МИРАШ МАРТИНОВИЋ (1952)
ПЕСНИК ФИКЦИЈЕ, ИНТУИЦИЈЕ И ПРОШЛОСТИ
Историја као подлога песничкој књизи оставља простор да се досмисли све оно заборављено и изгубљено, али и да се утисне оно тајно, лично, промишљено и емотивно у поље интертекстуалности
Све што је живјело у нашим претходницима, живи и у нама. Оно што они нијесу досањали, ми сањамо. Само треба да им се истински посветимо. Они су ту, нијеми, треба им омогућити да проговоре.
Мираш Мартиновић.
Књижевник Мираш Мартиновић, још као ученик основне школе и берански гимназијалац, започео је са објављивањем својих песама у титоградским листовима и у часопису Стварање, уз оцену да су ти стиховани прилози носили у себи песнички дар, који је наставио да се и даље развија и у Приштини где је уписао Филолошки факултет, што потврђује податак да током 1972. године објављује, на Косову тада традиционалну, заједничку књигу млађих песника (са Милутином Србљаком и Душаном Николићем). Две године доцније појављује се и његова прва самостална збирка стихова под именом Мит о трешњи (1974, 2009) у издању Јединства, која је оправдано завредила престижну песничку награду „Лазар Вучковић“. Живећи у Приштини, и након окончања студија, наставља са објављивањем песничких књига. Преласком у Херцег Нови, током осамдесетих година, у сусрету са очигледним траговима античке и римске цивилизације, значајно помера садржајну соху свог књижевног стваралаштва ка све дубљој прошлости. Треба рећи да чини још један отклон, јер започиње и са објављивањем прозних остварења, која наилазе на добар пријем читалаца и тумача. Прво књиге романескне прозе[1], па романе[2] и књиге прича[3], и то заиста импонзантан број – преко петнаест књига прозе. Почетком овог миленијума песник се поново, на велика врата, враћа поезији – својој изворној књижевној вокацији. И она је посвећена прошлости, не само античкој. О потенцији песника сведочи податак да је од 2018. закључно са 2022. годином објавио укупно седам песничких књига[4] – за пет година, дакле, које су у фокусу овог текста. А уз то и књигу есејизованих песама-легенди у прози Гласови из Доклее (2018).
Након ишчитавања поменутих Мартиновићевих песмословља усмерених прошлости тачније, античкој историји, али и римској, медитеранској, египатској, богумилској и другима, а има их двадесетак књига[5], први утисак, после стварног изненађења њиховим садржајем, јесте да је песник врстан познавалац онога о чему пише, што се очитовало и у његовим прозним књигама. Његова се ерудиција[6], стечена у архивима, библиотекама, енциклопедијама и аантикварницама, осећа у свакој песми, у сваком стиху… И то су оквир и подлога у којима се песма испевава. Али, оквир који је успешно упесмљен и добио нов песнички квалитет.
Но, упркос тој складној и одрживој симбиози интуиције, ерудиције и стиховања у равни остварења, никад није било увек тако лако прогласити и ограничити књижевно дело историјским у односу на друге тематске одреднице, првенствено зарад немогућности искључивања и преграђивања једног од другог. Дакле, углавном, због извесних тематских преклапања најчешће са љубавним, мисаоним и/или психолошким драмама унутар књига. Међутим, песник Мартиновић, у свом стиху, ни једног тренутка, и не покушава да их разграничи. Напротив. Он их одржава у игривој синергијској умрежености, која је потребна књижевном делу посвећеној прошлости. Он их све више и јаче приближава, због чега се намеће закључак да раздвајање и искључивање историјског од овог другог у књижевном делу није могуће, нити је пожељно, у смислу књижевног чина и дела. Управо овај додатак, обично, љубавног, мисаоног или психолошког остихотвореног садржаја, један рукопис и чини вредним и правим књижевним остварењем. Па и кад је књига песама у питању, мада та спојивост историје и поезије, у новије време, није више тако уобичајена и честа, као што је у новијој поезији Мираша Мартиновића.
