(Amar Ličina, Mera stvari, SKC Kragujevac, 2022.)
Kaže se da, gde ne postoji merenje, nema ni nauke. Čini se, ipak, da se ključ i jednog umetničkog dela upravo nalazi u ravnoteži. Drugi Njutnov zakon tvrdi da će telo na koje deluje sila početi da se kreće ubrzano. Ako i pored delovanja sila izostane ubrzano kretanje, telo se nalazi u ravnoteži. Drugim rečima, na telo istovremeno deluje više od jedne sile, i to tako da se njihova dejstva poništavaju. Autorovo biće satkano je na taj način da poezija obitava unutar čitavog njegovog habitusa, duboko zapretana i brižljivo negovana. Ona jeste deo njega samog. Kada se pesnik ogleda u brzoj reci koja nezaustavljivo otiče, on obavezno uzima vodu na dlan. To je zato što reka sa sobom odnosi njegov lik, a taj lik je poezija, i on je postaje neutoljivo žedan. Pesnik žudi da poeziju ponovo unese u sebe, da se njome ponovo napoji, kad je već izgubio njen odraz na staklenoj površini vode, one koja će se uskoro uliti u neko veliko i nepregledno more. On vojuje sa stvarnošću. I ta bitka, spada u tzv. „bitke u susretu“, kada se u borbeni okršaj ulazi odmah, bez odlaganja i nameštanja pozicija dveju vojski, nego munjevito, iz marševskog poretka. Pesnikovim kazivanjem provejava nekoliko tendencija koje se ne očituju silovito-eruptivno, nego u tihom izlivanju lave iz vulkanskog kratera, lave koju iznad površine volšebno prati i maglena vodena para. Reč je o sledećim tendencijama: 1. Pesnička kontraalogija; 2. Književna protivanalgezija; 3. Lirička antiastenija; 4. Saznajna antiperceptivna ekscizija; 5. Literarna ekstraverzija.
- Pesnička kontraalogija: Pesnik formira logičke i povezane misli, njegov iskaz ne karakteriše siromaštvo misli nego gnomski, gotovo lakonski i zapretano-zatomljeno-epigramski izraz, krcat asocijativnošću. Ličinine misli su sažete i koncizne, ali njegov govor se ne sastoji iz repetitivnih i stereotipiziranih odgovora kojima nedostaje spontanost i kreativnost. Pesnikove misli su, naprotiv, duboko imaginativne i metafizički duboke. Iako najčešće ne predug, njegov iskaz je polivalentan, spontan i bogat, reklo bi se životodaran. Autor se ne pribojava stanki i pauza u svom govoru. Njima on samo, poput ronioca, sakuplja vazduh za novo uranjanje u poetski svet Onostranog, maštovitog i treperavo-lelujavog. Sažetošću iskaza, on daje prostor čitaocu da se nedvosmisleno udubi u izrečen stih i misao, a bezmalo naučničko-egzaktni stil podstiče čitaoca na vlastit istraživačko-kritički postupak. Perikle je još u zlatno doba istorije stare Grčke rekao: „Tajna slobode počiva u tajnosti.“ Dakle, pesnik ne nudi čitaocu „sažvakana“ i gotova rešenja, nego ga majstorski i znalački motiviše da jednim divergentnim, produkcionim i stvaralačko-kreativnim mišljenjem, aktivno dođe do znanja. Poznata je istorijska anegdota da je vojskovođa Parmenion, jedan od najpouzdanijih i najsposobnijih vojskovođa Aleksandra Makedonskog, nakon čuvene bitke kod Isa, 333 g. p.n.e, pobedom nad Carstvom Ahemenida i Darijem III, savetovao Aleksandra da stane sa daljim vojnama i da se upušta u rizik ako nastavi sa daljim osvajanjima. Rekao je: „Da sam ja Aleksandar, ja bih ovde stao.“ Hrabri Aleksandar Makedonski, odgovorio je mudro:„ Da sam ja Parmenion i ja bih se ovde zaustavio.“ Pesnik se ne zaustavlja pred zaprekama, nego prihvata i jezičke i oniričke izazove, vodeći nas na najvrsnija transcendentalna putovanja, pretvarajući san u javu i obratno. Pomenutu tendenciju potvrđuju sledeći stihovi. U pesmi: „Put“, pesnik kaže: „Često zaspim na sopstvenim dlanovima, to me odvede daleko i vrati lako.“ U pesmi „Adresa“, autor veli: „Ovaj kraj nije mesto. Ovde živim u vremenima koja nisu bila.“ U pesmi “Napušten grad“, pesnik šapuće: „Mi dolazimo brodom i trčaćemo ulicama, ako se voda ikada povuče.“ U pesmi „Najzad“, Ličina duhovito veli:“Ni ćuk ne zna gde je skrovito.“ Nadalje, u pesmi “Tu“, pesnik peva: „Da, tu je detelina sa četiri lista, a gde je kuća sa četiri zida?“. U pesmi:“Beleška o pesniku I“, autor kaže: „Kao i Valeri rođen sam u mestu gde bih i sam želeo da budem rođen.“
