Likovi:
Morana
Lada
Svarog
Vesna
Smrtnik
Karakondžula
Žena I
Žena II
Žena III
Poglavar
Mlada
NEBO SE OTVORILO
I
Slovenski parteon, Nebo. U tom nebeskom prostoru, nema nekog specifičnog zvuka. Najbliže tome je recimo krčanje radio stanice dok se traži frenvenca. To je zato što bogovi konstantno primaju molbe odozdo, iz Java, spoljašnjeg sveta. Ponekad se čuje glas operatera, koji prebacuju vapaje smrtnika ka primaocima, bogovima, koji pak, u svojoj dokolici, kunjaju, goste se ili prosto – smišljaju male dosetke kako da pokrenu smrtnike da im prinesu još koju žrtvu.
Morana češlja Ledinu kosu. Leda uživa u njenoj nežnoj igri prstiju.
LEDA:
Najlepša sam, Morana mila, uvek među boginjama bila kad bi mi tvoja ruka pletenice svila.
MORANA:
Moram priznati, božanstvo drago, tvoja kosa je čisto blago.
Ledi je milo.
LEDA:
I tvoja kosa ukras je Neba.
MORANA:
Al’ tebi kraj ove nakit ne treba.
LEDA:
Prstima svojim ti činiš čuda, gde god kročiš, zablista tuda. No, primećujem, u zadnje vreme, svoj mio pogled sklanjaš od mene. Imaš li briga, tajiš li šta, već počinjem za te strahovat ja.
MORANA:
Nebo samo zna…
LEDA:
U uho sam se pretvorila sva.
MORANA:
Sanjam u poslednje vreme…
LEDA:
Šta, šta?
MORANA:
Da Jav doziva mene.
Leda se odmakne, zabezeknuta.
LEDA:
Ta šta to zboriš? Jav je daleko. Tiše, da te ne čuje neko!
Tišina. Neprijatna tišina.
MORANA:
Ledo divna, majko svega, ženo boga najmoćnijega, ti što dah uli smrtnici prvoj, što načini smrtnika soj, reci mi šta se na Javu krije? Je li opasno ili nije? Zašto oči kriješ, šta je to važno i tajno? U snovima mojim tamo je sjajno.
Leda ustaje, uzdiše.
LEDA:
To nije ono što tebi treba, čeka te svadba, nevesto Neba.
MORANA:
Ja često sanjam poljane o kojima mi zbore, čujem zvukove koji se tamo ore, želim da znam šta se tamo zbiva… većma dugo sam boginja koja smrtnike tek sniva. Nijednog još srela nisam…
Leda se osmehne.
LEDA:
Rano je, dete milo. O tebi se još nije odlučilo. Šta ćeš smrtnicima biti – radost il’ kazna, hoćeš li im biti uteha ili odmazda? Tuga ili sreća? O tome još se veća.
MORANA:
Ja bih da im budem bliska, mila!
LEDA:
Ta ti još uvek nisi nit boginja nit vila. Tačno je, ovde ume da dosadi, besposlica razne slike u tebi gradi, ali pre no što se o tebi odluka donese, moramo da vidimo zašto bi smrtnik hteo baš tebi žrtvu da prinese.
MORANA:
Ne treba mi ništa, spretna sam da preživim i bez toga. Ne čeznem za moći boga, niti se poklonima nadam. O, mati Ledo, pusti me makar na dan, dok sam mlada!
LADA:
Sa Jarilom ti se svadba sprema.
MORANA:
I stoga u očaj padam. Nevesta, a ništa još videla nisam. Mati, molim te, čuj me. Biću tiha, nevidljiva. Niko neće znati da sam ni boginja ni vila. Uzeću neki oblik, biću ptica. Sakriću perjem telo, kljunom izbrisati tragove lica…
LEDA:
To ne ide tako lako. Još boginja nisi, nemaš takve moći.
MORANA:
Ti mi možeš pomoći!
Leda se okrene ka njoj. Zašušte njene haljine, kao opomena radoznalici da je preterala.
LEDA:
Slušaj me, drago dete… jata ptica da te skriju, neće biti dovoljno da tvoj sjaj potamni. Jarilo željno čeka dan svadbeni otkriće bračnih tajni…
MORANA:
On je tako dosadan, ne teraj me da mu odam slasti tela svog.
LEDA:
Jarilo je mlad, pritom već bog.
MORANA:
Daj mi makar jednu noć, jedan tren.
LEDA:
Nevolju slutim, bićeš njen plen.
Leda odlazi, Morana pokušava da je zaustavi.
MORANA:
Stani, nežna majčice…
LEDA:
Ni reči više! Maštaj koliko želiš, ali maštaj tiše. Svarog, što stvori sve na Javu i Nebu, odlučiće o svemu. Zatvaramo ovu temu!
MORANA:
Onda je jasno, pitaću njega. Oduvek sam mu omiljena bila, milija od čitavog Neba.
LEDA:
Rekoh ti svoje. Mudra budi. Ne dozvoli sebi usud ludi. Najzad,čemu? Ljudi su dosadni, ljudi su… ljudi…
Leda odlazi. Morana negoduje.
MORANA:
Niko me ne razume. Šta Morana ume? Da divno peva i prstima igra, da se umili svakome i svemu? To što sam ljupka i stasita samo je teret. Niko me ništa ne pita. Čekaj, kažu; primi prvo Jarila pod skute, brak sa bogom otvoriće ti pute. Pitam ih kako drugačije, ne znaju, ćute…
Vesna joj se prišunja iza leđa.
VESNA:
Čula sam sve, čula sam sve!
MORANA:
Evo i nje! Vesna, gubi se.
VESNA:
Ako me oteraš reći ću svima!
MORANA:
Ma šta ćeš reći?
VESNA:
Da si buntovna i hladna ko zima.