Наиме, у таквим рукописима, фикцију прошлости песник вешто користи и са осећајем за меру уграђује у ткиво историјског. С обзиром да је он посвећеник, верник и познавалац историјске подлоге, придаје историјском обележју посебну одлику и вредност оним појавностима којима се све може домислити и измаштати у одређеном простору и времену. И то не само кроз ликове, стварне или измишљене односно стварне, али у нереалном контексту или у измаштаној ситуираности, него и кроз сопствена поентирајућа и ослобађајућа[7] промишљања и уз значајне и снажне емоције, а које је историја, и те како, познавала. Заправо, сви они, и они нестварни, су као такви историјски приказани и сасвим су уклопиви у Мартиновићеве књиге инспирисане историјом, које, на тај начин, бивају префињено усклађене заједнице поузданог памћења, факата, осећања, предвиђања и завидне маштовитости. Шта више, у историзованим делима најчешће љубавна прича је та, која је обојена колоритом једног простора и времена, али за узврат не обухвата читав дух тог времена – готово да незнатно утиче на њега, чак чини и мањи отклон од основног тока песме или књиге, која тек заједно са њом (мислим на љубавну причу), пре свих, вредносно уздиже стихове и очарава читаоце. Дакле, мотивски далеко, предалеко, неисторијско, уз то и лично, али остихотворено, бива успешно и универзално, што је најважније. Можда је неправедно рећи, али емотивност и мисаоност у песмама чине често такав ефекат код читаоца и тумача да они памте баш то емотивно и мисаоно, док ови, какви год били по значењу или непосредној асоцијативности са нама данас и овде, историјски оквири, ипак, постају само декор песме.
Љубав
На који то начин песник чини, ни једног часа, не угрожавајући историјску нит, а доврхунећи је стално новим и новим значењима и судбинама, кад год је у прилици?
Наиме, у књизи Свеска од маслинина лишћа, уроњеној дубоко у прошлост, у њеној уводној песми „Све је почело од једне свеске“ песник разјашњава настанак Рубаија, али и његове Свеске од маслинина лишћа: „У вријеме када је добио свеску“ (свеску од маслинина лишћа – читај) Омар Хајам, творац Рубауија, „срио је Џахан, пјесникињу из Бухаре, а ја идући у сусрет свесци од маслинина лишћа, сретох ону која ће је направити. Хајамова је рађена у некој од самаркандских радионица, а ова моја рукама лијепе жене са југа која је, гле чуда, носила исто име као Хајамова велика љубав… Након нашег првог сусрета повјеровах, да се пјесникиња из Бухаре реинкарнирала у њој, а да сам ја Хајам, коме Абу Тахер рече: Нека ти се ова свеска нађе при руци, Хајаме. Ако осјетиш потребу, пиши на њеним страницама. Пјесников трептај најдуже траје.“ Ближе оријентире настанка Мартиновићеве „свеске“ проналазимо и у песми „Загрљај из којег се не може изаћи“ у којој се очитује песникова жал за изгубљеном љубављу: „Између добитка и брзог губитка – настаје ова књига. Мала могућност да попуним празнину. Грлим свемир, молим – да се вратиш. У загрљај из којег не можеш изаћи.“
Ево још неколико цитата из Мартиновићеве „свеске“ која би да опише његову љубав према жени, која преузима тематску доминацију у књизи, ако су речи и песме у стању то да учине уз помоћ хиперболе и искреног и егзалтираног изливања својих осећања на белило папира:
Отворила си моје биће, родила моје вријеме. Силазак у предјеле које сам заборавио, а био сам у њима, ходао по оностраном… С њеним доласком се раскрилило моје биће. Хоризонти помјерили. Пробудили градови које сам замишљао, дижући их у себи. Богови, идоли и идолопоклоници, давно нестали, опет оживјели (песма „Предјели које сам заборавио“).
