Starac je počeo da zaboravlja. Zaboravio je prvo svoje ime. Kada ga upitaše kako se zove, on je rekao: „Novi ljudi zahtevaće nova imena. Počnite od mene. Prvo mene imenujte.“
Začudili su se kako je zaboravio koja mu je slava, da li ima sina. Neverovatno da je zaboravljanje tako naglo počelo.
„U ratu ti je poginuo sin.“
„Jeste.“
„U čijoj je vojsci služio?“
„Ne znam. Ne mogu da se setim. Ne znam kako su se zvale vojske. Zaboravio sam njihova imena.“
„Ali u pitanju je tvoj sin. Zar je tebi svejedno ko ga je ubio i zašto?“
„Ako mi je sin već poginuo, zar nije svejedno u čijoj je bio vojsci. Kada je narod ispevao pesme o njemu, počele su da ga svojataju razne vojske. Zaboravio sam u kojoj je vojsci bio. Zaboravio sam u kojem ratu. Ostaju pesme. Ne hrane me priče o herojima. Ne što ih ne volim, nego što ih ne čujem. Pogibija koja se opeva u pesmama, bila je u svim ratovima.“
