Lica:
Julijana – zaljubljena 25-godišnjakinja
Tristan – Julijanin ljubavnik
Sudija
Svedok
Čin prvi
U jednoj maloj sobi sa terasom što gleda na ravnicu, počinje priča Julijane, koja u smrtničkim okovima živi na zemlji. Noćas su je pred san obišli arhangeli, pa sa njima tajnu besedu vodi da u ovoj haotičnosti sveta smisao više naći ne može. Pa sebi govori pred ogledalom da uteši dušu svoju.
– Ako mi oduzmu ljubav, ja živeti više ne mogu! Terajte od mene te moderne fariseje, sa etiketama đavoljeg znaka u srcu. Oh, Bože gde si? U ovoj tamnici, ovoj sobi, sunce gotovo da ne dolazi. Zašto živim ja? Ne daj da neistina bude istina, da laž obavije srca ljudska. Ti što imaš Moć, odagnaj od srca njihovih gnev i okove neslobode. Pročisti ih od senki zabluda utisnute im u duše, kroz zakone njihove. Ne daj da reč ta lažna pomuti svrhu duša. Nije svrha da svojim zakonom grizu naš život, kao kerovi bačene kosti.
Ulazi u kupatilo, jedva da prepoznaje svoj lik i čudi se, dok hladnom vodom ispira tragove noćnih bdenja. Pokušava da se začešlja i pronađe razdeljak.
U vremenu u kome je Julijana živela, desilo se nešto naopako, opako i naglavačke. Bilo je to vreme kada je nekadašnji zakon ljubavi postao suvišan, nepotreban i zabranjen, iako je ljubav bila najvažnije umeće čoveka. Ali pošto je vreme izašlo iz svog ležišta i vekovi su u svom nizu napravili diskontinuitet, zapovesti su pogažene, a vredan hvale postao je čovek koji čini suprotno.
Jaku i veliku ljubav tumačili su i shodno pravnom poretku države kao izdanak ludila i fanatizma, sa psihološkog aspekta ružili su je kao oblik patalogije koji svim sredstvima treba ugušiti da ne bi širila svoje zrake plemenitosti i “trovala” već otvrdnela srca. Tako je mislio i ophodio se i ondašnji Sud pravde u ljubavi.
Julijana je tog dana, posle razgovora sa sobom i utvrđivanja svojih stavova da ostaje pri svome, već u podne bila ispred gradske sudnice. Ispred nje su je već čekali zainteresovani slušaoci, jedva čekajući da se drama nastavi, iščekujući da će se i ova zabludela ovca opametiti. Čitava ova zavrzlama oko novih zakona, izgledala im je kao predstava u antičkim tragedijama, iz koje bi oni izlazili kao očišćeni od svojih skrivenih i nesvesnih agonija.
Samouvereni gradski tužilac sedeo je za svojim stolom i odvažnim glasom upitao Julijanu:
– Čitali ste knjigu Patnje mladog Vertera?
– Da – odgovori Julijana glasno i jasno.
– Da li se sećate šta je preživljavao Geteov mladi, zaljubljeni Verter i zašto? – Da. Sećam se da je upoznao lepu Lotu na balu i da ih je jedna noć puna oluje strasno povezala. Čak iako je bila verena za Alberta, to nije bila prepreka da se on duboko zaljubi u nju, kako to samo znaju pesničke duše.
– I kuda ga je ta nesrećna ljubav odvela?
Julijana je počela da se brani: – Nije on kriv, Lota je bila kukavica koja se nije usudila da prizna ono što je istinski osećala. Zar joj je toliko bilo bitno da sačuva svoj društveni ugled na uštrb njegove patnje i konačnog nestanka? U društvu koje je danas ovako, sutra onakvo. Kao da i dalje postoji kastinski sistem. – Draga Julijana, vidite kuda je sve to vodilo? Ravno u smrt. Građanska neposlušnost pojedinaca. To se dešava uvek kada neko prevrši pravu meru u ljubavi, kada se zanosi nemogućom misijom. Vidite da su tim stopama išli ne samo sanjalački i emotivni Verter, već i Ana Karenjina, Romeo i Julija, Majakovski, mnogi pisci i drugi. Mi smo tu da vas sačuvamo od eventualnih tragičnih posledica, od razorne moći ljubavi koja je pokazala svoje pravo lice u čitavoj istoriji. Ali i da vas ubedimo da se greh nalazi u svakoj velikoj ljubavi koja polazi od srca, pa čak i kad je obostrana. Samo ugovorni odnos interesnih jedinki može da očuva stabilnost sistema.
