O vremenu

Da bih odgovorio na razna životna pitanja koja se sama postavljaju preda mnom, koja mi drugi ljudi postavljaju, a naposletku i na pitanja koja sam sebi postavljam, otkako znam za sebe — kao pesnik uvek se okrećem poeziji u traganju za odgovorom. A poezija na temu vremena i njegovog proticanja donosi misao:

„Mnogo zahvaljujem onima koje ne volim.

Od susreta do pisma

protiče ne večnost,

već prosto nekoliko dana ili nedelja.“

Stihovi Vislave Šimborske  kazuju nam da čovekovo srce i čovekova glava imaju potpuno drugačiji pojam vremena.

U potrebi da se brzina življenja smanji, savremeni autor Zlatko Stevanović — bar prema mom sećanju — kaže da je jednom namerno stavio gips na nogu samo da bi bio prinuđen da sedi u mestu i pažljivije posmatra svet oko sebe.

Istina je da mnogi ljudi imaju utisak da se vreme ubrzalo i da je današnja sekunda kraća nego nekada (neki se čak usuđuju i da to naučno tvrde). Ipak, tu se možemo osvrnuti i na religijske metode usporavanja vremena i smirenja. Monasi predlažu da se hrana sporo žvaće, da se hod uspori, da se svaki „pundravac“ u nama stiša. Tada bi verovatno nestao i utisak sveopšteg ubrzanja ritma življenja.

Sa druge strane, ja, koji živim prilično boemski moram da priznam da to ubrzanje ne osećam – iako često kasnim. Vreme mi zapravo veoma malo znači – iako sam često nestrpljiv. Ponekad uspevam da ceo dan prespavam, samo požurim da ustanem bar do devet uveče kako bih stigao da popijem kafu pre nego što u kafiću operu aparat.