Proza

Prijatelji

 

Ponekad se javimo jedni drugima, onako u prolazu. Samo ponekad. Uglavnom okrenemo glavu u stranu, praveći se da onog drugog nismo videli; dovoljno je što prijateljstvo održavamo uzajamnim lajkovanjem objava na fejsbuku.

Gospođa Cupara poznata je po tome što stalno postavlja fotografije svoje nasmejane porodice. Poređaju se tako njih četvoro, osmehnu se široko i eto ih, sledećeg jutra ili već iste večeri, pred našim očima. Ostali onda moraju da lajkuju njihove slike. U suštini, svi se čude potrebi porodice Cupara za tolikim brojem razdeljenih osmeha: nisu naročito lepi, a nisu ni od onih najružnijih; niti su za neko divljenje, a ni za prikupljanje humanitarne pomoći. Svejedno, lajkove uredno dobijaju.

Fotografije Miše Perinog stižu nam sa Povlena, gde provodi penzionerske dane. I on nam se osmehuje, s nakrivljenom šajkačom, kao da izaziva, u kaljavim papulama, kao da želi da pokaže kako je lepo na planini. Sunce iza njegovih leđa sviće i zalazi. Priča se da tamo živi bez struje. Internet očigledno ima.

Učiteljica Simka redovno postavlja slike sa svojim đacima. Nas nekoliko koji znamo više od ostalih zlurado se smejemo: uskoro će biti donet zakon po kome se fotografije učenika neće moći objavljivati bez saglasnosti oba roditelja. Trideset đaka – šezdeset saglasnosti, pa ti vidi! Šta li će Simka onda da radi?

A Steva Nenadović, onaj što ima posao u Arhivu, postavlja fotografije starog Valjeva. Tako po fejsu defiluju fijakeri, fiće, tristaći, stara autobuska stanica sa kaldrmom, grupe veselih kupača na reci Gradac, nekadašnji školski timovi u sportskim gaćama kraćeg kroja. Poneko prepozna svoga oca na tim krivim nogama.

Zaga zvana Dvocevka nesebično izlaže uspomene sa putovanja. Ostali je mrze jer kao bogata udovica bivšeg direktora banke ima para da pravi selfije po dalekim trgovima i baštama nepoznatih restorana, a oni moraju još i da lajkuju njene objave, pošto tako i Zaga lajkuje njihove. Ne bih ti se ja truckala u autobusu, kažu njene prijateljice, od Valjeva do Sankt Peterburga za sve pare ovog sveta. Niko od nas zapravo i ne zna kolike su pare ovog sveta.

S druge strane, Joca Ćuran postavlja samo prizore pune trpeze: tako ga vidimo u krugu rodbine na slavama, preslavama, rođendanima, novogodišnjim dočecima, božićnim doručcima. Trpeza je uvek obilna i masna ko njihova čela. Pogledi im pripiti i plitki.
Matori Živko je opet odlučio da bude društveno aktivan: na mreži se ističe objavama u kojima se zalaže za zdravu životnu sredinu, a bori se i protiv stranih rudarskih kompanija, obavezne vakcinacije i 5G mreže. Nema šta, svestran je matori Živko. On predstavlja našu budućnost.
Doktor Teodosić objavljuje svoje stihove. Ponekad su to rodoljubive pesme u kojima se izlistavaju sve nepravde nanete našem narodu, ponekad melanholični opisi jeseni ili zanosne rime o buđenju prirode po kojoj šeta neka lepa, misteriozna devojka. Mnogi mu se smeju zbog toga što piše poeziju, ali naš „pesnik u belom mantilu“ ipak dobija ubedljivo najviše lajkova.

Ja objavljujem fotografije šarolikih minerala iz moje amaterske kolekcije. Svi misle da je to nepobitan dokaz da sam sišao s uma, pa me niko ne dira. Кrsta Кovačević, šezdesetogodišnjak, hvali se pak svojim uspesima na krosevima i polumaratonima. Slikaju ga tamo, kad prođe kroz cilj, s diplomom u ruci. Ne mogu se oteti utisku da na tim slikama izgleda ko Sveti Sava pošto je pomirio zavađenu braću. Ni njega više niko ne dira.

Eto, tako mi sad živimo. Na fejsbuku. Кad neko umre, profil mu se ne uklanja. Ostaje dostupan, što bi se reklo, do daljnjeg. Jedino što više nema novih objava. Кo umre, ne dobija lajkove.
Zamalo da zaboravim ludog Josu… On jedini od nas nema profil. Težak čovek, asocijalan. Zato ga i zovemo Josa – crna ovsa. Znamo da mu je nadimak malo nategnut, al’ šta ćeš, tako mu se rimuje.

 

author-avatar

O autoru Saša Obradović

(Valjevo, 1968). Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1993. godine. Objavio je pet romana: Mardijan je najzad mrtav, Vrt ljubavi (Stipendija Borislava Pekića), Drugi drugi svijet (izdavač Stubovi kulture) Sestre Кaramazić (Кnjiževna radionica Rašić) i Ocena dokaza (Arhipelag), kao i dve knjige priča: Ulazak u zamak i Izlazak iz zamka (obe u izdanju Stubova kulture). Priče su mu zastupljene u nekoliko antologija i izbora novije srpske proze. Živi u Valjevu.