Vratiti se u svoje ime

Gaza

Imao sam pluća,
koja su sezala od reke do mora,
a nisam imao reči.

Imao sam srebrnu pušku,
a ne olovne metke.

Bio sam tamnoput,
a imao sam belu kožu.

Imao sam 500 godina,
a nisam imao vremena.

Imao sam nateklo srce,
zavio sam ga gazom.

Stegao sam je, da je prošla
preko srca i da je šiknula tinta.

Pisao sam njome.

Glavni putevi

Nije lepo
jesenjeg dana
kasno popodne
vraćati se glavnim putevima.

Pusti su i dugi,
razotkrivaju i zamaraju.

Treba poći među tihim kućama,
u zaklonu prvog sumraka
uputiti se u lavirinte sivih
i tihih zgrada

među kojima još uvek
odjekuju
davni šum šarenog lišća
i povici dece

koje više nema
i na njihovom mestu
žive odrasli
ljudi.

A odrasli ne znaju
da na njihovom mestu
žive nova deca,
da davno jesenje lišće
pokriva novo šareno lišće

i da ideš ti,
koji odvojiš
plavetnilo od sivila

s one strane svih gradova.

Zato možeš biti prisutan
istovremeno
u ovom i svim drugim gradovima,
kada u hodu
sporednim ulicama,
kao lopov u noći,
srećeš retke ljude
umornih lica,
decu, punu nade.

Između jednih i drugih
nema razlike.

Sneg

Kako bi lepo bilo
umreti
i sačekati,
da te pokrije sneg.

I iz beline
otići u belu
avliju,
istopiti se
pre nego što se pretopi
sneg
u istinu.

Vir

Iza tvog imena
je vir.

Ako skočiš sa svog imena,
pasti ćeš u njega.

Ako dotakneš tlo,
stići ćeš na kraj vasione.

I na početak.
Jer početka ni kraja nema.

Onda
moraćeš da se vratiš
u svoje ime.

Da služiš.

Na dnu

Narandžasta svetlost
prodire do dna
kade,
gde si se brčkao
sve svoje dane.

Znam, umoran si sada.

Spusti se,
siđi dole,
u dubinu
kratkog života,

ne opiri se,
postao si ljudska
vodozemka.

Ogrebi dno,
legni
i kroz vodu gledaj
narandžasti sjaj,
koji silazi ka tebi.

Da te dotaknu
žele,

krhke, nežne
ručice svetlosti,

milo im se smešiš.

Sa slovenačkog: autor