MORANA:
O, ti derle lakoverno, zar misliš da će ti verovati neko? Tvoje postojanje meko, piskutav glas, tvoj nerazvijen stas… sve to tebe čini devojčicom tek… sačekaj još koji vek. Ne preti mi bez pokrića. Nisi ni vila, ni boginja, tek sića.
Vesna se duri.
VESNA:
Zašto si takva? Nisam mislila stvarno, nisam se ni pomakla.
MORANA:
Pratiš me u stopu, vrebaš moje misli i nade. Ako ima šta od Morane, Vesna je rada da ukrade.
VESNA:
Ne teraj me od sebe. Ja na ovom nebu imam samo tebe.
MORANA:
Zašto ne bi korisna bila? Kad već mi kradeš sve, ukradi i Jarila.
Vesna se još više naduri, glas joj je piskutav, plačan.
VESNA:
Šegačiš se sa mnom, kinjiš i teraš. Ja te volim, obožavam, veruj, ništa drugo ne smeram do… tvojih mrvica. Ti si porasla, ja sam tek curica. Moj si uzor, ne budi ukor. Moja si vodilja, ići ću gde god budeš hodila. Piću iz tvoje čaše, jesti priborom tvojim…
MORANA:
Toga se i bojim.
VESNA:
Biću ti senka, ni videti me nećeš.
MORANA:
Po tankom ledu šećeš.
VESNA:
Čuvaću tvoje tajne dok sam živa.
MORANA:
Od takvih poput tebe najčešće izdaja biva.
VESNA:
Nikad! Biću ti veran prijatelj dok je veka.
MORANA:
Ili dok nas prvo iskušenje ne dočeka…
Morana krene.
MORANA:
No, hajde, pođi sa mnom. Svarogu hitam. Moram nešto važno da ga pitam.
Vesna se dvoumi.
VESNA:
Rekli su nam da sa Svarogom samo bogovi smeju da zbore.
MORANA:
Onda zbogom. Toliko vrede zakletve tvoje.
Morana odlazi.
VESNA:
Ne znam da li je mrzim il’ volim. Kako je divna, kako sija, njen glas umilni svakome prija. Kad bih imala samo malo lepote njene, ja bih lako. Al’ niko kao Morana ne luduje tako. Ona misli svojom glavom, preispituje pravila… i najtvrđu volju svojom bi savila. Odakle joj toliko moći? Možda mi može pomoći? Imam san da postanem neko, a prema njoj me vuče srce meko. A možda me u ambis povuče…ne, nek je Svarog istuče. Ja ću taj usud izbeći. Biću smerna, pod rudu leći. Možda me nagradi, jednoga dana. Možda postanem boginja slavna. Morana, idi, ne čekaj mene. Slušaću Ledu i savete njene.
II
Smeh hijena, grebanje i ponovo traženje frkvence. Karakondžula sluša razgovor Svaroga i Morane.
KARAKONDŽULA:
Oooo, evo lovine. Tiho tamo!
Iza, buka se stišava.
KARAKONDŽULA:
Kada bih je uloviti mogla samo… vidi, vidi, mala vila – boginja o smrtnicima sniva. Ček! Želim da čujem šta Svarog veli… on je voli, vrlo joj se veseli. Odvraća je, čak je i moli. (smeje se) Ali ne može da joj odoli! Moram da osmislim plan kako da je zavaram. Bićeš moja, miljenice neba. Pripremićemo ti doček kakav treba.
III
Svarog šeta gore dole, njegovi koraci jako odjekuju.
SVAROG:
Kažeš, samo na dan?
Morana zvoni zvoncetom.
MORANA:
Imam plan. Čuješ li ovo, svevišnji bože? Ovaj zvuk samo tvoje uvo uhvatiti može.
Svarog se zaiteresuje.
SVAROG:
Odakle ti ta sprava? Ne tresi je više, zvoni mi glava!
Morana prestane.
MORANA:
Smislila sam sama. Vidiš, nisam više tako mala. Ako se nađem u nevolji, zvonce će da zazvoni.
Svarog se nakašlje.
SVAROG:
Još nisi prošla celu obuku.
MORANA:
Velika sam, donela sam odluku.
SVAROG:
Ja te nikad sputavao nisam… a možda sam trebao. Mlada si da bih te tamo pustio.
MORANA:
Za par dana daješ me Jarilu. Daj mi makar nešto da podnesem agoniju. Zar želiš moje suze na venčanju?
SVAROG:
O tome smo već govorili. Ljudi imaju ljubav, a obavezu bogovi.
MORANA:
Pusti me da otkrijem šta je to ljubav u Javu.
SVAROG:
Bojim se, odvešće te Navu.
MORANA:
Molim te, samo dan.
SVAROG:
Molim te, padni u san.
Moranu zapahne vetar snova, i Morana zaspi.
SVAROG:
Tako. I neka bude da si ovaj razgovor snila. Miljenica moja, nit boginja nit vila, porasla je i nema strpljenja da čeka, a ja se bojim, bojim se da je pustim ispred čoveka.
IV
Karakonžulina jazbina, čuje se dahtanje živih bića u njoj. Karakondžula se smeje, glasno i radosno.
KARAKONŽULA:
Svarog se boji! Spremite se, podanici moji, biće naša!
Počinje nesnosna buka, jeziva. Karakondžula ih nadvikuje.
KARAKONDŽULA:
Samo mudro! Mi smo tek demoni, niža bića. Imati boginju među nama znači više jela i pića. Zamislite koliko će darova vama i meni prineti divlji Sloveni, kad boginji damo vlast. Dobićemo Moranu, kakva čast!
Ponovo buka. Karakondžula ih smiruje.
KARAKONDŽULA:
Poslaću joj u san za bekstvo plan. A onda, ostvarićemo viševekovni san! Ti tamo (gavran grakne), hajde brzo ovamo! Gospodine sova (sova hukne), doprećeš joj do snova. Dajte nešto da preleti ovamo… metlu! Omaja, spreči put svetlu! Odvešćemo je u najlepšu zemaljsku dolinu, da više nikad ne poželi da se vrati na nebesku visinu.
