Rođen je u Beogradu 1955. godine. Od 1967. godine odrastao je u romskom naselju u Čačku u Srbiji. Od 1981 živi i radi u Beogradu.
Piše poeziju, prozu, pozorišne tekstove, kolumne i tekstove za muziku pop i rok grupa. Najpoznatija pesma „Bubamara“ bila je motiv za film „Crna mačka beli mačor“ Emira Kusturice. Radio kao novinar, komentator i kolumnista u Beogradu i Kelnu (Deutsche Welle). Emigrirao je u Nemačku 1999.godine. Bio je dobitnik brojnih stipendija u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Hrvatskoj. Bio je „Rezidencijalni pisac“ i predavač na Filološkom i kulturološkom fakultetu Univerziteta u Insbruku. (Austria 2015.)
Osmislio je i održao brojne seminare i predavanja o romskoj kulturi i istoriji „Roma Kulturkaravane“ i bio kurator nekoliko izložbi među kojima je najzapaženija bila izlozba „Roma Sportler“postavljena u Kelnu, Frankfurtu, Berlinu, Parizu i Nju Delhiju. Izbori iz poezije i proze prevedeni su mu na dvanaest jezika, zastupljeni su u brojnim antologijama i bili tema književnih seminara i konferencija u Evropi i dva Universiteta u USA. Objavio je do sada dvadesetdve knjige likrike i proze. Dobitnik je tri medjunarodna priznanja u Nemackoj i Italiji. Član je srpskog i nemačkog PEN-centra. Živi u Kelnu.
Šta je to reč?
Reč je reč satkana od tri slova. Sa izvesnom, nama nepoznatom energijom.
Vaše ime?
Moje ime Jovan nadeo mi je kum u Čačku na krštenju i nasledno je ime moga dede.
Prva riječ koju ste izgovorili?
Ne sećam se, moguće je – Tata
Vaše prve igračke?
Kartonska kutija za cipele i jedan limun. Docnije jedan mehanicki voz na navijanje, koga sam potopio u lavabo pun vode. Nakon toga prestao je da radi.
Vaše igre?
Kauboja i indijanaca. Uvek sam bio indijanac. Nikad nisam napredovao do kauboja. Igra izmedju dve vatre, a za ostale koje su uveliko igrali moji vrsnjaci, klikera rupaša i krajcarice nisam imao talenta.
Kao dijete želeli ste da postanete?
Crtac stripova , fudbaler i pevač. Ovo poslednje mi se ostvarilo jer sam sa 19 godina bio pevač u čačanskoj rok grupi Moris, nekoliko godina.
Prvo slovo koje ste naučili?
Prvo sam naučio da crtam upitnik. Bio sam uveren da je to slovo.
Šta Vas je rastuživalo?
Rastanci. I to je ostalo sve do danas. I muzika sa radija. Uglavnom italijanske kancone.
Otac?
Otac je bio Rom, saksofonist, kapelnik plesnog orkestra. Opsesivno se starao o odelima i izgledu. Beprekorno elegantan. Licio je na Nasera. I nosio iste stucovane brčiće. Proveo je čitavo vreme rata u lajpziškom radnom logoru. Moja majka, Srpkinja sa beogradske Čubure, bila je njegova peta žena.
Društvo u djetinjstvu?
Do 12 godine stanovali smo po hotelima duž Jugoslavije. Igrao sam se sa starijom sestrom. U Čačak smo dosli 1967. i otada sam se družio sa vršnjacima iz Ciganmale
Prvi bicikl?
Moj prvi bicikl sa pomoćnim točkovima dobio sam 1969. godine. I to je bio prvi dečji bicikl u čitavoj ulici. Krijući sam ga davao drugarima da ga probaju.
Prva lopta?
Prvu loptu dobio sam od brata iz Australije, prilikom njihove prve posete familiji u Beogradu i Čačku. To je bila ragbi lopta. On je tako razumeo loptu za fudbal. Posle toga je zamenio u Beogradu i poslao mi kožni fudbal . Kroz tarabu su virila sva deca i odrasli kada sam ga šutirao u zid babine šupe. Na njihovu molbu prebacivao bi im ga preko ograde. I tako su ga snazno šutirali u vazduh, da je taj njihov divljački šut boleo kao da šutiraju mene. Nakon toga ga nisam iznosio iz kuće i igrao sam u mojoj sobi sa stolicama.
