Da bar padne sneg
Da bar padne sneg,
šapne mi glas
žene
koju sam voleo
mesec-dva.
Sneg – zeleni gnoj.
Ona krvava ptica
što lebdi ponad
porodilišta.
Mislim: da bar padne
mesec, da ljosne
narandžast
u sukrvicu –
mislim, majko, lakše bi mi
bilo.
Zbilja, jednom sam
– Rano si se predao,
sleže ramenima prijatelj.
Zbilja: jednom sam video
u antreu devojku u crnom
hitonu, hitronogu coprnicu,
skakutala je u opšinjavajućim
krugovima – dok je negde daleko
rudeo plod i jagnje lizalo so
s pastirove košulje.
Zbilja: jednom sam video
lomaču u mračnoj ulici,
čoveka sličnog gorioniku,
premetao se kao plamteći glagol
kroz prazninu, urličući
nacističke parole.
Zbilja, jednom sam …
– udisao veštičiji vetar,
– drhtao u redu za iščekivanje,
– imao devet leta i osam jeseni,
– verovao da nije ono što nije.
U nekoj aleji
Po Brinkmanu
U nekoj aleji iskrsava renesansni anđeo
(zvoni telefon!)
mračan, u brokatu, i jebe samog sebe, tutnje
teretni vozovi (zvoni …) preko mosta
(zvoni!) gde vise plakati (majka mi čestita
četrdeseti rođendan: bio je sneg do pojasa,
trčala sam po hleb i mleko, tata je bio
u armiji, strašno brzo, sad su ti najlepše
godine, iskoristi ih) … u dronjcima
muzički komadi.
Prešao sam taj most, video te dronjke,
mahao tim dečačkim rukama, stezao sisu
takvim mladićkim šakama – sve sam to prošao
i sad ne mogu ni da se iscerim.
Možda da ustanem i stojim ukočen
sve dok budem imao snage?
Stalno sam…
(Već dugo)
Stalno sam
u samom središtu
ničega.
Ćuteći, kad govorim.
Pa i kad spavam,
sanjam.
Budim se
u samom središtu
ničega.
Ležim otvorenih očiju –
da, tu sam.
I sve je tu: kavez,
široka pustinja, pučina,
trunčica: kao kad šakom
snažno stegnem vodu,
pa mi isteče kroz prste,
ili kao pesak…
Doći će proleće…
po Ćurčinu
Doći će proleće, proleće
Kako ta jedna reč kaže sve …
Nikada proleće neće doći,
moj Gospodine,
pa iako dođe, neće se razlikovati
od zime, od leta, jezika,
kolomasti, gnoja, gnusobe,
bunjišta, brbljanja, dragi Gospodine.
Ponavljao, ponavljao bih do kraja te reči:
iscrpljen,
do kraja, ponavljao, nikad
ne bih prestao, do kraja veka
na čijem ste početku Vi stojali –
drski, načitani, ambiciozni.
Februar je. Magla, mraz, rat.
Zbilja nemam prava
da mislim na bilo šta
osim na jezik
kao sredstvo obmane.
Poezija me odvaja …
Poezija me odvaja
od samog sebe,
od onog što sam
nameravao reći.
Jezički zid
me rascepi
od osećanja
i umesto praznine
iskrsne iluzivni zid
od reči.
Sedim pred tim zidom
ispisanog papira
i poželim sliku:
eremita preobraženog u
sipinu kost, pedera preobraženog
u metaforičkog pauna
ili devicu preobraženu
u zlatni presek.
Zalećem se i u mislima
prelećem taj zid
okretan kao pre
10 godina!
X
Bio sam bolestan, na rubu jezika.
Škljocao vilicama,
pokušavajući da u uništavanju
krenem od samog sebe.
Živeo sam u doba diktatora.
Učio i naučio veštinu
opstanka među iglenim ušicama.
Život sam razumevao tek kad
bih ležao slomljen vrućicom,
među bednicima, u bolnici.
Surovo sam se šalio – misleći,
pišući, govoreći, mucajući,
šalio sa sobom.
Bio sam često na samom rubu,
i jezik me je tešio,
vraćao u igru – zbog samog sebe.
(Vetar – kažem: vetar …)
Vetar – kažem: vetar i vidim
mrki korov, suvi zub, pustaru,
tela partizana, istrulela, odvratno
sama.
Vetar, koračam kraj vode i vidim:
vatrenu kolibu u kojoj gori rodoljub
s petokrakom na kapi i kišu tanadi
koja gasi njegovu želju,
da bi poslednja hulja mogla
da mu pljuje po humki
šest decenija docnije.
Vetar, kažem, i ništa. Ispijam gorki
gutljaj i posmatram svoju senku
bez očiju, bez osmeha, bez ičega.
Nesigurno
Posmatram oblike: radiolariju i
možda Afroditu. Ili slad. Ili panegirik.
Ili okorovljen pružni prelaz
gde stoji boginja Helena i njen otac
železničarski službenik. Pa srebrnastu
lunu koja otkriva naša dečija tela
zabavljena polnim razlikama.
I kažem: dosta si govorio!
Oktobar će proći. Kad stigne zima
stići će beli pokrov za žalovanje.
Kucnem o neka vrata i otvorim ih
uveren da neću ugledati nikoga
– što se ponavlja iz sata u sat.