Počinje muzika.
V
Morana se budi. Oko nje se čuje cvrkut ptica i umilni zvuk frule. Morana zevne.
MORANA:
Kako divan san. Ovde su zvuci jasni i pitki. Obrisi stvari britki, a boje… stoje. Ne menjaju se pri svakom pokretu, tu su gde jesu. Kao iz priča o ljudskom svetu. Oh! Ovo je sigurno cvet(zuje pčele). Oh, kako je divan ovaj svet! Je li moguće da sanjam ovako jako i dugo? Osećam oblike stvari, mirise, ček… čujem muziku neku, kakvu ne čuh ceo svoj vek!
Morana se šunja po travi. Zvuk frule se pojačava.
MORANA:
Svarog mi je darivao san da smrtnika vidim. Mnogo mu hvala. Hej, svevišnji, ako me čuješ, nisam više mala, mogu podneti ovu lepotu! Hvala ti, kao nikad u životu!
Karakonžula joj se prikrada.
KARAKONDŽULA:
Ne sanjaš.
Morana se trgne i prepadne.
MORANA:
Ko si, ogavni stvore?
KARAKONŽULA:
Vređaš, a ispunila sam želje tvoje.
MORANA:
Zar ovo nije san?
Karakondžula se smejulji. Uštipne je, Morana zaječi.
KARAKONDŽULA:
Boli li te? Dobrodošla u Jav.
MORANA:
Kako sam stigla ovde? Svarog je zabranio svima…
KARAKONDŽULA:
Onima nad kojima moć ima.
MORANA:
Zar ne dade život svemu što postoji?
KARAKONDŽULA:
Neko ga se boji, neko ne boji…
Morana uzdahne.
MORANA:
Veliko hvala, ali sad bih nazad morala.
KARAKONDŽULA:
Ja sam očekivala više od tebe, Morana.
Morana se prene.
MORANA:
Odakle mi znaš ime? Ti ne živiš gore među nama.
KARAKONDŽULA:
Ovde ja vladam, i ne bih da vladam sama. Imam predlog za tebe, veruj, nije sitnica…
MORANA:
Nemam vremena, žurim, čeka me nebo, porodica.
Morana bi da ode.
KARAKONDŽULA:
Sačekaj, ni čula nisi šta sam fino spremila tebi. Vladala bi Javom, a Jarila trpela ne bi.
MORANA:
Ja jesam svojeglava, al’ nisam glupa. Ne družim se sa nekim ko ne ume ni da se okupa. Smrdiš; kosa ti se u bičeve pretvorila. Strašne oči kriješ iza tih gustih obrva. Ruke su ti pune masti i prašine…
KARAKONDŽULA:
Jesi sa neba, al’ ne sudi sa visine.
MORANA:
Idem nazad. Leda je imala pravo. Još uvek nisam spremna da o svemu sudim zdravo.
Karakondžula joj prepreči put.
KARAKONŽULA:
Stani. Idi, al’ prvo upoznaj ljude. To si htela? Ja sam možda crna ali duša mi je bela. Do Java se čuo vapaj tvoj. Ja sam samo starica koja živi usud svoj. No, smrtnica nisam. Smrtnici su tamo, pohitaj ispuni sebi neodsanjano.
Morana se dvoumi.
KARAKONDŽULA:
Karakondžula mi je ime. Pazim na Slovene tokom noći i zime. Ja sam tek demon, ništavno biće. Ti, požuri ispuni svoj san, biću tvoje pokriće. Ne brini za gnev Svaroga. On tebe voli više no ijednog boga.
MORANA:
Oprostite onda, gospo, zbog jezika mog britkog.
KARAKONDŽULA:
Nagledala sam se ja vašeg pogleda odozgo: širokog a plitkog. Ne zameram. Hitaj sada, zabavi se k’o nikada.
Morana joj ljubi ruku.
MORANA:
Više ne osećam ni tvoj smrad, divna starice. Sad mi je milo tvoje garavo lice. Hvala ti na ovom danu što mi dade. Hvala što si se odazvala na moje jade. Odužiću ti se, sigurna budi. A sad mi reci, gde žive ljudi?
Karakondžula zvizne jednom jako. Zvuk frule prestane.
KARAKONDŽULA:
Sad, kad budeš onaj zvuk nanovo čula, prati njega, to je frula…
Karakondžula odlazi. Morana je zaustavlja.
MORANA:
Kad ću te ponovo sresti, draga rugobo?
Ponovo se čuje zvuk frule.
KARAKONDŽULA:
Javiću ti se, neće proći mnogo.
Karakondžula odlazi. Morana prati zvuk.
MORANA:
Kako opojno zvuči ova melodija. Ne želim da stane! Sviraj, smrtniče dragi, nek’ se sve uzburka i plane.
Frula nastavlja svoj poj.
KO TRAŽI, TAJ NAĐE
I
Na nebu se čuje užurban rad prijema molbi. Službenice javljaju bogovima da se nešto čudno odvija na Javu. Stoka beži, usevi venu, kiša ne dolazi kad treba, ljudi su brižni i napeti.
SVAROG:
Perune, raspali! Neka se primiri ta rulja. Mrzim kad me smrtnik nažulja!
Čuje se grmljavina.
SVAROG:
Ledo, šta se sa usevima dešava? Nije bilo u planu da nešto treba da se spašava!
LEDA:
Svarože, stvoritelju Sunca i Neba, imaju dovoljno useva da napeku za godinu hleba. Oni su takvi, divlji i besni… psovke čujem, škgrutave desni…
SVAROG:
Ne! Nešto se zbilo mimo pravila. Gde je ona mala Morana? Nije se danas pojavila.
Vesna prilazi.
VESNA:
Oprostite mom malom biću ako sam previše vidljiva.
SVAROG:
Zbori!
VESNA:
Zar nije Morana predvidljiva?
