(Mato Uljarević, Suteren, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd 2022)
Pesnička knjiga Suteren Mata Uljarevića ima efektan naslov, kojim se simbolički uspostavlja prstenasta kompozicija i, dodatno, vrši estetizacija rukopisa od 54 pesme, koji nije ciklično ustrojen, već izvajan iz jednog komada. To, po svemu sudeći, izvire iz obrazovnog profila pesnika, koji diplomirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju. Na samom početku je moto u vidu stiha „Na visoko podigli se sutereni” iz pesme „Naši dani” (1910) Vladislava Petkovića Dis-a, dok knjigu zatvara tadićevski gnomična i eliptična pesma „Suteren”: „Zjapi odozdo / Gleda pod suknje / Halapljivo guta opuške.” Istaknuti stih iz pesme „Naši dani” ima višestruku ulogu. Najpre, sugeriše da je narušen poredak u vremenu iz kojeg progovara lirski subjekt, jer je ono što bi trebalo da je pod zemljom uzdignuto na pijedestal vrednosti. U pesmi „Suteren” podzemni prostor, poput antičkog Hada, postaje ime kako za mesto carstva senki, tako i za samo božanstvo koje njime upravlja. Stoga je Suteren prezentovan kao čudovište, a pošto se lirska minijatura sastoji od tri stiha, imaginira se troglavi Kerber, čiju prvu glavu predstavlja bezdan, drugu minotaurska seksualna nezajažljivost i treću svojevrsno ništavilo, jer suterenska zver ne bljuje vatru, već nihilistički guta pepeo i opuške. Gradski prostor je, stoga, tadićevsko „vražje ždrelo” u kojem se mreste različite ljudske nevolje.
Upečatljiv lajtmotiv zmije (i poskoka) čini se da je Mato Uljarević funkcionalizovao i na vizuelnom planu. Tekstualnom motivu odgovara, naime, i kompozicija, koja, samim tim što je prstenasta, deluje kao uroboros i potencijalno sugeriše večni, gotovo bezizlazni krug „naših dana”, koji nikako da postanu svetliji, jer sve ono o čemu je Dis pisao pre više od sto godina može se reći da važi i danas. S druge strane, aktivira se asocijacija na emblem uroborosa Nepočin-polja Vaske Pope, što semantički usložnjava Uljarevićev praktično diptih, koji čine pesme „Narodni običaj / Nečitaču Popinih pjesama” i „Pre igre 2 / Čitaču Popinih pjesama”, sa aluzijama na Popin ciklus „Igre” upravo iz Nepočin-polja. Dijalog sa Popinom poetikom može se imenovati uspelim, budući da osim gnomičnih stihova, aktivira nove horizonte savremenih opasnih igara, koje može prepoznati i onaj koji je Popu čitao i ko nije.
Ako je Mato Uljarević tražio značenjsko bogatstvo u jednostavnom i malarmeovski sugestivnom izrazu u poetikama Vaska Pope i Novice Tadića, u čitavoj pesničkoj knjizi odjekuju Dis-ovi „Naši dani”. Primera radi, stih „Umrli su svi heroji i proroci” postala je u nešto izmenjenom ruhu poenta pesme „Cegeri”: „napašće te guje laokone / ovdje nema mjesta za antičke heroje.” Izostavljanje proroka je opravdano utoliko što u Laokoonu prepoznajemo istovremeno i proroka koji je stradao jer je upozoravao Trojance na opasnost, ali se misli i na antičke heroje koji su apostrofirani u stihovima koji prethode završnici pesme (Samson, Prometej, Odisej). Pošto su se sutereni uzdigli, oni koji su bili na simboličkom Olimpu nevidljivi su i u donjoj sferi, praktično u Tartaru, poput titana. Otuda Dis-ovi stihovi „Mesto svetle istorije i grobova // Ostala nam još prašina na hartiji / K’o jedina uspomena na džinove” daju potporu Uljarevićevom usisavanju paučine po ustima, pepela u očima, prašine po ćoškovima i jeziku („Usisivač”), ne bi li se ugledalo ono najdragocenije na hartiji, zmajevski „Svetli grobovi”. Pesma „Hercegovački krš” otkriva predačku snagu i vrednost i omogućuje da se uoči princip po kojem se vrednosti mogu i moraju uzdići: „Svaki taj kamen / spomenik je i grob / Ispod njih leže davno zaboravljeni divovi / mirno čekaju voskresenje mrtvih […] Jedan od njih pruža mi ruku / Kaže: ja sam ti đed”. Čini se da je lirski subjekt poput Zevsa, koji savladavajući poredak proždirućeg Hronosa, pruža ruku Uranu, svome „đedu”, ne bi li u njemu iznašao snagu kojom bi ponovo ustrojio svet.
