Rođenje i smrt
Ime mi je Ibrahim.
Rodih se pre dva dana. Otvorih oči, zabljesnu me svetlost, al ne mogah disati. Nešto me steže, kao da mi se sva silina ovog sveta navali na grudi. Pomislih,eh, da mi je da se vratim tamo odakle sam i došao. Beše mi lepo. Toplo. Majka me čuvaše, tepaše mi, ništa me nije bolelo. Ništa nisam osećao. Al sada nema povratka. Nema nazad. Anđeo smti se ndvi nada mnom, dušu mi poče uzimati, borih se svim silama. Nejak sam bio još. Reče mi da se ne borim, da se prepustim, za mene mesta nema u ovom nemilom svijetu. Neću nikad dorasti da se izborim sa onim što tek sledi.
- Poštedeću te muka- reče Smrt.
- Ali zašto, majka će mi tugovati, pa je li pravedno da me nikad u ruke ne uzme, da ne oseti moj miris, nosila me je i štitila ponekad i od sebe same..
- Neće, veruj mi, vrata raja za nju su otvorena. Zajedno ćete biti jednog dana, ali do tada čekaćeš. Pođi sa mnom, ne opiri se.
Videh da nema popuštanja, nema dogovara. Odustadoh, nečije ruke me preneše, upoznah nakratko plavetnilo neba, zeleno granje, videh nakratko svet. I sve to stade u mom tek rođenom oku. Najzad, zaspah. Utonuh u neko blaženstvo. Umro sam, a nisam ni živeo.
Urok
Urokljivo oko je istina, i ako ima išta da pretiče sudbinu, onda je to urokljivo oko.. reče moja nana, uzdahnu duboko i otpoče priču.
Prije Mehmeda i Hatidže, dugo nisam imala dece. Već pomislih da sam nerotkinja, jalova, htedoh reći tvom djedu da me otjera, da dovede drugu radi poroda. Al’ on ne htjede ni čuti. Nije mario za priče po selu, verovao je da će se desiti čudo. I poslije tri godine jalova života, čemernog duši mojoj, desi se čudo. Osetih.
Dođe vrijeme poroda, bih sama, strah i bol preplavi moje tijelo. Danima i noćima sam se mučila, nekako se porodih, ne rodih jedno nego dvoje. Dva dječaka. Jedan bijaše veći, čvršći, dok ovaj drugi bješe nježan, manji. Ja se nekako oporavih.
Tad navali narod, ne mare oni za onih sujevernih četrdeset dana. Vole da vide kako je jedna, već prozvana nerotkinja, rodila ne jedno, nego dvoje djece.
Dođe jedan musafir izdaleka, svojta tvom djedu. I načudi se. Načudi se ljepota. I ode. Stadoše plakati djeca, neki čudan bolan pčač, djed ti otrča za hodžu, neka izuči, vjerovali smo bit će im lakše. Hodža izuči, al što hodža na vrata, jedno dijete utahnu. Preseli. Ja zakukah, pomislih, i to krivo pomislih, što mi ne umre onaj koji je bio manji. Кad ujutru ustadoh, zatekoh i onog drugog gdje ne diše. Кazni me bog. Ne htjede brat bez brata živjeti. Odoše zajedno, u istom danu su ukopani. I tada sam spoznala urok, a i krive misli.
Utečem se Gospodaru svitanja od zla onoga što stvara, i od zla mrkle noći kada razastre tmine, i od zla smutljivca kada smutnje sije, i od zla zavidljivca kada zavist krije.
