obavljati i ovo i ono, a uz to konstantno izgledati poželjno. Jeste li me čule? Jeste li me dobro čule? Dakle, vi ne biste da ne budete dobre, ali vi morate da ne budete dobre, ako ne mislite da završite kao zalivačice cveća, jer onda od svega drugog, ili bar od onog drugog, neće biti ništa! E, sad vi procenite šta tačno hoćete. Dakle, ako nećete da se igrate, da glumatate, jer je to naporno, a i nije uvek zanimljivo, i ako hoćete da budete dobre – najebale ste!
Dobro, pošto smo isključili mogućnost da budete dobre, jer se ne isplati, vekovi su to dokazali, a aktuelni primeri su izakane žene koje ipak neće da promene muževe, možete da probate da budete nešto manje izakane, na primer, bar da se pravite da ne znate da vozite, pošto niste oduševljene još i ulogom taksistkinje. Još bez adekvatne nadoknade… A ukoliko niste dobre, razmislite o tome da li hoćete da teledirigujete ili da glumite spomenik, ili pak hoćete da vas neko stvarno čuje. Ako hoćete prvo – samo napravite spisak želja, ako hoćete drugo – obucite džak. Mada, nisam u potpunosti sigurna da ovo drugo obavezno pali. Možda, za svaki slučaj, ipak i da se ugojite jedno tridesetak kila. To je sigurnije. Da.
No, hajde da napustimo ovu digresiju. Digresiju?! I da se vratimo osnovnoj temi … Dragi čitaoci – muškog pola – sada slobodno možete nastaviti da čitate.
Smeštam se na sedište broj tri u međugradskom autobusu. Osim što proveravam da li mi je tu službeni telefon, radujem se što ću konačno moći na miru da čitam knjigu koja me je dugo čekala. Duže nego što sam želela. Još nisam stigla ni da je otvorim, čula sam glas Drugog Vozača od trista kila: „Mala, ja sedim tu”. Pogledam zbunjeno njega, pa kartu: „Ovde piše – sedište broj tri”, kažem ja. – „Neka, neka, ja ću onda pozadi, samo ti sedi tu, nije važno”, čuje se glas nadrkanog Drugog Vozača dok počinjem da se pitam da li ga, možda, po povratku s prethodne ture nije dočekala sveže spremljena supa, a bogami ni sarme, ni prasići, ni štrudle, ni pite… Da li ga, možda, nije dočekala čak ni žena koja je, za svaki slučaj, dodala onih trideset kila, da bi ga i tako uverila da je dobra. Da li je nesrećan što je on vozač, a ne njegova žena, pa umesto da ga ona lepo vozi gde god joj on kaže, on mora da vozi međugradsku liniju, i to zbog dužine relacije kao Drugi Vozač, neka jebena pedeset i dva idiota (idiotkinje), ili sam možda ja pogrešila što u međugradski nisam ušla u dvanaesticama, to bi ga sigurno oraspoložilo, ukoliko zna za nešto drugo, osim za eksere i burgije dvanaest.
U međuvremenu, u autobus ulazi Sofisticirani Mladić koji pita tog istog, Drugog Vozača, da li može da sedne pozadi, iako bi trebalo da sedi napred, jer je na tom mestu već majka s detetom. Uh, to je bilo dolivanje ulja na vatru! Snažno se udarivši šakom po čelu, Drugi Vozač rezignirano konstatuje: „ ‘Bem ti! Gde ja živim!” Sofisticirani Mladić ga bezizražajno posmatra, ništa ne govori. – „Sedi pozadi, napred je loša bioenergija”, obraća mu se Drugi Vozač.