Исти ефекат, по еруптивној моћи љубави, постиже и зачудност стихова којима се допуњују значај, снага и магија вољене жене, неочекиване, пре свега, и то у инетертекстуалним односима, у којима је сво песништво Мираша Мартиновића окренуто далекој прошлости. Наиме, мислити и писати историјски данас значи мислити критички и контекстуално, што је очигледно да песник Мартиновић то чини са извесном лакоћом и убедљивом ефектношћу, нарочито у песмама са прозним обликом:
Пјеваш пјесму, на језику Илира. Питаш: Чујеш ли њихове гласове у мом гласу? – Чујем… Збориш: Они нијесу имали пјесника. Ти им долазиш из будућности! Сан се не завршава. Траје. Кроз вјечност продужава (песма „Наставак сна“).
Дакле, песникова љубав, иако дата у смиреном наративном исказу и сазвучју, толико је, чувствује се, стишано еруптивна да пребојава не само сваку понаособ песму, поменуте циклусе којем припада, већ и читаву књигу, која ће се у даљем књижевном животу по њој препознавати, што је и песникова накана, али и илустрација моћи, магије и чаролије, које љубав поседује кроз сва времена и кроз све просторе, па је и античко доба, уверен је песник, њом зрачило и дисало. И њој тежило. Можда и таквом снагом и таквом чистотом коју ми, одавде, не можемо ни наслутити.
Песник је, дакле, убеђен да једино љубав одолева сваком времену и невремену, како је тврдио Гете. Да је љубав једина утеха у безутешности (Унамуно). Да је љубав заборав и игнорација свега другог што појединца угрожава и плаши (Виктор Иго). Да је љубав, данас и овде, али и свуда и увек, једини доказ да још увек није све изгубљено и да се треба борити, нарочито за њу. Осим тога, љубав је и исконска категорија и жеља за животом, због чега код сваког од смртника буди осећање властите бесмртности, барем на тренутак (Панзини), што је данас у времену осамљености, издвојености, меланхолије и неснађености, па и очаја, залуда и безнада необично потребно. Насушно, чак.
Свакако да узвишени Ерос и божанство еротичности су покретачи свих виталних точкова човековог усуда, и понаособ и колективно. Новалис је оправдано тврдио да срце и љубав су заправо тајна и кључ света и живота. Не само љубав узвраћена, чулна, страсна, еруптивна и нестишљива, необјашњива, дивља, (без)грешна, већ и она неузвраћена, или пак, нажалост, прекинута, као што је то у овом примеру, и у снохватицама и дугим ноћима жива, у стрепњу претворена и једино у свећи несанице гори и у стиховима се дрхтаво одржава, о чему је писао и Настасијевић. И иначе осамљен и осуђен на „платонску“ љубав из далека и у тишини и чежњи.
Песмом „Да изађеш на тргове“ песник илуструје животодарност љубави и вољене жене, њену вулканску енергију, бесконачну и неуништиву, али и њихову блискост атрибутима божанстава, што се очитује, не само у овој песми, него и у другим Мартиновићевим песмама-лаудама:
Хоћу да изађеш на тргове. Да се за тобом окрећу… Да се смијемо. Плачемо од среће. Куда прођемо да све озелени. Тужне врбе да дигну погнуте гране, затрепере на вјетру. Ријеке да зажуборе јаче, када покрај њих прођемо. Када чују твој глас. Срећне ријеке.
Међутим, песникова разбарушена и живахна маштовитост, преискрена и исконска љубав, недокучива жеђ и чежња за вољеном женом, сви скупа, учествују у стварању света фантастике и сновиђења. Песник је свестан чињенице, коју би радо променио, што документује песма симболичног имена „Сама“ не одричући вољену жену њене припадности небу односно управо онако како песник доживљава вољену жену, још увек ишчекујући њен долазак, упркос изнетој претпоставци да то није остварљиво:
Сама насред свода,
немаш са ким да се играш.
Пази се звијезда,
могу те ослијепити.
Мале лађе сводом
а ја водом
без наде да ће се срести.
Далеко су небо и земља,
ти и ја.