LEDA:
Kako reče?
VESNA:
Morana još jutros uteče.
SVAROG:
Perune, pošalji sve svoje strele da osvetliš begunicu!
Grmi do besvesti.
VESNA:
Pokušala sam da razuverim tu jogunicu…
LADA:
Prevršila je svaku meru. Svojeglava, obesna…
SVAROG:
Dosta! Ni reči više! Dete, kako se zoveš?
VESNA:
Ime mi je Vesna.
Svarog pljesne dlanovima.
SVAROG:
Stribore, upregni vetrove svoje. Vreme je da posetim Jav i podanike moje. Vesna, ti si joj bliska?
VESNA:
Kao ruži trn i liska.
SVAROG:
Poći ćeš sa mnom. Vratićemo Moranu u njen dom. Umirite se sad, Perune i Lada. Zbrka će prestati kad se Jarilu vrati mlada. Ovo je njegova mladost zavapila za njom. Idemo, javite mladoženji, vraćamo se s’ Moranom.
Vetar zahuče, Stribor i Vesna odlaze.
II
Zvuk frule utihne.
SMRTINK:
Hej!
Čuje se šuškanje žbunja.
SMRTNIK:
Hej, ti!
Smrtnik potrči. Morana se još više sakrije. Čuje se šuškanje žbunja.
SMRTNIK:
Neću ti ništa, izađi.
Morana polako izlazi iz žbunja.
SMRTNIK:
Ko si ti? Kako se zoveš?
Morana se osmehne.
MORANA:
Jesi li ti stvarao one umilne zvuke bez po muke? Jesi li ti darovao svetu jedan izuzetan tren, kad su i ptice izgubile volju da prate zvuka sen?
Smrtnik se smeje.
SMRTNIK:
Kako čudno govoriš, lepa devojko. Kako se zoveš?
MORANA:
Moram reći da sam i sama bila opčinjena. Ime? Morana. Tako me zovu odmalena.
Smrtnik se opet nasmeje.
SMRTNIK:
Prelepa si, vidim,iako ništa ne razumem. Morana?
MORANA:
Da, nisam ni vila ni boginja ni žena. Nemam uspomena, veoma sam uzbuđena… sviraj još malo, molila bih te jako. Još nikad niko nije me opčinio tako.
Smrtnik otpuhne.
SMRTNIK:
Vala, ni mene. Nisam do sad video takvu lepoticu. Odakle ti ovde? Nisi valjda sa neba pala?
Morana se nasmeje.
MORANA:
Nisam pala, snom doputovala. Sviraj, smrtniče lepi. Tvoja muzika dušu krepi, a oči tvoje pune su cvetova.
Smrtnik zasvira. Morana ga zaustavlja.
MORANA:
Stani. Ne sviraj. Uh… ne znam da li bih te više slušala il’ gledala.
SMRTNIK:
Daj mi ruku, povešću te u selo. Gladna si zasigurno.
MORANA:
O,ne, ne treba meni ništa. Ne prinosi mi žtrve još. Ja nisam još boginja kao Leda ili Mokoš…
SMRTNIK:
Zacelo si čudna.
MORANA:
Samo bih volela da ne sanjam, da sam sad budna.
Smrtnik se smeje.
SMRTNIK:
Hajdemo, noć je blizu. Ne bih da nas spopadne Karakondžula.
MORANA:
Oh, znaš je? Ona me je ovde i dovela.
Smrtnik se počeše po glavi, zvizne.
SMRTNIK:
U težem si stanju nego što sam mislio. Poneću te, nemaš snage ni da hodaš.
Smrtnik podiže Moranu.
SMRTNIK:
Laka si kao pero, obučena kao vila. Ti jesi neko čudno biće…
MORANA:
Osećam kako ti srce udara a ruke vanredno tople, divni smrtniče!
Smrtnik je odnosi. Čuje se huk sove i šuškanje u žbunju.
KARAKONDŽULA:
Ovde miriše na ljubav. Morana, nećeš još dugo na Nebo ići. Kad Smrtnik otkrije ko si, meni ćeš prići.
III
Čuju se zvukovi sa sela: krave muču, petlovi kukuriču. Čuje se pranje lonca.
ŽENA I:
Ovo se ne pamti, da je momak pred ženidbu u kuću preko praga uneo drugu devojku!
ŽENA II:
Kaže da je našao blizu močvare.
ŽENA III:
Ko zna odakle je i kome ispala. Kučka!
ŽENA II:
Šta da radim, jadna? Kad mi se muž sa polja vrati, kako da mu kažem da ‘mesto snajke drugu u kući čuvam?
ŽENA I:
Gde je ona sad?
ŽENA II:
Eno je u sobi. Gleda tkanja, što sam za mladence spremala.
Žena II plače, neutešna je. Žena III otpuhne.
ŽENA III:
A zna li prava snajka?
ŽENA I:
Nisam živa za nju. Ćerka poglavara. Takva čast, da nam u kuću uđe milo i čestoto čeljade… A sad? Biće pogažena, isprljana jednom lutalicom…
Smrtnik ulazi u kuću.
SMRTNIK:
Majko, ima li šta za jelo? Ovce su na sigurnom, a ja sam gladan.
ŽENA II:
Pojeo si ti meni džigericu, izrode. Šta si mi ovo u kuću doneo?
SMRTNIK:
Majko, našao sam to devojče. Ona je u nekom čudnom stanju, nije baš sva svoja. Pomozimo joj.
Žena I frkne.
SMRTNIK:
Jesam li trebao da je ostavim u močvari da sama sačeka noć?
ŽENA III:
Ono jes’…
ŽENA I:
Šta jes’? Ženiš se za dva dana, i to ne bilo s kim. Mogao si je kod mene. Ja poroda nemam. A ti? Momak pred ženidbom, i to s kakvom devojkom, biserom naše zajednice, tako glupo, tako neodgovorno, dovesti je pod isti krov…
Smrtnik se nasmeje.
