Kradući od vremena „vreme“ za priču o vremenu

Vreme je u toku mernosti jednog dana, godine, decenije – multidimenzionalno, višeslojno i u sebi nosi više naših svetova, pored objektivnog i spoljašnjeg vremena, pa i pisanje o vremenu zahteva izstajanje iz pojedinih svetova i formi vremena, koje nas obuzimaju i bez našeg htenja i volje. Potreban je skok u nešto slobodniji i misaoniji svet vremena kako bi promislili o njegovom značenju, smislu i bar malo se približili boljem razumevanju. Budući da mi nedostaje dovoljno dokolice (ono što su stari Grci nazivali sholé (σχολή)) i slobodna svakodnevnica od pritiska bučnosti vremena, to ću u ovom eseju onoliko koliko dozvoljava sloboda vremena pokušati da iznesem svoj utisak i pojedine koncepte, pri čemu imam žal što ovakvoj temi, u sadašnjim okolnostima, ne mogu da se više posvetim u periodu od sedam dana.

Možda će ovo biti esej manjih različitih kolaža o vremenu, ali svakako neću moći da u njemu razmotrim sve što bih mogla da obuhvatim da sam oslobođena egzistencijalnog vremena (u smislu ashole).

Da bih najpre ukazala da postoji više formi vremena, pravaca i njegovih doživljaja, najpre bih da ukažem na razliku između njegove pojavnosti (kako nam se čini, kako se iskazuje) i njegove druge strane, koja se odgoneta vekovima, tj. suštine.  Ako pođemo od opšteg, tj. kalendarskog ili satnog vremena, vidimo ga kao nužni horizont orijentacije i delovanja u društvenom i drugom okruženju. Mi smo u ljudskom svetu određeni njime kao sferom nužnosti, koja kao satno vreme za svet biljaka i životinja nije merodavni ili uslovljavajući faktor egzistencije i opstanka na taj način. Za njih bi se moglo reći da upravlja prirodno vreme, koje je svojstveno, svakako, i ljudima, ali da ih ne dotiče ljudska mera vremena. Utoliko su oni barem oslobođeni podređivanju vremenu izvan prirodne nužnosti. Satno vreme nas određuje i često nastoji da nas pretvori u nešto slično sebi – da budemo prosto kao satni mehanizmi (koji se samo naviju i deluju prema isplaniranoj putanji i postavljenom programu), ali ipak takvo određenje ne iskazuje suštinu vremena. Isto tako ni suštinu čovekovog bića, koje nije samo mehaničko-fizičko biće i stoga se i često buntovno opire ovom satnom merenju…, njegovoj brzini, postizanju postavljenih zadataka u određeni vremenski okvir, pogotovo ako je i priroda individue manje sklona podređivanju takvoj formi nužnosti i pritisnuto njome. Duh koji vapi za slobodom, jeste često i nemiran duh…koji je u sukobu sa spoljašnjim formama vremena, jer je po sebi beskrajan, beskonačan, neodrediv, nemerljiv, neizračunljiv i na kraju krajeva, bezvremen. Zato i satno vreme možemo nazvati deficijentnim, nepravim  tj. nesuštinskim oblikom vremena sa stanovišta nas kao duhovnih bića. Upravo bi bio izazov, u savremenom dobu, moći sebi otvoriti drugačija vrata egzistencije – potpuno otpuštanje od kategorije vremena kao nužnosti. Otići u planine, bez sata i kalendara, osluškivati sebe, okolinu, posmatrati ciklus smene noći i dana, bez osvrta na njegovog ljudsko-satno i kalendarsko tumačenje. Slušati svoje telo, meriti vreme na sopstveni način, osloboditi um od moranja i trebanja i tako čistiti i svoj duh od njegove mehanizacije uslovljene vremenom, nametanja pravilnosti koje su stvar konsenzusa uslovljenog tehnologijom, proračunom, neslobodnim brojem.  Tada bismo, dozvoljavajući sebi nepristrasno posmatranje, mnogo bliže pristupili pitanju i odgovaranju šta jeste vreme, tj. njegovo štastvo, supstancija. Šta nešto jeste – taj starogrčki način postavljanja pitanja može da se dopuni i pitanjem kako vreme jeste (pitanje tehnike, iz čega izrasta i kako se odvija)- što bi bio drugi način postavljanja pitanja. A treći način postavljanja pitanja, kada mu dajemo jednu ličnosnu dimenziju glasio bi – Ko jeste vreme? Uz pitanje o prvom pokretaču vremena! Ako prihvatimo treći način postavljanja pitanja – onda možemo da pretpostavimo da možemo da govorimo i o osećanju, duši, duhu vremena, jer ličnost poseduje uvek u sebi i navedene elemente. Kada Kjerkegor govori o duhu vremena, spominje osećanje melanholije/očajanja koje vezuje za 19. vek ili kada Niče govori o predsokratskom dobu kulture u kojoj čovek stvara iz punine života i snage, a ne nedostatka ili patnje, dok u savremenom dobu naslućuje duh pasivnosti i nadolazeću pustinju u kojoj svet ostaje bez vrednosti. Takva iluminacija bezvrednosti opstanka takođe je jedan ambijent vremena. To govori da vreme, uz pomoć naše svesti i našeg učešća u njemu, može da se preobrće u različite iracionalne dimenzije i značenja (vreme verovanja, vreme istine, postistine, vreme krize, vreme obnove i procvata, vreme određenih stanja duše i osećanja). Drugačije rečeno, vreme ima u sebi duševni i duhovni element, kao i energiju koja nosi u sebi ne samo racionalni izraz brojivosti vremenskih jedinica, već i određeni tonalitet, osećajnost, štimung, atmosferu, utisak koji prebiva kao opšte stanje jednog dela čovečanstva (ili u celini), u određenom periodu. Da bi se u nekom sledećem periodu promenio.