Vi tvrdite, kada je u pitanju vaš slučaj, da to nije bila vaša lična odluka razuma, već da vas je nešto tajanstveno usmerilo i da je to bilo obostrano. A znate da je ljubav zabranjena i da se može ostvarivati samo između jednakih, sa sličnim poreklom, društvenim statusom i u određenoj životnoj dobi, propisanoj Ustavom. Kako smete da pričate takve nebuloze, kao da ne poznajete zakon i da se pravdate nekom iracionalnom silom, nekom Kupidonovom strelom ili nekim sokom iz cveta kao u Šekspirevom Snu letnje noći.
Julijana lupka prstima po stolu, potpuno nezainteresovana.
Sudija nastavlja:
– Znate li da je odavno zabranjeno da se govori o velikim, romantičnim, posvećenim ljubavima? Taj bacil mi moramo da uništimo. On mora da nestane u daljoj istoriji ljudskog roda. Ratovi su prestali na zemlji. Moraju i tragične ljubavi. Da li ste svesni opasnosti koju širite i zagađujete okolinu? Mislite da ako se ona ne vidi u vašem držanju, da ne kulja iz srca, iz reči, vaših dela i pogleda? Ne zanosite se da vi nosite istinu. U Svetim knjigama nigde ne piše o ljubavima koje nisu ustrojene u bračne okvire. Između čoveka i Boga duhovna ljubav je realna, ali između dva ljudska bića!? Od Bagavatgite do Biblije i Kurana, posledice ljubavi su vidljive. I Isus je bio direktan dokaz vidljive ljubavi. U antičkoj mitologiji imate primere da su se bogovi ženili sa smrtnim ženama, ili obrnuto, i kao plod toga imate polubogove i heroje kao što je bio Herkul, Tezej, Jason i drugi. Onda, vidite da su muškarci ostavljali ženama u zalog čitava nasledstva, gradili hramove kao što je Tadž Mahal, a ne treba da vas podsećam na Kelopatru i Cezara. To su činjenice o postojećim, vidljivim ljubavima.
Kakvo je dejstvo vaše ljubavi? Ima li ono dobrih strana? Ili ona samo uništava vaše srce, vašu dušu i okolinu? Znate da je jedina dozvoljena ljubav stvar bračne zajednice, na koju upućuje već Biblija, a svaka država definiše okvire u kojima se ona može ispoljavati i na koji način. Ljudi više ne žive u hordama i matrijarhatu, ne postoji prvenstvo majčinskog prava, a i vi niste Venera. Prema našim zakonima nije dozvoljeno širenje duševnog bola i patnje koji nastaju zbog razmišljanja o ljubavi, voljenoj ili voljenom. Znate da i kafane više ne postoje da se ranjene duše više ne bi okupljale i muzikom i prekomernim količinama pića obogotovoravale svoje ljubavi. Isto tako je zabranjena i svaka poezija koja veliča idealnu ženu i muškarca, platonsku ljubav. Takav mora biti opčaran nekakvim demonskim silama, koje građanski poredak ne može da usvoji. Vi postajete opasni po uređen sistem društva i sve na čemu su prethodne generacije mukotrpno radile.
– Mi vam prepisujemo dve mere, tj. nudimo dve opcije: ili ćemo vam prepisati smrtnu kaznu ili ćete biti prognani i izopšteni od društva, negde van civilizacije, da biste se u divljoj prirodi izlečili od vaših boljki.
Julijana je stisnula prste u pesnicu, da zaustavi lupanje prstima po stolu zbog odluke koje je upravo čula, da ne bi pesnicama narsnula na ulickanog sudiju gotovana, zalizane kose kao životinjskom mašću, opeglane kravate koja se sija do uglačanosti (što mu je mati pažljivo odabrala da svoje mladunče ulepša što bolje može).