SMRTNIK:
Pa ti je onda vodi.
ŽENA I:
Sad je gotovo. Ne želim da imam veze s tim. Posledice ćeš tek osetiti. Nego mi je žao tvoje majke.
Žena II udari u još veći plač.
ŽENA III:
Nek’ bude kod mene. Ja imam dve kćeri. Nije bruka.
SMRTNIK:
Nek’ bude tako. Majko, mogu li sad nešto da pojedem? Gladan sam kao sam Svarog.
Žene počnu da ukću.
ŽENA I: Ju, ju, bezbožniče, to ime se izgovara olako.
Smrtnik se još više nasmeje.
SMRTNIK:
Svarog, Svarog, voljen bog.
III
Svarog štuca.
SVAROG:
A rekao sam da mi ime uludu ne pominju. Ti smrtnici il’ su drski, il’ dobro ne čuju!
Vesna kine.
SVAROG:
Šta je sad tebi? Šta je tebe spopalo?
VESNA:
Hladno mi je malo. Neka, izdržaću, toliko mi je do Morane stalo.
Svarog siđe s vetra. Vetar otpuše.
SVAROG:
Šta ti je sve ta mala poverila?
VESNA:
Isto što i Vama. Smrtnike je snila.
Svarog brižno uzdahne.
SVAROG:
Ona i ne zna koliko tu zamki vreba. Naći je što pre treba.
VESNA:
Ne bih da zanovetam, niti u ovom času svojim mukama da smetam, ali…
SVAROG:
Reci, stvore mali.
VESNA:
Ovde je hladno, ja još boginja nisam, ne umem da se branim od zime.
SVAROG:
Budi boginja proleća, puna cveća i topline.
Vesna prima dar boginje. Čuju se fanfare.
SVAROG:
Je li sada bolje?
VESNA:
Oh, odjednom sam i bolje volje!
Svarog ide dalje.
SVAROG:
Njušim nešto. Miriše na mokro pseto. Karakondžula, gade, gde si?
KARAKONDŽULA:
Evo me, uzvišeni s nebesi…
Svarog je povuče za kosu.
SVAROG:
Govori, je li ovo tvoje maslo?
KARAKONDŽULA:
Ne znam o čemu govorite, visočanstvo?
Svarog je baci na zemlju, Karakondžula zaječi.
SVAROG:
Od tvog smrada ni bog zaštite nema. Reci mi kakvo se sad zlo u tvojoj glavi sprema. Vide li Moranu mladu, nevestu Jarila?
KARAKONDŽULA:
Pre par minuta. Ma, sad je ovde bila.
SVAROG:
I? Gde je sada? Gde se ta nesreća krije?
KARAKONDŽULA:
Izvolite proveriti moje odaje i jazbine. Ja nemam šta da krijem, sakriti ništa ne želim. Što je moje, to je i vaše, što zateknete, spremna da podelim.
VESNA:
Kako ljubazno, ali ne hvala. Ja bih ipak na čistom zraku ostala.
KARAKONDŽULA:
A ti si?…
VESNA:
Boginja od nedavno. Vesna, proleće nosim. Topla sam, nežna, božanska, vrlo se time ponosim.
KARAKONDŽULA:
E svakog li na Nebo prime. I meni je falilo malo, nego mi je predugo ime…
SVAROG:
Ne duži priču. Idemo, da vidim zboriš li lažno.
KARAKONDŽULA:
A smrad, gospodaru?
SVAROG:
Nije više važno.
Sova huče. Gavran grakće. Vesna se ušuškava i zadovoljno uzdahne.
VESNA:
Boginja proleća, ni manje ni više. Najlepša biću. A tebi, Morana, crno se piše. Pobediću, pobediću…
Vesna protrese Moranino zvonce.
VESNA:
I ovo je sad moje. Zalud su ga pravile ruke nežne tvoje. Našla sam ovu spravu tamo gde si položila sanjivu glavu. I više ga Svarog ne može čuti…
Vesna zvoni ponovo.
VESNA:
Čeka tvoj zov, a zvonce ćuti.
IV
U kući Žene III čuje se nameštanje kreveta (slame). Morana šeta po sobi.
ŽENA III:
Evo, dete, ovde možeš da prilegeš, odmori malo.
MORANA:
Nisam došla da tražim darove, rekoh i onom mladom smrtniku. Nit sam boginja nit vila, još uvek čekam priliku.
ŽENA III:
Čudna si. Jesi li sigurna da ti ništa ne treba?
Morana se nasmeje od srca.
MORANA:
Šta bi meni trebalo? Ja sam ljubimica Neba.
ŽENA III:
Doneću ti malo tople supe. Noć je hladna, a ti u toj tankoj haljini. Od čega ti je haljina spletena?
MORANA:
Nisam o tome razmišljala, takva je za me poručena.
ŽENA III:
(za sebe)Valjalo bi mojoj najmlađoj. Iste ste građe. (Morani) Doneću ti nešto toplije da obučeš, a ti nju svuci, da je operem i okrpim, pa će biti kao nova.
Morana svlači haljinu. Žena III joj daje seljačku košulju i suknju od sukna.
ŽENA III:
Eto. Doneću ti i supu, da se zgreješ. Videćeš, paziću na tebe, kao da si moja.
Žena III ode.
MORANA:
O, dragi smrtnici, koliko lepote u vama… obećavam, kad boginjom postanem biću najbolja među boginjama. Voleću vas iskreno, jer dušu dotakoh vašu, a vi moju. Biću boginja koju želite uz svaku proslavu svoju. Biću nežna i slatka, pevaću vam sa nebesa, Leda nikad nije umela da vidi drugo sem vašeg besa. Ona je strašljiva a plodna, i priznajem, vrlo zgodna, ali nemarna. Ja ću biti neustrašiva, i nadasve, boginja stvarna. Hrabro sam kročila među vas, pružili ste mi dom i spas. To je više nego što sam mogla da sanjam… smrtnici, vama se klanjam…
Neko kuca na prozor. Morana se uplaši.