Pandemonijum Suterena slika je sveopšteg haosa, koji u mitološkoj optici reprezentuje zmija, čijim savladavanjem i na mestu pobede nad njom, treba iscrtati novi centar sveta i izgraditi novu kuću, kako objašnjava Mirča Elijade u poznatoj studiji Sveto i profano. O takvoj potrebi jednim delom govori pesma „Neobuzdana informacija”, jer subjekt namerava da udomi „jato pčela”, prostorno je orijentisan na gornju sferu („veš na balkonu”) i svezaće konja „na onoj livadi”. U poglavlju „Teofanija i znakovi” Elijade objašnjava da su najčešće domaće životinje „otkrivale svetost mesta” na kome treba osnovati novu zajednicu.
Osnovni problem jeste zanemaren element ljudskosti i svedenost civilizacije „naših dana” na poredak onih koji gmižu, bilo kao zmije, gušteri, crvi ili gliste. Kao u Aristofanovoj satiričnoj komediji Ptice ljudi treba da se izdignu, ne bi li postali građani dostojanstvenog polisa, pretvarajući se u ptice, kako bi popravili svet kojim nisu zadovoljni. Iako pesnik ne referiše direktno na Aristofana, htonska bića (zmije, gušteri, ose, đavli, gliste, crvi, miševi) koja su naselila njegovu pesničku imaginaciju predstavljaju negativ aristofanofske utopističke „ptičje države”.
Poezija Mate Uljarevića svedoči kako su vrednosti antičke tradicije i osećaja za meru u svetu svakodnevnice nevažeći. Kod njega, kao kod Ljubomira Simovića, čak i kada računa sa antičkim referencama, one se ironično naziru u verističkim slikama. Jedna od upečatljivih je pesma „Notarsko prelo”, u kojoj se duhovito naznačava kako u birokratskim notarkama treba prepoznati „tri svete suđaje / glatkih nogu i otvorenih dekoltea / one su gospodarice crvenog klupka / i blagosiljaju svaki zakon”. Suđaje su, kada je reč o panteonu bogova, iznad svih i iznad samog Zevsa, pa tako pesnik ironično potvrđuje istinu o činovničkoj aparaturi koja ne samo da kroji svima sudbinu, već ne priznaje nikoga za važnijeg od sebe.
Metapoetska ravan u Suterenu isprva deluje da nije odviše izražena, međutim, treba reći kako je značajno skopčana sa slikarstvom i, generalno, umetnošću. Na tom tragu može se konstatovati da su najuspelije pesme zbirke upravo pesme koje sublimišu opažajni horizont pesništva i slikarstva. Radi se, naime, o „Gušterovom repu”, „Palimpsestima” i pesmi „Vanitas”. Motiv gušterovog repa uspela je pesnička metafora Mate Uljarevića i, štaviše, da je zbirka ponela i ovaj naslov unutrašnji poredak knjige bio bi podjednako održiv. Javlja se i u pesmi „Jezik nedavno preminulog proslavljenog retora”, svedočeći o defanzivnoj i neherojskoj civilizaciji koja se ne suočava sa neprijateljima ili nadolazećim haosom, već se „živa koprca” kao otkinuti rep ili se „besmisleno […] baca po unutrašnjosti / lobanje”. U „Gušterovom repu” dolazi do izražaja pesnikova mašta pred crtačkom tehnikom, pošto „Svaki crtač zna da je čovjek gomila obješenih kobasica / umotana u kožu”. Pesnička spoznaja izvire, dakle, iz uvežbanih zanatskih poteza crtača, ne bi li se dovrhunila analogijom između njegovih pokreta i misli, koji se cimaju tražeći prave konture i linije, sa trzajima gušterovog otkinutog repa. U pesmi se sluti da u umetniku postoji prirođeni tik odbacivanja već nacrtanih poteza, koji postoji kod guštera pred neprijateljem. Da bi se crtež „pronašao” i „preživeo” evidento je potrebno žrtvovati mnogo (gušterskih) repova.