– Bedni nitkov – govorila je u sebi. – Kakvu predstavu samo izvodi kao plaćenik i mučitelj, gori od Pontija Pilata. Bez duše i srca. Sudija za prekršaje u ljubavi – kakva je to splačina od funkcije, prevara postmodernog, ultra-modernog, virtualnog i nadcivilizovanog građanskog društva.
Sudija nastavlja:
– Vi znate da se naše društvo sastoji od nekoliko nivoa građana. Iako prema svojim prethodnim zalaganjima pripadate sloju pisara, umetnika i stvaralaca, vi od sada više ne smete ni u kakvoj formi da iznosite svoje izlive iz duše, nabujala osećanja ako ona nemaju dokaze i svedoka i ako ne doprinose opštem dobru zajednice. Ako to važi samo za vašu dušu i telo, to izbijte iz glave. Sada je vreme kada samo verujemo u činjenice. Slučajnosti nema. Zahtevamo verifikaciju u praksi, urednu dokumentaciju, potkrepljenost fotografijama sa voljenim, eventualno video zapisima, tačnim datumima sastanaka, overenim potpisima, primljenim poklonima. U tom Julijana usklinu hrabro:
– Imam svedoke! Ali nisam još uvek sigurna da li želim da ih dovedem. Plašim se da će to štetiti mojoj ljubavi! – nasmejala mu se prkosno Julijana.
I Julijana nastavi:
– Zar vama nije jasno da koliko primite radosti, toliko treba da očekujete i bola. Još je Buda bio svestan da je patnja u osnovi života. Zar vi odbacujete sve dotadašnje mudrosti, čitavu tekovinu čovečanstva. Sva velika dela stvorena su iz patnje i velikih ljubavi, sve herojske podvige nastale u ime ljubavi. Ako je tako, vaš život je bedan, dosadan i ništavan, sveden na jednu ograničenu društvenu ulogu, koje se grčevito držite kao pijan plota. Mislite da se možete igrati Boga i da ćete mojim smaknućem promeniti prirodu čoveka, stvoriti mašine koje će kao automati postupati po uputstvima zavisno koje dugme da pritisnete?Ako je tako onda sam ja izrod, sa jednim dugmetom više nego svi vi ostali. Imam nevidljivo dugme koje reaguje na nevidljivo.
Straža! Straža! – vodite ovu pakosnicu. Prkos se širi na prisutne.
A Julijana peva dok je vode:
Ala je lep ovaj svet
Onde potok, onde cvet
Tamo šuma, u šumi ja, Pokraj tebe na panju sedim ja.
Prsti moji u tvojima spleteni, da.
Pečurke jedemo, ti i ja,
Iz civilizacije pobegli
I raj smo stvorili taj
Što otrovna srca, kvarila su znaj!
Posle dva sata provedenih u jednoj prostoriji, Julijana je puštena na slobodu, do sledećeg suđenja.
Dan je lepršav, pun opojnih mirisa proleća koji ispunjavaju njeno srce nadom. Ali nemir dotiče njeno hodanje i misao šta će sutra biti? Hoće li njen junak biti kao Lota ili mu neka druga vera u srcu sja? Ko će biti glavni kreator koji povlači sa smehom svoje poteze: ona ili sudbina? Ljudska pravda ili prava istina? Ljudska, bez smisla za pravdu? Oduvek je bilo tako sa čovekom i ne postoji sila koja će odjednom sve konce da razmrsi. Vreme je okosnica i skriveno šahovsko polje, i nikad ne znaš ko će povući kakav potez i povesti te u drugom pravcu. Pravila su stvorena da se iznova stvaraju i odvajaju starnost od stvarnosti.
. Odlučila je Julijana, plivaće uprkos struji, protv pravila jednog hladnog veka. Jer kao što se i morske struje umire i utihnu, tako će se i skrojene mere čoveku promeniti.