Ali mehanicističke i matematičke teorije, vreme delegiraju kao prosti mehanizam, kao konstrukt koji postoji nezavisno od svest i odvajaju mehaniku od duše, tj. od psihologije, metafizike, religije i sličnih disciplina, pa su ovakva pitanja o duhu i duši vremena za njih stvar pesudonauke.

Hajdeger će, pak, pojam vremena koji se zasniva na satnom i kalendarskom vremenu, ali i tumačenju vremena samo kroz dimenziju sadašnjosti, nazvati vulgarnim pojmom vremena. U ontološkom smislu, bitisanje u vremenu omogućava našu egzistenciju, tj. određuje strukturu egzistencije čoveka u prožimanju tri dimenzije, od kojih je po Hajdegeru budućnost onaj horizont koji određuje upravo čovekove mogućnosti, moći-biti-projektom, ali i njegovu krajnju konačnu moćnost. Jer se čovek razlikuje od drugih bića koje samo postoje, dok on egzistira (uz svest i o smrti, svojoj konačnosti, ali i spasenju). Čovek ujedno može da prevlada svoje neposredno dato bivstvovanje i postane, prema svojim mogućnostima, više od onoga što jeste u svojoj neposrednoj prirodi zahvaljujući tome što nije vezan samo za neposrednu sadašnjost i bačenost u vreme, jer može da je osvesti i tako bolje razume suštinu vlastite egzistencije i njenu vremenitost.

Antičke koncepcije izvode vreme iz pojma sada, sadašnjosti, vreme tumače kao reku niza sada, čime se upućuje da je i pojam bivstvovanja (das Sein) upućen na modus prisutnosti (parusija), tj. sadašnjosti, pri čemu je zanemarena dimenzija budućnosti. Prošlost izgleda samo kao potiranje mnoštvo trenutaka sada, a budućnost kao neuhvatljiva vazdušasta supstanca. Istovremeno, antika se bavila i kružnim shvatanjem vremena, gde je vreme ono što se vrti, vraća (od praslovenskog „vertmen“, indoevropskog „uert“), što se poklapa i sa jednom od njihovih stavova da nema ničeg novog pod suncem (nihil novum sub solem), kao izrazom nihilizacije i negacije da nešto može biti stvoreno pored već datog. Takve koncepcije u vremenitosti vide samo nužno cikluse nastajanja i nestajanja stvari, prolaznost koja nestaje u nepovratno. Za razliku od kružnog shvatanja vremena koje se zaustavlja na momentu konačnosti i prolaznosti, hrišćanstvo, pa i mnoge druge religije nastoje da reše pitanje čovekove bačenosti u vreme, pad u konačnost, u greh, tako što kroz linearno shvatanje vremena ili druge forme vremena pružaju koncepcije o spasenju, o neuništosti ljudskog duha i besmrtnosti duše (što potvrđuje i Platon u spisu Fedon ili O duši).

