(Snežana Nikolić, O čemu šumovi prenose različite istine, Agora, 2022.)
Pesma „Šum“, pored toga što postavlja poetski tonalitet zbirke O čemu šumovi prenose različite istine Snežane Nikolić, ujedno sadrži i svojevrstan pregled celokupnog sadržaja sa kojim se čitalac susreće u daljem čitanju. Naime, ova pesma najavljuje dve bitne celine, ili čak, uslovno rečeno, dva dobro ulančana i dinamična poglavlja, oko kojih gravitiraju sve ostale celine. Te dve celine nose nazive: „Početak potopa“ i „Trenutak u kome život postaje moguć“.
Između „Početka potopa“ i „Trenutka u kome život postaje moguć“ nalazi se celina „Kratki predah“, čije značenje nenametljivo ukazuje na postojanje izvesne napetosti koju treba podneti, mesta na kom valja predahnuti pre nego što lirski zaplet dospe do svog razrešenja. Drama je svakako unutrašnja, kao i konflikti sa kojima se nosi lirski subjekat – pesnikinja. Preostale tri celine nose nazive: „Sa onim što se izlilo“, „Račvanje“ i „`Stvoriti praznu stranicu`, moj glas“.
Kada je reč o spoljašnjoj strukturi ove knjige poezije, vredan je pomena još i moto dela, a zapravo citat književnice i naučnice En Karson „Bogovi znaju sve ljudske reči, ali za njih imaju potpuno druga značenja pored naših značenja. Menjaju ih po volji.“
Ova misao ima svoj koren u teoriji strukturalizma koju je Ferdinand de Sosir zasnovao na polju lingvistike, a koja dalje, zahvaljujući Romanu Jakobsonu, biva prilagođavana disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti. Za Ferdinanda de Sosira jezik je prevashodno sistem znakova, a znak je spoj oznake i označenog u psihi onog koji govori. Oznaka (akustična slika) ne predstavlja nešto fizičko već psihološki otisak zvuka, odnosno, utisak koji on ostavlja na čula, a označeno (pojam) je govornikov pojam o toj stvari. Dakle, znak je kombinacija pojma i akustične slike. Drugim rečima, znak je psihički fenomen koji se realizuje u ljudskom umu i koji se zasniva na prenošenju akustičke prestave, tj. psihičke zamisli zvuka na pojam. Primer iz književnosti koji lepo ilustruje ovu teoriju možemo naći u Šekspirovim stihovima: „Ono što zovemo ružom, pod bilo kojim drugim imenom, jednako bi slatko mirisalo.“ Ili, rečima Branka Miljkovića: „Poezija nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje.“
U tom smislu, može se reći da Snežana Nikolić piše svoju poeziju imajući u vidu dijapazon pojmova iz polja lingvistike, teorije književnosti i istorije književnosti. Očigledno je to način na koji je, između ostalog, ona odabrala da naglasi značaj i potencijal strukture znaka i njene implementacije u pisanje moderne poezije. To se primećuje u načinu na koji formira naslov i strukturu svoje knjige – poput olovne mrežice za vitraž po kojoj promišljeno i sistematično ređa metafore kao stakliće različitih boja tako da svaki element doprinosi skladu celine. Drugim rečima, u knjizi poezije O čemu šumovi prenose različite istine i forma i sadržina teku ka jednom ušću, i to možemo da istaknemo kao osoben kvalitet ove poezije.
Motiv jezika i komunikacije u knjizi kreće iz tačke naučnog, fenomenološkog, lingvističkog, ali svoju višu poentu dobija transformacijom u metaforu (tačnije više njih), gde se pojam šum veže za pojmove reči, poruka, voda, srce, krv, kao, na primer, u sledećim stihovima: „Šum u komunikacijskom kanalu nastaje / usled preterane redundanse, / što onemogućuje samu poruku. / I ova rečenica je šum. / Ne treba zaboraviti da na kraju te Jakobsonove sheme nije / ucrtana potreba primaoca da i šumove pretvara u poruke.“; „ …Srce // je kao i ptica – reč koja se nalazi na sramnom popisu / previše korišćenih reči u srpskoj/poeziji: / Srce, ti si izlistano. / Određene reči tako napuštaju jezik, ali iz njih ne prestaje / da ističe prvobitna boja: Crveno sam i nepreciznoˮ. Opisano ilustruju i sledeći stihovi: „Ali, kad god naslonim ruke na tastaturu, / voda u čaši treperi. / Iako ograničena oblikom u koji je zatvorene, / ona zadržava svoje osnovno svojstvo pokreta. / To mi je za sada dovoljno“; „Poželela sam da se ovaj pljusak nikad ne zaustavi / poželela sam da ovaj potop iskoreni smrad / i vrati nevinost zemlje/nevinost reči.“
U knjizi je još interesantno naglasiti i motiv odnosa lirskog subjekta prema stvarnosti: „Stvarnost je nešto što stalno počinje. / Ne želim je više objašnjavati. / Vodu ne možeš objasniti.“. Ovakav odnos pesnikinje prema stvarnosti blizak je idejnom jezgru Miljkovićeve poetike, koji je poeziju proglasio za „autonomnu i nezavisnu od realnosti“. U Šumovima Snežane Nikolić na ovakav koncept misli nailazimo u još nekoliko pesama. Ono što je, međutim, u navedenim stihovima specifično jeste građenje metafore vode, koja počinje kroz pojam šuma, a u ovoj pesmi uobličenje dobija kroz korelaciju sa pojmom stvarnost. Takav način građenja metafore bismo isto mogli istaći kao vredno pažnje u poeziji Snežane Nikolić.
Erudicija u poeziji može biti mač sa dve oštrice i ponekad ju je opasno koristiti zbog toga što joj je veoma teško naći pravu meru. Međutim, Nikolićeva to ovde čini u skladu sa svojom prirodom, zato što joj se tako piše u tom trenutku, te je pretencioznost potpuno izostala. To naravno dovodi do činjenice da postoje čitaoci koji će imati snažnije šumove u komunikaciji sa ovom poezijom, ali će, s druge strane, za one sa istančanijim literarnim sluhom ova poezija biti spektar tonova, slika i poruka.