MORANA:
Uh! Ko je?
SMRTNIK:
Ja sam, otvori.
Morana otvara prozor.
MORANA:
Šta je, slatki smrtniče, zbori!
SMRTNIK:
Kreni sa mnom.
Morana se smeje.
MORANA:
Kuda sada?
SMRTNIK:
Moramo dalje, odavde.
MORANA:
Ali svi su divni, ljubazni, budi bez bojazni.
SMRTNIK:
Ne poznaješ moje seljane. Rastrgnuće te pre nego zora svane.
MORANA:
Počinješ i ti slatkim jezikom da zboriš, jezikom sa Neba. Govori, da slušam tvoj glas, sad mi to najviše treba.
SMRTNIK:
Nema vremena, žene me sutra. Otkako sam te doveo, svet je potpuno poludeo. Svadba se ubrzala, devojka za udaju uzrujala. Sada se zainatila da se venčanje ubrza, puna je besa, kletvi i suza…
MORANA:
Razumem te, mili stvore. I mene nešto slično čeka gore.
SMRTNIK:
A otkako sam te ugledao, samo si mi ti na pameti.
MORANA:
Eto, još nešto nam je zajedničko. Čini mi se da ću bez tebe mreti.
SMRTNIK:
Brzo!
Morana iskoči kroz prozor. Žena III ulazi.
ŽENA III:
Evo supice! Gde nestade?
Žena III zatvara prozor.
ŽENA III:
E, lude li devojke. Sreća, uzeh onu haljinu na vreme.
Žena III odlazi.
LJUBI LJUBAV I LJUBAVI PLOD
I
Smrtnik se proteže i zeva. Morana pevuši, plete venac od poljskog cveća.
SMRTNIK:
Kako si lepa, kako si divna… Ostani takva zauvek, ne dozvoli da te iko menja.
Morana se zakikoće.
MORANA:
Ali već sam drukčija, noćas ti postah žena.
Smrtnik je ljubi.
SMRTNIK:
Želim zauvek da ležim naslonjen na bedra tvoja.
MORANA:
“Zauvek” daleko zvuči. To biće briga moja.
Smrtniku krči stomak.
SMRTNIK:
Gladan sam. Nešto bismo trebali jesti.
MORANA:
Smrtnica srećom nisam, to su za mene nove vesti.
Smrtnik se nakašlje.
SMRTNIK:
Ti stvarno nisi… sa ovog sveta?
MORANA:
Ne, da li ti to smeta?
SMRTNIK:
Jesi li vila? Šta si? Kako si me u svoje magije splela?
MORANA:
Ne vladam time još. Ja sam te samo zavolela.
Morana mu prilazi.
MORANA:
Hodi, usne moje što te noćas ljubiše ponovo bi ti se dale. Moje ruke bi se ponovo kroz tvoju kosu igrale…
SMRTNIK:
Ne primiči se! Mene nevesta čeka! Ljudsko je biće, iako i nije neka…
Morana se rastuži.
MORANA:
Ali… kako to tako? Odričeš me se prelako. Ja tebe ljubih bez stida i okova.
SMRTNIK:
Ko zna uz pomoć kakvih mađija! Beži! Miči ruke s mene!
Morana se pobuni.
MORANA:
Zar me se odričeš radi smrtnice, žene?
SMRTNIK:
Vila sa smrtnikom ne biva.
MORANA:
Jesam li stvarna, jesam li živa? Jesu li ove moje ruke bile spletene oko tebe? O, usude strašni, nešto me u grudima grebe… šta se to zbilo? Zar je bio samo san? Budi se Morana, uveliko je dan! Kome si srce dala?
SMRTNIK:
Ne cmizdri, nisi više tako mala. Sve si unapred znala. Vila sa smrtnikom ne biva.
MORANA:
Zašto sam sad ja kriva? Zar nisam tvoja večno htela biti? Odreći se svetla, kraj tebe ostariti?
Smrtnik se oblači.
MORANA:
Kuda hitaš, drago biće? Ja magična jesam, al’ magičnim tebe videh. Sviraj, to beše magija tvoja. Sviraj, najmiliji, taj zvonki ton nek bude žalopojka moja.
SMRTNIK:
Moram kući.
MORANA:
Kući? Zar kuća nisam ja tebi?
SMRTNIK:
Kući, gde pravila znam. Uz tebe tako sjajnu siv sam i sam.
MORANA:
Zar to bi sve? Baš sve od nas?
SMRTNIK:
Snađi se sama. Ja kraj žene ću naći spas.
Smrtnik otrči. Morana zajeca.
MORANA:
Ne žalim, al’ žal me goni. Zar suludi behu snovi moji? Hoću kući, da umrem u jedu, da više nikad ne odreknem Ledu. O mati, oče… uzalud srce nosim, kad srce sam olako dala. Olako tek. On mene je imao tren, sa drugom živi svoj vek. Zašto nisam smrtna, obična? Zašto svojeglava, odrična? Sad ceh gorki platiću grehom. Vila sa smrtnikom ne biva. Jesam li samo ja tome kriva?
Morana jeca.
KARAKONDŽULA:
Ne plači, boginjice. Imam lek za tvoje tužne okice. Osveti se, naplati svoj bol.
MORANA:
Gubi se, rugobo, ja volim za smrtnika sto.
Morana ode. Karakondžula se smeje.
KARAKONDŽULA:
Gde bežiš? Stani! Nemaš kuda… ova Morana stvarno je malo luda. Toliko suza za nekoga ko zna gde mu je mesto? Takva budala se ne nalazi često. Morana, hej, smislićemo način. Ako ga želiš, daću ti pravi začin… ne vredi. Voli ga, suludna i moćna. Još samo malo, postaćeš boginja noćna.