Ријечи
Полазну линију одакле почињу медитативне, сликовите и неуобичајене песничке силнице чине симболи, сви из категорије вечности. На пример, камен, сан, небо, море, птице, звезде, време, слово, песме, град. О њиховој узајамности и значењским конотацијама говори и сложеница „град-ријечи“ коју можемо сликовито превести у „камен-ријеч“. Посебно је занимљива, у песми „Наставак сна“, песникова досегнута досмишљеност симбола „ријечи“, које су, уз сан и друге вечне елементе и симболе, неуништиве, непотрошиве и вечне природе, за разлику од бројних деценијама зиданих камених утврђења и градова, обично срушених слабостима изнутра, чему нас, између осталог, историја учи:
За Прапратном“ (несталим и/или срушеним градом) „трагам цијелога живота и себи сам дао у задатак – да ћу је саградити од ријечи које ће је одржати. Варвари су немоћни пред словима. Материјал, који не могу уништити. Све од снова начињено, вјечношћу је даровано. Снови не умиру.
Колико су “ријечи” битне у Мартиновићевом песништву и животоказу илуструју нам подаци који указују на појавност “ријечи” у бројним насловима песама и унутар њих. На пример, у циклусу “Похвале књизи” у књизи Тужаљке из даљине, од тринаест песама у три наслова је “ријеч” (“Царство чијечи”, “Ријеч”, “Ријеч, II”), а четири наслова песама су њене асоцијације (“Изгубљена књига”, “Записничар времена”, “Тот и писари”, “Мртви језици”). И у осталих шест песама присутне су “ријечи”, као што је на пример, у песми “Хермес” из истог циклуса и исте књиге: “Хермес све спаси / Измисли слова / Захваљујући њему / Звјездано писмо / Сиђе на земљу / Спаси / Од заборава”. Као и у песми “Ако се” истог циклуса: “У нама су / Не одлазе / Са нама / Ријечи остају / У гробовима / Преживе”.
У књизи Незаписана историја, у песми „Био сам“ песник ламентира над прошлим временом: “Беше то срећан час / Када је ријеч имала божанску моћ / Њоме се могло све покренути”.
Док нам песма “Ријеч”, у истом циклусу, открива и песников манифест његових новијих песничких књига – обнављање тренутно заборављеног и не пристајање да је нешто вековима недоступно, јер је, пре свега, незабележено, прећутано или изгубљено, што песник у неколико интервјуа и сам означава као свој стваралачки мото. Проналаском оног незаписаног или скрајнутог чини да прошлост, као и себе, можемо спознати на прави начин. Као да се, на тај начин, улази у прабића и нас и наше прошлости, која нас и обликује. Из тога следи и разлог песниковог обраћања и исповедања у песмама, као што је у овој, у целости понуђеној читаоцима:
Моћно оружје
Ријеч
Окреће догађаје
Мијења
Ток историје
Пред њом
Падају армије
Што није записано
Није било
Свједоци су
Непоуздани
Она је
Свједок најпоузданији
Размишљам
Колико их је
Изговорено
Колико
Вријеме истрошило
Свака
Има одјек
У Универзуму
Никада није
Изгубљена
Ако их истински
Потражимо
Рукопис ће
Оживјети
Дакле, песников позив на новије стиховање допире из прошлости, као и из његовог окружења који је прекривен заборавом, што јасно одражава и цитат из песме “Дисање” (“Толико их било / Нестали су / Гласове чујем / Душе / Осјећам / А гдје су лица”), као и читава песма “Нестали су”:
Нестали су градови
Нестали становници
Остали гробови
Остали снови
Који нијесу одсањани
Сада снови лутају
Око непостојећих градова
Око ураслих гробова
Траже
Да их сањамо.