Pesma „Palimpsesti” na tragu je ovog problema, s tim da imamo posla sa crtežom koji se „pretapa u slojevima / on je uvijek trenutak koji pamti prethodni a već gazi ka / idućem / u naslagama koje su obrisane leži njegova suština / priče koje mu prethode njegova su istorija / i niko ne može reći da se radi o fikciji”. Za razliku od pesme „Gušterov rep” koja tematizuje tehniku crtanja, „Palimpsesti” govore o tempera tehnici i tražnju slike u neprestanom preslojavanju boja jedne na drugu, bilo da se radi o njihovom mešanju, stavljanju na podlogu ili popravljanju. Smisao konačne slike treba da funkcioniše kao sređeni kosmos ili poredak, iako se sve čini haotičnim kada slojeve gledamo u izolovanim potezima. Taj haos jeste njegova „istorija”, jer slika tek završnicom simbolički ulazi u večnost. Palimpsest kao metafora dobro pokriva i ravan teksta i ravan slike, a pošto se odnosi na pergament koji je pravljen od koža životinja, uspostavlja direktnu vezu za „Gušterovim repom”, gde je crtež čoveka nalikovao na gomilu kobasica umotanih u kožu.
Konačno, pesma „Vanitas” predstavlja vrhunac sublimacije pesničkog i likovnog preslojavanja, aktivirajući, posredstvom metafore jabuka, primarnu asocijaciju na Sezanovu sliku Mrtva priroda sa jabukama u činiji (1879–1883), koja, prema Jansonu, važi za primer „ravnoteže dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog prostora“, „sukoba između figuracije i apstrakcije“ i „napuštanja vernog prikazivanja stvarnosti da bi se stvorio sopstveni slikarski svet“. Takođe, „svaka jabuka je snažno fizički prisutna jer je sazdana od slojevitih poteza“, s tim da su potezi Mate Uljarevića kombinovali životno iskustvo sa sećanjem, snovima i vremenom: „One nedozrele jabuke / koje sam bijesno prosuo po putu / sazrele su u sjećanju / nabujale, ugnječile se / sada me opija / jabukovača u snovima / a bile su još zelene / kada sam ih rasuo / od jabuka / ispekla se izvrsna rakija / u kazanu vremena / uzalud.” Pesnik stvara sopstveni pesnički svet po recepturi Sezanovog slikarstva, a umesto boja ili poteza olovkom preslojavajući svoje emocije i unutrašnja stanja. Jabuke nisu tipična vanitas predstava, ali je u pesmi dat čitav njihov život od nedozrelosti do rakije kroz prizmu lirskog subjekta koji sazreva kao čovek, pa je otuda on završio pesmu stihom koji čini samo jedna reč: „uzalud”. On, dakako, ne može da ispravi izliv besa sa početka pesme, ali je upravo svest i održivost prosutih jabuka u njemu aktivirala savest.
Premda naizgled heterogena, zbirka poezije Suteren je knjiga koja svoju unutrašnju koherenciju ostvaruje uvezivanjem ekspresivnih pesničkih slika, lajtmotivima i aktiviranjem imaginativne ravni, posebno kroz, pavlovićevskim jezikom govoreći, „čitanje zamišljenog”. Zbirka je rezultat srećnog susreta pesnika i vajara u jednoj ličnosti, pa se stoga njegova poezija, kako navodi recenzent Želidrag Nikčević, „ne umiljava rutinskom pogledu”. Kružna estetizacija kompozicije je vrlo efektna i uključena u intertekstualnu mrežu na kojoj počiva knjiga. Pesnik je najdirektniji dijalog uspostavio sa poezijom Vladislava Petkovića, Vaska Pope i Novice Tadića, a eliptičnost, jezgrovitost i sugestivnost njeni su kvaliteti. Poezija Mate Uljarevića nastoji da u okvirima mitološkog ustrojstva haos pretoči u kosmos, a u precima divovima iliti „svetlim grobovima” pronađe izlaz i neophodnu snagu da suterene spusti ispod zemlje.
