Fotoaparat
Uzak otvor svetlosti
I moji znojavi prsti
Čine spoljašnji dekor
Fotoaparata
Kada sam izvadio snimak
Sve je bilo crno
Čak i nijanse
Uzalud sam
Podešavao blendu
Brzo kao u snu
Blenda je bila crna
I više nisam mogao
Da je odmaknem od oka
Presek
Kada sam se rodio
Imao sam
Više godina
Nego sada
Pre toga
Pamćenje mi je
Bilo bolje
Potom sam jedino
Gubio vreme
Priznanje
Detinjstvo je prošlo
Dok sam pročitao knjigu.
Tek što sam sklopio korice
Nahrupila su sećanja.
Sećnje na detinjstvo je
Sećanje na smrt.
Priznajem: nisam imao izbora.
Priznajem: imao sam i ja veselih časova.
Ništa nisam beležio.
Hteo sam sve da upamtim.
I sad sam tu gde jesam.
Zarez
Godinama već živim u vreme ratova.
Dok pomišljam da je jedan bes
Napokon ostao bez daha,
Kao dečak što posle punog trka
Prelazi u klecanje kolena,
Na drugoj strani granice
Počinje da se odvaja um od ruku,
Meso od kosti, dete od kolevke,
Čovek od onoga što je,
Izašavši na obližnji breg,
Celog života gledao.
I sve prelazi u pokret
Od koga se ne može nazreti
Šta je počelo, a šta se to završava.
Mogu samo da se skupim u pitanje
Zašto se svaki zarez
Mora povući na ovom parčetu kože
Koju iz nekog razloga
Zovem mojom.
Iznad vode
Osećao sam da tonemo.
Voda je prodirala u temelje broda,
Voda, masna, crna voda,
Teška kao zemlja,
A mi smo napustili palubu
U nerazrešenoj svađi
I sišli u donji svet,
Među vodu i mulj,
Zamišljajući granice potpalublja
Kao granice jednog okončanog sveta.
I niko nije hteo da podigne pogled,
Kako bi zadržao glavu iznad vode
I sagledao obrise ostrva,
Obećanje dalekog kopna.
Osećao sam da tonemo.
Nešto jače od vode zazivalo nas je u vodu.
Nešto staro kao voda.
Opsednuti grad
Vergilije, IV bukolika
„I biće nanovo poslat pod Troju veliki Ahil“,
I biće nanovo pronađena Troja
Na svakom mestu na kome se
Veliki Ahil pretvarao
U dete svoga gneva,
U roditelja svoje mahnitosti.
I biće ponovo skovano oružje,
Blesnuće svet na jutru štita,
Nemo gvožđe progovoriće na trgovima,
I biće nanovo gradovi utvrđeni opsadom,
U opsednutim gradovima menjaće se
Dan za noć, i dani za godine,
Kraljevstva za pokornost,
I biće ponovo srušeni bedemi,
Da bismo se, najzad, vratili kući,
Među nepoznate ukućane,
Da bi se opet podigao opsednuti grad.
Obližnja božanstva
Obližnja božanstva više ne znaju priče
Uz koje su se mogli obaviti
Dnevni i godišnji poslovi,
Zajedno s letinom,
Sakupiti preostale vidljive senke,
Pronaći izvor sve hladnije vode,
Zamesiti hleb i na hleb,
Rumen od uzbuđenja,
Staviti so iskušana između prstiju,
U šumi otkriti gnezdo,
U reci pastrmku,
S mesecom povezati plima,
Sa stopalom oseka,
A onda i žlezde s drugim žlezdama.
Obližnja božanstva više ne znaju priče.
Poslednja fotografija sa ocem
Nisam sačuvao
Poslednju fotografiju sa ocem.
Sedeli smo u očevom automobilu,
I ja sam ćutao,
On je govorio teško dišući,
U borbi za vazduh.
Od fotografije je ostala
Samo traka svetla,
Iako mi je ona važnija
Od sačuvanih fotografija.
Ali se sećam
Da sam gledao pravo napred,
Širom otvorenih očiju,
Kao da sam video
Ono što dolazi.
Ono što je već došlo
I smestilo se između nas,
U svetložutom očevom automobilu.
Ostavština
Ako su naše reči,
Naša pisma i razgovori,
Kratke poruke i žučne rasprave,
Lenje reči u dokolici,
Brbljanja i uzdasi,
Čak i pomisli na to
Što smo pomislili
U odabranim prilikama,
Sitnice i slučajnosti,
Drage fotografije koje su
Još jedini dokaz da smo negde bili,
Ako je sve to skupljeno
Na jednom mestu,
U memoriji kompjutera
Koji nadzire naše čuvare,
Onda je to ostavština za budućnost,
Znak da će nešto, ipak, ostati,
I da nije sve izgubljeno.
Grad
Grad je zvuk
Koji ne zamire
Jer, nastao jednom,
Nastaje iznova iz sebe,
Svež i raspusan,
Ulazi u svako telo,
Presipa se preko
Granica grada i sveta,
Odlazi vrlo daleko
Da bi uvek bio tu.
Među nama, ničijim ukućanima.
