Leptir

Došlo je vreme prekrajanja istorije, prebacivanja krivice i bežanja od odgovornosti… Danas se čojstvo i junaštvo poistovećuju sa glupošću i nezrelošću. Danas je normalno da ljudi do svoje četrdesete godine žive sa roditeljima, ušuškani u konforu porodičnog doma a u isto vreme prestravljeni od neizvesnosti spoljašnjeg sveta. Ratovi se vode najviše u nama samima kao i na instaliranim video- igricama u koje se momci od dvadesetak godina udubljuju, radi zadovoljenja osećaja moći i zabave.

Nekada davno momke su krasile drugačije vrednosti. Mogli su biti spremni za porodični život, da pomažu roditeljima, komšijama, prijateljima, da preduzmu odgovornost za svoje ponašanje. Takav je bio i Nikola. Temperamentan, pun životne snage, on nije hodao, on je ratoborno trčao kroz život. Voleo je pomagati, ali nije bio poslušan.

Nikolin otac je životom branio krov kuće koji je bio od presovane paprati. Strah od gladi i siromaštva ukorenila je tu misao, da je bolje da krov bude takav, dok se ne steknu mnogo bolji uslovi za krov od crepa. Nikola je morao srušiti postojaći krov, jer je crep jedino što treba da stoji na vrhu porodične kuće. Dok je Nikola u prašini razbacivao paprat, otac ga nije prepoznao, pa je vikao iz svog glasa: ,,Lopovi, lopovi, ljudi pomagajte!“  Zamalo ,,lopova“ nije ubio, a kada je vidio da je to Nikola, prekrstio se i odmahnuo rukom. Znao je da se sa tim dečakom ne vredi ubeđivati, jer sve što zacrta to mora i da ostvari. Kada bi ga bes popustio otac je sa osmehom pričao o Nikolinim nestašlucima. Taj dečak je istinski veselio njegovu dušu. Sve dok jednog dana,  jedna tragična vest ne odnese očev osmeh zauvek. U pratnji žandarma Nikola je došao kući da se pozdravi sa porodicom i da sa ostalim mobilisanim mladićima iz zlatiborskog okruga se uputi na Sremski front.

Otac koji je prešao albansku golgotu, koji je na svojoj koži istrpeo sve bičeve srpske istorije i koju je nosio u svojoj glavi, znao je da mu se sin neće vratiti. Ne može se vratiti kada ne zna koristiti oružje, ne može se vratiti zlatiborski momak iz sremske ravnice, ne može se vratiti duša takvog temperamenta i hrabrosti. Ponosit, autoritativan otac koji nikada nije zaplakao čak ni nad svojom gorkom sudbinom, plakao je kao malo dete, molio žandarme da ga poštede i klečao pred njima kao pred ikonom od koje traži spas. Jecali su otac, majka, brat i sestre i čitavo kuća se pretvori u jecaj. Obgrlili su Nikolu svi zajedno pokušavajući da zapamti njegov miris, nabore njegove uniforme pod prstima i njegove reči: ,,Budite sveće na ovom mom putu. Ili mi osvetlite put ili gorite za moju dušu.“ Onda im se osmehnuo, ugravirao njihova lica duboko u  svoje sećanje i mahao im sve dok nije ušao u šumu. Slika ucveljene porodice postala je sve manja ali jasnija, takva da je mogla stati u Nikolino srce.

Slika nedovoljne obuke na frontu, slika smrti mladića otvorenih očiju, praskovi pušaka i bombi, mirisa krvi i strašna, depresivna ravnica poput ravne linije smrti postala je ogromna i nedovoljno jasna. Pokušavao je Nikola da nametne svoju volju i čim bi pomislio da drži konce u svojim rukama, gubio je prijatelje na frontu i smrt bi ga zapljusnula svojim strašnim talasom. Brzo je uvideo da front nije imao nikakav značaj, jer su se neprijatelji povlačili bili naši tu ili ne. Kao da je neko to lepo smislio da da deci oružije koje ne znaju da koriste da bi branili nešto što nema potrebe braniti.

Razočaran, zaspa Nikola u strašnom filmu strave na Sremskom frontu, u selu Kojgoni. U snu je prelazio preko crne reke iz koje su odzvanjali pucnji i krici. Iz njene dubine jecale su majke i sestre ubijenih mladića, dok su se suze očeva i braće mešale sa rečnim muljem. Kad je prešao na drugu stranu utihnuše neprijatne zvukovi i začu se pesma najmilozvučnijih glasova. Stajao je Nikola u redu sa najraskošnijim pticama, sa paunovima najživopisnijih boja koje nikada do tada nije video. Ptice najljepšeg perja milozvučno su pevale a on je slušao njihovo pevanje i zapevao je i on sam sa njima.

Iz divnog sna, probudi ga vest da će se danas birati najhrabriji vojnik koji će u službi svoje domovine predati pismo našem štabu, a prevedeno na jezik običnog čoveka: traži se kurir koji će predati vest a nakon toga će ga ubiti neprijatelji, dok se bude vraćao u svoju jedinicu. Taj međuprostor nije bio branjen, bio je prazan i  ravan, bez zaklona. Vojnici koji su bili religiozni molili su Boga da ih poštedi, oni koji to nisu bili nadali su se da im sreća pruži ruke, a molitvu i nadanja prekinu podignuta Nikolina ruka. Na iznenađenje svih prisutnih, ovaj dobrovoljac im je spasio život. Ipak, vojnici su mu govorili: ,,Nikola da li si svestan šta si uradio? Da li znaš da kad zađeš u štab da te nema više? Znaš li da ćeš ostaviti porodicu neutešnu?”

Nije se trudio da im objašnjava svoj san jer je sam znao kakva mu je sudbina. Svi oni su oni bili u crnoj reci čekajući samo čas da se udave dok ih grizu ribe izdaje, manipulacije, nemoći i tuge. A on je zavirio sa one druge strane gde sve ima nekakav dublji i lepši smisao. ,,Samo vas molim drugovi da ovaj posljednji dan sa vama provedem kao leptir u radosti i veselju. Sa pesmom smo se rodili, neka sa pesmom i odemo zauvek.“ Pevao je Nikola svojim milozvučnim tenorom čitav dan i celu noć. Vojnici su kroz suze pratili Nikolino pojanje i zadrtali bi pri stihu pesme: ,,Za nas nije ništa novo umreti, ni sam život nije nova stvar.“

Uzeo je pismo i sa osmehom na licu uputio se prema štabu. Mahao je  drugovima i uzvikivao: ,,Doviđenja drugovi, doviđenja!“ Glas mu se gubio  sa hladnim vetrom ravnice, a njegov lik posta sve manji i polako je nestajao…

Mi pisci imamo taj dar i prokletstvo da uvek sumnjamo u nešto što se plasira, pomno slušamo priče koje se prenose sa kolena na koleno i rečima ih oživljavamo. Mi jasno vidimo nikad prežaljenog brata našeg dede koji sa osmehom prelazi preko crne reke, jasno čujemo pesme koje peva i mašemo mu dok odlazi u smrt. Divimo se čoveku koji je peške došao iz ravnice u zlatiborsko selo Sirogojno, da prenese roditeljima priču o njihovom sinu Nikoli. Jasno vidimo našeg pradedu i našu prabaku, kako žuljevitim rukama grle sliku i spomenicu svoga sina i tugujemo sa njima. Ako se pitate kako to možemo videti i čuti, mi rečima možemo objasniti šta vidimo i osećamo ali ne znamo kako to činimo. Zaista, ne znamo kako…