- Književna protivanalgezija: Pojam analgezije vezuje se za nedostatak ili privremeno uklanjanje sposobnosti da se percipira bol. Pesnik, upravo obrnuto, iskazuje golemu i osebujnu empatiju i altruizam. On saoseća sa svetskom boli čitavog Univerzuma. Njegova patnja jeste patnja kosmičkih razmera. No, ipak, on tu patnju promeće u konstruktivizam, a ne u bezdno nihilizma ili jalovu eshatologiju. Pesnik saoseća pružajući potporu, a ne samo radi saosećanja. On daje i štedro nudi rešenje, alternativu i spas iz raznih pogubnih stanja. Spinoza veli još u 17. veku sledeće: „Strah ne može bez nade, niti nada bez straha.“ Autor se drži ove Spinozine esencije. Njegova bol je otkrivalačka i pokretačka, soterski aktivistička. Nada je epigon straha, ali ne samo pasivni epigon nego i pozitivističko-akcioni naslednik. Poznata je anegdota o Filipu II Makedonskom. On nije uspeo da zavlada Spartom. U jednom trenutku, poslao je svoje poklisare sa porukom. „Ako dođem u Lakoniju, pokoriću vam grad.“ A zatim, poručio je još ovo: „Ako dođem u Lakoniju, načiniću vas robovima“. Odgovor Lakedemonjana bio je čuven i glasio je samo: „AKO“. Jezgrovitost i lakonska suštastvenost jesu osobenost Ličininog iskaza i izraza. O navedenoj tendenciji svedoče sledeći stihovi. U pesmi „Počeci“, autor veli: „I reka žali što nije ostala izvor. Jedino vreme nema za čim da žali, nema gde da se vrati.“ U pesmi „Suđenje“, pesnik kaže: „Nisam učio pravo, niti u sudu ikad bio, ali pretpostavljam da je jedne amsterdamske noći, umetnost odsekla uvo Van Gogu.“ Nadalje, u pesmi „Zidanje Skadra“, Ličina kazuje: „Ni umro nisi, a već si živ. Ni smrklo nije, a već dan. Ni jeo nisi, a već gladan. Ni sneg ne pada, a već jesen. Ni stigao nisi, a već putuješ. Prestani! Zar već počinješ!“ U pesmi „Govor ptica“, autor kaže: „Hamid Ibn Ismail posla sokola da odnese pismo. Uz pismo, krenule su dve priče.“ U pesmi „Slikari“, pesnik šapuće „Zviždi voz. Čovek sa pepeljarom od cipele. Njegov kašalj. Prugasta košulja. Pepeo. Žuti prsti. Odlazim. I nema nikoga ko će zuriti u njega.“ Pesnik potom kliče: „Moja rebra su merdevine. Ko se popne, taj me davi.“
- Lirička antiastenija: Ličinina poezija je sve osim iscrpljenosti. Ona predstavlja životvoran, vitalistički izvor sa koga piju čitaočeve usne. To je poezija mobilnosti, raznovrsnosti, vrcavosti, ofanzivne lirske akcije. Istinita i stvarna percepcija realiteta prisutna je u velikoj meri, ali to ne znači da nas pesnik, katkada, surferski vešto klizeći po slojevima apstraktnog, ne odvodi i u svet Onostranog i fantazmagoričkog. Gete je rekao: „Svaka smela ideja, u početku izgleda kao ludost.“ Fantastični Ličinini driblinzi i prodori u svet zanosa i prkosa, snova i objektivne stvarnosti, imaginacije i realiteta, donose nam neiskrivljene slike i verodostojne doživljaje, apstrakcije i konkretne akcije koju odlikuje piktografsko-metaforički stratum. Granica između čitaočeve svesti i podsvesti je porušena, i sadržaji ovih sfera prelivaju se i mešaju, isijavajući svetlošću izuzetne snage, koja nije obremenjena teskobom i crnilom. Ličina piše tako da to izgleda kao da ispunjava najskrovitije želje svojih čitaoca. Poznata je srednjovekovna legenda o kralju Almotamidu koji je polovinom 11. veka vladao Seviljom. On je naredio da se na brdima Kordobe zasade bademi. Naime, njegova žena Itimad, žarko je želela da vidi sneg, koji nikada u životu nije imala prilike da vidi. Tako bi u proleće, kad otpadnu, bele latice bademovog cveta prekrile sve padine, koje bi izgledale kao da su pod snegom. Navedenu tendenciju odslikavaju sledeći stihovi. U Pesmi “SMS“, pesnik žubori:“Vrati se, noć je, a putevi kojima ideš su neosvetljeni, uzgred, mama se porađa.