***

Uporedićemo sada dve koncepcije. Hobs je definisao prirodno stanje kao stanje u kome vlada samovolja i svako radi šta ko hoće prema svojim interesima, usled straha od drugoga, u kome vidi neprijatelja (pa vlada stanje rat sviju protiv svih i anarhija), dok ne stupi na snagu društveni ugovor i čovek izađe iz pirodnog stanja, a deo svoje slobode ustupi suverenu, državi, objektivnoj instanci koja zakonima uređuje međuljudsko ophođenje i ljudski svet. Tako bismo i kalendarsko-satno vreme mogli da protumačimo kao onaj aspekt vremena koji je izraz dogovorenog/ugovorenog poretka kojim se usmerava čovek i mogli bismo ga nazvati „pravnim poretkom vremena“ (termin V.Č) da bi individua svoje trajanje prilagodila društvenom poretku vremena, kao i svoje težnje, planove, namere, čak i telesne funkcije, svest, dušu. Pravni aspekt vremena očekuje od nas neprekidno praćenje i svraćanje naše pažnje i pogleda na takvu formu vremena, u suprotnom izlazimo iz njega i tada možemo da srušimo „kulu od karata“. To rušenje može da znači i slobodu, ukoliko čovek može sebi da dozvoli potpunu nezavisnost.

U svakom slučaju, iz njega (satnog vremena) je moguće iz-stajati, istupiti u drugo polje vremena kada nismo obuzeti njegovom računajućom mernom skalom, gde otvaramo polje slobode, naše sopstvenosti i stvaralaštva. Za to je potrebno ograđivanje od spoljašnje dimenzije u kojoj se krećemo kao društvena, i prirodna bića i približavamo duhu, duši, unutrašnjosti, iracionalnom, nesvesnom. Taj drugi izraz vremena se javlja kroz različite moduse, na primer, kroz uzlet u imaginaciju, stvaralaštvo ili u stanjima obuzetosti nekom idejom, u zanosu, u promišljanju, unutrašnjem dijalogu, kao i dijalogu sa drugima. Mi tada na tren zaustavljamo vreme i ne mislimo o njemu – činimo diskontinuitet u odnosu na vremensku skalu i naš doživljaj njegovog protoka (ali na trenutke da bismo se opet vratili, često sa zaprepašćenjem da je već toliko vremena prošlo). Oslobađanje misli od misli o vremenu, možda je i korak da se osećamo slobodnima od vremena i njegove predstave koja u nama izaziva osećaj prolaznosti. Oslobađanje ujedno znači i da prestanemo da se ljutimo na vreme. I da se oslobodimo htenja od povratka prošlog vremena, onoga što je u vremenu prošlo i stoji kao nepovratno.

***

Mi nosimo u sebi i individualno, svoje, subjektivno vreme. Kant kaže da je vreme samo a priorna forma čulnosti pomoću koje opažamo sled unutrašnjih stanja, emocija, misli, doživljaja u unutrašnjosti, kao što je prostor samo čista forma pod kojom posmatramo stvari u prostoru (u 3 dimenzije – visina, širina i dubina). Takvim stavom se vreme određuje kao nešto transcendentalno, nepostojeće izvan naše svesti, tj. u pogledu Kantove transcendetalne estetike, koja je u načelu kod ovog filosofa nauka o čulnosti. Njutn govori o apsolutnoj objektivnosti vremena i da postoji po sebi i izvan nas i da bi postojalo i kad ne bi bilo fizičkog postojanja/bića koja obitavaju u vremenu. Ajnštajn će se igrati sa pojmom relativnosti vremena – vreme je različito u različitim referentnim sistemima (na mesecu vreme prolazi na jedan način, na drugi način u pećini).

Različiti prostori donose različit doživljaj vremena (ubrzaniji, mirniji, spkojniji, konstruktivniji) i time vreme ima i preko prostora (na primer čisti prostori u prirodi otvaraju jedan zdraviji segment vremena za svest, urbane i zagađene sredine nose drugi izraz vremena) različita dejstva na čoveka, jer različiti prostori nose zapravo različitu vibraciju vremena (shodno tome i nauka je ustanovila da postoje tri dimenzije prostora a četvrta dimenziju koja uz nju ide je vreme, koje se sastoji iz niza vremenskih trenutaka), koja utiče i na telo (njegove funkcionisanje), dušu i duh, pa u tom smislu možemo da govorimo o psihologiji vremena. Druga disciplina koja se može izvesti je i menadžment vremena – upravljanje vremenom kao vlastitim životnim područjem.

***

Vreme sagledano kroz dimenziju trajanja objašnjava različite načine prolaznosti različitih stvorenih bića: rastinje, neorganski svet, čovek. Svako biće ima drugačiju ukovitljenost u vremenu i svoje trajanje, a bića koji imaju svest nose i percepciju vremena. Uporedimo vreme kamena sa vremenom leptira – najveći i najmanji intenzitet i dužina trajanje nekog postojanja u vremenu. Što onda povlači zaključak – svako biće ima svoj oblik vremena, u kojem se odvija njegov proces života svojstven za njegovu vrstu i kroz različite etape, tj. cikluse. Drvo može da postoji i preko 500. godina, a kiša da traje 1 minut. I da li je neko postojanje krhko ili jako, takođe određuje dužinu njegovog vremenskog „koračanja“ u vremenu. Kamen i tiski cvet.

