(Dramska bajka u stihu po bajci „Šarla Peroa“)
LICA:
Pepeljuga
Zla Maćeha
Sestra 1, Karmela
Sestra 2, Vanilema
Princ
Kralj
Otac
Dobra vila
Luda, narator
PROLOG
LUDA:
Da priču ovu vam ispričam,
Pozvan sam ja,
Oživljen poput čuda,
Pozdrav, ja sam Dvorska luda.
Bejah nekada kao i ostale krpene lutke,
Što na polici sede ćutke.
Ali, sada ja sam živ kao od mrvi i mesa,
Mogu sve od hodanja do plesa!
Bajku ću vam ispričati jednu,
Staru ali kao zlata vrednu.
Dakle, počnimo!
Nekada davno,
U davna vremena,
Živeo bogati plemić i njegova žena.
Žena beše lepa, kao prava bajka.
Beše dobra domaćica, još bolja majka.
Imaše oni jednu ćerkicu,
Pravu malu lepoticu.
Majka je učila da bude dobra kao što je lepa,
Da gleda i srcem, da u i tamo ne bude slepa.
Dobrota i hrabrost da joj budu snaga,
I zbog toga svima beše mila i draga.
Devojčica beše ćerka za primer,
A otac se njome ponosio jer,
Beše iznutra i spolja lepa poput cveta,
Ali nažalost, porodicu pogodi najveća tragedija ovoga sveta.
Majčica se razbole i umre,
Tuga beše jaka,
Jer ovakva stvar nije ni malo laka.
Tata uteši svoju kći,
Obrisa joj suze i odmah je umiri.
Prolazilo vreme, godina pa dve,
I otac dođe do ideje, gle!
Znade da mezimici njegovoj fali mama,
A dosta je putovao, pa da ne bude sama.
U kuću dovede novu ženu,
Idealnu kao izmišljenu.
A sada nestajem u pozorišnoj tami,
Ostatak priče, otkrijte sami.
PRVI ČIN
PRVA SCENA
(Pepeljugin dvorac. Na sceni su otac i Pepeljuga).
OTAC:
Eh, kćeri moja mila,
Tuga nas je dugo mučila,
Bez majke tvoje više nije isto,
Ali sada bez tuge, srce mi je čisto.
Prošlo je tako neko vreme,
Iz srca izbacih teret i breme.
Shvatih da si još mlada,
I da ti majčinska ljubav treba više nego ikada.
Stoga, uz dozvolu tvoju,
Upoznaj sada novu majku svoju.
(Dolazi Maćeha, lepa i otmeno obučena dama. Kraljevsko držanje, strog pogled, osmatra kuću, gleda u oca romantično, pa u Pepeljugu nedužnim osmehom).
PEPELJUGA:
Blago nama!
Hvala ti tata, sviđa mi se nova mama,
Bar neću dok si odsutan vreme provoditi sama!
(Dolaze i polusestre, poput njihove majke, u otmenim haljinama, obe su sa pužićima na glavi. Doduše, za razliku od majke, njih dve i nisu baš najlepši prizor).
MAĆEHA:
Udovica jesam godinama bila,
Ali kćeri tvojoj biću kao dobra vila.
Život ću joj srediti da bude kao iz bajke,
Od mene neće imati bolje majke.
Zato dragi mužu moj,
Sa čela obriši hladan znoj,
I budi siguran u to,
Da kćeri tvojoj pružiću sve srce joj poželi što.
OTAC:
A evo i upoznaj svoje sestre nove dve,
Pogledaj ih, gle! Zar nisu simpatične?
POLUSESTRE:
Naša je majka,
Prava bajka.
Divna kao cvetak,
Pravi izuzetak.
Vole je sva deca,
Živuljci od srne pa do zeca.
SESTRA 1:
Ja sam Karmela,
Slatka kao da sam od šećera cela.
SESTRA 2:
A ja sam Vanilema,
Pored mene problema nema!
OTAC:
Imala si kćeri sreće,
Radosti nema veće.
I mamu i sestrice dve,
Sada možeš reći da imaš sve!
PEPELJUGA:
Tako sam srećna dragi tata,
Uvede mi nove sestre i mamu na vrata.
Družićemo se lepo,
SESTRA 1:
(Tiho Sestri 2).
Volećemo se slepo.
SESTRA 2:
(Kikoće se).
OTAC:
Onda da vas ne maltretiram,
Da se upoznate bolje, same vas ostavljam!
(Odlazi).
MAĆEHA:
(Kine).
SESTRA 1:
Kuku mama,
teško nama.
SESTRA 2:
Jesi li se prehladila?
Dugo si se lepezom hladila?
MAĆEHA:
Od prašine ove spopada me jeza!
SESTRA 1:
Ko će prašinu obrisati?
(Pokaže na Pepeljugu koja skakuće od radosti i ne obraća pažnju).
Da neće ova tu princeza?
SESTRA 2:
Ja bih obrisati htela,
Ali da pitam, nisam smela.
Mislila sam u ovakvome dvoru,
Ima posluge kao riba u moru.
MAĆEHA:
(Tiho obema).
Pa, s obzirom da smo u kući nove,
Potražimo savet od ove!
(Priđu Pepeljugi).
Izvini devojčice draga,
Gde je posluga?
Nema im traga!
PEPELJUGA:
(Nasmeje se).
Draga moja mama,
Prašinu brišeš sama!
Zašto bi neko umesto tebe,
Da tebi ugodi, mučio sebe?
Posluge nema.
MAĆEHA:
Od šoka ja sam postala nema!
Kako nema? Pa kuća je ovo na sprata tri!
Koja će mi u pospremanju, pomoći kći?
(Pogleda u svoje kćeri).
SESTRA 1:
Mene trenutno boli ruka,
A i koleno, prava muka!
SESTRA 2:
Meni nešto smeta oko čela,
U glavi zuji kao roj pčela!
De de, mama, nemoj da me mučiš,
Da obrišeš i sama, mogla bi da naučiš.
MAĆEHA:
Ne znam ovo mesto,
A da brišem dobro ne znam,
To ne radim ni sama često.
PEPELJUGA:
Ma sve je u redu mama i sestre moje,
Da brišem i spremam, evo ja imam volje.
Jer vi ste u našoj kući nove,
Idem da brišem, dužnost moja zove.
(Pepeljuga odlazi, pevušeći).
PEPELJUGA:
(Pevuši).
Dobrota je lek protiv svakog bola,
Dobrota je najjača, istina je gola.
Dobrotom ukaži,
Dobrotom pokaži.
Jer dobrota u ovom svetu važi.
(Otišla je. Polusestre i Maćeha se zgledaju).
MAĆEHA:
Ova kao da je iz Zemlje Čuda.
SESTRA 1:
Ne mama, ona je luda.
SESTRA 2:
O dobroti priča, kao da ona postoji.
MAĆEHA:
Ima onih koji u dobrotu veruju, to stoji.
SESTRA 2:
Ali šta je ona prema nama tako fina?
SESTRA 1:
Kao da smo pešačile preko peščanih dina!
SESTRA 2:
I kao da smo uboge i jadne,
Vode žedne, hleba gladne.
MAĆEHA:
Ne znam kćeri, ne pitaj me ništa,
O ovako nečem, pojma nemam ništa.
Kakav je to odgoj, kakvo vaspitanje,
Da umesto slugu, dama vrši spremanje?
Mada, ništa me ni ne čudi, ovaj čova,
Pošten je, pomalo naivan, ali zato mu kaplje lova.
SESTRA 1:
Aman bre dosta mudrovanja,
Dođe mi da viknem!
Pusti je neka čisti mesto nas,
Mogla bih da se naviknem!
MAĆEHA:
Pa to mi ideju dade!
Pa što i ne bi smelo?
Da svoj plan,
Ja sada vešto sprovedem u delo?
(Publici).
Mislim da vam je jasno deco,
Da obzira prema pastorci svojoj nemam,
Valjda ste već primetili da plan podli spremam.
(Kćerima).
Moga plana, evo prva stavka.
Pastorka moja da postane služavka!
(Dolazi Pepeljuga).
PEPELJUGA:
Bilo je zabavno draga mama,
Jedino mi je žao što sam sve radila sama.
MAĆEHA:
(Obilazi, gleda okolo. Divi se čistoći).
Vidim, vidim,
Jasno poput dana,
Lepo poput noći.
Ne mogu, a da se ne divim,
Ovoj čistoći.
U životu svome,
Ovako nešto nisam mogla da vidim.
Ne umem da čistim ovako,
Prosto mi dođe da se stidim!
(“Zaplače“).
PEPELJUGA:
Pa zašto plačeš mama moja draga?
Od prašine nije ostalo ni traga.
Ako ne znaš da čistiš,
Možeš od mene da naučiš.
MAĆEHA:
Stara sam ja da bih išta učiti mogla.
Ali hvala što imaš volje da bi pomogla.