“ U pesmi “Monofonija“, autor veli: “Novorođenče, a niotkud tendžika, i nigde opela.“ Nadalje, u pesmi “Jabuka“, Ličina kazuje:“ U Akontijevom džepu beše jabuka, a u drugom pero, izađe iz hrama i stade pisati po jabuci. Zaklinjem se Dijanom da ću se udati za Akontija, napisa i baci Kipidi u ruke. Ona pogleda jabuku i pročita poruku. Tako je morala, nerado, poći za Akontija, jer svako obećanje dato u Dijaninom hramu mora biti ispunjeno.“ U pesmi “ Istraga“, pesnik kliče “Dve vatre gore, svetlošću, jedna drugu oslepe. Vatra vatri oči ispekla. I nastavljaju da gore. Tako nastaju požari.“ U pesmi “Geruzija“, pesnik šapuće: “Sede u parku, znaju da su istrošili vreme, ostatak reči moraju da štede. Klupa im je kenotaf, a svaka im je reč epitaf.“ U pesmi “Iz prikrajka“, autor kaže: “Vrane na ogradu sleću. Čovek, cigareta sa usana pada. Smrt je majstor iznenađenja.“ U pesmi “Plašim se leta“, Ličina veli: “Ipak, u dogovoru sa urednikom, odlučio sam da taj intervju nikad ne objavim. Ako čuju, šta zemlja kaže, ljudi će prestati da se sahranjuju.“
- Saznajna antiperceptivna ekscizija: Čitajući autorovo delo, kod čitaoca ne dolazi do razdvajanja u različite elemente aspekata istog stimulusa, koji se ne beleže zasebno. Zvuk, slika i oblik ne osećaju se pojedinačno. Naprotiv, dolazi do jedne vrste konvergencije i harmonije čulnih osećaja prilikom usvajanja liričkog sadržaja koji je pred nama. Jedna percepcija, poput domino efekta, povlači onu drugu, tako da sva čula uživaju u punom kapacitetu. Takođe, jedno čulo pojačava drugo. U stihovima koji su pomalo mračni, pojačava se tonalitet i zvučni efekat, kao i osećaj dodirivanja kroz stihove, i to predstavlja osobenost lirskog iskaza i izraza pesnika. Hegel kaže: “Hrabrost koja se bori, bolja je od slabosti koja traje.“ Dakle, Ličina se hrabro upušta u eksperimente sa bojom, slikom, zvukom, donoseći svojevrsnu i osobitu konsonancu i blagozvučje ovih nabrojanih kategorija. Postoji legenda o vikinškom vojvodi Rolonu, iz ranog srednjeg veka, pretku čuvenog Viljema Osvajača. On je našao domišljat način kako da položi vazalnu zakletvu franačkom kralju, a da ipak ne klekne. Po običaju, vazal je trebalo da klekne na jedno koleno i poljubi svog seniora u stopalo. Da bi ispunio ovaj uslov, vikinški vođa je jurnuo na franačkog kralja, oborio ga na zemlju, a zatim mu podigao nogu, koju je trebalo da poljubi. Nakon ovakavog obreda inicijacije, Rolon je postao prvi vojskovođa oblasti koja se kasnije, zahvaljujući stanovnicima Normanima, nazvala – Normandija. Autor ove nadasve neobične i intrigantne pesničke knjige, takođe, ne robuje klišeima i standardima, nema unificirane i tipizirane izraze, nego unosi invencije i zanimljiva originalna i autentično-autohtona rešenja. Sledeći stihovi potkrepljuju pomenutu tendenciju. Naime, u pesmi “Opšta ortopedija“, Ličina veli: “Ako skočiš sa visoke zgrade, možeš se ceo slomiti. Ali ne možeš slomiti jezik, ako prećutiš.“ Nadalje, u pesmi “Vilice“, pesnik kaže: “U samom srcu tajne, ispod tezgi nasmejanog starca, blista se zlato iz mrtvih vilica.“ U pesmi “Kuda je otišao Zaratustra“, autor kazuje: “Neki putnici prodaše mi malo, svetlucavo JA, koje brzo raste. Pođoh za ljudima, ka planinama.“ U pesmi “Nešto“, pesnik žubori: “Sećam se dobro, stari pesnik mi je rekao: Pesnici ne plaču nad zaboravljenim pesmama. Umesto te pesme, napisao sam novu, ovu.“ U pesmi “Mustang“, Ličina peva: “Baš zato ga sanjam i uvek mi se pričinjava, dok zavesa kraj poluotvorenog prozora igra na vetru, da će svakog trena razbiti prozor, uskočiti u stan, ja ću ga uzjahati, u ovoj sivoj varošici, skrajnutoj od pogleda naših drevnih učitelja. I krenućemo u rušenje.“ U pesmi “Spremili su zasedu“, autor kliče: “Ali oni ne znaju, budućnost je već bila tu, sedela, večerala, svađala se, prespavala, svima pripretila, i sve naplatila.“