Песник Мартиновић, као да је сензибилисан на прошлост, на заборав која полако, али незадрживо прекрива, независно од географских и верских одредница, од припадности некој од цивилизација и митологија, као и од временских припадања. Не само песников, језик је тада универзалан, лако разумљив, едукативан, пријемчив, податан, без икаквих ограничења и лимита, иако је маштовит, емотиван и личан. Осим тога, у неким од песама, можемо и пронаћи аналогију са нашим двојбама, искушењима и жртвама, што и јесте основна функција сваке уметности. Једна од таквих, заједничка, против-заборавна, одлучна на право на живот и после живота, уз то и достојна стиховања, упркос и мистичним својствима због своје неодгонетнутости, јесте песма, од свега једанаест стихова, “Сфинга”:
Одавно мртва
Без гласа
У сопствену
Смрт
Уроњена
Још је нико
Одгонетнуо није
Загонетка која
Спава
Без наде да ће се
Пробудити
Зато песник и пева и приповеда, у више наврата, и у стиху, и у бројним интервјуима, тврдећи да: “Смрт никад није победила живот”.
Гномско
Постоји и аналогија када је у питању песникова учестала употреба гномског односно медитација које песник вешто и са осећајем за меру уграђује у ткиво историјског. И то чини баш на оним местима, где их песникова мисаоност прекида, уочавамо појавност метафоричности или асоцијативности који мењају почетно значење песме, као и њен ток. У новијим песмама песник Мартиновић то чини поентом у завршним стиховима, који су обично графички назначени увлачењем самог стиха.
Оваквим поступком коришћења гномског, песник Мартиновић приближава далеко и близу, историју и нашу свакодневицу, мисаоно и ефемерно, оно некада и ово наше сада, откривајући нам, уопште, зашто он пева. И о историји, свеједно.
Чини се да све ово о чему песник пише, уроњеном у далекој прошлости, заправо је ово што живимо, што удишемо и осећамо, што сведоче и сами Мартиновићеви стихови.
Потврђују и оно што смо ми и што би хтели да будемо, али и оно од чега не можемо побећи, као што је песништво које истражује друге, али, узвратно и себе. Песму „У Свач смо ушетали“ започиње стихом: „рушевина, у којој себе нађох“, а окончава се утехом и надом: „С градом је изгорјело памћење. Пребирамо по пепелу“.
И коначно, ево само неколико, не баш очекиваних, примера гномских закључака у оквиру Мартиновићевог песништва која се издвајају из тока песме, учествујући у градњи његове накане. Рецимо: “Судбина се не да опјевати. Пјевају незаписане речи” (песма “С Одисејем насамо, VII”), “Живот је најљепша бајка“ („Бајка“), „Човјеку је све дато и све узето“ („Посуде од глине“), „Смије се рушитељима. Смијех га одржава“ („Имагинарна биографија“), „Не престајући да је тражи. / А када је нађе, / Изгуби је. / Тражењу / Нема краја“ („Ахилејев плач“), „Неко ће гледат звијезде. Неког ће звијезде гледати“ („Човјек и звијезде“), „Пословице не умиру. Језик у њима живи“ („Закопане пословице“), „Што се моћнијим чиниш, слабост се увећава“ („Хамураби“).
Као пример медитативно-сликовито-игривих стихова јесте и песма „Анђео историје“, у којој се назире митолошка паганска подлога, какву је и Васко Попа често користио у сличној игривој ситуираности, и то у домену интертекстуалног, као и у сазвучју зачудног и надреалног:
Нема крила
Нема сјенку
Бди над свиме
Нема очију
Чека крила
Да полети
Нема лика
А свему
Даје
Обличје
Свемоћни анђео
Нико не може умаћи
Његовом погледу
А очију нема
Камен
Још један симбол у Мартиновићевом песништву има своје посебно место. То је камен који је симбол средњовековних градова и утврђења у оквиру његове упућености античкој, и не само античкој прошлости, која се и не може замислити без присуства камена. „Криви“ су за то ранији и садашњи историјски романи, али и филмови. Ове уводне реченице су узроковане чињеницом да је песник Мартиновић трећу деценију трећег миленијума започео са две књиге стихова: Богумилске (2010) и Плесачица у камену (2011) у чијем средишту, поред богумилске културе непознатог извора и коначног облика и садржаја, јесу и надгробне камене површине и стећци, као њихов белег. Камен, значи.