PEPELJUGA:
Da pomognem hoću,
Jer mi mamice izleči samoću.
Tebi ja sam želju dužna,
Da te usrećim, da ne budeš tužna.
MAĆEHA:
E pa kad već pitaš šta bih htela,
Jao, da te pitam, da l’ bih smela…
PEPELJUGA:
Šta je bilo, reci draga mama?
MAĆEHA:
Da li bi od sada čišćenje mogla sama?
PEPELJUGA:
(Malo je zbunjena, ali se ipak nasmeši).
Mamice moja,
Biće ispunjena želja tvoja.
MAĆEHA:
I daj da ti mama
Bolju garderobu nađe,
Tako lepe haljine,
Ne valja prljavština da snađe!
(Sestre odlaze i vraćaju se sa posivelom starom haljinom koju daju Pepeljugi, onda odlazi).
MAĆEHA:
Pa, kako ti stoji?
PEPELJUGA: (Iz Off-a).
Moja je mera,
Ali možda bi bila lepša da je u drugoj boji.
MAĆEHA:
Ne dopada ti se ta pepeo siva?
PEPELJUGA: (Iz Off-a).
Pa, volela bih da je neka boja koja je malo više živa!
(Dolazi u staroj posiveloj haljini).
SESTRA 1:
Savršenstvo!
SESTRA 2:
Ja ne mogu da verujem, da li je ovo kraljica njeno veličanstvo?
SESTRA 1:
Ide ti uz oči.
SESTRA 2:
Ma kao salivena.
SESTRE:
Prosto savršena!
MAĆEHA:
(Sazove sestre. Došaptavaju se).
Lepa je i dalje,
Iako sam joj dala ružne halje…
SESTRA 1:
Možda mama da se udeblja?
SESTRA 2:
Možda da joj umrsimo kosu?
SESTRA 1:
Možda bradavicu da joj zakačimo o nosu?
SESTRA 2:
Jao bradavica, biće kao ružan san.
MAĆEHA:
Čekajte, mama je smislila još jedan plan!
(Pepeljugi).
S obzirom da ćeš dosta vremena provesti u kujni,
Mogla bi možda i da se preseliš tamo?
PEPELJUGA:
Pa čekajte, ne bih da provodim dane spremajući samo.
MAĆEHA:
S obzirom da tata tvoj o domaćinstvu ne zna, ja sam glavna mlada damo!
Mislila si sve će od sada biti kao bajka?
E pa neće, jer ja sam ti sada nova majka.
Neće nijedna moja pastorka lenja da bude,
Da čisti i sprema mora da zna,
Jer čistoći gosti moraju da se dive i čude!
PEPELJUGA:
Ali zašto samo ja?
Zašto ne pomognu i cveta tvoja dva?
MAĆEHA:
Moja su dva cveta,
Bića koja nisu sa ovoga sveta.
Suviše su one nežne i blage,
Da bi izigravale neke paorske trage.
Sada krpu i metlu u ruke!
Da ti ne zadam neke nove muke!
(Sestrama).
Lepotice mamine mile,
Idemo u varoš da vidimo,
Koje su se haljine za vas sašile.
(Pepeljugi).
A ti ćeš devojčice mala,
Prestati da gledaš na život kao da je šala.
Tako da, dok ne budem stigla,
Želim da su se testa za kolače već digla,
Da je kuća čista,
Svaki član srebrnine neka blista!
Sve stvari u ovoj kući prljave što su,
Neka čiste postanu.
A koje su već čiste,
Neka tako i ostanu!
Ručak slasan neka nas čeka,
Ili ću reći ocu tvome, kako mu je lenja ćerka!
(Pucketanjem prstiju pozove kćeri da pođu sa njom, odlaze).
PEPELJUGA:
Ma na put njen ja ću stati,
Smesta ću da se žalim tati!
Tata!
(Dolazi tata).
OTAC:
Reci kćeri mila,
Kakva li ti je to haljina?
Jesi li je sama šila?
PEPELJUGA:
Ne tata dragi,
To su dronjci, bože blagi!
Mama mi ih je nova dala!
Nadam se da je ovo neka šala!
OTAC:
Pa nemoj tako,
Ima neki razlog.
PEPELJUGA:
Razlog? Ma znao bi ga bog!
U kuhinji sada moram da dremam,
Jela ukusna i kuću da spremam!
OTAC:
Ako, ako,
Vidiš voli te jako!
Pa ne bi te spremala za dobru domaćicu,
Ako te ne voli kao rođenu ćerkicu.
PEPELJUGA:
Kako voli?
Sve da čistim moram sama,
Dok me ne zaboli!
OTAC:
Nemoj ti tako dete moje,
Tretira te kao kćeri svoje!
PEPELJUGA:
Da me tretira kao kćeri svoje,
Zadržala bih haljine moje,
Haljine koje su čista svila!
I ne bih u rođenoj kući služavka bila!
OTAC:
E, nezahvalnosti na sve strane!
Kako možeš ocu da dubiš rane?
Pa tek što sam prvu ženu preboleo,
I drugu divnu zavoleo,
Sad si došla da je teraš!
PEPELJUGA:
Novu ženu, dakle ne daš?
OTAC:
Ne dam!
PEPELJUGA:
E to sam htela da znam!
OTAC:
I prema njima da budeš blaga,
Razočarala si me, jako.
Kćeri moja draga.
(Odlazi).
PEPELJUGA:
(Uzima metlu u ruke i peva).
Da sam što se sprema znala,
U zamku njenu ne bih pala,
Da je fina ona se pretvarala,
Samo da bi tatu očarala.
Da je brižna ona je slagala,
Sad bih samo sela i plakala.
Tužna li je sudba moja,
U haljini sam pepeljastih boja.
Služavka sam u rođenoj kući,
Ako ne budem čistila, ona će me tući.
O zašto je sve naopako pošlo,
Zašto li je zlo u kuću ovu došlo?
Da sam što se sprema znala,
U zamku njenu ne bih pala,
Da je fina ona se pretvarala,
Samo da bi tatu očarala.
Da je brižna ona je slagala,
Sad bih samo sela i plakala.
Ali mami obećanje svoje zaboravila nisam,
Iz početka početi moram, tu sam di sam.
Da ću biti dobra, hrabra i poštena,
Prema ljudima, iako im je srce kao stena.
Iz inata ja ću biti prema svima fina,
Da bih poštovanje stekla i ovaj trenutak gledala kao nešto iz davnina.
DRUGA SCENA
(Kuća je sada potpuno čista, sve se sjaji. Pepeljuga umorna sedi kraj kamina, uprljana od pepela. Dolaze Maćeha i Polusestre, u novoj garderobi, sa šeširima, natovarene torbama).
MAĆEHA:
Jao što je kuća čista,
Sve se sjaji, sve se blista!
SESTRA 1:
Jao što je sve pod konac…
SESTRA 2:
A odavde se oseća,
Hrane pun lonac!
MAĆEHA:
Što je lepo kad izdaleka,
Shvatiš da te nešto lepo čeka.
SESTRA 1:
Kad posle ovako napornog dana,
Namirišeš pečenog ćurana!
SESTRA 2:
I kada te dočeka baš ono što si htela,
Kolači slatki posle jela.
MAĆEHA:
Ali još veća lepota preda mnome stoji,
Pa gle čuda, to su leptirići moji.
Što ste mi lepe kao grm ruža.
SESTRA 1:
Volim našu mamu jer nam ljubav svoju pruža.
SESTRA 2:
Ja je više volim.
SESTRA 1:
Ja ipak više, nemoj svoje poklone za dan majki da brojim.
SESTRA 2:
Ja je više volim i iza toga stojim!
SESTRA 1:
Ne nego ja!
SESTRA 2:
Ja!
SESTRA 1:
Ja!
MAĆEHA:
A da bude ipak jednako?
Volite svoju mamu podjednako.
(Sestri 1).
Pa ti si Karmela,
Meni kao od šećera cela!
(Sestra 2).
A ti si moja Vanilema,
Kao šećerlema!
SESTRA 1:
Kako mi majko stoji šešir novi?
MAĆEHA:
Kad te mladići vide,
Misle ispunili im se svi snovi!
SESTRA 2:
A meni mama? Ovaj mider od brokata?
MAĆEHA:
Misle da ti je otac kralj Mida,
Jer kao da si od suvog zlata!
(Vidi Pepeljugu, prljavu i izmorenu. Cikne).
JU!
Od silne lepote,
Zamalo da od straha ispustim dušu kad videh ove grozote!
SESTRA 1:
Kao čađ je prljava.
SESTRA 2:
Kao mast je musava.
MAĆEHA:
Toliko je prljava da se ne može oprati,
Pepeljugom od sada mi ćemo je nazivati!
SESTRA 1:
Pepeljuga?
PEPELJUGA:
(A parte).
Ona mi se još i ruga…
SESTRA 2:
U pepeo je pala.