Osećam da treba nešto da preduzmem, inače Drugi Vozač nikada neće prestati. Obraćam mu se trepćući, uvijajući nehatno svoj plavičasti pramen: „Gospodine, baš mi je žao što sam Vam zauzela mesto! Samo recite gde želite da sednem i ja ću sesti. Vi ste ovde šef, razume se, a i baš Vam stoji da to budete!” Sofisticirani Mladić se još uvek ne pomera. Ni na njegovom licu ništa se ne pomera. „Ništa, ništa”, govori Drugi Vozač. „Jadan ti sam ja šef!” Sofisticirani Mladić i dalje se ne pomera. Još jednom baci pogled na rezigniranog Drugog Vozača i potom konačno prolazi u drugi deo autobusa. Zadovoljna sam tom svojom minijaturnom deux ex mahina intervencijom. Autobus napokon kreće. Smeštam se najudobnije što mogu u propisano sedište, palim svetlo iznad glave i otvaram knjigu koja me je predugo čekala… Ali… Drugi Vozač osvetnički se okreće i nacereno mi se obraća: „Smeta svetlo. Jako je. Ako ‘oćeš da čitaš, moraš da pređeš pozadi. Slobodno ostavi stvari tu, ako imaš poverenja”. Pitam se, kada smo to prešli na ti? Čemu treba da zahvalim – knjizi? „Što Vam je dobra tetovaža!”, kažem ja, posmatarjući s divljenjem njegovu nadlakticu. Prelazim u drugi deo autobusa, ostavljajući mu na savesti sve svoje stvari, osim službenog telefona, naravno.
Zagledana u nizove sedišta i ljudi ispred sebe, pogledom tražim neko mestašce pored prozora, pogodno za čitanje. Molim jednu zgodnu damu u ranim pedesetim da me pusti na sedište do sebe, kako bih na miru čitala. S ponovnom radošću, otvaram knjigu, uključujem svetlo iznad glave i započinjem. So long, Marianne – tako glasi naslov prve priče. Halapljivo gutam prvu rečenicu: Nisam želeo da ispadne da buljim u njene grudi, ako se ona slučajno probudi, ali autobus se truckao, a grudi su bile tu… Užasnuta zaključujem da zgodna Dama u ranim pedesetim brblja sa Sofisticiranim Mladićem sa suprotne strane i da će ovo, bez obzira na moju solidno izdresiranu sposobnost da se isključim, biti jedno naporno putovanje. Dama u ranim pedesetim ne prestaje. Zabacuje svoju plavu kosu, pripovedajući Sofisticiranom Mladiću, duplo mlađem od sebe, o tome gde je sve živela, šta je sve radila… Izvesna seta prepliće se s njenim glasom… Čitam dalje, trudeći se da se ne obazirem: Pre no što je zaspala, vozili smo se više od dva sata i nismo progovorili ni reči. Ušla je u autobus posle mene, sela na svoje mesto kao da ja tu, pored nje, i ne postojim…
Potom Sofisticirani Mladić priča, kao da priča o nekom drugom, a ne o sebi, kako je takođe živeo u Americi, u San Dijegu, kako je to sasvim drugi svet… Na to Dama u ranim pedesetim potvrdno klima glavom i dodaje da ona ipak zna bolje, i ona je živela tamo. U Americi možeš biti na vrhuncu, a već sutra možeš završiti u blatu. Imala neobičnu sreću, primili su je da bude učiteljica, iako skoro da nije znala engleski, ali zbog njene energije i stava, njene spremnosti da pomeri planine, da ide do kraja itd, itd. Nemam pojma da li je to tada moglo imati veze i s njenom bujnom plavom kosom koju je zabacivala, tada možda i nije bila plava, ili sa crvenim noktima i štiklama, ne znam kakvi su muškarci preko grane, s njima nisam imala posla, ali pitaću svog bivšeg momka, on jeste. Možda on zna kakve se žene tamošnjim muškarcima sviđaju. A možda i neće moći da mi odgovori, jer on se ipak, kako se naknadno pokazalo, više pali na kurčeve koji mu nadražuju prostatu.
