(Branislav Živanović, Kargo, Kulturni centar Novi Sad, 2022)
you look different every time you come from the foam-crested brine
(Robert Wyatt, Sea Song)
Nad srpskom poezijom nadnosi se dugo jedan bauk: bodlerovski bauk flanerizma, uz sve što takva odrednica sa sobom nosi. Nije li, ipak, u nekom smislu dobro što je tako? Kao što je već taj stari pesnik predvideo, svaka epoha ima svoju modu, svoj duh vremena, zbog čega pesnici i pesnikinje takvog opredeljenja moraju iznova biti aktuelni, što znači i da moraju biti u trajnom stanju evolucije u poetskom i idejnom smislu. U pitanju je, onda, jedna pesnička struja koja se ne odriče čitanja stvarnosti, uprkos postmodernizmu koji, u krajnjoj instanci, teži nespoznatljivosti odnosa između ljudi i stvari. Zbog toga se ovaj vid pesništva može vrednovati i postavljanjem pitanja pravilnog shvatanja toga što bismo nazvali duhom vremena, kao i pesničkim uobličavanjem te vizije. Svaki od tih aspekata mora uvek biti nov.
Ako ostanemo u okrilju Bodlera, postoje barem još dve značajne odrednice koje zbirku Kargo (2022) povezuju sa ovim nasleđem. Prva od njih je ona tajna arhitektonika zbirke o kojoj se u kontekstu Cveća zla govori. Živanović je, kako je u kritici već primećeno, izrazito promišljen pesnik. Smisao te tajne arhitektonike u kontekstu ove pesničke tendencije odvajkada je bio u pokušaju obuhvatanja celovitosti stvarnosti, tako da zbirka postane što kompaktnija, pregnantnija antologija društvenih pojava vremena. Poetička odlika koja o ovome svedoči jeste primetan istovremeni kontinuitet i evolucija u poetici, tematici i motivima u poslednje tri zbirke (tj. pre zbirke Kargo – Sidro, 2017. i Pesma galiota, 2019). Dakle, radi se, bez preterivanja, o jednom pesničkom projektu – za sada triptihu. Ono što je nepobitno zajedničko svim trima zbirkama jeste njihova uspela ciklizacija, a koja dopušta da se pomorska nit zbirki (najpre objedinjujući motiv sidra, potom galije, i sada tovara na brodu) razgranava u jednu simboličku mrežu, svojevrstan pesnički svet.
Brojni su, inače, semantički potencijali vode, koja se javlja u raznim oblicima, agregatnim stanjima; u konstantnom je, dakle, preobražaju. Baš kao sadašnjica, i semantika ovog motiva je mnogostruka, ambivalentna, nedeterminisana.
Sidrom se poniralo u dubinu reči, dakle imalo je autopoetsku komponentu, ali dok su se te ranije zbirke razračunavale, s vremena na vreme, i sa konstruktima koji zaposedaju ličnost, u Kargu voda postaje sinonimična sa vremenom i njegovim protokom, dakle korelira sa onim opštim. Tako, dok u pesmi mediteranska – „vreme se povezuje sa morem/jednim danima nalik na druge” – radi o intimnom vremenu-u- vremenu, o susretu sa morem trajnosti, sa druge strane stoji vrtoglava prozaida dunavska, puna asindetona, ritmizovana grubim suglasnicima, koja se završava konstatacijom da se reka pred pogledom uvek iznova otvara.
Iz pomenutog proizilazi i druga dodirna tačka sa Bodlerom, pesme u prozi. Njihova pojava stvara jasnu sliku poetskog evolucionizma, budući da one predstavljaju i konkretan pomak od tradicionalističkih formi prisutnih u ranijem Živanovićevom stvaralaštvu. Naime, u zbirci Sidro javlja se više primera forme vilanele, a što je još karakterističnije, pesnik se upušta u podvig sonetnog venca! Dakle, pred nama je autor koji je itekako pokazao tendenciju ka eksperimentisanju sa raznovrsnim formama.
Trebalo bi nešto reći i o slobodnom stihu zbirke Kargo, koji sada postaje dominantan, pored pomenutih nestihovanih prozaida. Pre svega, čini se da se pesnik slaže sa tvrdnjom neosimbolista da slobodnog stiha nema (ako bismo u toj meri insistirali na vezi sa francuskim simbolizmom, uostalom, i sam Živanović je, na svoj način, savremeni postsimbolista) – i zanimljivo je kako, onda, postoji izvesna vrsta inverzije u oblikotvornom postupku. Jer, paradoksalno, pomenuti soneti u ranijem stvaralaštvu nisu ritmičko-metrički disciplinovani kao pesme slobodnog stiha u Kargu. Suviše veliki deo tereta ritmičkog i melodijskog disciplinovanja ranijih soneta spadao je na rimu. Jasno je kako ovakav postupak pesme najnovije zbirke čini skladnijim. Posebno uspela pesma, u tom smislu, bila bi Biciklistička. Opkoračenje je u toj pesmi prisutno samo na nivou zavisnih rečenica. Dakle, sintaksa se ne razbija neoavangardno, već ilustruje (kao što pesma kaže) „način snage i ritam disanja“. Ritam, dakle, jednog za čoveka u biološkom smislu, novog načina postojanja, u okvirima tog specifičnog ekosistema, grada.
