(Slobodan Ivanović, Pet sa pet, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2023.)
Mogla bi da se napravi video igra od zbirke Slobodana Ivanovića „Pet sa pet”. Ta igra, antipod naslovu „Last of Us”, mogla bi biti action horror ostvarenje sa povremenim deonicama u maniru neke point and click avanture. Proceduralna generacija rukavaca priče, jarke boje, distorzija soundtracka morali bi je obeležiti. Ideja igrice hrli iz druge Ivanovićeve pesničke zbirke. Kako biti junak i preživeti LEGION, silu senzacija i mogućnosti digitalne komunikacije; živeći u sluzavoj čauri velegrada? Kako i da li autor može (i da li treba) preživeti susret sa Algoritmom kao mogućim takmacom u basketu 1 na 1 na novobeogradskom asfaltu?
Svaka igra – boćanje, kviz „Najslabija karika” ili poslednji nastavak „Baldurs Gate” franšize – igra je zaokružen kanal komunikacije. Teren se iscrta kredom i golovi se odrede flašama. Svrha takmičenja se improvizuje i zajedno sa njom se osmišljava identitet, lični i kolektivni. Zbirka pesama „Pet sa pet” Slobodana Ivanovića (koju je moguće čitati intuitivno kao „Pet na pet” – zamena predloga jača ideju sukoba učesnika) započinje više igara – a zatim izneverava njihova pravila. Odnos između kontrole i slobode gradi dramu knjige pred nama.
Pravila igre su sledeća: naslov „Pet sa pet” sugeriše broj likova i veličinu „terena”. Na likove se upućuje i u naslovima ciklusa (ispisanim velikim slovima) i na kraju uvodne pesme – „mi Vajsmit Meri Reka Tomica Klajv i ja čekamo”. Ustrojstvo zbirke dodatno je „utegnuto” jasnom strukturom u kojoj postoji prolog – sastavljen od dve celine, prve posvećene likovima i druge jeziku. Zbirku zaokružuje epilog („Izlazak”), a u sredini se nalaze ciklusi namenjeni likovima.
Broj učesnika se širi povremenim uvođenjem prvog lica množine, zatim implicitnog autorskog ja i na kraju figure deteta. Prostor zbirke razbija pet „kvadratnih metara” upotrebom prologa i epiloga. Jezik kao programski gospodar priče „moj prvi i poslednji drug plamenac” ustupa vlast pesničkoj slici čija autonomija se nameće čitaocu. Zvučanje i imaginacija mestimično dominiraju nad značenjem.
Zbirka „Pet sa pet” je čulna, predmetna, džezerska. Ivanovićev stil obeležen je katalozima, viškovima, značenje curi i kupi se u „sledećoj slici”, povremenoj kovanici ili neočekivanoj referenci. Taj asocijativni zamah mašte vodi nas ka digitalnom doživljaju predmeta koji se kao u fraktalskom vrtlogu sastavljaju i rasipaju pred nama u hipnozi ritma: „ta krupna so očiju posipa puževe glodavce hispaniste gagarine”; „a Meri samo stiska molotovku / i bez komande baca preko glave / zatvoren plamen u okno”; „tulipani umjesto polipa i pravda umjesto prišta // u tišini u mimohodu kroz trijumfalnu kapiju”. Odabrani motiv ume da bude neprijatan, nasilan, agresivno haotičan, „boss“ u igrama sa automata: „nesposobni hopliti“; „i žar je zlatan kazan kuckan dugom rukom”; „i iz ostave se čuje božanska truba a meso miriše na ružičnjak”.
Nizanje slika nije samo sebi svrha i ne prelazi u manirizam. Poezija S. Ivanovića je humanistički usmerena, on ne dozvoljava svojoj reči da se prepusti zavodljivom sludge agregatnom stanju. Metafora i alegorija koriste se živo, ne teorijski i mehanički dok se pred nama rasipa digitalni grad, dok „oštre linije / strogo razbijaju / opnu očiju”; slike kao „gipsani odlivak raspuklog nara” trude se da ostanu telesne, uzemljene, da angažuju više čula.
Sila jezika uklapa se sa prostornim planom zbirke i dočaranim hronotopom Grada koji je „neonski osvetljen”, razliven i sveprisutan (Cyberpunk), pun „mrtvih šamara”, otopljen u „sadržaju želuca”. Lokacije oživljenog polisa su dramatične i halucinantne: „noćni treptači u pljesku simetričnih šaka // mislili ste i disanje u bilo kojoj recimo Koče Popovića / okomitom dočekivanju nakon izlaska iz malih putujućih / gradova”. Urbani prostor sinoniman je sa nasiljem, akcijom, gužvom, atmosferom protesta i političke akcije.