- 5. Literarna ekstraverzija. Literarno pero Amara Ličine ekstravertno je usmereno. Ekstravertna poetska pojavnost misli i osećanja deluje u odnosu na objekt na jedan jasan i neposredan način. Tako, ne postoji nikakva sumnja u njegov pozitivan stav prema objektu. Stoga, ekstraverzija predstavlja, unekoliko, premeštanje pažnje lirskog subjekta u objekt. Ako je reč o intelektualnoj ekstraverziji, lirski subjekt se prenosi u objekt mislima, a ako je, pak, reč o osećajnoj, lirski subjekt se prenosi u objekt osećanjima. Postoji četiri vrste ekstravertskih tipova lirskih subjekata: misleni; 2.osećajni; 3.čulni i 4.intuitivni tip. Sve ove četiri karakteristike uzajamno se prepliću i podupiru poput povratne sprege, reverzibilno-inverzno, u snažnoj poetskoj ličnosti autora. Prema rečima Bleza Paskala: „ljubav nema godine: ona se uvek rađa.“ Tako se ljubav, kao vezivni entitet, proteže kroz sve autorove pesme, mudro ih osmišljavajući i dajući im specifičnu težinu. Poznata je anegdota da je, pred Termopilsku bitku, persijski car Kserks slao glasnike kako bi Spartance ubedio da se predaju. Jednom prilikom im je poručio da će odapeti toliko strela na njih, da neće videti Sunce. Spartanac Dijenek je lakonski odgovorio: „Još bolje, borićemo se u hladu.“ Još čuveniji je odgovor koji su Kelti uputili Aleksandru Makedonskom koji se čudio kako se ovi ne plaše njega, tako silnog i moćnog. Oni su mu izjavili: “Ne bojimo se ničega, osim da nam se ovo nebo iznad nas, ne sruči na glave.“ Amar Ličina lišen je straha. Stvaranje je njegova katarza, ali i uživanje i olakšanje kojim daruje čitaoca. Poslednja tendencija očituje se u narednim autorovim pesmama. Dakle, u pesmi “Granice“, pesnik veli:“Najzad, vizantijski car Vespazijan na samrti je rekao: Mislim da postajem Bog! Demanti je brzo stigao. Ostavi nas, Bože, od prestola daleko.“ Nadalje, u pesmi “Sećanje na učitelja“, Ličina peva: “Siguran sam da je Crnjanski, kao i Egipćanin koji sriče molitvu bogu Totu pre nego što pero nakvasi mastilom, imao rituale pred početak stvaranja. On je tada lak, nežan, mislio na tihe, snežne vrhove Urala.“ U pesmi “Glas će te naći“, pesnik šapuće:“Glas će te naći. Zašto onda ne otvoriš prozor, bar malo, da vetar zavesu povije i da te glas nađe?“ U pesmi “Konačište“, autor veli: „Čujem jauke žene. Muškarac bije plod rebra svog.“ U pesmi “Beleška pesniku II“, Ličina kazuje: “Ne putujem, suprotno Anhavi, ne odlazim, ne dolazim, zato i imam reći.“ U pesmi:“Bojenje“, pesnik kliče:“Utapamo se u šarenilo, iza kojeg se krije ništavilo. I još ovo: Pesnicima, po mastilu, hvata se belilo.“
Zagledanog u poeziju, Ličinina duša najednom biva presečena na pola, i to uzduž, poput drveta, koje ima zadatak da zagreje telo. Pesnik, naime, zagreva naša tela iskrama koje su, združene sa mekim pucketanjima njegovih nežnih prstiju što vešto drže pisaljku u stameno-osećajnoj ruci, najbolji pokazatelj da napolju besni ledena, snežna oluja. Kao što drvo sadrži godove, koji su, pored mahovine, dobar pokazatelj da li se krećemo u željenom pravcu ili težimo da se izgubimo, tako se i mi orijentišemo prema ovim stihovima. Ova knjiga otvara vrata autoru u svet nesamerljivog i nepreglednog, svet utabanih staza i bespuća, svet neistražen i dokazan. Pesnik ne meri. On (od)merava i pametno bira svoje bitke, ostavljajući čitaoce da maštaju o ishodima. Iz jedne krajnje defanzive, čitalac prelazi u potpuni napad, do nogu razbija sve sumnje i strahove, i to je napad na ništavilo koji rezultira konstruktivnom pobedom Dobra. Kažu da je u ratu pobeda u rukama one vojske koja ima sposobnost da zadrži bojno polje do zalaska Sunca. Ličinina pobeda je zagarantovana.