Jedna od odlika prisutna kod ovog autora, koja se može zapaziti i kod drugih njegove pesničke generacije je tendencija ka mitopoetizaciji konkretne prostornosti, a još pre – one sa intimnim značajem. To se najčešće čini invokacijom čitave galerije toponima (ovde: pomenuti Mediteran i Dunav, zatim Balaton, Pečuj, i
nadasve urbani pejzaži Novog Sada, uz neke druge) – što pomera pesništvo od depersonalizacije ka govoru o lično-sadašnjem. No, polemički potencijal zbirke, koji i biva iskorišćen uostalom, nastaje kada se postavi pitanje šta sadašnjost i stvarnost predstavljaju za određeni pesnički glas.
Jer, mnogo je dela danas, čini se, koja bi da tematizuju svakidašnji život, time što bi kroz lirsko ja metonimisali čitavu jednu viziju stvarnosti. I čini nam se da nije neumesno ovo nazvati neorealizmom u našoj poeziji, u smislu težnje za oslikavanjem života kakav jeste, ali uz rezervu da to mora biti u duhu vremena, tj. da, kao što je i logično, ova tendencija po metodu nema suviše veze sa epohom realizma. Mimetizam je u sferi ideja i predstava jednog pokolenja, postojeći više na čisto apstraktno semantičkom planu, a ne u slikanju odnosa između ljudi. Konkretnije rečeno, nekadašnja skica iz seoskog života, višestruko je preslojena: pre svega, lirska je, a ne prozna, a sociološku i folklornu studiju potiskuje politički ili marketinški slogan kao sublimat iskustva jednog mnoštva. Intuicija o duhu vremena zamenjuje proučavanje društvenog stanja.
No, ono što je paradoksalno u toj situaciji je da postoji bar još jedan način na koji bismo mogli govoriti o savremenom realizmu, a to je pitanje koje smo još na početku razmatranja načeli: koja savremena dela oslikavaju društvo i njegove odnose ne samo umetnički uspelo, nego i ispravno. Ili, isto tako, koja su dela istinski na istoj duhovnoj razini kao stvarnost iz koje proističu? Ili možda, kako bi se takođe moglo tumačiti, univerzalnosti i nema, pogotovo ne za svet lirike? Na sva ova pitanja ne možemo odgovoriti, doduše, tek tako, ali su od koristi, jer i Živanović upućuje na njih u završnoj pesmi zbirke, odeljenoj u celini zalazak trećeg sunca. Njome pesnik pravi iskorak iz poetike svoje generacije komentarišući je spolja, odnosno – iz potpalublja, kao što sugeriše naslov prvog ciklusa… U svakom slučaju, po temi je sasvim aktuelna, i iako stavljena u kontekst epidemije, izbora i opozicije, u fokusu su pesnici koji u to vreme pišu nešto što bismo mogli nazvati kvaziangažovanom poezijom, oportunistički tražeći aktuelnost pretvarajući se da se bave važnim pitanjima trenutka.
U tome bismo upravo mogli identifikovati tu, malopre pomenutu, realističku, ali u suštini malograđansku (radi se o pesniku koji ne preza od isticanja klasnih pripadnosti) tendenciju savremenog pesništva kod nas. Ono što bi se posebno moglo istaći jeste činjenica da je još jedna tema koja se često u toj struji
estetizuje i – putovanje, no i tu, ideja lepote udaljenog ima jasnu političku dimenziju, klasno determinisanu: mogućnosti pripadanja kulturnom svetu, najčešće, uostalom zapadnom (dok plovidba kod Živanovića poprima smisao galije, jednog kolektivnog, besciljnog i beskrajnog rada). Kako bilo, „pitajući kako katastrofu/može pretvoriti u umetnost”, pesnik tog kova stvara pesništvo otuđeno od stvarnosti, čekajući „svoje mesto u antologiji”. Koliko je to težnja daleka i suprotna programskom stavu iznetom na početku zbirke: „kada naučim voleti sebe/progovoriću pesmom/koja će ugrejati svet”! Dakle, pesmi se daje moć društvenog delovanja, a posmatrač sa margine više nije bezinteresan čitalac, tumač stvarnosti čiji poetski produkt sam po sebi osuđuje stvarnost koju slika. (Zanimljivo je da su, tako, prva i poslednja pesma, kao izdvojene iz ostalih ciklusa, u nekoj vrsti sazvučja.)
