PREPUSTIO SAM SE NEBRIZI…
Prepustio sam se nebrizi –
uveren sam
da su sazvežđa tu:
Neću valjda gledati svojim bahatim očima,
nego sazvežđinim –
tu se amulet krije.
Uveren sam –
da zvezde nikada nisu rekle za mene
umro je
jer se jutros probudio nije.
MAJSTORI
Volim radnike, deru se i psuju,
volim da se nešto u blizini mojoj gradi,
moja su gradilišta zadremale kose senke,
Ona me traži tamo.
Pokvareno je i pomamno gledam –
vidi šta si sagradila,
što tu nemo stojiš,
uključi se u igru lažnih majstora.
Dušo, gradi sa mnom ukoso.
RUŽIČASTI PLAMENOVI
Ne bacaj ružičaste plamenove na nepomične ljude,
misliš li da su to preživeli?
Preživele i iznurene na obali dokrajčiće žene i deca.
Tvoj posao nije da nakostrešuješ već doslovno mrtve.
Sažeći neće od spasonosnih vatri tvojih
odrazi što lišavaju te bljeskova.
Ti sama pališ svoj zavičaj.
Ogledalo to – vapi da mu staneš na put
izglodana i nenaoružana više ičim što bi vam potvrdilo takozvanu lepotu.
Svako ogledalo čezne da je isključivo lepo bez drugog.
NEVIĐENO NEŽNO…
(Njoj ponovo, dok se sljubljujemo)
Vekovima ovde niko nije bio.
Odvojila sam se od posetilaca
kao vuna u džemper utkana,
posve udaljena od razboja.
Vatre gore čežnjivo i blago
za sve one moje nekadašnje vatre
velike.
Nema više vodiča da kroz mene
opiše šta je onda i nekada bilo.
Samo bih znala ja,
kada bih govorila,
da pojasnim čoveku što je ovde i sada
tiho i mirno.
Nekada sam bila poput
mitskih žena,
na svakom raskršću
po jedno dete, po jednog čoveka,
zavodila i gutala i otkrivala.
Zatim su me umrtvili bozi,
ili su me sopstvene akcije
umorile,
a turiste što kroz telo mi prolaze
nikada i ne zanimaše moje slasne tragedije.
Samo par fotografija –
dokaz da su bili u zamku žene koja je ubijala,
nalivala se krvlju i tkivima,
volela snažno kao kakva nezaustavljiva furija
i navodno za sve to bogovima platila.
Ništa nisam platila, zaista.
Ta pravda koju zamišljate, ne postoji.
Moji su Bolovi tako nežni, i spokojni.
(Kostiju mi netaknutih,
možda platiće za mene,
neko drugi.)
KROKI
A umela je zvezde praviti u vazduhu,
origami od papira i kintsugi od
razbijenog posuđa.
Želuce vraćati na mesto
i stomake otečene zavijati.
Takvu umetnicu sada psihoterapeuti uče kako se pravilno diše.
PARČENCE
Donesi, donesi mi
sreću u proleću
ogledanu,
plodove opsenarske,
ali
iskrene,
spasi me ovoga:
udecembarskih razbijanja i kotrljanja.
Lepe su predstave. Ali pomisli da je ovo što mi se dešava:
stvarno.
Skloni me sa scene valovite.
Ukini mi aplauze.
Ne daj da se razbijem i da otečem lepljivo –
prednjači ti u davanju –
daj mi da spavam i da je unutar mene
parče galeba,
a ne sunce žuto
što javlja se
samo da probudi krhke ljuske.
I od jezika da napravi vrhunske,
ali vrhunske žrtve.
KROKI 2
Avetinja koja govori da sve čini iz ljubavi,
a vređa, i rukama mlatara, komešanja kao veverica
stvara,
seje mržnju u mome trbuhu
i zariva kljunove sudbinske u moje srce dotrajalo,
uzima zeca za uši i pita:
Zeko, zeko, koliko ima sati?
SMRTNA PRESUDA
Prvi dani jeseni, a rodilo se sve ono što nas nikada nije
ometalo u stvaranju.
Iz tvoje kože napukle, lete zrele kruške.
U našem domu nikada nije bilo mira.
Na zimu će ti umreti otac.
Poslaćemo mnoštvo praznih kočija,
a ti i ja, ješćemo vrele, proletnje višnje.
Od gladi ne mogu usniti.
Zima bez ogreva u tvojim zenicama,
praznine bez koštica.
Tvoju je dušu ispljunuo neko da se ponovo rodi negde
jer iz tvojih dlanova ne vidim da i dalje postojiš u meni,
a budućnost varljiva rasula je puteve sa oznakama koje
razumeju samo nepismeni.
Toliko pevasmo o cveću, a nikada nismo mirisali.
Na proleće će iz zemlje iznići samo oni koji ne znaju da
potpišu smrtnu presudu.
Ti i ja, ovako obučeni,
ovako jezički potkovani,
davno smo je potpisali.
SLOBODA
Iz manjeg Kaveza izašao sam
u veći Kavez i pitanje je trenutka
kada ću se suočiti sa svojim Granicama
ponovo.
Moram biti strpljiv i moram mnogo učiti
da bih shvatio smisao dobrote. Inače!
Odmah bih ja zaklao ovcu.
Razbio bih staklo pticom iz tvoga želuca,
bacio bih te krokodilima što zgutaše Mesec:
Tuđa nam osećanja ne pripadaju.
Pustio bih te niz stepenice vezanih kandži.
Vrata su se odškrinula.
Pozivam slikare i svedoke da
dođu
i nacrtaju oivičene misli ptice o letenju.
USMERENA SAM ALI SE DEŠAVA…
Usmerena sam ali dešava se da zalutam i zaboravim na našu kuću.
Vrlo je važno da me ima u kući sa tobom jer kuća bez nas dve ne postoji.
Dešava se da zaboravim i počnem putem s vukovima priče deliti.
Sažalim se, gladni su i nesretni,
dajem im kolače spravljene za tebe,
džem i jabuke,
a vidim besne na mene,
tužna sam i očajna jer pomišljam da dajem malo, jako malo, da moji darovi samo uvećavaju i podsećaju ih na njihovu veliku, veliku nesreću.
.
Ja starim tu sa njima.
Reže na mene, neće ni moje telo ako nije celo,
sva sam od neke unutrašnje krvi poplavljena da osećam da ću se udaviti.
.
Ne želim ostariti sa njima.
.
Sve bih tim zverima dala da hoće da se izmene.
Ali neće, i smeju mi se, i plaše me,
i navode da sebi život oduzmem,
neobjašnjivo je kako im za tren poverujem, ja, ja koja sam životom ganuta –
.
Onda shvatim da sam jača od njih, kažem: Vidi, čega se ti plašiš! U rukama držim masku ružnoga lica koju lomim i okrećem naopako.
.
Iza je bela praznina.
.
Nisam ovom šumom pošla da budem hrana vukovima.