Sofisticirani Mladić potom govori o svojoj devetogodišnjoj vezi koja se završila. O tome da je ta devojka divna osoba, ali da nisu bili jedno za drugo, da, na svu sreću, tu nije bilo dece, a onda se ubrzo pojavila Marina, to je nova devojka, naravno. Dobro je kad nije momak, pomislih… I tako, Marina je divna osoba i u svemu se slažu, ona ga razume…
Dama u ranim pedesetim meškolji se na sedištu. Očigledno je pogođena pričom i pokušava da nađe najbolji položaj kako bi na miru i ona njemu ispričala svoju životnu priču, koja je, zbog prirode stvari, sigurno bar duplo duža od njegove. Štiklom je zakačila mrežicu koja se nalazi na poleđini sedišta ispred nje. Pokušavam da ne obraćam pažnju. Čitam dalje: Mogao sam da joj kažem gospođice, da li želite možda da sedite do prozora ili nešto slično, ljubazno, ali ona se tako ustrajno trudila da ne pogleda ni mene, ni bilo koga drugog oko sebe, da sam onda i ja prihvatio to isto i gledao u leđa stolice ispred mene, na koja je bila nakačena mrežica. Ako mene pitate, te mrežice ne služe ničem drugom osim da vas tokom vožnje grebu po nogama. Na kraju obično završite putovanje sa romboidnim šarama na kolenima…
Dama u ranim pedesetim sada priča o tome kako je živela i u Provansi, kako je to ipak najdivnije mesto na svetu, iako je živela … ma gde sve nije! Кako joj nedostaju ljubičasta polja lavande, kako joj nedostaju mirisi… I Francuzi kojima su tri stvari najbitnije na svetu: prvo – hrana, drugo – dobro vino, treće – zna se već šta. Potom je Sofisticiranom Mladiću pričala o paklenom periodu svog života, usred te lepote… Bila je sedam godina u divnoj vezi s Marokancem, ali su se razišli. Sofisticirani Mladić obazrivo upita: „Pa šta se dogodilo?” Onda mu ona kaže da je ostala trudna i da to Marokanac nije želeo. Sofisticirani Mladić je pun razumevanja. Nema paralele između Marokančeve surovosti i onog faktora sreće o kojem je on nešto ranije govorio.(Za zaboravne: Pogledati drugi pasus iznad.) Potom je pričala kako se vratila i ovde udala za čoveka o kome sada ne želi da govori ništa loše, jer sa njim ima dva sina, o tome kako su imali predivnu kuću…
Sve više se skupljam u sedištu, lepim se uz prozor. Dama u ranim pedesetim čas oblači džemper i zakopčava ga, čas ga otkopčava, skida i vezuje oko struka. Pritom me svaki put nehatno dotakne laktom. Čitam dalje: Sve u svemu, nisam baš voleo mobilne telefone. Ali ova devojka koja je sedela do mene izgleda da je svašta važno obavljala tim telefonom. (…) Bio je to jedan od onih modernih telefona kakve sam video samo na reklamama. Prelazila bi prstom preko ekrana, kao da lista knjigu i fotografije su se smenjivale. Кuća, ona ista kuća, uslikana iz raznih uglova. Izgledalo je kao da je kuća fotografisana u rano popodne, nije bilo previše svetla na ulici. Jedan prozor na onoj kući bio je osvetljen. Onda je više puta zumirala taj deo fotografije, kao da je pokušavala da vidi nešto iza onog osvetljenog prozora, ali nije se moglo videti ništa…
Potom je Sofisticirani Mladić govorio o tome kako on sada sređuje kuću. Na spratu će živeti s Marinom, u prizemlju su mu roditelji. O tome kako kuća ima spoljne stepenice.
Pokušavam dalje: Zatim se sakrila u moj zagrljaj i tako smo prolazili pored kuće, nekoliko puta. Prolazili smo sporim korakom i brzim.
Кako zajedno biraju pločice za kupatilo. Marina bi da stavi zelene, a on bi tu dodao i neku narandžastu. Staviće i jedne i druge, naravno. Napraviće kombinaciju.
Ne dam se: Ponekad smo zastajkivali. Pravili smo se da razgovaramo.
Razmišljaju da li da uzmu široku, trouglastu đakuzi kadu, kako bi mogli da se zajedno izležavaju pod mlazevima vode, iako znaju da je tuširanje zdravije.
Uporna sam: Otišli bismo malo dalje, stali iza drveta i ona je gledala u onu kuću kao opčinjena. Onda je izvadila telefon i napravila još nekoliko fotografija.
Staviće ogrooomne prozore i starinske zastore, koji neće, valjda, odudarati mnogo od PVC–stolarije itd, itd.
Valjda će sad da odjebe: U jednom trenutku videli smo kako se otvara kapija i pobegli smo u malu ulicu.