Hoda ulicama, razgleda kuće pokraj kojih prolazi, kao da je podsete da je sve još uvek na istom mestu. I misli je nose: “Moj je život jedan beskrajan film koji će trajati i kad me ne bude više. Možda će neka žena iz Azije, Afrike ili Amerike imati slične more, dok ne svane sloboda na krilima neke nove revolucije i proglasi ljubav najvišim smislom čoveka. I ponovo će svet slaviti sv. Valentina, i Amorove strele ponovo će leteti zemljom roda ljudskog. I tražiće Amora na svim mestima zemlje – prostranim morima, trgovima, parkovima, svetim hramovima. Dozivaće ga i moliti da otpusti svoje strele.“
Ulazi u kuću. Pojedini ukućani upućuju joj sumnjive poglede, ali ne pokazuju. Ona seda za sto, da obavi onaj mučenički deo postojanja kada mora da nahrani sebe zbog opstanka. Oni joj se obraćaju sa par formalnih pitanja, a ona izgovara jedva gutajući parče hleba: – Svi ste vi sveci, samo sam ja grešna. A svi ste zgrešili, jedino sam ja krivac! Je li tako? Odgovorite!
Svi ćute, dok ne zazvoni telefon. Julijana se javlja i razgovara sa Tristanom. Smeju se i kroz razgovor odlaze daleko od sumorne patetike koja se obrušila u mnoge domove.
Drugi čin
U sudnicu ulazi prvi svedok. Devojka tamne kose i zelenih očiju, obučena je u uniformu kakve su u naše vreme imali svi koji su naklonjeni novom sistemu racionalne emotivnosti. Odlazi za govornicu.
Sudija: Kakvi su bili vaši razgovori sa dotičnom? Govorite istinu. Da li ste odobravali njene zanosne govore o ljubavi u vezi sa nekom zamišljenom osobom x? Svedok: Ne, uvek sam joj govorila da mora da postoji disciplina i red i da ne sme da postoje nelogičnosti, iracionalna i emotivna stanja do te mere da ljubav vodi do nesanice, opčinjenosti, ushićenosti, velikoj snazi koja pomera i planine, da ne sme da svojoj voljenoj osobi upućuje ljubav ne na javi, već što je opasnije da svoju bezgraničnu maštu ispoljava u snu. Govorila sam joj na svom primeru: racionalizam iznad svega i to oštro, jasno, čak sa uživanjem da joj zarijem u srce reč razum i izbijem tu toplinu koja joj je oblivala obraze. I ona se tada čudila, negodovala, oči bi njene tada lutale kao nekim bespućem, kao u strahu da će joj neko oduzeti neku oazu raskoši, skrivajući je pred celim svetom.
Sudija se potom obraća Julijani:
– Šta imate da kažete na rečeno?
Julijana:
– Meni je i dalje lepo. Osećam ljubav u srcu. Tako plamti. Približite se, možda je osetite. Ha, ha – smeje se Julijana.
– Tako plamti kao večni plamen heraklitovske vatre, kao ljubav golubova sa krovova crkvi u Parizu, kao Julijino iščekivanje, kao u Avramovoj veri punoj paradoksa, kao ubeđenost Kafkinog geometra K. da krivica ne postoji, kao neustrašivost Izolde, kao u noći skupljoj vijeka, kao da sam tvorac Himne ljubavi.
Sudija
– Konkretno odgovarajte!
Julijana
– Njene reči me nisu ubedile u istinu. Zato što se ona nikad ne osmehuje. Širi hladnoću, a istina je topla, svetla, uzvišena. Nisu našle pogodno tle da budu zasađene u mojoj bašti. Samo je ponavljala ono što su je naučili tako površno i izvitopereno, kao što su i njeni učitelji bili, da je svaki doživljaj koji te uzdiže u čistine, nepoznate ali blažene prostore unutrašnjosti, što je opojno za želju za životom i krilato na čoveku zapravo ono što je suvišno. Ali, opet vam kažem, nije se nikad osmehivala. Srce joj je umanjeno, izbrazdano, okamenjeno i bilo mi ju je žao. I nisam mogla da joj išta kažem. Čak ni istinu njenog stradanja koju će joj isporučiti sudija gosn‘ programirani, izmanipulisani razum. I sam Bog nalaže veru, jer razum nije dovoljan. Hoćete da kažete da Vam je to ostalo nejasno iz Svete knjige?