Od glave do pete se uprljala.
SESTRA 1:
Meni je više pepela žao,
Što je na njene dronjke stao.
MAĆEHA:
Ma ne žalite pepeo kćeri,
Što je nju odlučio da ruži.
Ipak, stara je izreka poznata:
Slično se sa sličnim druži.
SESTRA 1:
Ali ako će se sa pepelom družiti,
Moramo je od očiju sveta skloniti.
Slažem se s onim što si rekla mama,
Neka od sada u kuhinji spava, i to sama!
MAĆEHA:
Eto vidite kako se može,
Da se kćeri i majka slože!
Stoga idite vas dve u svoje odaje,
Valjda ih je očistila.
SESTRA 2:
Ako nije njoj ću strgnuti i tu keceljicu što ima,
Da bih pod sama počistila.
(Sestre odlaze).
PEPELJUGA: (Prilazi maćehi).
Ali zašto mama,
Zašto sve moram raditi sama?
Zašto i sestre moje dve,
Ne bi meni pomogle?
MAĆEHA:
Jer su moje kćeri dame,
Nisu navikle na krevete od slame!
One su više da bisere kupuju,
Nego da prašinu sa tobom skupljaju.
Dama je da bira šta hoće,
A na mužu njenom je da plati.
Njihove sudbe ja sam davno skrojila,
Onog dana kada sam ih srećna rodila.
Da princeze budu, il’ čak grofice,
Da jedu kolače i krofnice.
Da u svili noći polegaju,
Da snove bajne snevaju.
Zasluga je moja,
Što su finijeg odgoja.
Da je i tata tvoj tebe učio da budeš dama,
Ne bi morala da spremaš ovo, pogotovo ne sama.
Imala bi ti i dadilja i sluga,
Zahvali tati svome što si postala Pepeljuga.
(Odlazi. Pepeljuga, iscrpljena, padne na pod, plače).
PEPELJUGA:
Zar je pošteno da budeš dama,
I da imaš poslugu,
Čak iako sve možeš i sama?
Eh, da si tu, prava moja mama…
(Dolazi dobra vila, starija otmeno obučena gospođa sa štapom).
DOBRA VILA:
Celoj kući pozdrav želim,
Dobar dan, srcem celim.
Što si tužna kumčice moja mila,
Pa gde su tvoje haljine što su čista svila?
PEPELJUGA:
Zbog mame nove,
Nosim haljine ove,
Kaže da su moje suviše fine,
Da bi bile pune pepela i prašine.
DOBRA VILA:
Obzirno od nje što je to učinila,
I ja imam neke stare koje koristim kad bih čistila.
PEPELJUGA:
Ali ne razumete kumice muku moju,
Majka je nova iznela naredbu svoju,
Da čistim podove, kuću spremam,
Da kuvam i u kuhinji dremam.
A tata sve to gleda i ne kaže ništa,
Ni snage ni hraborsti nema da otera ta čudovišta!
Život mu je sada toliko lep,
Na njene pakosti, on je slep.
DOBRA VILA:
Ne brini se dete moje drago,
Ostani poštena i dobra srca,
Jer to je pravo blago!
PEPELJUGA:
Ali čemu vredi dobrota,
Ako se više cene oholost i lepota?
Čemu vredi da ćutim i trpim,
Da dronjke ove svoje stalno krpim,
Znam da mamu ne mogu da vratim,
To sam odavno morala da shvatim.
Želim da moj život bude onakav kakav je bio!
DOBRA VILA:
Misliš doba kada je tvoj tata suze lio?
Doba kad je u crnini šetao,
Snužden, kao ugojeni petao?
Jer zna da mu je kraj blizu,
Pa je za poslednji obrok poželeo tortu markizu?
Čeka tebe nešto bolje,
Dokle god budeš imala hrabrosti i da nastaviš volje!
PEPELJUGA:
Ali kumice moja,
Čemu da se nadam bih ja mogla?
DOBRA VILA:
Kad se uzmeš u pamet,
I budeš snagu svu svoju smogla.
A ja bih sada kući pošla,
Nadam se da te je obradovalo što sam na brzinu došla.
PEPELJUGA:
I više nego što me je obradovalo kumo moja draga,
Vaše utešne reči, za mene su snaga.
(Dobra vila odlazi).
DOBRA VILA:
Ovo upamti draga moja,
Snaga je uvek u tebi, samo tvoja.
Dobrota ostane li u tvom srcu,
Ostvarićeš svoje sne.
Bez nje ne možeš ništa,
Ali sa njom, možeš sve.
Zbogom!
(Otišla je).
PEPELJUGA:
Zbogom!
(Vraćaju se polusestre natrpane haljinama, bacaju je na Pepeljugu).
SESTRA 1:
E, ovo da se ušije!
SESTRA 2:
Ovo da se došije!
SESTRA 1:
Ovo se ispeglati mora!
SESTRA 2:
Odakle mi ova grozota? Ma noćna mora!
SESTRA 1:
Ove cipele da se ispoliraju!
SESTRA 2:
Ove čipke da se ištirkaju!
SESTRA 1:
Periku moram da šaljem na knifanje!
SESTRA 2:
Moju na puderisanje!
SESTRA 1:
Pa kako će nam srediti obe na vreme?
SESTRA 2:
Izađemo iz jednih, ulazimo u nove probleme!
SESTRE:
IJAO!!!!
PEPELJUGA:
Šta se desilo sestrice?
Koje su vas napale veštice?
(Dolazi Maćeha sa ocem).
OTAC:
Nisu veštice.
Uzbuđene su ti sestrice.
MAĆEHA:
Kralj što je vlasnik šuma i planina,
Namerio da oženi svoga sina.
Pa zato pravi kraljevski bal!
Pa su kćeri moje pale u žal…
SESTRA 2:
Ovu sam haljinu prošli put nosila!
Ovim sam se šeširom nekada ponosila!
Cipelice ove sam jednom obukla!
SESTRA 1:
A tek moj šešir, kakva bruka?
Gde li mi je pamet bila,
Kada sam ga kupila?
MAĆEHA:
A onaj šešir od pre neki dan?
OTAC:
Zaista je božanstven.
Ma pravi san!
SESTRA 2:
Onaj šešir?!
S njim sam kao šimšir!
SESTRA 1:
A ovaj grozni pernati šal,
Nije za kraljevski bal!
MAĆEHA:
Pa šta mu fali?
SESTRA 1:
Izgledala bih kao šala!
Smejala bi mi se cela sala!
SESTRA 2:
Priznaj seko,
Nema šanse,
Da se upletemo u kraljevske romanse.
Već su odavno zauzeti svi krojači!
SESTRA 1:
Onda seko sa mnom plači!
(Plaču).
PEPELJUGA:
Imate li nekog materijala?
SESTRA 1:
(Odjednom se smiri i uozbilji).
Pa da ti ga damo?
Neka hvala!
PEPELJUGA:
Mislila sam da ja vama sašijem nešto što biste vi htele.
SESTRA 1:
Da ti poverimo taj zadatak, da l’ bismo smele?
Majko?
MAĆEHA:
Pa šta znam?
Radije ću dati njoj da sašije,
Nego nekom samoprozvanom profesionalcu da dam.
PEPELJUGA:
Nećete se pokajati uveravam vas sve tri,
Sašiću vam haljine lepe, zavideće vam svi!
MAĆEHA:
Onda se na posao baci!
PEPELJUGA:
A majko? Da li bih mogla i ja poći?
MAĆEHA:
To neće moći!
PEPELJUGA:
Ali zašto ne bih smela?
Ja bih baš da vidim dvorac htela.
MAĆEHA:
Sve je to lepo,
Ali naivna si kao ždrebe.
Zar misliš da bi dvorac hteo da vidi tebe?
U dronjcima si od jutra do mraka.
Od čađa crna kao mala svraka!
PEPELJUGA:
A ti tata? Šta kažeš?
Sa mamom, da li se slažeš?
OTAC:
Pa znaš kćeri,
Mamica je gospa prava,
Mislim da na ovu odluku ima više prava.
PEPELJUGA:
Molim te majko,
Molim te srcem svim.
Htela bih da vidim dvorac
I njemu se divim!
MAĆEHA:
Pa dobro kad si već zapela,
Na kraljevski bal ti bi smela,
Samo ako ispuniš sledeća dela.
(Smota spisak koji pada sve do poda).
Oribaj podove,
Operi sudove,
Ištirkaj rublje,
Srebrninu izglancaj dvaput i to grublje!
Tepihe istresi,
Kolače za sutra umesi,
Prozore sve operi,
Proso, kukuruz i pasulj proberi,
Baštu zbrini,
Zavese stare skini,
Nove što sam kupila stavi,
Ručak za danas spravi.
Kada zadatke izvršiš,
Haljine da završiš i prepraviš!
OTAC:
Pošteno!
PEPELJUGA:
Sve ću zadatke izvršiti,
Haljine za vas završiti!