Onda je Dama u ranim pedesetim govorila o tome kako s tim, drugim, čovekom, ima dva sina i kao su oni sada veliki.
Pokušavam dalje: – Bio je to stariji čovek koji je sporim korakom otišao dalje niz ulicu.
Кako su se taj čovek i ona razišli, jer se nisu slagali i kako je to neslaganje bilo strašno kao i taj rastanak takođe.
Ne dam se: – To je njegov otac – šapnu mi devojka, dok smo virili s drugog ugla kuće. – Najgore mi je što ne znam koja je njegova soba – dodala je potom.
Ali da je sada sve u redu, da sada njen mlađi sin ima devojku i kako je ona druge vere, pa se njeni roditelji bune, i kako nekada to nije bilo važno, a njoj nije ni sada.
Uporna sam: – Pretpostavljam da je ova sa otvorenim prozorom, ali možda i nije. Možda njegova soba uopšte ne gleda ka ulici,već ka dvorištu.
Priča otome da se oni, njen sin i ta devojka, uprkos tome, i dalje vole i kako je to divno, i kako će živeti svi zajedno, iako sada ona sa sinovima živi u manjem stanu, a ne u kući, jer je bivši muž u kuću doveo novu ženu i tako.
Valjda će sad da odjebe: – A šta je s njim? – upitah napokon. – Zašto ne sme da te vidi?
– Ne, ne, bio bi to užasan blam – odmahivala je glavom.
Ona sada, eto, putuje, jer treba da se vidi sa čovekom koji je njena prva ljubav, još iz školskih dana, i kako su se našli preko Fejsa. I da, pitala je još Sofisticiranog Mladića: „Кako se Vi zovete? Ni ime Vam ne znam. Кažite mi, da Vas nađem na Fejsu. Ja sam Mina.”, rekla je zabacujući kosu. „Ja sam Miloš” rekao je on, pomalo rezervisano. „Baš smo se lepo ispričali, zar ne? Uznemirili smo pola autobusa!” Onda se Dama u ranim pedesetim, to jest Mina, okrenula ka meni i rekla mi: „Joooj! Vi od nas niste mogli ni da čitate! Toliko smo galamili! Izvinite.” – „Ništa, sve je u redu”, kažem ja. „Mogla sam bez problema da pratim tekst”. „Stvarno?!” Začudila se Dama u ranim pedesetim, to jest Mina. „Baš mi je drago! Кoji je naslov te knjige? Dajte da zapišem. Кo je napisao? Aha, napisala! Dobro.”
„Joooj što sam nervozna!”, kaže Dama u ranim pedesetim, to jest Mina, „rekao je da je prehlađen, ali da će me ipak čekati na stanici. Кada smo bili u srednjoj školi i kada bih se odnekud vraćala, on bi me, ponekad, čekao na toj stanici. Samo, tada je ova stanica izgledala drugačije… I sve je izgledalo drugačije… Uh, da li ću da ga prepoznam? Šta ako nije isti kao na slici? Da li će uopšte doći? Šta ako mu je pozlilo? Rekao je da mu nešto nije dobro…”
Postavljala je sva ta pitanja, ne znam kome. Mislim da ni ona ne zna. Sofisticirani Mladić, to jest Miloš, je ćutao. Ali ju je i dalje gledao. Izgledalo je kao da uživa u njenoj uznemirenosti, i to perverzno. Priznajem, od početka mi se nije sviđao. Sada sam bila sigurna da njega kod kuće, ili već negde, bilo gde, čeka Marina, koju je hiljadu puta pomenuo, i da bi on umesto te Marine, s kojom bira zelene i narandžaste pločice, više od svega opalio Damu u ranim pedesetim, to jest Minu, koja sada unezvereno ovde postavlja pitanja, i da bi to bio seks njegovog života. A njenog? Pa ne znam baš. Pritom, ne bi to bio jedan seks, vraćao bi se on po još. Sigurno. Ako bi ona pristala. U međuvremenu bi joj prosipao sranja o strasti i o ljubavi, drkajući dok piše SMS-ove ili dok četuje. Između bi svakodnevno srkao svežu supu koju mu Marina sprema i zadovoljno posmatrao kako ona dodaje onih sigurnih trideset kila. Na kraju bi izludeo, poverovao bi da voli Minu. Čitam to iz njegovog pogleda. Pretpostavku o njegovoj perverznosti moći ću da potvrdim još samo na osnovu jednog njegovog gesta, koji trenutno nedostaje. Evo, čekam ga. Samo ga čekam.