Poziv na političku angažovanost, na socijalno-ekonomski bunt naglašen je politizacijom pesničke slike: „pet / godina / pravog udarničkog jutra”; „a vama će na ruke pasti / krvava praška salama / kao deblo u noć”; „kisnuti ispod komsomolske strehice”; „njemačka cijela u vatri”; „tenkići prosperiteta”. Potreba za akcijom nekada se pretoči u direktan komentar bliske, savremene istorije: „potom se šeta i šeta / ne radikalizuje se ništa / nemojmo / oni samo rade svoj posao”; „i evo čistimo podrume i evo vodeni topovi i evo i otac nacije i evo i mali šešelji i evo metak u labrnju”. Flanerska, posmatračka pozicija lirskog subjekta je prezrena i odbačena.
Hronotop zbirke „Pet sa pet” pokazuje koliko je teško preživeti u obilju te bi se planirana igra, dalja dramatizacija sadržaja knjige mogla zvati i „Many amongst Many”. Ljudi su upućeni na borbu sa jezičkim kodom i tiraninom Gradom. Likovi se javljaju a zatim i nestaju. Autoru su oni važni i Ivanović ih je tumačio i na književnim večerima i u intervjuima.
Vasjmit se može doživeti kao potentan, zavodljiv trickster. On je „upgrade” identiteta muškog subjekta. Vajsmit je svuda, jedini uspravan. Jedino su njegovi pokreti filmski, kontrolisani i slobodni: „bila je umjetnost vratiti se / pomisli Vajsmit / pa raskopča odijelo i raširi ruke”. Meri bi bila personifikacija Slobode početkom 21. veka. Ona se kreće u gradu, junakinja je političkih pesama, nju „kuvaju u kotlu”, ona narasta „kao lice našeg gnijeva” i nosi molotovljev koktel u ruci. Reka bi bila suprotnost Meri. Dok je Meri ženski princip koji nosi Ideju inertnija Reka čuva melanholiju, potencijal slike po sebi. Jezik kojim je ona opevana je lirski, sentimentalniji. Reka je žrtva, ona zadužuje pravo da govori iz prvog lica: „neće selo ostati pusto i neću pobjeći // nikada iz mene neće izaći noć”.
Od likova najmanje privlači Tomica zato što ga je najlakše identifikovati sa pozicijom pisca. Njega zasenjuje najsilnija perspektiva zbirke – ona koju nam nudi Klajv zato što on jeste prirodan protagonista igre – jezičkog haosa koji se lako sliva u informatički. Preko Klajva se organski svet neharmonično povezuje sa digitalnim. Celina posvećena Klajvu-gejmeru puna je referenci na video igre: „Assassin’s Creed”, „Red Dead Redemption”, „Age of Empires”, „Disco Elysium”, „Donkey Kong”… Klajv, pasivniji i politički inertniji od ostalih, osvaja našu pažnju kao protagonista poetski svežeg sveta. Opevavanje umekšava digitalni domen, a gejmerski sleng sadrži pesnički potencijal: „tu se najljepše i najdublje pliva / posle toga ti na uglovima usana tragovi digitalne soli / spira se samo / digitalnim špiritom”. Poema o Klajvu je filmična, začudna i dovoljno linearna, u njoj se bogatstvo Ivanovićeve pesničke imaginacije prirodno nadovezuje na ideju, na problematiku odnosa igre, prostora za igru i samog igrača.
„Pet sa pet” je, u jednom od svojih mogućih čitanja, zbirka o sazrevanju i preobražajima bića u digitalnom svetu, o pretnji (želji) da se oko nas i u nama osamostali sludge koji će pevati bolje od slobode i to u strogom heksametru. Pet muško-ženskih maski ostavljeno je čitaocu kao pet života u pokušaju da kroz prašumu jezika prođe i u areni grada na trenutak savlada bossa konzumerizma – tako što će odbaciti poziciju Ja-konzumera Igrača i postati Ja – slobodar, pesnik, roditelj. Nasilje prema likovima – društveno, opresivno i jezičko, slikovito, završava se u poslednjoj pesmi koja je napisana u drugom licu. U njoj se ukazuje poslednji mogući PC, subjekt – dete (budućnost). Deca su u uvodnom stihu „Pet sa pet” prosipala sok i bila sredstvo jezičke slike. Na kraju zbirke devojčici se svet stavlja na dlan i zamišlja se biće slobodno od sila haosa, od pravila igre.
Poslednja pesma je pokušaj izlaska iz „maškara“ i zaustavljanja preobražaja Ja u lepom ali uzaludnom haosu. Njena leksika sastavljena je od prostih imenica i glagola (zlo, svijet, riječ, mir, dan, prsten, nešto zloslutnija dama…). Ivanović nas konačno pušta da udahnemo i u „Pet sa pet” uvodi „svemirski level” i motiv planete. Čovečanstvo se seli iz gradske vreve, roja, gungule u pokušaju da se izgradi novi (utopijski) svet i novi subjekt: „nosim ti oblik oblaka / i svemir i svijetlo // planetu sa krugovima / kao prsten / spuštam na tvoj beskrajni dlan”. Ivanović promišlja smisao stvaranja u posthumanom vremenu i njegov odgovor je čvrst i humanistički.