Glasovi
Više od svega potrebni su nam glasovi.
U imeniku ulistanom u memoriju
Mobilnog telefona,
Kada potražim neki broj
Da bih ga spojio s glasom
Koji mi je u taj mah potreban,
Sve češće nalazim
Imena mrtvih prijatelja.
Zastanem neodlučno,
Pa nastavim dalje,
U hitnji dana koja odbacuje
Nejasne krivice.
Ali nikada ne izbrišem broj
Koji više neću pozvati.
Možda taj broj sada već pripada
Nekome drugom, ali kod mene je
Za stalno raspoređen.
Kada bih izbrisao taj broj,
Kao da bih poništio
Poslednji trag prisustva.
Ovako se zavaravam
Da rutina postaje obred,
A telefonski broj znak,
Ipak nekakav znak.
Dok sam telefon postaje
Mali pokretni molitvenik
Za prijatelje kojih nema.
Za glasove koji su nam potrebni
Sve više što ih manje možemo čuti.
Više od svega potrebni su nam glasovi.
Nesporazumi
Nesporazumi se množe.
Oni su svuda oko nas.
Postaju naši bližnji.
Više nisu strana tela
Koja dolaze iz velike daljine
I zauzimaju naš prostor.
Zajednički život je, ipak, moguć.
Navikavamo se jedni na druge.
Ni njima nije lako s nama.
Ograde
Iza dignutih ograda pored autoputa
Beograd-Zagreb traje ljudski život.
Meni nedokučiv. Verovatno običan.
Mada više ne vidim ljude, ni kuće,
Ni nejasne prozore na kućama.
Samo se vrhovi drveća pomaljaju
Iznad ograde kao trag života
Koji sam, koliko juče, mogao da
Pratim takoreći uživo.
Kada bih se zaustavio,
Više ne bih mogao da nastavim put.
Naprotiv: zašao bih u otvoreno dvorište,
Pratio trag svetla i lomljivi zvuk reči.
Ušao bih u prvu kuću i dugo gledao
Kroz prozor na zamišljenu traku autoputa
Koja je nestajala iza ograde kao što
Umorni putnik nestaje iza prevoja.
Ali ja sam na putu, na uskoj stazi puta
Između dve ograde, i smisao je u kretanju.
Neznanac u noći
Kada me je neznanac u noći,
Na hladnoj ulici
Po kojoj je vetar mrsio oblike,
Upitao dok mi je prilazio, žustro,
S velikim očekivanjima:
„Dobro, ko si ti?“
Morao sam da priznam:
„Ne znam ko sam ja,
Ni ko si ti.
Urazumimo se, čoveče!
Pogledajmo istinu u oči.“
Mogao sam da širim priču,
Da podelim objašnjenje
S njim s kojim ništa nisam delio,
Da ga nešto pitam,
Da kažem bilo šta,
Ionako sam imao utisak
Da je njemu pitanje važnije od odgovora.
Ali ne. Ništa od toga ne bi bilo
Iskreno, ni tačno,
Pogotovu ne u noći, bez svedoka,
Dok su naše reči bile jedini zvuci
Zamirućeg grada.
Nije bio iznenađen mojim odgovorom.
Kao da mu je laknulo.
Otišao je čilim korakom,
Kao da mi je ostavio neki teret,
Čak s nekom pesmom na usnama.
U šaci
Proći će stotine godina,
I neki će mladić,
Jednog dana,
Verovatno u poznu jesen,
Otići u biblioteku
Kako bi posetio naš život.
Zatražiće hrpe današnjih novina
U kojima će, podignutih obrva, čitati
O zločinima i ubistvima,
O zverstvima i bezakonju,
O patnji i poniženju,
O izdaji i neprijateljstvu,
O strahu i grehu.
O onima koji su govorili
A bilo bi bolje da su ćutali.
O onima koji su ćutali
A morali su da govore.
Posle nekog vremena,
Odbaciće novine,
Biće mu dosta svega,
I kao sveznajući pripovedač
Izaći će u blistav dan.
Što je još gore,
Sve će mu biti jasno
Kao da naš život
Drži u nestrpljivoj šaci.
Slepi miš
Kroz otvoren prozor kancelarije
Iz jutarnje promaglice
Uleteo je slepi miš.
Crni komadić uglja
Potekao s nekog dalekog tresetišta.
Dvokrilac sa unutrašnjim sagorevanjem.
Udarao je u sve zidove,
Čas vidljive i meni, čas nevidljive
Svakome ko bi to gledao. Osim njemu,
Glavnom junaku ovog događaja
O čijoj se koži, uostalom,
Najviše i radilo.
Sudarao se s preprekama
Koje ja nisam video,
Ali mora da ih je bilo,
Jer ih je on video.
Tresao se u groznici napora
Da nađe izlaz,
Kao da mu je to jedino važno,
Kao da je to jedini izlaz.
Ta crna grudva straha
Vitlala mi je pred licem
Kao da nosi vest izdaleka.
Onda je uzmakao,
Dižući ruke od mene,
I nestao u otvorenom prozoru,
Očigledno nepomiren, užasnut čak,
Tim prostorom u kom je proticao
Moj svakodnevni život.