MAĆEHA:
E to mi je da čujem milo!
(Pepeljuga odlazi, pevušeći).
PEPELJUGA:
Na bal ja ću poći,
I plesaću cele noći.
OTAC:
Draga mila moja,
Da li je zaista ispravna odluka tvoja?
MAĆEHA:
Sam si rekao da mora biti blaga,
Sa mnom i moja dva nežna blaga.
A tebi, moj mužiću, maleni pužiću,
Odi i raspitaj se za kakva kola,
Da nas do dvora voze preko brda i dola.
SESTRA 1:
Neka budu šik!
SESTRA 2:
Neka budu fantastik!
MAĆEHA:
Što više kiča, ukrasa i rezbarija,
Da se vidi da smo prava aristokratija.
OTAC:
Jasno ženice! Jasno ćerkice!
(Odlazi).
MAĆEHA:
(Kroz zube, tiho).
Idiot.
SESTRA 1:
Mama sram te bilo!
Pa zar ona što čistiti mora,
Može sa nama do dvora?
(Maćeha ne prestaje da se smeši).
SESTRA 2:
Pa šta je bilo mama?
Je l’ se ti to crveniš od srama?
MAĆEHA:
Od suzdržanog smeha lepotice moje…
(Vadi makaze odnekud. Sestri 1).
Karmela, idi i iseci sve stvari stare svoje.
SESTRA 1:
Znam da su grozne mnogo,
Ali da ih upropastim, zašto blagi bogo?!
MAĆEHA:
(Još jedne makaze vadi i daje Sestri 2).
I ti Vanilema učini istu stvar,
Od svake stvari napravi par.
SESTRA 2:
Zar i ja?
Šta sam zgrešila?
MAĆEHA:
Nisam pogrešila,
Što sam Pepeljugu na bal zvala,
Jer vidim sad kakva je budala.
Misli da ćemo biti tako dobre i mile,
Da bismo joj svoje stare stvari poklonile.
SESTRA 1:
Neće Pepeljuga nositi moje stvari,
Ni šešir, ni šal, ni mider, pa makar bili stari!
SESTRA 2:
Neće smeti ni da proba moje cipele,
Za đubre odavno su zrele!
I haljine one od juče,
Može za čišćenje po podu da ih vuče.
MAĆEHA:
Vreme ne traćite,
Stvari isecite, u đubre bacite!
(Polusestre krenu).
MAĆEHA:
Jao što volim da sam zlobna,
Kao zmija otrovnica kobna!
Nadam se da će moje dve kćeri,
Uspeti u svojoj nameri,
Ipak, nije svakog dana,
Da kralj ženi sina lepotana!
(Zapeva).
Spremimo se, kočija stiže,
Vreme za bal, sve je bliže,
Šminka, čipke, svila meka,
Princ samo na nas čeka!
(Sestre dolaze, koje se spremaju za bal).
SESTRA 1:
(Peva).
Iskreno mislim da sam bajna,
Ubeđena sam da sam sjajna,
Na balu biću prva liga,
Princ je moj, baš me briga!
SESTRA 2:
(Peva).
Kad me samo prinčić vidi,
Moj će izgled da mu se svidi,
Ostvariće se želja moja,
Princ će reći: Ona je moja!
SVE TRI:
(Pevaju).
Oh, kako će biti bajno,
Kada odemo na bal mi,
Ma kako bajno, biće sjajno!
Ostvariće se naši sni!
MAĆEHA:
(Peva).
Sada hrabro drage moje,
Nosićete krune zlatne boje,
Na tronovima od brokata,
Bićete kraljice od zanata!
SESTRA 1:
(Peva).
Kada budem kraljica bila,
Za mene biće samo svila,
Sve što želim ja ću imati,
Svima ću ja naređivati!
SESTRA 2:
(Peva).
Kada se ja za princa udam,
Ima da ga dobro čuvam,
Biću najbolja ženica,
Buduća kraljica!
SVE TRI:
(Pevaju).
Oh, kako će biti bajno,
Kada odemo na bal mi,
Ma kako bajno, biće sjajno!
Ostvariće se naši sni!
(Dolazi Pepeljuga, sa tri haljine).
PEPELJUGA:
Majko! Sve sam zadatke izvršila,
I haljine za vas završila!
MAĆEHA:
Zar tako brzo?
Mislim, odlično!
(Dotrčavaju polusestre).
SESTRE:
Daj mi,
Daj mi,
Daj mi,
Daj mi,
DAJ MI!
(Svaka uzima svoju haljinu, dive im se, sestre se sakriju iza paravana koji se pojavljuju).
SESTRA 1:
Oh, zar je san?
Ne, jasno je kao dan!
Ova haljina je java,
U njoj biću lepotica prava!
SESTRA 2:
Suknja čista svila,
Sve je ukrase što sam želela došila!
PEPELJUGA:
Jeste li srećne?
SESTRA 1:
I više nego srećne!
Prosto smo oduševljene!
PEPELJUGA:
Perike sam vam sredila,
I baš kao što ste mi rekli uredila!
MAĆEHA:
Haljina mi kao salivena!
Kao da je na meni izlivena!
SESTRA 1:
Perika je pravi šik!
SESTRA 2:
Na meni stoji fantastik!
MAĆEHA:
Šeširić ovaj koji nosim na vrh kose,
Čujem samo kraljice nose!
(Izlaze. Zbilja, Pepeljuga je odradila odličan posao. Sve tri su obučene fenomenalno, haljine u rokoko stilu. Sestre nose rokoko napuderisane perike, ali avaj, ni najbolja šminka, ni najlepša odeća im ne može pomoći).
SESTRA 1:
Fantastično!
SESTRA 2:
Čarobno, prosto magično!
MAĆEHA:
Kad vas vidim ovako lepe,
Znam da kao majka dobar posao sam obavila.
(Dolazi Otac).
OTAC:
Oh, pa šta ja do vidim?
Kada vas vidim ovako lepe,
Dođe mi da se ovakav jadan postidim.
MAĆEHA:
Vidiš kako lep šeširić nosim?
OTAC:
Ah, cvetiću moj, tako se ponosim.
MAĆEHA:
A ti Pepeljugo? Šta je sa tobom?
Ja svoje obećanje nisam zaboravila.
PEPELJUGA:
Pa kad ste već nove obukle,
Da li bih ja dobila neku od onih koje ste svukle?
(Maćeha i sestre prasnu u smeh).
MAĆEHA:
Hohohohoho!
Neće moći Pepeljugo.
Jer moje su dve kćeri,
Svoje stare haljine bacile još prošle večeri!
PEPELJUGA:
Pa zar nijedna nije ostala?
U kojoj bih i ja dama postala?
MAĆEHA:
E pa žalim.
Ali stvarno, ne žalim!
Idemo kćeri moje,
Da vas princ razmotri kao neveste svoje!
(Maćeha i polusestre odlaze).
PEPELJUGA:
Ali to nije u redu!
Ovo primam kao uvredu!
Nepravdu!
OTAC:
Pa, kćeri, mogla si da me zamoliš,
Ali drago mi je što mamicu i sestre voliš,
Biće ti zahvalne do kraja života,
Kako su samo divne, prava divota.
PEPELJUGA:
Znala sam da me nešto kopka,
Sve je ovo bila samo klopka.
OTAC:
De, de, nemoj tako, čedo moje milo.
Ispričaćemo ti kako je na balu bilo.
(Odlazi).
PEPELJUGA: (Peva).
Na bal kraljevski ja sam htela,
A da ih pitam, to nisam smela,
Mogla sam i poći sama,
Ali njima ja nisam dama.
Ostaću kod kuće sama ja,
I sanjaću o toj sreći ja.
O šansi da okušam sreću,
Jer vidim da ipak neću.
Na bal kraljevski ja sam htela,
A da ih pitam, to nisam smela,
Mogla sam i poći sama,
Ali njima ja nisam dama.
Ognjište je krevet moj,
Jer ja nisam viši sloj,
Rite su sada moje ruho,
Minđuše nisu za moje uho.
Eh mogla sam i ja biti dama,
Da se zadesila kraj mene bolja mama.
Mogla sam i ja imati tu sreću,
Ali shvatam da ipak nju imat’ neću.
Na bal kraljevski ja sam htela,
A da ih pitam, to nisam smela,
Mogla sam i poći sama,
Ali njima ja nisam dama.
Oh, da mi je sreće te, da sam dama…
(Sedne, plače. Dolazi Dobra vila).
DOBRA VILA:
Drago dete moje,
Što ti se suze na licu broje?
PEPELJUGA:
Pustite me, kumo, oh pustite…
Nemojte ovako tužnu da me gledate.
DOBRA VILA:
Gluposti! Reci meni šta se zbilo?
PEPELJUGA:
Da sam dama, na balu bi mi baš lepo bilo…
DOBRA VILA:
Pa zašto nisi otišla na bal kod kralja?