Šta je bilo najteže u školi?
Prva četiri razreda sam otpatio rastanak sa drugovima u Vrnjačkoj Banji i Titovom Užicu. Nakon toga u Čačku, kada sam na prvom času morao da objašnjavam gde živim i šta su mi po zanimanju roditelji, jer su se ostali u razredu kikotali na pomen da su mi roditelji muzičari.
Učiteljica?
U prvom razredu sam ošamario drugaricu kojoj je poteklla krv iz nosa. Učitaljica mi je u grdnji rekla: Znaš li koliko šnicli ona sad treba da pojede da vrati tu krv, a njeni su siromašni i to ne mogu njoj da priušte. Tada sam preplakao ostatak časova. I pamtim da je jedan učitelj pročitao dva stiha na temu rata u Vijetnamu i pohvalio me pred celim razredom. I tada mi se plakalo, ali sam se jedva suzdržao.
Predeli Vašeg djetinjstva?
Dugo vremena to su bili predeli koji su promicali kroz prozor putničkih vozova. U Čačku to su bila besciljna tumaranja šibljacima duž obala Zapadne Morave. Tu sam naučio da pecam. Prozor moje sobe gledao je na vrhove planina Ovčar i Kablar , međju koje je kao međ dve dojke ulegalo žumance zalazeceg Sunca. Nisam propuštao taj prizor.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Svakako. Sklon sam da pomislim da mi je pored opsesivnog čitanja knjiga, osnovnu razradu ruke pomoglo pisanje tih pisama, jer sam tada slao i prve katrene nalik na Dučićeve stihove.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
Da, u prvom razredu u osnovnoj skoli „Popinski borci“ u Vrnjačkoj Banji. To je bila jedna devojčica iz Makedonije, koja je šepala na jednu nogu. Virio sam kroz zavese prozora naseg boravišta u hotelu Zelengora, samo da vidim nju kako sinkopira glavnom ulicom. Nikada nismo prozborili ni reč. Nisam imao priliku da srećem svoje prve ljubavi. Nikada.
Vaš nadimak iz škole?
To je bio nadimak Jof . Dobio sam ga po nekom Ciganinu, lutajućem cirkuzantu iz Bergmanovog filma „Sedmi pecat“, sutradan po prikazivanju tog filma na Televiziji.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Moj pradeda Joso Nikolić bio je odgajivač i trgovac konjima. Džambas. Po njemu se naša familija po ocu nazivala Josovci. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u Čačku i pozajmljivao je dukate bankarima i trgovcima. Nosio je goleme brčine i dve kubure za pojasom. Kano što biva, imao je sedam sinova bekrijaša i kurvara, koji su nakon II rata propili i proćerdali čitavo golemo imanje.
Preci koje ste sreli?
U Beogradu sam se rado viđao sa nanom Persidom. Mislim da me je volela i uvek savetovala pominjući citate iz Biblije.
Rodni grad?
Beograd. Moja je majka odlucila da mene, kao drugo dete, rodi u okruzenju svoje porodice u tada železnickoj bolnici, sadašnjoj bolnici „Dragiša Mišović“. Tako da sam tim slucajem Beograđanin.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
Većim delom u renoviranje kupatila, a od presotalog sam dao da se sašije moj drugi smoking sa špic reverima. Prvi smoking sa šal kragnom poklonio mi je otac u sedmoj godini.
More?
More sam zavoleo nakon boravka u Puli, gde su mi roditelji svirali u baru hotela Rivijera. Otada sam obisao jadransku obalu od Ulcinja do Rovinja. I zavoleo sam sve što dolazi iz mora, hranu i pecanje koje je bilo teže nego u Moravi jer su morske ribe bile lukavije i promućurnije. U Budvi i Boki Kotorskoj sam imao svoj ritual koga sam nazvao pozdrav moru. Zaronim do dna prilikom prvog ulaska i ostanem tako dole neko vreme otvorenih očiju.
