Fragmenti o vremenu

Postoji gotovo sujeverni odnos pojedinih ljudi prema različitim vrstama poklapanja vremena, bilo da je reč o poklapanju kazaljki na satu ili nekakvoj drugoj, ponekad i sasvim ličnoj simbolici u vezi sa tim. Dešavalo mi se da u mnogim danima, u času kada bih pogledao ekran telefona, vidim upravo to vreme i budući da ne predstavlja nikakvu zaokruženu celinu, ništa što bi bilo zajedničko sa doživljajem vremena drugih ljudi, počeo sam da pomišljam kako je to upravo moje vreme, bolje kazano – moj čas, koji je dakako kraći od minuta. Naši su časovi svake vrste najčešće takvi, po višem zakonu logike, osuđeni na brzo proticanje. Čime se konkretno taj izabrani trenutak izdvojio od ostalih, ne bih mogao znati. Znam da sam o te četiri brojke često umeo munjevito da mislim kao o nekakvom znaku koji mi nešto poručuje. U zavisnosti od raspoloženja (ili ko zna čega), počeo bih da ređam moguće poruke. Biće da je to ipak nešto što se jednoga dana, baš u to vreme mora odgonetnuti. (Razume se da sada ne mogu reći o kom je času i minutu reč. Između tog najličnijeg vremena i drugih ljudi stoji određeni strah, a priroda tog straha ni meni samom nije jasna da bih ma šta i o njemu mogao kazati).

Sada je, eto, 00:09 (u gornjem desnom uglu ekrana, na laptopu koji upija ova slova, dok od njih sklapam reči). Misao o ovoj rečenici došla je minut pre, ali mi se 00:08 nije dopao kao ovaj, sledeći, minut, a srećna je okolnost da me je devetka stigla baš kod ovog „eto“ izdvojenog zapetama. Vreme ponekad radi za nas. Možda i predah, pa makar i u vidu gramatičkog zastanka doprinosi toj okolnosti.

Istina, nemamo mnogo vremena i svet u kome živimo ili epoha (za koju se kaže i vreme) ne dozvoljavaju čak ni najmanje zadržavanje na jednoj misli i na jednome trenutku.

***

Jedan moj stari prijatelj, pozivajući se na Hajdegera, Ajnštajna, i koga sve ne, stvorio je neobičan dojam o vremenu. On, naime, kaže da smo u stalnoj sadašnjosti i da je najveća glupost pomisliti kako vreme protiče. Veli: Mi protičemo kroz vreme i u istom smo onom vremenu u kome su Sokrat, Aleksandar Makedonski, Kleopatra, Niče, Dostojevski (da navedem tek neke iz često spominjane družine tokom njegovih pokušaja da me u ovu hipotezu ubedi).

Isti taj prijatelj ume žestoko da me prekori kada, po svome običaju, zakasnim koji minut.

DEFINICIJA PRAVA. Na Pravnom fakultetu gde sam, može-biti, gubio vreme, prvi put sam čuo za misao Svetog Avgustina koja se tiče vremena. Pravnici, naime, u želji da definišu svoju disciplinu, a ujedno i da pokažu kao se ona ne da do kraja definisati, posežu za ovim iskazom: Kada me pitate šta je vreme, ja znam. Ako me pitate da objasnim, ne znam. Iako me je privukla fina ironija ovoga poređenja, iako mi se misao dopala, istoga časa kada sam je od profesora čuo u meni se javila nekakva odbojnost prema njoj, a nije prestajala ni kasnije kada sam je čitao u udžbeniku Uvoda u pravo. Učinilo mi se kao da je Sveti Avgustin nekakav prestupnik od koga su sudije iskamčile priznanje nemoći. Može biti da u granicama saznanja pravnici nalaze prostor za sopstveno likovanje. Pravo je isuviše od ovoga sveta da bi mu se mogla pridavati duhovna dimanzija ovoga tipa. Nije, zapravo, problem u misli, već u kontekstu. I sama misao zahteva širi kontekst. Gde je to Sveti Avgustun napisao? Kojim povodom? Ovako izdvojena, misao možda nešto i kazuje, ali malo znači u poređenju sa naslućenom celinom iz koje je nesrećno istrgnuta. U tome leži problem citata koji kao pojava sve više postaju obeležje vremena u kome živimo. Nalazimo ih na svakom koraku, istrgnute, pogrešno navedene, greškom pripisane i nekome drugom: oni prikrivaju današnju duhovnu ispraznost, ali se njihova zloupotreba time ne iscrpljuje.