PEPELJUGA:
Jer nisam dama, već obična pralja!
DOBRA VILA:
Kako pralja? Ti si baš kao za sina od kralja!
Držanje ti je damski,
Rečnik ti je dramski!
PEPELJUGA:
Da li mi to vredi išta?
Kada da obučem nemam ništa?
DOBRA VILA:
E pa dosta je tuga na sceni bila,
Pomoći će ti tvoja kuma Dobra vila!
PEPELJUGA:
O čemu pričate?
Vi se sa mnom šalite.
DOBRA VILA:
Bundevu jednu bednu,
Miševa jednu grupu vrednu,
Šest komada što se u zamku utera,
Donesi mi i šest guštera!
PEPELJUGA:
Doneću vam sve,
Ali sve to poslužiti, pitam, kako će?
(Prikazuje se dvorište, sa bundevom, miševima i gušterima).
DOBRA VILA:
(Iz svog štapa za hodanje izvuče srebrni štapić).
Sad ćeš dete da vidiš!
Ćiribu, ćiriba, ćiribiš!
Tajna je ovo stara,
Ali u njoj još ima čara!
Bundeva okrugla i mala,
Postaje prevoz do bala!
(Odjednom, nastaje mrak, cijukanje miša se pretvara u zvuk konja. Svetlo se ponovo pali i umesto bundeve je elegantna kočija u rokoko stilu, miševi su se pretvorili u konje, a gušteri u lakeje i kočijaša).
PEPELJUGA:
Štipam se, ali nisam snila,
Kumo vi ste zaista dobra vila!
DOBRA VILA:
Čaroliju nisam dovršila,
Sa tobom još nisam završila!
(Mahne štapićem. Opet nastaje mrak, ponovo se pali svetlo, Pepeljugini dronjci su sada prekrasna rokoko haljina, na glavi joj je napuderisana perika, u ruci lepeza, a na nogama par srebrnih cipelica).
PEPELJUGA:
Oh, čudo divno!
Prosto predivno!
Ni u snovim najlepšim snovima,
Ne sanjah o stvarima ovima!
Kao san koji bih večeras snila,
Kad bih u krevetu svome spila.
DOBRA VILA:
Da dete, ali kao svaki san,
I kao svaki sunčan dan,
Jeste kao raj,
Ali moraće i ovome doći kraj.
Kući se moraš vratiti pre ponoći,
Jer ti tad moja magija ne može pomoći.
Sve će se na staro vratiti,
To moraš razumeti.
PEPELJUGA:
Ma i par sati ovoga sna,
Biće dovoljno da se usrećim ja!
DOBRA VILA:
Sada kreni, i srećno ti bilo!
PEPELJUGA:
(Ulazi u kočiju).
Maštam o predstojećoj sreći,
Hvala vam dobra vilo!
KRAJ PRVOG ČINA
DRUGI ČIN
Prva scena
(Kraljevski dvor. Dvorske dame, Kralj, Princ i ostali dvorjani i gosti stoje nepomično. Sve je u velikoj raskoši, međutim, skriveno ružinim grmljem i trnjem. Na scenu izlazi Luda).
LUDA:
Naša priča hvata zaplet,
U dvorcu gde se igra valcer il’ pak balet.
Od mermernih pločica,
Do dvorskih dama lepotica,
Od zavesa od svile,
Do vrta gde kolo igraju vile.
Dvor naš zauzima prvo mesto,
Za mesto gde bajke odvijaju se često.
(Pogleda u scenografiju, začudi se).
Čudna mi čuda, kakva li je ovo magija?
Ovo je za Uspavanu Lepoticu scenografija!
O skloni se zidu od ruža,
Da vidimo šta nam još bajka o Pepeljugi pruža!
(Ruže i trnje nestaju, dižu se poput zavese).
Eh, tako je bolje.
A sada, uz mnogo dobre volje,
Odoh u društvo dvorskih dama,
Pa neka vam se bajka sada ispriča sama!
(Odlazi).
KRALJ:
Sine, večeras je noć.
Ne zaboravi, nevestu ako izabereš,
Imenuješ je tačno u ponoć!
PRINC:
Da tata.
KRALJ:
I mani se nekih tamo šiparica i zamlata!
Dame po odgoju i rodu da tražiš,
Samo tako ćeš za dobrog kralja da važiš.
Gde je ko čuo da se šiparica ili pralja,
Uda za sina od kralja?
PRINC:
Ne bih rekao da će ovde biti kakvih pralja oče,
Neka počne bal, neka svira muzika, nek’ se vina toče!
(Muzika. Dvorjani i dame igraju. Bajkovit prizor. Ulaze maćeha i polusestre).
KRALJ:
(Pokazuje na tri pridošlice).
Eno dama finih pleme!
MAĆEHA:
Stigle smo baš na vreme!
Truckanja mi je dosta.
SESTRA 1:
Povratila bih da smo prelazile bar preko još jednog mosta.
SESTRA 2:
Nadam se da je ovaj princ šarmantni pravi.
Muka mi je i vrti mi se u glavi.
Dok ne počne ples, ja bih malo sela.
Ja bih nešto popila, a bogme i pojela.
MAĆEHA:
Ne, ne kćeri moje,
Večeras pokažite kvalitete svoje.
Od plesa do pevanja,
Od pesme do igranja.
Svaki vaš korak,
Deli vas od sreće!
SESTRA 1:
Da li se ova krinolina okreće?
Da li se stopalce moje samo pokreće?
Pa kad krenem preko balske sale.
Usta razjapiće, curiće im bale!
MAĆEHA:
Baš tako! Uh!
To je pravi duh!
Krenite sada,
Da vidimo koja od vas postaće kraljevska mlada!
SESTRA 2:
A mama?
Što tata nije ušao s nama?
MAĆEHA:
Pa neko mora da kočiju čuva,
Ne bih da se tata ovde muva.
Suviše je stari frak obukao,
Bojim se, samo bi nas brukao.
KRALJ:
E sada sine,
Da upoznamo mi dame ove divne.
(Maćeha i polusestre prilaze kralju i princu).
POLUSESTRE:
Dobro vam veče.
PRINC:
I princ uteče!
KRALJ:
(Zadrži ga).
Ne pravi od sebe budalu!
(Maćehi).
On je na to mislio kao na šalu!
MAĆEHA:
Razumljivo! Razumljivo!
SESTRA 1:
Ja sam Karmela,
Kao da sam od šećera cela!
Prema meni budite dobri dok plešete,
I gledajte gde gazite.
Ako padne kiša,
Da se ne istopim, pazite!
SESTRA 2:
A ja sam Vanilema,
Kao šećerlema!
Struk mi je k’o breza,
Stalno mi je u ruci lepeza,
Pitajte i vi, potvrdiće moja mama,
Da sam jedna neponovljiva dama.
KRALJ:
Kneginjice male,
Prava bajka!
MAĆEHA:
A ja sam njihova srećna i ponosna majka.
Ja sam ih učila plesom,
Evropskim noblesom.
Bila sam im guvernanta,
Štitila ih poput ađutanta,
I kao dužnost svake mame,
Od mojih kćeri, napravih dame!
KRALJ:
Sjajna preporuka, prosto sjajno.
U vašem društvu mi ne bi bilo dosadno, već bajno!
PRINC:
Tata, bilo tebi dosadno ili bajno,
Ja bih ipak zbrisao tajno.
KRALJ:
A ne! Dosta je tvog izbiranja!
Sada nek’ bude malo igranja.
Srce od sramote da me zaboli,
Gospođicu Karmelu za ples zamoli!
PRINC: (Sestri 1)
Da li biste mi čast učinili,
Da li bi sa mnom igrali?
SESTRA 1:
Pa od sveg srca!
(Sestra 1 i Princ se uzmu u igru, naravno, Sestra 1 vodi igru, vuče princa na sve strane, koji ne stigne ni da načini korak, vrti ga svuda po balskoj dvorani, ruši goste, ukratko, i nije neka plesna partnerka).
SESTRA 1:
Još od kad sam bila mala,
San ovakav ja sam imala,
Da plešem sa princem lepim kao vi,
PRINC:
Stvarno?
SESTRA 1:
Izgleda da se ostvaruju moji sni!
(Igraju još malo i završavaju. Princ se tetura od vrtoglavice).
KRALJ:
Hajde sada, malo gospođicu Vanilemu!
PRINC:
Iz zagrljaja prvog, idem u zagrlja drugom problemu!
(Sestra 2 i Princ se uzmu u igru, ne razlikuje se mnogo od prethodne igre, samo što mu Sestra 2 staje na noge, princ jauče u ritmu valcera).
SESTRA 2:
(Pošto mu je stala na nogu, ni ne primećuje).
Kakva mi je čast da igram sa vama…
PRINC:
(Jedva, govori kroz zube).
Stvarno?
SESTRA 2:
Nego šta! (Maćehi). Vidi me mama!
