Agnes Lidbek je švedska spisateljica, pesnikinja i kolumnistkinja, rođena je 1981. godine i živi u Stokholmu. Autorka je nekoliko romana i dobitnica značanih nagrada.
Poznato je da je Vaša zemlja veliki borac u ostvarivanju ljudskih prava i ukazivanju zaštite pojedincima. Kako taj model izvesti u svet i primeniti ga na ostale društvene zajednice?
To je dobro pitanje. Važno je da ne zaboravimo da svaka zemlja ima svoje izazove, ali i mogućnosti i ako uzmemo švedski model kao recept i samo obratimo pažnju na uspehe u polju ljudskih prava i društvene jednakosti koji su došli na kraju, propustićemo mnogo od tog dugog i teškog putovanja koje je Švedska prešla. Pre sto godina bili smo izrazito siromašna zemlja sa velikom stopom emigracije, ni nalik modernoj zemlji koju imamo danas. Ne treba zaboraviti i sve te različite korake da bismo sa jednog stigli na sledeće mesto. To u velikoj meri zavisi od postavljenih prioriteta i onoga što se smatra važnim. Ako postoji nešto za šta mislim da druge zemlje, bez obzira na kulturu koju imaju i gde se na tom putovanju nalaze, ako postoji nešto što bih volela da postoji svuda u svetu, onda je to spremnost da se razgovara, priča o pitanjima i problemima, da se o njima „ventilira“ i da postoji diskusija. Možda se neće doći do rešenja sa kojim se svi slažu ili koje izgleda kao rešenje koje je prihvaćeno u Švedskoj, ali mislim da, kada je u pitanju rodna ravnopravnost i jednakost, onda je diskusija prvi korak koji svi mogu da načine.
Šta bi mogao biti glavni razlog izostajanja društvene jednakosti u određenoj zajednici, bez obzira na to koliko je društvo napredno ili razvijeno? Svedoci smo da i danas postoje ti problemi.
U osnovi su različite stvari u zavisnosti od toga o kojoj vrsti nejednakosti razgovaramo – ekonomske nejednakosti, „Black Lives Matter“ trenutno u SAD, ali kada pričamo o nejednakostima između žena i muškaraca, pitanju rodne ravnopravnosti, mislim da ne smemo da zaboravimo da radimo sa velikim teretom istorije kada pokušavamo da promenimo tradicionalne rodne uloge. I to nikako ne može da se desi preko noći. Ako imamo mušku dominaciju u društvu na mnogo frontova koja se nije dovodila u pitanje 2000 godina, bilo bi naivno misliti da je to nešto što može da se promeni kroz nekoliko brzih mera. Umesto toga, smatram da treba misliti na sva druga prilagođavanja u društvu, može biti reči o generacijama, i da treba imati strpljenja, iako to može biti teško, čak i sa onima koji u ovom slučaju imaju nešto da izgube, da izgube svoje privilegije. Mogu da razumem da mnogi muškarci, čak iako to ne kažu, na emotivnom planu imaju problem da prihvate promenu rodnih uloga. Zbog toga mislim da se stvari menjaju možda sporije od onoga što bismo hteli. Promeniti strukturu je jedno, ali promeniti ono u nama što kaže: „Šta mogu da očekujem ako se ponašam na muški način?“ – za tu vrstu promene je potrebno više vremena. O tome pokušavam da govorim u svojoj knjizi, žena koja nešto dobija može biti zapravo žena koja je odabrala da izgubi sebe, jer na taj način ne mora da načini neke od velikih izbora. Tu mislim da i muškarci i žene moraju mnogo da rade na sebi.
Uvek treba da krenemo od sebe kada želimo uspostaviti neku promenu u društvu. Sledeće pitanje tiče se prvenstveno junakinje romana „Pronaći sebe“, Ane, ali ga nadovezujemo i na žene i muškarce uopšte. Ana pokušava sebe pronaći u jednoj od tri uloge – majke, negovateljice i supruge. Koliko je teško, ili koliko je uopšte moguće ženi, ali i muškarcu 21. veka, da istinski pronađe sebe i kako se uopšte pronaći?
Veoma dobro pitanje i želela bih da se vratim na prethodni odgovor. Zavisi od toga šta mi sami dozvoljavamo sebi da pripišemo tim ulogama. Ako imate ambiciju da ispunite svaki detalj tradicionalnog opisa ovih uloga, ili to kako ove uloge izgledaju na Instagramu ili u holivudskom filmu, mislim da bi to mnogima bilo teško. Ali ako kažete da ćete sami definisati kako će ovaj odnos da izgleda, zajedno sa drugom stranom, npr. zajedno sa svojom decom mogu da pronađem način da budem mama tako da to obuhvata i moju ličnost i njihovu potrebu za roditeljem. Ili, da uđem u diskusiju sa partnerom koja je neophodna da bih pronašla sopstveni prostor izvan tradicionalnih uloga. To zahteva da mi sami preuzmemo odgovornost. Ne možemo sedeti i čekati da deca kažu: Ali mama, zar ne bi htela malo i da pišeš, osim toga što se brineš o nama? Moramo se sami usuditi da načinimo taj korak.