Karakondžula umire od smeha. Iza Karakondžule se čuje hajka.
KARAKONDŽULA:
Jedva sam izbegla Svarogov bes, a od seljana treba bežati već. Ova je zbrka otišla van moje moći. Morana, dete, beži, Sloveni će po tebe doći! Podigli hajku da nesrećnicu love. Pomoći joj ne smem dok me ne pozove. Sad brzo, bežmo, u jazbine naše! Evo poglavara slovena, na crnom konju jaše!
Karakondžula se sakrije, čuje se buka progonitelja.
II
Svarog i Vesna se vraćaju u parteon.
LEDA:
Šta bi sa Moranom? Gde je nestala?
SVAROG:
U crnu rupu je propala. Bojim se, da joj Nav nije daleko. U nevolju će je uvući neko.
Vesna se razmeće svojim novim obeležjima.
LADA:
Otkud je Vesna boginja?
SVAROG:
Ili to, ili bi se prehladila. Nisam mogao da mislim na sve probleme, pa reših ono što je do mene.
LADA:
Dakle, postala si boginja. Bravo, Vesna. Sad će ti cela mitologija biti tesna.
VESNA:
Potrudiću se da opravdam svoje postojanje. Volela bih da mi Sloveni pružaju darove sjajne.
SVAROG:
Šta ćemo sa Moranom? Perune, osvetli nam pute munjom. Svetovide, proroku, naredi svom svevidećem oku da Moranu samo vidi. Jarilo, mladoženjo, ne jari se pre vremena. Dovešćemo je, biće ti uskoro žena.
Frekvenca postaje sve jača. Na jednoj od njih se čuje Morana kako doziva.
MORANA: Svetovide, bože što me sazda, spasi me, ovo je preteška kazna! Svetovide, Ledo, ako sam još uvek vaše čedo, spasite me sramne sudbine, Sloveni će me žrtvovati kad zora sine!
SVAROG:
Morana! Gde si, dete?
LEDA:
Vidim je! U selu, kraj reke i šume jedne… severoistočno od Perunovog zapisnog hrasta…
VESNA:
Poslaću moju štićenicu, javiće nam lasta!
Lada se ne smiruje, šuška svojim haljinama, uzdiše.
LADA:
Ovo se izdržati ne može. Svarože, čoveče ili bože… šta si? Dete spasi!
SVAROG:
Krećem, dok još ima nade. Vesna, šalji lastavicu da put mi se ne potkrade.
VESNA:
Hitam i ja! Lastavica samo uz mene gnezdo svija!
LADA:
Dovedite je! O, Morana, kćeri najmilija…
Lada se rasplače, neutešno, gorko.
III
Morana leži razapeta na oltaru. Oko nje je rulja.
MORANA:
Zar je ovo cena ljubavi moje? Dragi smrtniče, moje se oči tebe ne boje. Ja verujem u tebe još snažno, ti si meni dao nešto mnogo važno. Dao si mi ljubav, da osećam, strast da se prisećam, dao si mi osmeh i te tvoje oči, hvala ti na magičnoj noći…
SMRTNIK:
Laž! Perem ruke od nje!
SVI:
Laž! Spalite je, spalite!
MORANA:
Ja danas stradam jer on to traži, al’ radije mrem nego da živim u laži!
POGLAVAR:
Ovim obredom bludnica koja zavede pošteno čeljade neka Svarogu ide kao zalog naše nade… da će letina roditi, da će se stoka teliti, da će žene porod sačuvati, a muški ratove dobiti. Nek’ i ove godine preživi pleme Slovena, kao zalog tome, Svarože, evo ti ova žena…
Poglavar učvršćuje konopac oko njene ruke. Čuje se kako se konopac zateže, Morana jauče.
POGLAVAR:
Imaš li šta u svoju odbranu reći?
MORANA:
Eto vam ga, ne želim ga više. On je tačno tamo gde treba da bitiše. Ja sam želela samo… da se jedno drugome damo. Poželela sam, praštajte svi, da potomstvo imamo mi. Vila sa smrtnikom ne biva, on reče. Želela sam možda još koje veče… ali je bilo vaše selo preče. Ne želim ga sada! Eto, neka mu je vaša mlada. A ti, smrtniče, drž’ se rutine. Ne živi život, hvataj krivine!
MLADA:
Dosta! Kako se usuđuješ da budeš tako prosta!
ŽENA I:
Odmah sam znala da doneće zlo.
ŽENA III:
Vraćam ti haljinu, neću ni to!
Pljuju Moranu.
SMRTNIK:
Vreme je da se odmaknem, zatvorim oči. Draga mi jeste, al’ među mojima me koči.
MORANA:
Oče! Ima li te? Mati? U Nav me običan smrtnik prati!
Svarog i Vesna se pojavljuju.
SVAROG:
Stooooj!!!
Rulja oko morane je šokirana. Uzdišu u neverici.
SVAROG:
Ko se usudio da mi dira miljenicu?
MORANA:
Oče!
SVAROG:
S’ tobom ću kod kuće!
VESNA:
Drži se, Morana, brigu ne brini, sad sam boginja, oslobodiću te svih čini.
SVAROG:
Vesna, dete, od Morane briga je veća što te tako brzo načinih boginjom cveća. Deder, ućuti.
Žamor među ljudima.
POGLAVAR:
Bože Svarože, reci šta treba. Šta tebe dovodi k nama, sa Neba?
SVAROG:
Pusti mi dete. Nije od nje bilo ni koristi ni štete. Prekini krvavi pir. Ovo nije njena krivica, ovo je vaš hir.
POGLAVAR:
Time što je nebeska mezimica ne ukida se njena krivica. Za ženidbu momak beše. Srećom, na vreme je prozreo stvar. Od jutros, oženjen mojom ćerkom spasio je sebe bar.
ŽENA II:
Šta pričaju sad?
ŽENA III:
Ćuti, nešto se strašno sprema.