Плесачица у камену је остихотворена и речима разграната легенда о каменом стећку са ликом плесачице у близини Имотског. Легенда, аналогна бројним религијама и митологијама везана је за поворку сватова. Девојка је била прва у пољу, прва у колу, прва у песми, прва у осмеху, прва у лепоти, која понекад може бити и проклетство како верују наши народи. Наиме, када су сватови, „иза седам планина“, при повратку, „били на трећој од седме планине… дуну ветар… скину вео са њеног лица… Кад сватови видјеше лице… Сваки пожеље да је његова. Поче убијање. Немилице“, до последњег свата и несуђеног младожење. Она „остаје сама… прилази камену, говори сјетним гласом: Проклета нека је љепота. Буди ми дом. Камен се отвара. Ушла је.“ А „камен[8]… је једног дана освануо недалеко од куће у којој је рођена, збори се да је дошао са планине. А њен лик је исклесао младић, што је волио, молећи љубав.“
Али, суштина Мартиновићеве „плесачице“ није само под окриљем симбола, какав је камен, већ неочекиване, исповедне и преиспитујуће песме младе и лепе девојке, по њеној жељи, заробљене у камену[9], што јесте река осећања и провиђења, а самим тим и квалитет његовог певања, које није у раљама камена као ова девојка, већ га, чешће или ређе користи, и то на вешт и умешан начин, у градњи својих стихова.
Ево једне од њих која носи име симбола „Ријеч“, о којем је нетом писано:
Шта бих дала
За ријеч
Да камен
Проговори
Да
Чујем глас
Камен
Насред поља
Ја
У камену
Камен хоће
Ријеч
Ја ријечи
Немам
Жал за својом кућом, за неиспуњеним сновима, које неће ни моћи да оствари, као и много тога у чему је раније уживала, проналазимо у песми „Вила“, која се ослања на хиперболу и на, не само паганска веровања: „Сањала / Да сам вила // Да дојим / Седам Влашића // Млијеком / Небо умивам“.
Ипак, дослућена стварност девојке заточене у каменој громади, иако неочекивана и на први поглед, непредвидљива, у ствари је испуњена језом, мраком, тишином и осећањем које је и наслов песме – “Туга”: “Увукла се / У камен / Нека језа / Тишина / Изнутра ме / Разједа”.
Књигом Богумилске песник Мартиновић исписује усуд и удес Богумила, још на почетку средњег века. Претпоставља се да је разлог за њихово протеривање са простора Балкана то што су они проповиједали јеванђеоску ревност и иступали “Против сваке војне / Убијања / Против цара и патријарха / Кнежева / И велможа / Силе и намета” (песма “Против”). Осим тога, “на надгробним споменицима Богумила можемо видјети слике које представљају Божје параболе које су Божји пријатељи уклесали у камен”, тврди Rudolph Kutzli у једној од неколико посвета ове књиге, што је преточено и упесмљено у песми „Дијаци“, која нам даје опис, замишљену улогу, али и доживљај било којег стећка:
Дијаци наши пишу
Клесари клешу
Сунца
Да свијетле
Кад буде тама
Птице
Да лете
Кад им посијеку
Крила
Јелени у трку
Ловци
Замке
Да остане
У камену
Ако нас
Не буде
Да гаришта
Буду жаришта
А
Када хиже спале
Да никне
Омлад
На пепелишту
Да птице небеске
Имају гдје да слете
Песник нам преноси своје убеђење да „Пјесме“, то је и њен наслов, не могу нестати тек тако, већ да ће се оне увек чути „Са огњишта / Угашених / Из гробљишта / Затрављених“. Још када узмемо у обзир да су им и куће биле камене („хижа“) и место где су се молили било је од камена имамо право помислити да су и Богумили, попут околних митологија, какво је било паганство, на пример, поседовали камене фетише[10].