Šta mislite, Agnes, šta je bitnije za jednog pisca, da li je njegovo životno iskustvo ključno za njegove spisateljske sposobnosti i ostvarivanje književnih dela ili je možda ta književna praksa pisanja bitnija od životnog iskustva?
Kakvo teško pitanje! Mislim da se ne može pisati bez životnog iskustva neke vrste. Ono može biti veoma različito. Mislim da je za pisanje zanimljive književnosti najvažnije nešto treće, pored dve stvari koje ste pomenuli, a to je biti zainteresovan za druge, ne biti zainteresovan samo za sebe i sopstvena iskustva, već pokušati zainteresovati se za druge ljude i svet oko nas. U suprotnom, možete isto tako da pišete i dnevnik. Morate biti zainteresovani za čitaoca, za ljude o kojima je reč. Ako sve vreme pišete o sebi, a znam da je to sad moderno…mislim da treba slušati druge i njihova iskustva, slušati na primer starije ljude. Tu je, naravno, i veština. Morate se usavršavati. Ali to učite u školi, učite kako da pišete.
Koliko su Vaše knjige danas zasnovane na Vašem ličnom iskustvu?
Ne, moje knjige uopšte nisu autobiografske, posmatrala sam ljude u svom okruženju, uzela sam u obzir književnost, društvo oko sebe, ali moje knjige nisu zasnovane na sopstvenom iskustvu, ako se izuzme to da imam decu, razvedena sam, ali vrlo sam različita od Ane. Mislim da ne bih mogla da napišem knjigu da sam Ana, a mislim da ona neće ni napisati knjigu.
Prilikom pisanja Vašeg dela, šta prvo stvarate – svet ili priču?
Zavisi, ali najčešće je to osoba. Ljudska sudbina, određena osoba sa određenim glasom.
Da li biste sebe okarakterisali kao pouzdanog ili nepouzdanog pripovedača?
Pokušavam da pišem realistično koliko je to moguće, kada opisujem emotivni život likova, u tom smislu da se ne dešavaju uvek veoma dramatične stvari od kojih se oni razvijaju i uče nove stvari. Ali naravno da želim da začinim to zbog književnosti. Pokušavam da budem pouzdana kada su u pitanju ljudske sudbine.
Kako se osećate kada završite sa pisanjem knjige, možete li nam malo približiti taj trenutak?
Lepo je, onda može da se počne sa sledećom.
Da li ste nekad pronašli Vašu knjigu u antikvarnici?
Nisam.
Da li ste Vi za ili protiv nagrada za književnost, kakav je Vaš stav po tom pitanju?
Želela bih da dodeljujem književne nagrade mrtvim piscima, mislim da postoje mnoge knjige koje zaslužuju nagradu, ali ne mislim da pisci treba da pišu da bi dobili nagradu. Nagrade bi mogle da se dodeljuju kasnije i to da se dodeljuju knjizi, mislim da bi to bilo dobro, ali nagrađivati pisce, mislim da to može da dovede do toga da oni počnu da se prilagođavaju tako da pišu kao pobednici.
S tim u vezi, da li možemo uvek verovati Nobelovoj nagradi, na primer?
Zavisi od toga koliko verujemo u to da je procena objektivna i apsolutna, ja smatram da nije.
Šta mislite da li svet postaje gore ili bolje mesto za život?
Postoji izraz na švedskom – ono što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji (bukvalan prevod: to što dobijete na ljuljašci, izgubićete na vrtešci). Mislim da postaje bolji u nekim aspektima i gori u nekim drugim. Mislim i da može da postane mnogo gori za određene ljude jer je postao bolji za druge. Primer: ako pomislimo na to koliko turizam mora da se smanji zbog zaštite životne sredine, šta će desiti sa svim onim ljudima koji rade i izdržavaju se od turizma u zemljama u kojima je već prisutno siromaštvo? Mislim da je teško znati kako će se promene završiti.
Kakvu biste poruku poslali mladim piscima?
Slušajte sve starije ljude oko sebe, bez obzira na to da li su pisci ili ne, i pišite samo ako stvarno osećate da imate nešto važno da kažete, ne zato da biste postali pisci. Biti pisac ponekad može biti vrlo dosadan posao, ali zanimljivo je kad stvarno osećate da imate nešto važno da kažete.
Razgovarala Birsena Džanković
Prevod Svetlana Tot