SVAROG:
Pusti mi dete. Kaznu nek’ primi od mene. Ne dozvoli da njena krv mnoge nevolje pokrene.
POGLAVAR:
Ti pretiš nama, Svarože, bože? Misliš da ti se može? Ta hajde, udri po nama, al’ promisli o posledicama. Ko će ti prinositi žrtve, obožavati tebe i ostale, ako nas pobiješ, spališ nam žito i opustiš naše staje?
Svarog se nakašlje.
SVAROG:
Ima ljudi…
POGLAVAR:
Ti onda udri!
Vesna priđe do Smrtnika.
VESNA:
Ja sam boginja od skoro. Vesna mi je ime. Božanstvo proleća, čuvaću vas od zime. Da bismmo sprali ovu nemilu scenu, ja ću čuvati Smrtnika i njegovu ženu. Ispecite mi medene kolutiće, i svka noć medena vam biće!
Rulja odobrava. Vesna zazvoni zvoncetom.
VESNA:
Ovim ćete me uvek zvati, kad zima dođe, da je Vesna isprati.
SVAROG:
Poludeću od nje.
MORANA:
Oče, spasi me.
SVAROG:
Dete drago, bila si moje blago. Ovaj smrtnik pravo zbori. Bili su to pogrešni izbori. Oprosti svome ocu što će se iz svega povući. Na moju veliku žalost, danas ću bez tebe kući.
Morana ubrzano diše.
VESNA:
No, stvar je rešena. Morana, žao nam je, sa tobom je priča svršena.
Morana se otima, vrišti.
MORANA:
Ne, ne, ne!!!
POGLAVAR:
Dakle, od danas pa na dalje, Svarože, pomozi, da Jav i Nebo nastave da žive u slozi. Tvoj dar nama plaćaćemo ti vekovima, godinama.
MORANA:
Ne!!!! Rugobo! Rugobice draga! Pomozi mi, budi mi snaga!
KARAKONDŽULA:
Boginjo, reci.
SVAROG:
Ko može biti bog, određujem ja svojoj deci.
KARAKONDŽULA:
Odrekao si se nad njom moći. Sad joj samo ja mogu pomoći. Morana, zbori!
MORANA:
Danas, kad mi ljubav se od ljubavi deli, kad me ni otac, ni ljubavnik ni sestra ne želi, pristajem na tebe, rugobo! Imaš malo, al’ si mi dala mnogo! Potpisujem da biću boginja tame, samo da mogu Slovene da ganjam natenane. Da me sanjaju kao što ja sad smrt sanjam. Da me se boje dok je sveta i veka, da ne znaju gde će Morana da ih sačeka. Da im snove krotim i kinjim, daj mi način, za to da živim!
SVAROG:
Ne!!! Bolje ubijte je!
MORANA:
Danas, kada mi je srce prepuklo na ovom mestu, proklinjem Smrtnika i nevestu, nek im deca ratuju dok je sveta i veka, Jarilo čuj me, Morana tvoj odgovor čeka!
VESNA:
Kakav sebičluk. Zbog lične nesreće svoje ti proklinješ ovo dvoje. Imaćeš sa mnom posla.
MORANA:
Dosta! Danas se odričem sebe. I umesto nežne ruke moje, od danas nek’ me se Sloveni boje. Biću zima, pomor, kuga, biću snoviđenje, mora, tuga. Prinosićete darove, al’ ne od milosti, strah i zima će vam gristi kosti… a ti, oče, svevišnji bože… ne slutiš šta tuga uraditi može. Uzeću svakog ko na put mi stane, trošiću bogove na dane. Nikad od mene neće zaceliti ti rane!
POGLAVAR:
Brzo, ritual je pri kraju.
KARAKONDŽULA:
Pozovite Omaju!
ŽENA I:
Magla! Magla svuda!
SMRTNIK:
Kuda sad, kuda?
Čuje se Moranin zlokoban smeh.
MORANA:
Za sitne duše kakvi ste sada, Morana neće da strada.
Moranin smeh odjekuje dalje. Čuje se vriska žena i zbunjeni povici muškaraca.
SVETOVID:
Morana? Morana? Morana…
IV
Žene izvode ritual prizivanja proleća.
ŽENE:
Vesna, boginjo medna, evo ti venac od cveća
Evo ti korpa kolača, svake godine veća.
Morani se lomača sprema,
Vesna dolazi, zime više nema…
VESNA:
Nije loše…
Morana zevne.
MORANA:
Bolje sam ispala prošle godine.
VESNA:
Stvarno bi mogla malo da odmoriš od tih noćnih mora. Sva si se naborala.
Morana se nasmeje.
MORANA:
Ti si se udebljala od medeljaka, i šta ćemo sad?
VESNA:
Ne želim da se svađam. Prošli su vekovi otkako smo se izborile za svoje mesto među bogovima.
MORANA:
Konačno, idem na odmor. Srećan rad, Vesna.
VESNA:
Nego, da te pitam… jesi li čula da se pojavio sad neki Hrist?
Morana se smeje.
MORANA:
Hrist? Kakvo je to ime?
U pozadini se čuje hor žena.
VESNA:
Od ovog naroda ne čujem svoje misli. Hrist, tako sam čula.
MORANA:
Vekovi su pred nama. Videćemo kako će se izboriti sa Rusalkama. Pa Perun, Mokoš… ima nas još.
VESNA:
Ne znam, sumnjivo zvuči. Vidimo se za koji mesec kući.
MORANA:
Čekam te. Kreni, uželeli su te se, blago meni.
Vesna uzdahne.
VESNA:
Evo me, smrtnici moji. Tamo lastavica, ovde kukurek, prođe i ovaj vek. Visibabe nek se zabele, jagorčevinu mlade nek razdele. Ko je Moranu preživeo zimus, dobija plus. Mladenci, gde su medeljaci? A vi deco, zvončićima zazvonite, proleće stiže, pesmom me čekajte!
Negde u pozadini frula.