Sudija:
– Niste vi ovde da ispitujete nas – gromko zaurla i ponovo spusti glas. Proziva drugog svedoka.
Ulazi muškarac u crnom odelu. Izvinjava se u ime Tristana, koji nije mogao da dođe. Prilazi sudiji bojažljivo, nesigurno, ali ozbiljno, obavijen nekom aurom svečanosti. Predaje mu pismo u belom kovertu.
Sudija stavlja naočare. Gluva je tišina, napeto je i ostali sede sa iščekivanjem.
Hoće li ishod biti na strani istine?
Na papiru je ispisan jedan citat plavim mastilom. Sudija čita:
„Evo zaklet’ ću se ja pred svima svim na svijetu i svime što imam da je nikad nisam htio da je nisam volio i da ne bolujem pred svima se zaklinjem pred svima al’ pred Bogom ne smijem.“
U potpisu: Tristan
Sudija razrogači pogled u nepoznatog donosioca pisma, pogleda prema publici i izjavi samo kratko: – Ništa vam ne možemo sada pouzdano reći. Ovaj tekst ide na dalje rastumačenje! Okupićemo najbolje tumače naših zakona i poznavaoce opšte istorije i kulture.
TREĆI ČIN
Sledeći dan nakon povratka sa slobode, u kojoj je na tren razgovarala sa Tristanom, Julijana je sada još sigurnija u svoje stavove. Nastavlja sa govornice, gledajući čas u publiku, čas u sudiju:
– Teško onome bez duše. Ko misli da nije vredno boriti se za spas i njen dobrobit, da je novac, tuđe uverenje i mišljenje, briga o telu i hrani jedino što održava čoveka, a da su osećaji i razgovori duše besmisleni delovi ljudske ličnosti, već je osuđen na pakao. Pa iako se Vama čini da sam ja u paklu, jer se stalno borim da dokažem da imam dušu i da od nje neću da odstupim, i čak tvrdite da ste tu da me oslobodite iz tog pakla i ukažete na blagodeti praznine, robovanja ubijenih čula, imaginacije i mašte, ja Vam pak uzvraćam nazad reči i stisnutih zuba i viteškim srcem istinu kažem: Vi ste u paklu!
Priznajem da postoji čistilište, priznajem da treba povremeno vršiti katarsu duše, njenu rekonstrukciju, rasterećivanje od suvišnih naslaga nametnutih društvenih konsenzusa, uticaja TV-a, tuđih misli i želja, naloga tobož tamo nekih gospodara.
Ali, Vi, apsolutno ne znate ništa o tome. Čišćenje vas asocira samo na čišćenje prašine u spoljašnjem svetu, kao kad uzmete metlu, krpu ili gumicu. Za vas ne postoji drugo značenje. Ali samo čista duša postaje ogledalo u kome se ogleda Bog. Kao i drugi ljudi. Zato Ja ne vidim sebe u vama, a vi ne možete da se prepoznate u mom ogledalu, jer ste dušu zaboravili, obojili je, gurnuli je u neku mračnu fioku svoje unutrašnjosti.
Ali, dragi moji, duša nije stvar koju možete sakriti u džep, zaključati u sef ili kutiju za nakit. Dok god se sa njom tako ophodite, vi ste stranci na ovoj zemlji, lutalice nepoznatim ulicama sveta.
Na vratima sudnice se začulo kucanje. Ulazi drugi mladić i ostavlja na sudijinom stolu još jedan zapis. Ovoga puta o Julijani:
„Ti stanuješ
Na plavoj liniji horizonta
Velikog okeana
Koja je verovatno kraj beskraja.
Samo tu možeš ostati,
On Ona i Ono,
Koje si samo sebe rodio/lo/la,
A ne ugušiti se
Od bujice sumnji
Kojima se hrane tvoja verovanja.
Samo tu, pred tvojim nogama,
Tonu gluposti
Od kojih bdiš nad nama,
Braniš nas
Kao od besnih pasa.
