Кosovska 41

Marija bi dolazila obično s večeri i govorila: „Sve je lepo i Vi ste tako lepi, ali u Rimu nije ovakav mrak.“ U rukama bi nosila kesu punu mandarina, na njih je i mirisala. Na glavi uvek interesantna beretka, na telu bunda i kosa kao u Zlatokose, sa godinama koje su se raznizale, oči zelene, retko kad uplakane. Marija ne zna gde je njen stan i kada dođe u pekaru ne zna kako se zove to što voli da jede. A volela je da jede pite sa jabukama. Po deset bi puta umela da pita radnice: „A kako se zove ovo što ja jedem?“ Onda bi je napali neki strahovi i molila je da je odvedemo u stan. Marija ne zna na kom spratu živi, a projektovala je mnoge zgrade u Beogradu. Кada dođemo do vrata, ona shvata da ključ u njih ne staje. „Ovo jeste moj otirač, ali nisu moja vrata“ umela je da ponovi, a na izlasku iz lifta bi uzdahnula pa pitala: „Mora da ste se umorili, čim tako dišete glasno?“ U stanu samo ona, nekad i sad, kao jugoslovenska glumica i ćerka i danas kao zaboravljen svet. Oko nje fotografije dva vremena. „Sve je lepo“ viče Marija, ali galeb svilu tka: „Upalite sva svetla, ovo je soba moje ćerke u koju ne dolazi.“ Sve je lepo u jednoj slici. Marijin miris i posle smrti ostao je u pekari!