(Opet nastavljaju, princ jauče. Igra se završava).
KRALJ:
Madam, ja sam bez reči ostao!
Bila bi mi čast kad bih vašim kćerima svekar postao!
MAĆEHA:
Oh, to je zaista minimum od njih,
Lepe su, talentovane, ističu se od svih!
KRALJ:
Pođite draga damo,
Pođite sa mnom amo.
Jedan roditeljski zbor,
(Princu).
Sine, povedi dame u šetnju,
Pokaži im dvor.
(Kralj i Maćeha odlaze).
SESTRA 1:
Kada kraljica budem ja,
Dominantna boja neka bude ljubičasta!
Od zavesa pa do posteljina,
Sve ljubičasto, prava milina!
PRINC: (A parte).
Malo sutra.
SESTRA 2:
Kada JA budem kraljica,
Tokom zime,
Sa tavanica će visiti brdo pahuljica!
A tokom leta toplog,
Jedan luster, poput sunca žutog!
PRINC: (A parte).
Ma samo sanjajte.
SESTRA 1:
Kako ti misliš:
Kada ja budem kraljica?
Kakvo sunce, kakvo brdo pahuljica?
SESTRA 2:
To su za budućnost planovi,
Jer ostvariće se moji snovi.
SESTRA 1:
Ma nastavi da sanjaš,
Te pahuljice ima da sklanjaš!
Od ljubičaste svile i somota,
Oko stubova neka se traka obmota.
Ljubičasta je ipak najlepša boja.
SESTRA 2:
Da, ali kruna će biti moja!
SESTRA 1:
E neće!
SESTRA 2:
E hoće!
SESTRA 1:
Bićeš moj dvorski majmun,
Ješćeš samo voće!
SESTRA 2:
A ti ćeš biti moja dvorska budala,
Zabavljaćeš me tokom svakog bala!
SESTRA 1:
Ma nemoj?
SESTRA 2:
Ma moj!
SESTRA 1:
Koji tvoj?
SESTRA 2:
Princ i ja smo kao iz snova spoj!
(Pre početka svađe dolazi Pepeljuga, princ je odmah primeti i gleda kao opčinjen u nju. Nemo, prilazi do nje, pita je za ples, ona pristaje, krenu da igraju).
SESTRA 1:
Ma samo sanjaj gusko,
Znanje dvorsko ti je usko!
SESTRA 2:
Ma samo sanjaj kravo,
Na princa nemaš pravo!
SESTRA 1:
Ma samo sanjaj koko,
Na mene je princ bacio oko!
SESTRA 2:
Ma i od tebe ću napraviti Pepeljugu,
Vidiš li da je princ odavno izabrao…
(Primeti da je princ odavno utekao).
Neku drugu?
SESTRA 1:
Ko li je sad pa ova,
Što nam krade princa iz snova?
SESTRA 2:
Sva je nekako u licu tužna.
Haljina joj je vala ružna!
SESTRA 1:
Ne bih rekla ni da je ono svila…
SESTRA 2:
Ma šta lažemo?
Lepa je kao vila!
SESTRA 1:
Plešu kao da su na svetu sami…
Idem da plačem… Da se žalim mami!
(Odlazi).
SESTRA 2:
Čeka seko, ama da si stala!
Izvini što sam te kravom zvala!
(Ode za njom).
PRINC:
A ko li ste vi?
I odakle ste stigli?
PEPELJUGA:
Nije važna informacija!
PRINC:
Vi ste na balu senzacija!
PEPELJUGA:
Nemojte molim vas
Da mi se obraćate sa vi.
PRINC:
U redu, ako tako insistiraš ti.
Ali i mene sa ti,
Moraš oslovljavati!
PEPELJUGA:
Ako tako želiš!
PRINC:
A ime ti je, kako veliš?
PEPELJUGA:
Nije bitno, zbilja!
PRINC:
Tako ste skromni,
Pa to nije stvarno,
Moje srce,
Vama je očarano.
Primite, gospođice, ovaj dar,
Kutiju punu čokoladica i bombona par.
(Princ iz sakoa izvadi bombonjeru, daje je Pepeljugi).
PEPELJUGA:
Nije trebalo,
Od vaše dobrote,
Srce mi još smekšalo.
PRINC:
Primite moj poklon,
I uživajte u večeri,
Posle ćemo plesati,
A onda mi se molim vas,
Pridružite na večeri.
(Odlazi. Dolaze polusestre).
PEPELJUGA:
Mlade dame,
Što stojite tako same?
SESTRA 1:
Je l’ ona to nama govori?
SESTRA 2:
Nežno zbori, kao potočić što žubori.
PEPELJUGA:
Govorim vama dvema,
Karmela i… Vanilema?
SESTRE:
To smo mi!
PEPELJUGA:
Da li biste htele,
Sa mnom ove bombone podeliti?
(Sestre na spomen bombona poskaču).
SESTRA 1:
Jao, gospođice, baš ste divni!
SESTRA 2:
Velikodušni ste, a i maniri su vam fini.
PEPELJUGA:
Hvala sestrice… Ups, ovaj…
SESTRA 1:
Zar smo vam toliko mile?
SESTRA 2:
Zar smo se tako brzo posestrile?
SESTRA 1:
Ja bih vas rado za sestru uzela.
SESTRA 2:
I ja, jer činite tako lepa dela.
Mi smo vam mnogo zahvalne.
PEPELJUGA:
Sviđate mi se,
Jako ste mi zabavne.
SESTRA 1:
Da pričate sa princem,
Imate zaista čast.
Uz malo sreće,
Celo kraljevstvo biće vam pod vlast.
PEPELJUGA:
Ne govorite tako,
Nije ni to baš lako,
Nisam vam ja baš za princa.
SESTRA 2:
Kako ne?
Prava ste cica,
Mislim dama…
PEPELJUGA:
Na komplimentima hvala.
(Dolazi maćeha).
MAĆEHA:
Oh, vidim da ste našle drugaricu.
SESTRA 1:
Našle smo mama, bolju sestricu!
MAĆEHA:
Ma nemoj?
PEPELJUGA:
Dobro veče madam.
MAĆEHA:
Kakva harizma,
Kakav šarm!
SESTRA 2:
Podelila je slatkiše sa nama.
MAĆEHA:
Oh, gospođice hvala,
Prava ste dama!
PEPELJUGA:
Uzmite i vi!
MAĆEHA:
Eh, gospođice,
Prema strancima ste tako fer,
Zaista, volela bih
Da ste meni kćer!
PEPELJUGA:
Moram vas napustiti.
SESTRA 1:
Čekajte, morate ostati!
SESTRA 2:
Ne idite!
MAĆEHA:
Sa nama još malo posedite.
PEPELJUGA:
Moram!
Obećala sam princu.
Dala sam mu reč.
(Dolazi princ).
MAĆEHA:
Maniri su vam kao sa dvora,
Da li Pariz, ili Beč!
(Maćeha i polusestre odlaze, šarmirane Pepeljuginim manirima).
(Pepeljuga i princ igraju uz nežni valcer).
PRINC: (Peva).
Kakva sreća,
Kakva divota,
Našao sam ljubav,
Svoga života!
Toliko se devojaka,
Za mene borilo,
Ali napokon moje,
Srce je odlučilo!
PEPELJUGA: (Peva).
O ovakoj sreći,
Nisam snila,
Dok se nije pojavila,
Moja dobra vila,
Više no išta,
Ovo sam htela,
Sada sam čak,
I princa srela.
PRINC: (Peva).
Oh kako sam srećan,
Srce mi kuca,
Od sreće ono,
Kao vatromet puca.
Ispuni mi sreću dragi bog,
Napokon sam našao,
Anđela svog!
PEPELJUGA: (Peva).
Do pre sam koji sat,
U dronjcima bila,
Dok se nije pojavila,
Moja dobra vila.
Osećam se slobodno kao ptica,
Jer našla sam svoga,
Najdivnijeg princa!
PRINC I PEPELJUGA: (Pevaju).
Oh ljubav je tako,
Stvar divna,
Znamo za nju još iz davnina!
Pred tobom sada ja stojim,
I kažem ti: Mnogo te volim!
(Taman da se poljube, sat počne da otkucava ponoć).
PEPELJUGA:
Došlo je do ponoćnog časa,
Ako ne uteknem, nema mi spasa!
(Potrči, ali princ je uzme za ruku).
PRINC:
Ime mi reci draga moja,
Ili bar gde je kuća tvoja?
PEPELJUGA:
Nemam vremena!
Zbogom voljeni!
(Pobegne).
PRINC:
Čekaj, voljena, ostani!
(Dolaze kralj, maćeha i polusestre).
KRALJ:
Sine moj,
Gde je osmeh tvoj?
I što si toliko tužan,
Da ti neko nije rekao da si ružan?
PRINC:
Pobegla je moja suđenica,
Pobegla je moga srca izabranica!
Ali nije mogla daleko umaći,
Sad ću je ja stići!