Ako do kraja zbirke i ne pronalazi ovu pesmu, lirski subjekat kritički posmatra tendencije u stvaralaštvu drugih u svom vremenu, što svedoči, u najmanju ruku, o poetičko-idejnoj doslednosti pesama. Sugeriše se, dakle, jedna kolektivistička osobina pesme koja podrazumeva ne samo zajedništvo u duhovnom stanju, nego implicira i njenu aktivističku ulogu. To je skoro kao odjek maksime da su filozofi objašnjavali svet, ali je stvar u tome da se on promeni. U isto vreme, ako konačni izraz još nije pronađen, kao autopoetski stav očekuje se produbljivanje, stremljenje ka tom cilju. Bitno je da je cilj identifikovan.
Sadašnjost, dakle, kakva je data u ovoj zbirci nije sadašnjost uzeta zbog sebe, a zbog kakve bi se zbirka mogla letimično i pomalo klišetirano nazvati biografijom svog vremena, nego se to sada posmatra u kontekstu istoričnosti. Ako se insistira na metaforizovanju žanrova, onda bi se pre moglo govoriti o (poglavlju u) autobiografiji istorije. Kao što smo nagovestili, prethodne zbirke su se na sopstvene načine bavile temama poput religije ili porodice – nasleđa, dakle, kao što i glasi jedan od naslova iz Pesme galiota. Jer, naspram pomenutih pesama koje govore o individualnom-kao-opštem iskustvu, u zbirci stoji ciklus tirtamov kalendar, ujedno i poslednji pre pomenute zaključne pesme. U njoj se semantika dubine transformiše u dubinu moralnog pada.
Radi se, dakle, o trideset kompaktnih pesama, deset stihova dugih u kojima kao da se stiču sve u ovom tekstu razmatrane tendencije. Na prvi pogled privlači nas ritmizovan slobodni stih koji se, u izvesnom smislu, graniči sa blankversom. Ponovo je prisutan implicitni obezličeni komentator društvenih situacija – naime, svih
30 pesama nose kao naslov (kao tovar!) jednu moralnu manu današnjeg sveta, ali ne uzetu individualno, već kontekstualizovanu u splet, koji zajedno formira celinu: (zlo)duh vremena, vremena naznačenog, uostalom, i kalendarom koji naslovljava ciklus. No, kao što smo videli uzevši stihove iz uvodne pesme zbirke, imenovanje i posmatranje više nije bezinteresno kao u ranom modernizmu. Sada se bujica vremena, konstantna evolucija aktuelnog, amorfnog po nužnosti, želi uobličiti, jer se kao jedna od dužnosti pesnika shvata i poetska koncepcija onog konkretno-postojećeg u datom trenutku. Pesnik ne sme biti suviše lenj ili odveć nadmen da shvati svoje sada.
Ovaj ciklus, isto tako, stupa u vezu i sa prethodnim zbirkama, onim na koje smo ranije referisali. Naime, jedna od poetskih konstanti ovog pesnika su upravo konceptualni, u izvesnom smislu maniristički ciklusi ovakvog tipa kojim se zbirke zaključuju: u zbirci Sidro to je pominjani sonetni venac, a zbirci Pesma galiota, to mogu biti ciklusi Sedam načina posmatranja mora (gde se eksplicitno insistira na razvijanju semantičkih potencijala mora) i Dekapodi mora koji svojom formom od deset stihova anticipiraju tirtamov kalendar iz zbirke Kargo, no sada je taj koncept umnogome razvijeniji, stremeći ka gore razmatranoj sveobuhvatnosti. Tako se primećuje da poetsko opredeljenje pesnika za spuštanje sidrom do dubine reči i pesme, sa svakom zbirkom uspeva da urodi novim plodom. Isto tako, i na planu čitave zbirke, pomenom januara u pesmi ručni prtljag (sličnim stihovima, uzgred, počinje i zbirka Pesma galiota), preko ciklusa iz potpalublja, pitoma priroda i tirtamov kalendar, imajući potporu u dužim pesničkim tvorevinama koje slede svakoj od njih: redom, to su, sačuvano među dlanovima, trebalo je otići, i najzad zalazak trećeg sunca na završetku – i na simboličkom planu zatvara se značenjski krug zbirke.
Poetičkim preobražajima nalik na preobražaje vode, koje Živanović oslikava u svojim zbirkama, postepeno je uobličen pesnički opus, koji je istovremeno koherentan i dinamičan. Odricanje od rime i manira zarad sažetosti pružilo je jedan nov, frustriraniji, a staloženiji, izraz, kao što je i simbolika broda i mora poprimila novu, izrazito socijalnu dimenziju, problematizujući narativ, često evociran u poslednje vreme, da su svi na istom brodu. Istina, lirski subjekti ove zbirke bi rekli, ali se sa broda prvo spasavaju privilegovani. Zato, uslov za poetičku doslednost, odnosno evoluciju, jeste jedan pogled u dubinu, ispod privida koji stvara uređena paluba i primamljiva, otvorena pučina mora.