Da ste u prilici, šta bi upitali Bokača?
Zasto svi preljubnici zavrsavaju u govnima.
Šta se krije u Homerovom detinjstvu?
Čitav vidljivi svet.
Šta naučiti od H.K.Andersena?
Da je mašta bezgranična.
Šta upamtiti od Tolstoja?
Traganje za Bogom i upodobljavanje verničkim vrlinama.
Mirko Kovač ili Blažo Šćepanović?
Kovač, bez dileme. Imam u kućnoj biblioteci sve njegove knjige i rado im se vraćam.
Sofka ili Koštana?
Koštana mi je bliža ne samo kao pevačica već imam sažaljenje i empatiju prema njoj kao Ciganki izloženoj, kako se to danas naziva, seksualnom uznemiravanju.
Tomas Man?
Gotovo u svakom romanu pisao je beprekorno tačno i lucidno o muzici. Taj detalj je za mene prilična fascinacija.
Bernhard?
Dopala mi se njegova iskrenost i svedenost i nadasve tačnost u rukopisu. Naročto način na koji je ponižavao svoj austrijski narod. Posebno njegov skandal sa libretom za jubilej u bečkoj operi.
Crnjanski?
Poetski trans u svemu što je napisao. Nije mi se dopalo njegovo kukumavčenje kod izdavača. Naravno, njegov životni put ne bih poželeo ni neprijateljima.
Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
U snovima mi je oduvek bilo najugodnije.
Zašto se ljudi zaklinju?
Nemam poverenja u ljudsko zaklinjanje. Zato što su to ipak ljudi.
A zašto proklinju?
Iz nemoći, valjda.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
U takozvanim civilizovanim zemljama u svrhu dresure stanovnistva.
Kome vjerujete?
Iz ličnog iskustva, isključivo povratnom dejstvu molitava.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred ikonom Majke Bozije.
Kurosava ili Bergman?
Bergman u svakom slucaju. Volim svaki njegov film i gledao sam ih više puta. Posebno Divlje jagode i Sedmi pečat.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti ?
Imam osećaj da mi je mladost brutalno oduzeta. Samim tim i zablude. Međutim sve što sam u mladosti zamišljao i sanjao, docnije se na neki volšeban način ostvarilo.
Začin?
Cimet, ruzmarin, karanfilić.
64?
Igao sam sah sa pesnikom Đordjom Sladojem u Vrbasu sredinom osamdesetih. To je tamo bilo popularno među pesnicima. Mi smo se u našoj partiji toliko zaneli oko nekakvog problema na tabli da smo zaboravili ko je na potezu. Igrali smo bez onog šahovskog sata.
Vaši strahovi?
Od detinjstva do dana današnjeg, samo su se gomilali. Strahovi su najveća strast mog postojanja.
Čega se stidite?
Stdim se mnogih izgovorenih i neizgovorenih reči. Najveći stid je moj davni stid od sopstvenog porekla.
Praštate li?
Na prvu loptu, ne. Ali docnije, kada se setim mudrih uputstava, trudim se da oprostim. Ne znam koliko to iskreno radim.
Tražite li da Vam se prašta?
Ponekad , veoma retko, kad nešto zpogrešim, uglavnom ništa značajno, trazim to od mojih retkih prijatelja.
Čime se ponosite?
Time što moje kućno vaspitanje do danas nastojim da unapredim. Ali ne bih to nazvao ponosom, već donekle pristankom na samoga sebe.
Ko Vas je razočarao?
Moja lenjost, inertnost i nedostatak ambicije. Niko od ljudi, jer sam to unapred pretpostavljao.
Koga ste Vi razočarali?
Gotovo sve koji su na prvi pogled bili očarani mnome.
Čemu uvijek dajete prednost?
Čovekoljublju i umnim i vrednim ljudima.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Isključivo u snovima. U takozvanom životu, ne sećam se takvih trenutaka.
Šta dalje?
Najiskrenije: nemam gotovo nikakvih vizija budućnosti. Ispunjavam nevoljno dnevne obaveze. Moje postojanje u ovim godinama postaje, na neki nacin, čekanje na kraj filma.
Razgovarao Enes Halilović