(Otrči u smeru u kome je otrčala Pepeljuga).
MAĆEHA:
Pa i ako je ne stigne,
Nije velika šteta,
I dalje su tu moje kćeri,
Neka sa nekom od njih do oltara prošeta.
Ne bi se ta gospođica ljutila,
Kad bi je neka od mojih kćeri zamenila.
(Princ se vraća sa cipelicom u ruci).
KRALJ:
Da li si je stigao?
Šta si to u rukama podigao?
PRINC:
Cipelicu malu,
Od srebra izlivenu…
Prema njoj pronaći ću,
Svoju buduću ženu!
Jer samo onoj koja može biti moja žena,
Ova cipelica biće kao salivena.
KRALJ:
Ne razumem.
PRINC:
Odlučio sam,
Ići ću i preko sedam gora,
I preplivaću sedam mora,
Prepešačiću sedam dolina,
I penjati se preko sedam planina,
Svakom ženskom biću,
Da cipelu proba dozvoliću,
Srce mi kaže, ono to zna,
Kojoj pristaje, meni je suđena!
KRALJ:
Onda neka glasnici tačno u zoru,
Na trgu objave u narodnom zboru,
Odluku tvoju dragi sine,
Valjda ćeš stići do te cure fine!
Tata sada novi zakon veli:
Princ se ženi za koga god poželi!
PRINC:
Hvala ti oče. (Odlazi).
KRALJ: (Maćehi).
Ne brinite, nije to frka,
Zanemarite tu cipelicu, čista zbrka,
Vaše će kćeri tu cipelicu obući kao po meri.
MAĆEHA:
To se iskreno nadam.
SESTRA 1:
Uskoro ću s princem da vladam!
SESTRA 2:
Nećeš ti, nego ću ja!
Jer meni će pristajati cipelica!
SESTRA 1:
Kako tebi, kad će meni?
Svi prolazi meni su otvoreni!
SESTRA 2:
Molim?
Imaš nogu, hvala bogu,
Veliku kao cigla piramide!
I džinovi se od tvoje noge postide!
SESTRA 1:
Tebi je stopalce, sestro,brate,
Više-manje, kao komadić vate!
Cipele ti se kupuju u butiku za bebe,
Neće princ nikada izabrati tebe!
SESTRA 2:
E samo me gledaj,
Oženiće se mnome,
A ti samo snevaj!
SESTRA 1:
Kravo!
SESTRA 2:
Šuplja glavo!
SESTRA 1:
Bistra si kao boza!
SESTRA 2:
Rogata si kao koza!
KRAJ DRUGOG ČINA
TREĆI ČIN
(Pepeljugina kuća. Na sceni je dobra vila koja pije čaj, dolazi Pepeljuga, opet u ritama).
PEPELJUGA:
Oprostite kumo jedva da sam stigla,
Obećanje na tren kao da sam zaboravila!
DOBRA VILA:
Ne mari za to,
Da li si dobro to je važno.
PEPELJUGA:
Više nego dobro,
Osećam se sjajno!
Na balu dvorskom,
Bilo je bajno.
DOBRA VILA:
Drago mi je ako si se lepo provela.
PEPELJUGA:
Sa princem sam plesala.
DOBRA VILA:
Sa princem mladim, kakav je?
PEPELJUGA:
Kao iz bajke da izašao je,
Lep je i zgodan, visok stas,
Romantičan, nežan, lep mu je glas.
Okako se zagledah u oči te plave,
Ne mogu da ga izbacim iz glave!
DOBRA VILA:
Vidim da ti se glava u oblacima zagubila,
Zaključujem da si se u njega zaljubila.
PEPELJUGA:
Dobro ste pogodili,
U meni novi snovi su se rodili.
Ali neka želja moja slobodno otplovi,
Jer to su i biće samo snovi.
DOBRA VILA:
Ne govori tako,
Verujem i on se u tebe zaljubio jako.
PEPELJUGA:
Samo zbog haljine i cipelica,
On ni ne sluti da sam ja jedna praljica.
DOBRA VILA:
Ako te voli,
Istina njega neće da boli.
(Odlazi).
PEPELJUGA:
Samo mi je cipelica druga ostala,
Od sve lepote što je ponovo ružnoća postala.
(Dolaze Polusestre i Maćeha u pidžamama, praćene ocem).
MAĆEHA:
Dobro jutro, Pepeljugo.
SESTRA 1:
Dobro jutro praljo.
SESTRA 2:
Dobro jutro slugo!
PEPELJUGA:
Mama, tata, sestre, želim vam dobra jutra.
OTAC:
Jedna od tvojih sestara, postaće kraljica sutra.
PEPELJUGA:
Otkud to? Zar ih nije sinoć zaprosio?
MAĆEHA:
Eh, to su već druge priče,
Kćeri, stopala, na šta vam liče?
(Polusestre pokažu stopala).
SESTRA 1:
Stopalce malo moje,
Bele je boje,
Mekano i svileno,
Za cipelicu saliveno!
OTAC:
Savršeno!
SESTRA 2:
Moje je malo mlađe,
Manje, a i slađe!
OTAC:
Pa gde bolje ima da se nađe?
PEPELJUGA:
Kakva su to došla vremena,
Kada se po stopalu bira žena?
OTAC:
Ah da Pepeljugo, ti nisi čula,
Oglasio se svaki glasnik sa dvorskih kula,
Princu je od lepotice sa bala,
Ostala cipelica srebrna i mala,
Pa je odlučio, kojoj bude kao salivena,
Biće njegova ljubav i žena!
PEPELJUGA:
Kako li to samo lepo zvuči.
MAĆEHA:
Stoga idi u kuhinju,
Sebe sramotom ne muči.
PEPELJUGA:
Ali i ja sam devojka i to mlada,
Zašto ne bih probala i ja sada?
OTAC:
Zaista, mila,
Sumnjam da bi joj salivena bila.
Bar da proba?
Nije neka tegoba.
MAĆEHA:
Neće ići,
Neće moći,
Ni danas,
Ni ove noći!
U kuhinji dremaj ili nam čaj spremaj!
PEPELJUA:
Pa, tata, učini nešto!
OTAC:
Ipak, kćeri nisi bila na balu,
Princ bi mislio da spremamo kakvu šalu.
PEPELJUGA:
(Odlazi tužna).
MAĆEHA:
(Sestrama).
Sada pazite,
Šta govorite i gde gazite!
Cipelica mora taman da vam bude,
Kruna je za nas, ne za druge ljude!
Karmela, verujem, noga će ti stati cela!
Vanilema, ući će ti stopalce bez problema!
Ma i da žuljne malo, važno je da je celo stopalo stalo!
Čim kojoj stane, princu nek’ stane sa strane,
Čak iako u neverici krenu da blenu,
Jednu od vas, moraće da uzme za ženu!
SESTRA 1
Jasno mama!
SESTRA 2
Primljeno znanju.
Ja imam nožicu manju,
Meni će sigurno biti salivena,
Postaću prinčeva žena!
SESTRA 1
Da ti ne ljulja malo?
Mislim da bi još nešto osim tvog stopalca stalo.
SESTRA 2
Je l’ se to meni ruga moja seka,
Što joj je stopalo kao opeka?
I kao kocka, a i grebe i bocka?
SESTRA 1
Ma samo čekaj,
Samo sanjaš!
Uskoro ćeš meni da se klanjaš!
(Začuje se kucanje).
MAĆEHA
Dosta je bilo,
Sram vas bilo!
Kralj kuca,
Meni srce od srama puca!
Odgojila sam vas da budete dame,
Ovako slamate srce svoje mame!
SESTRA 1
Izvini mama, nisam htela.
MAĆEHA
Prihvaćeno, Karmela.
SESTRA 2
Izvini maman.
MAĆEHA
Izvinjenje je majci taman.
Idi mužu, puštaj ih unutra,
Nemoj da stoje tako do sutra.
(Otac odlazi do vrata i pušta Kralja i Princa u salon).
MAĆEHA
Izvolite, izvolite,
Nešto gricnite, nešto popijte!
KRALJ
Hvala Madam,
Vrlo ste fini,
Kao domaćica i majka,
Vrlo ste divni!
PRINC
Ja se ne bih zadržavao,
Ja bih njih dve odmah testirao!
KRALJ
Polako sine,
Nije ni cipelica neki sud,
Bolje da su dame neko pobegulje,
Ne pravi se lud.
PRINC
Ipak osećam da dužnost je moja,
Da vidim vlasnica cipele ove je koja?
OTAC
Vaše Veličanstvo, uz dužno poštovanje,
Moje poćerke imaju sjajno vaspitanje,
Pa i da ne uspeju, suze ne štedite,
Slobodno jednu od njih izaberite.
PRINC
To ćemo tek videti,
Koja će prva probati?
SESTRA 1
Ja ću prva,
Starija sam!