О прогону Богумила илуструје песма “Жупани” (што је асоцијација на Стефану Немању, и не само на њега), који су хтели да “искоријене вражду” следећим зверствима: “Језике ишчупали / Ријеч / Неизговорену… Колијевке бацали у бездане” и наређивали “Да се књиге спале / Са књигама учитељи… Да кукољ здраво жито / Не уквари”, као и у песми “Сада”: “Камење збори / Ријечи које нијесмо / Успјели изговорити / Које је претекао / Мач и пламен”. Ипак, смрт и нестанак богумила нису означавали само сурови злочини у крви без икакве милости, већ и уништавање њихових слова (“Бришу / Слова // У којима / Живимо” – песма “Да избришу”) и њихових књига, што илуструје мото песме “Књига” који гласи: “Књига наша је изгорјела / И ми са њом”.
Естетска уверљивост
Утисак је да су у новијим Мартиновићевим књигама песама његова песничка сочива постављена дубоко у прошлости, како је већ установљено, и да се она полако све више окрећу оном историјском, оном у легендама сачуваном или изгубљеном, оном заборављеном, задржавајући и оно драмско и психолошко, а што се емоција тиче, редукован је мотив човекове љубави жени, али су се задржала осећања туге, сете, меланхолије, страха од заборава, осамљености, заточености. Зато је нужно позвати се и на теоретска сагледавања овакве врсте литературе, зарад очекиваног пријема ових неочекиваних стихова.
Наиме, новије Мартиновићеве песме односно приче у стиху везане су за историјске личности, мање или више познате, за топониме из далеке прошлости, као и за битне догађаје, и утемељене су на оном што је сачувано – што се зна, али, пошто много карика у том ланцу недостаје, песник користи своју интуицију, као и маштовитост, која није необуздана, већ је у контексту са оним што је упамћено или наслућено из дате епохе. Треба поменути да су још постмодернисти фикционализовали историју, али самим тим они су тврдили да и историја, на такав начин, може бити само још једна врста фикције.
У својим запажањима Кете Хамбургер је отишла још корак даље, тврдећи да фикционализација сваку историјску грађу чини неисторијском, што је само условно тачно, али и неодговарајуће, јер треба правити извесну разлику између фикционализације која следи историју као у овој пригоди, од оне која је опонаша или пак, од оне која одступа од ње.
Аналогије и паралеле ради, треба подсетити да једна од одлика Фуентесовог успешног и зачудног стварања јесте у нагласку на језик, али не као пуком одразу стварности, него о језику моћном да ствара сопствено виђење истине од оне засноване на непотпуним фактима. Таквим поступком, песниково приближавање истинитости из прошлости, што јесте и одређена реконструкција, изводи се помоћу маште – фикционализацијом историје, и уз сарадњу интуиције, што песник Мартиновић чини врло вешто и са завидним умећем, али и са осећањем према прошлости.
Када су у питању књижевна остварења која нам се јављају из дубоке прошлости, често се придаје превелик значај историјској веродостојности односно уверљивости, што за, поезију уопште, па и за Мартиновићево стиховање прошлости она није толико битна. За његове стихове много је важнија она друга уверљивост – естетска, која, у поезији, пре свега, зависи, од исказних и интерпретативних могућности текста, као и од позиције певача, попут и песника и приповедача Мираша Мартиновића, који, захваљујући својој машти и интиуцији, тачно осећа шта и како то треба да испева. Зна и када треба бити песник, а када прозни писац, а када истраживач, јер су му тако и компоноване неке од песничких књига – од песама у стиху и од песама у прози.
За разлику од постмодерниста који су се утркивали да у центар својих писања обично поставе догађаје и личности који су у историји искључивани или занемаривани, песник Мартиновић се бави, углавном познатим и препознатљивим личностима и догађајима. И то често, оних ликова и збивања који су у равни симбола. Али, чија житија нису комплетирана историјским фактима – многих нема или су непоуздани. И песник Мартиновић, својим стиховима, сведочи да је приступ прошлости условљен текстуалношћу и да је упознавање прошлости, као и допуна онога чега још нема, могуће само помоћу њених текстуализованих трагова и интиуције.