A svemu ovome
Što sada jesmo,
U ovim strahovima
Ovome što ni imena nema,
Podmećeš ISKRENOST,
Kao hrišćanin drugi obraz,
Kao ogledalo u kome bi
Na bilo kom jeziku
Pravda i istina bili jedno“
I dok je Julijana ređala svoje rečenice, nešto se čudno stane dešavati sa sudijom, čitajući ove redove i budeći se kao iz transa.
Odjednom, počeo je da mjauče i prede. Svi u sudnici su se smejali. On je vikao u trenucima prisebnosti: – Gde sam? … Vratite me ljudi!
U pauzama između mjaukanja i ljudskog govora, obrati se žurno zapisničarki, blagim i srdačnim glasom:
Molim te, draga, za čašu vode.
Ona je u panici ustala, iznenađena njegovim toplim tonom i prinela mu vodu. Ali sudija više nije koristio usne. Isplazio je jezik kao mačak i šljapkao po površini vode unoseći je jezikom u usta.
Ponovo se smeh orio sudnicom. I začuo se snažan pljesak publike.
A potom je sudija uzviknuo:
– Upomoć, pozovite lekare! Opseda me demon mačke.
Julijana se samo nasmejala pobedonosno i oslonjena glavom na desnu ruku, lupkala prstima po stolu. A potom sastavi obe ruke ispred sebe i nastavi sada da govori publici:
– Eto vidite svi sada prisutni. Sudija je uporno negirao ispravnost mojih istina koje postoje odvajkada, ali njegova se duša sada polako budi, kašlje od prašine kojom ju je on godinama zatrpavao. On u kući ima ljubimca kojeg ne može da spreči da izražava svoju odanost i zadovoljstvo koje isplivava u vidi mjauka. Taj mjauk je simbol njegove ljubavi… tako je sada i on probudio svoje srce koje progovara kroz imitaciju mjauka njegovog ljubimca.
U sudnicu utrčava medicinska sestra, otkopčava sudijino dugme na košulji, zavrće mu rukav i meri pritisak. Na licu mesta mu vadi krv, stavlja u bočicu i odlazi.
Prisutni u sudnici su uznemireni. Ne samo zbog onoga što su videli i čuli, već što je iz njih nešto nejasno počelo da kulja, poskakuje, udara u potiljak, slepočnice, golica kožu, veseli srce, da im govori, opominje ih, podseća na zaboravljeno. I sad im je postala jasna dugo nošena praznina, u časovima i danima, koji su se nilazi jedan za drugim u mirnom obavljanju svih dnevnih poslova i aktivnosti, sve po nekakvom tačnom planu i programu, izračunavajući vreme u grame i milimetre bez greške. Sve je išlo po principu formule koja se primenjuje nad postojećim materijalom, koji bi se uklopilo bez bunta pod šemu i kojom se može obuhvatiti stvarnost, bez sumnji, dilema, neodlučnosti, drame, poraza, uspeha, bojazni, radosti, očaranosti, zanesenosti. Jedni drugima su počeli da postavljaju kojekakva pitanja, odjekivala su kao pećinom koja još jače širi postojeći zvuk dalje, mešale se rečenice, slova i mimika. Dodirivali su jedni druge, kao da tek sad prvi put vide jedni druge, svoju vrstu čoveka, a ne senku i kopiju. Neki su zaplakali, neki su počeli da se smeju, a jedan otmeni gospodin je i zapevao u svojoj toj euforiji emocija, zvukova i probuđenog talasa ljubavi.
Julijana je pljeskala kao da je na pozornici, znajući da je ovo što gleda mnogo moćniji faktora od glume.
-Bravo, bravo! – uzvikivala je kao gestom podrške. – Je li vam sada jasno da ljubav ne sme da se krije? Vidite li, osećate li je konačno?
Više nije bilo razloga za Julijaninu osudu. Puštena je na slobodu, a sud prvde u ljubavi je ukinut. Svet se vratio svom toku. Ljudi su ponovo slušali svoje srce, ponovo osećali, nadali se, patili, ali i ljubili i voleli. Gledali su širom otvorenih očiju svet oko sebe, život i u lišću koje lista, suncu koje se uspinje ka horizontu, mravu koji vuče svoju mrvu da obraduje svou dragu.