TERANJE VREMENA. U Ibarskom Kolašinu, kraju u kome sam rođen, vremenom nazivaju i različite vremenske nepogode, za koje se, koliko mi je poznato, u drugim krajevima češće kaže: nevreme. Imao sam prilike da slušam kako je neko, nekada davno, stradao od vremena, a to je značilo da je nastradao od udara groma. Paganski odnos prema prirodi, bio je u mome detinjstvu doživljaj sveta na koji sam najpre bio upućen. Gledao sam starice koje bi pre ili u vreme kakve nepogode izlazile i pokušavale da je spreče, preduprede ili da je primole da stane. Među mnogim, inače živopisnim, ritualima ove vrste, u sećanje mi se urezao onaj kad kakva starica stane pred kućom i doziva, gotovo moli: O, Mijate davljeniče, ne ovamo! Okolo, naokolo, ne ovamo, Mijate. Ovamo veliko čudo: đevojka od sedam godina dijete rodila, pelenama sve polje prekrila! Ne ovamo, Mijate! Mijat je, kako su mi tada, radoznalom, kazali, neki silan čovek iz susednog sela koji je na konju ušao u nabujali Ibar, konj isplivao, a on se utopio. Iz ovoga se može videti kako se u planinskim krajevima verovalo da duša utopljenika živi u gradonosnim oblacima, u vihoru i olujama. Nesmirena, ona se vraća u tom vidu, a budući da za nju znaju, odvraćaju je većim čudom od nje same: devojčicom koja sa sedam godina rađa. Uverljivosti radi, tu i inače zemlju čuda, ona je, kako kažu, prekrila pelenama, što može biti i kakava zaštita: jednim se čudom drugo čudo sprečava.

SLOBODNO VREME. Ljudi dokolicu nazivaju slobodnim vremenom. Svi se mi manje-više slažemo oko značenja ove fraza, kao i svake fraze uostalom. Ima nečega nepravednog u tome, nečega što me je oduvek nagonilo da se onespokojim kada je čujem i da se nešto u meni pobuni protiv te fraze. Moguće je da to dolazi otuda što nikada do kraja nisam osetio slobodu, koja, verovatno, stoji neprepoznata tu pred mojim očima. Kako god, pre sam sklon da mislim o protraćenom vremenu, o vremenu za koje smo se izborili ili ma kako drugačije formulisanom, nego o slobodnom vremenu. Opasno je dovoditi u vezu Vreme i Slobodu. Ako je, kako već kažu, slobodno vreme za nas, da li smo mi slobodni za vreme?

***

Rešavajući problem vremena, mi ga najčešće gubimo. Međutim, ne možemo se otrgnuti činjenici da o njemu mislimo. Odgovori na pitanje vremena ispisani su na stranicama mnogih knjiga, ali ipak stoji pitanje: da li je i u kojoj meri taj fenomen prihvatljiv nama u času dok te knjige iščitavamo? Vreme je nestalno, kao i naša misao o njemu.

Dugo vremena tražio sam knjigu Vreme (Zeit)  nemačkog filozofa Ridigera Zahranskog. Pre izvesnog vremena, pronašao sam je u knjižari kao staro izdanje na popustu. Još uvek nisam našao vremena da je pročitam.

Na kraju: može li se izdvojiti vreme?

Sve više mislim da je vreme u svemu ostalom, kao što je i sve ostalo u vremenu.