И на крају још један утисак Мартиновићег песништва, а то је да се оваквим песничким поступком, иако можда делује чудно и немогуће, правилно сагледава и доживљава садашњост, и посебно ми у њој. Не онаквим каквим ми волимо да нас други виде, већ онаквим какви, уистину, јесмо. А управо, таквим нас песник Мартиновић и самерава из дубоке прошлости.
[1] Путеви Превалисе (1999), Отварање Агруваријума (2000), Теута (2003, 2004), Снови у Доклеи (2008) и Антички градови/снови и судбине (2012).
[2] Јеретик (1983), Вавилонски мудраци (1998), Последњи Есхилов дан (1995), Харфисткиња из Ура (2013), Другога сунца луче (2016), Теута краљица Илира (2021).
[3] Повратак у Александрију (2015), Гласови (2020).
[4] Свеска од маслинина лишћа (2019), Дан и ноћ у Бутуи (2019), Незаписана историја (2020), Богумилске (2020), Плесачица у камену (2021), Тужаљке из давнине (2022), Троја домовина моја (2022).
[5] Прве Мартиновићеве песничке књиге које до сада нису помињане су: Мит о трешњи (1974, 2009), Молитве о мраву (1985), Кругови у пијеску (1991), Зима с Мандељштамом (1994), Табула сматагдина (1997), а међу доцније његове песничке књиге су: Невидљиви љетопис (2010), Говор краљева (2011), Говор земље (2013), Сашаптавање с меморијумом (2014), Лук и лира (2015), Гласови из камена, Дан који није прошао (2016), Круг зачараног времена – изабране песме (2017).
[6] Бројни тумачи Мартиновићевог стваралаштва се слажу са утиском да је песник врстан познавалац историје и „археологије душе“ (Мартиновићев наслов једне песме) попут правих познавалац наше прошлости, који су увек и у сваком друштву били поштовани, јер су једино они могли да наслуте будућност.
[7] Историју, у поезији или ван ње, по Хегелу чини процес освешћивања слободе. Дакле, историја, као и књижевно остварење окренуто историји, означава напредовање свести о слободи, напредовање које спознајемо у његовој нужности. Иначе, тумачења историјских стиховања укључује све равни актуелног и потенцијалног, могућег или не, остварене или неостварене прошлости.
[8] Нарочиту популарност у већини народа, и дан данас, има камен “станац“ – природно обликовани (“дивљи”) монолит, који народна традиција доводи у везу са божанствима. Верује се да такав камен представља и одређена митска бића.
Будући да је камен елемент мртве природе, у словенским паганским предањима камен је често атрибут и станиште демона. Камен је место боравишта вила “русалки”. Затим, на гомили камења, покупљеног с њива, верује се да играју вештице. По прастаром предању место испод камена везано је за онострани свет. Под њим се, наиме, крије сам ђаво за време елементарне непогоде.
Истом кругу веровања припада и представа о чудном преображају човека у камен тзв. „остењак“. Бројне стене антропоморфног облика нису ништа друго до окамењена људска бића. Ђавоља варош на југу Србије, на Радан планини представља задивљујуће камене фигуре као поворку сватова претворених у камене статуе. Представа камених сватова се среће у готово свим просторима Балкана.
[9] Пре доласка на Балкан Словени су каменом означавали свако гробно место из убеђења у “сеновитост” камена – у моћ да се душа после смрти може уселити у камен. Време потребно да се душа смири у надгробном камену одговара и обавезним парастосима.
Да се и данас задржало исто уверење сведочи обичај да се на гробљима обраћамо каменим плочама као мртвима, да љубимо надгробни “белег”. На тај начин, успоставља се комуникација између мртвих и живих.
[10] И у области домаће религије имамо камене фетише, који су седиште домаћег божанства и чувара заштитника куће. То је камен “старац”, чије је место на кућном огњишту. У Црној Гори и данас приликом пресељења, обавезно се носи и чувар-камен. Живо је веровање да он није само станиште душе предака, већ да је у њему дух заштитника куће. Те му се на Бадње вече чини култ, као да је живо биће. Фетиш је и “камен темељац“, коме се, приликом његовог полагања у темељ куће која се гради, приноси тзв. крвна жртва.