SESTRA 2
Ja ću prva,
Mlađa sam!
SESTRA 1
Prvo starija,
Onda mlađa!
SESTRA 2
Ne, ne,
Mlađa jer je slađa!
SESTRA 1
(Isplazi joj se).
SESTRA 2
(Isplazi joj se).
PRINC
Scena ne može biti više tužna,
Neka proba ona, manje ružna.
Ovaj, mlađa, jer je kako kaže,
Slađa.
SESTRA 1
Vraćam se za minut,
Da spremim stvari za put!
(Odlazi krišom).
SESTRA 2
Sela sam na stolicu,
Probaću cipelicu!
(Obuva je i čim se Sestra 1 vrati, pomalo se neprimetno kreće, kao da nešto krije, ova je uspela da je obuje, niko ne veruje, a najviše princ).
PRINC
Da li je moguće?
Ovo je nemoguće!
SESTRA 2
Ništa nije moguće,
Budući moj mužiću,
Od sad ću te zvati
Mužiću-pužiću-petliću!
(Nasmeje se).
PRINC
A čekajte samo malo,
Jedna vam je noga,
Malo šira nego druga!
Na jednoj hulahopke,
A na drugoj šarene čarapke!
SESTRA 2
Za drugu mi je hladno,
Kad dune vetar, bude gadno!
PRINC
Za jednog princa ne stoji,
Da ženi devojku kojoj su čarape,
U različitoj boji!
Skidajte ih smesta,
Ako želite u palati kraj mene mesta!
SESTRA 2
(Polako skida čarape, skida nekoliko slojeva čarapa. Opet obuva i naravno, cipelica joj je prevelika).
KRALJ
Gospođice moja,
Cipelica nije tvoja.
Šteta prava, žešća tuga,
Nek’ sada proba ona druga.
SESTRA 1
(Odgurne sestru 2).
Mrdaj varalice,
Zauzimaš mesto buduće kraljice!
(Sestra 1 sedne na stolicu).
PRINC
Izvolite,
probajte.
SESTRA 1
Samo gledaj, biće salivena,
Uskoro postaću ti žena!
(Obuva je sa lakoćom).
Evo vidite!
PRINC
Aman, zaman!
Njoj je taman!
Ni čarape različite ne nosi!
MAĆEHA
Pronašao je princ onu koju će da prosi!
SESTRA 1
Ne traći vreme, uzmi me za ženu!
Baš sada u ovom trenu!
PRINC
Pa morate ustati,
Samo tako vas mogu zaprositi!
SESTRA 1
Ne bih smela!
A majke mi, rado bih htela!
PRINC
Kao princ, naređujem,
Uspeli ste, vas zavređujem.
(Polusestra ustane, ali, odjednom ona noga na kojoj je cipelica spadne).
MAĆEHA
IJU!
Veću muku ne videh za života moga!
Detetu mome, otpala je noga!
AJAO!
OTAC
Zovite lekara!
Doktora! Vidara!
(Sestra 2 zavrišti, Kralj se isprepada. Princ podigne otpalu nogu).
PRINC
Drvena i stara beše ova,
Izrasla vam je nova.
(Sestra 1 pokaže svoju pravu nogu).
MAĆEHA
Čudo!
PRINC
Nije damo moja čudo,
Već devojče jedno ludo.
I ova je varala,
Da bi je obući uspela!
(Proba Sestri 1 opet cipelicu, sada joj je mala).
Sve je jedna šala,
Cipelica joj je mala!
(Sestrama).
Niste vi za kraljice,
Vi ste jedne varalice!
(Maćehi).
A ima li u ovoj kući neka mlada žena,
Kojoj bi ova cipelica bila salivena?
(Otac se zamisli, premišlja se).
MAĆEHA
Nema, nema,
Samo Karmela i Vanilema.
KRALJ
Sine završi ovu bajku,
Odaberi ženu
I za moje unuke majku!
Bolje neka od ovih dama,
Nego neka što te ostavlja i kući beži sama.
OTAC
Pa ovaj, Vaša visosti,
Oprostite zbog moje malenkosti,
Ali ima još jedna devojka,
Mislim da bi joj odgovarala cipele brojka.
MAĆEHA
U ovoj kući ne postoji trojka!
OTAC
Malo je naivna,
Ali vredna je, jako fer
Iz prvog braka, moja je kćer.
(Ulazi Pepeljuga, više ne deluje tako sramežljivo, kao da je skupila svu svoju hrabrost).
PEPELJUGA
Hvala tata!
KRALJ
Ko je sad pa ova?
PRINC
To je ona! Devojka iz snova!
PEPELJUGA
Još jedna, ali zlata vredna,
Koja čisti, kuva, pere suđe!
Moje će stopalce bez problema u cipelicu da uđe!
MAĆEHA
Možete slobodno da idete,
Ovo je jedno maštovito dete!
Samo jedna od preostalih sluga…
PRINC
Kako se zovete gospođice?
PEPELJUGA
Pepeljuga! (Pogleda u Maćehu koja se postidi).
Nisam kao ove dama, na bal sam došla sama.
PRINC
Ti si ona što me je zamalo poljubila,
Ti si ta što je cipelicu izgubila!
Prepoznao sam lice tvoje,
Nežno, belo, a obrazi rumene boje!
MAĆEHA
Eh, moja tugo…
Baš si našla kad da uletiš, Pepeljugo!
PEPELJUGA
Dosta mama,
Sad ćeš videti kakva sam dama!
(Odjednom Pepeljuga uzme cipelicu i proba je, naravno, taman je. Princ se silno obraduje, uzme Pepeljugu u naručje i zavrti je. Nastane mrak i onda svetlo, Pepeljuga je sada u svojoj balskoj haljini. Polusestre se užasnu).
SESTRA 1
Pepeljuga je ona sa bala!
SESTRA 2
Ovo je neka šala.
SESTRA 1
Dobro mi nije…
SESTRA 2
Meni je još lošije…
MAĆEHA
A šta ja tek da kažem?
Počeću da zapomažem!
OTAC
Zar je moguće?
Ne verujem, nemoguće!
PRINC
Ti si ta!
Moja buduća žena!
KRALJ
Stani malo sine,
Ja sam ovde kralj,
Ne biraš tako ženu,
Kao da skačeš u dalj.
PRINC
Lepo si rekao:
Kralj veli:
Princ ima pravo da oženi koga on želi!
KRALJ
E sad si me za bradu počupao,
Sam sam u svoju jamu upao!
MAĆEHA
(Kćerima).
Kćeri moje,
Spremite se za ignanstvo,
Proteraće nas Pepeljuga njeno veličanstvo.
SESTRE:
Milost!
Tražimo oprost!
Vaše Veličanstvo,
Ne terajte nas u izgnanstvo!
PEPELJUGA
Ne bih bila sigurna tako,
Iako ste bile loše,
Ja vas volim jako.
(Maćehi).
Mog si tatu usrećila,
I ne bi bilo u redu da bez žene opet ostane,
I samac ponovo postane.
(Sestrama).
Koliko god vi pakosne spolja bile,
Uvek sam znala da ste iznutra mile!
To sam i na balu dokazala,
Kada sam vam se u pravom svetlu pokazala.
Stoga vam je sve oprošteno,
Svako neprijateljstvo sada je srušeno!
(Polusestre i Maćeha se poklone Pepeljugi).
PEPELJUGA:
Dragi tata, nemoj da se brineš,
Budi dobar prema mami i sekama,
Probaj da ih zbrineš.
OTAC:
Oh, kćeri moja draga,
U dobroti je bila tvoja snaga,
Hoćeš li ikad oprostiti ovoj staroj budali,
Što te je ostavio da budeš predmet u šali?
PEPELJUGA:
Opraštam ti brzo jer je hitno,
Volim te, tata, to je samo bitno.
PRINC:
Da li bi sada htela da se udaš za mene?
Da zaboraviš sa mnom sve probleme?
Da napravimo svadbeni bal, pa sutra drugi, pa onda treći?
Da zajedno živimo u ljubavi i sreći?
PEPELJUGA:
Pristajem voljeni,
Pristajem ja,
Odgovor na prosidbu:
Jedno veliko je Da!
(Pepeljuga i Princ se poljube. Sestre su i dalje pomalo snuždene, jer nisu uspele, a i shvatile su svoje greške. Otac stoji ponosan. Maćeha, naravno, pokušava da se ulaguje Pepeljugi. Kralj takođe. Dolazi Dobra vila).
SESTRA 2:
Izvukla ju je ta njena dobrota.
SESTRA 1:
Sreću joj je servirala ta njena lepota…
DOBRA VILA:
(Publici).
I živeli su srećno do kraja života!
SVI:
(Pevaju).
Dobrota je lek protiv svakog bola,
Dobrota je najjača, istina je gola.
Dobrotom ukaži,
Dobrotom pokaži.
Jer dobrota u ovom svetu važi.
(Zavesa pada).
KRAJ