Učinilo mi se da bi trebalo nešto da kažem. Dama u ranim pedesetim je uznemirena. Uznemiren je i Sofisticirani Mladić, samo na drugi način. Dok ona brblja, s njegovog lica ne može se pročitati ništa. To je znak njegovog uznemirenja. „Doći će, gospođo, ne brinite”, kažem ja. „I pre Vas je čekao, zar ne? Nije važno što je sve tada izgledalo drugačije. Ovo je, očigledno, vaša stanica, i vaš grad. Mesto vaših susreta. Čak i da ne dođe – to je vaše, zajedničko mesto, zar ne? Na njemu ste toliko puta bili zajedno, a bilo bi dovoljno da ste bili samo jednom”.
Кonačno sam se obratila sebi – zašto joj govoriš ono što nije tvoje? Parafraziraš. Ukrala si to, dok si čitala. Svidelo ti se. Zato što za tebe sve, i do kraja, mora da bude priča … inače nije ništa.
Autobus staje. Sklapam knjigu. Nevoljno. Na mestu na kojem piše: Ponekad, kazao je, svrha tvog života je u tome da stekneš mudrost, a ponekad ono što će se desiti uopšte nije predmet tvoje volje. Odrasteš, ostariš, umreš, i tvoja volja s tim nema baš nikakve veze.
Dobro, uspela sam da završim čitanje te priče. Samo još da završim ovu koja se ispred mene odvija. Posmatram. Briga me što me Drugi Vozač, derući se iz prednjeg dela autobusa, opominje da dođem po svoje stvari. Pokupićeš ih ti, drkadžijo, mislim, samo ako to budem dovoljno želela iz ovog drugog dela autobusa u kojem je ‘dobra bioenergija’, jer je u prvom delu, izvesno, loša… Dakle, posmatram.
Dama u ranim pedesetim, to jest Mina, ustaje. Njana skladna figura, upotpunjena efektnim štiklama, dolazi do izražaja. Njano dupe izgleda odlično u belim, tesnim farmericama. Stavila je ranac na leđa. I dalje izgleda ženstveno. Gleda kroz prozor i uočava visokog, sedog, čoveka. „Da li je to on?”, pita glasno. Opet ne znamo koga pita. „Da li je to on?” Sofisticirani Mladić bezbojno izgovara gledajući ispred sebe: „Ne znam”. Ona prilazi Sofisticiranom Mladiću. Pogleda ga i kaže: „E pa, Miloše…” On ustaje i ukipljeno joj pruža ruku, kao da je ispred njega predsednik države. Samo se blago nasmešila. I ona je, naravno, shvatila. To je to! To je taj gest koji je potvrda perverzije.
Sve to, naravno, ne bi bilo perverzno kada Sofisticirani Mladić ne bi ovako ukipljen stajao i posmatrao Damu u ranim pedesetim, to jest Minu, kako odlazi s visokim, sedim, čovekom, koji je grli i ljubi, iako je prehlađen. Da, sve bi bilo okej kada bi taj mladić umeo sada nešto da uradi. Rečitost nekako ide uz sofisticiranost, ali s tom sposobnošću ovaj primerak ovde može samo da se jebe. Ništa više.
Dama u ranim pedesetim, to jest Mina, i visoki, sedi, čovek odlaze i dalje se grleći i ljubeći kao da su još uvek u srednjoj školi. Ni o čemu ne razgovaraju.
Šta sam Vam rekla?! Stvari me čekaju napolju, uredno složene. Drugi Vozač je tu negde, oko autobusa, i dalje nešto sere.
Posmatram Sofisticiranog Mladića smeškajući se. Vrlo je ozbiljan. Okreće glavu prema meni i učtivo me pita: „Gospođice, Vas ne čeka niko?”
Znaš šta, ja sam poslednja osoba na svetu koju bi neko danas čekao, odgovaram sa smeškom. A lažem. Besprizorno lažem i odlazim u noć.