Anaksimandar u spisu „O prirodi“ spominje da sve stvorene stvare ishode iz jednog osnova i da se u njega vraćaju, iz nužnosti, po redu vremena. Vreme je ujedno ono što otvara život i kroz sebe propušta, čini da se nešto razvija prema onome što nosi u sebi (uz odgovarajuće uslove), a ujedno da se nakon svog celovitog razvoja potom zatvori i nestaje.

Iza vremena postoji nešto večno u odnosu na sve što vreme obuhvata, zato postoji i razlika između fizičkog vremena, vremena svesti (koja, svest, može biti usmerena i na vremensko i na večno) i vremena duha. Vreme nije isto u fizičkom i svetu duha. U drugom, ono se menja, jer je svet duha manje uslovljen doživljajem vremena, toka, prolaznosti, pa čak ga i isključuje, dotičući osećaj večnosti. On briše osećaj gubitka i brige koju donosi vreme. Heraklit je govorio da sve teče, sve se menja, da je time podložno vremenu. Taj izraz je predstavljen i u grčkoj mitologiju pomoću lika boga Hronosa koji proždire svoju decu. Time se asocira na svojstvo proždrljivosti vremena u odnosu na naše živote, kao i njegovu nemilost, nemilosrdnost. Ali pogled iza toka vremena, otvara nešto što se skriva…tu je izgleda ona tačka, koju ako čovek uhvati, izlazi iz vremena i može da posmatra stvari, život neopterećn kategorijom vremena. Sub specie aeterni. Da oseća tajnu, koja je nesaopštiva, i nedokaziva običnim dokazima. Duh može i da putuju kroz vreme (na primer i u snovima) i čak da dođe do početka stvaranja sveta, kada je nastalo i samo vreme.

***

Pojedini savremeni autori su došli do uvida da se vreme skratilo za 1.59 milisekunde, od 2022. godine. A ostaje pitanje kako naša unutrašnjost registruje ovu spoljašnju pojavu ako je i svest deo tog procesa? – Jer „mi smo unutar sata, a ne izvan njega.“ Ali ipak svest oseća da se promenila frekvencija povezanosti sa spoljašnjim vremenom. Utemeljeno unutrašnje vreme u nama tek treba da nauči da se poveže sa spoljašnjom promenom ili da sačeka da prođe… jer je naš unutrašnji doživljaj vremena uslovljen i spošljašnjim. Unutrašnje vreme opaža nastalu promenu, iako je mi nismo svesni. Ili, ako se nije promenio spoljašnji oblik vremena, onda jeste naš odnos prema sadašnjosti i toku vremenu, tj. promenio se način kako svest prima signal/talas vremena… Svest prevodi nama „neke“ signale kao ubrzano vreme. „Kada ljudi kažu da je vreme ubrzano, možda osećaju promenu u informacijskom signalu sveta“ (sa FES TV kanala).

***

Cilj ljudskog života jeste sreća, mnoga dobra (zdravlje, bogatstvo, ugled itd), ali mnogi duhovnici potvrdiće da je unutrašnji mir (nepomućenost duše), kao i blaženstvo najviša vrlina duše i dobrobit života. Savremeni svet, svet informacionih tehnologija ujedno daje mogućnost ubrzanog rada ali ubzava svest i oduzima joj mir. Takođe, zasutost nepotrebnim informacijama koje nisu suštinske za dušu, predstavljaju balast koji je prekriva i čovek se udaljava od njenih moći, osećaja, njenog čistog razumevanja koje bi bilo dejstveno da je oslobođeno od nametnutih koncepata. Usled tog otuđenja od gledanja očima duše, vreme kao da izmiče, kao da je suviše brzo da ga kontrolišemo i sa njim se uskladimo, kao da je neuhvatljivo da ga podredimo našim suštinskim intencijama koje dovode do sreće i mira. S druge strane, savremeni svet kao svet pun konflikta, sukoba, ratova – kroz duh vremena – treperi vibracijom destrukcije, opasnosti, straha, nepoverenja, pa duša informacijski prima takve slike što u svesti izazivaju nemir, nesvesnu ubrzanost da bi se izbegla neka opasnost/ugroženost/neartikulisanost. Usled nestaloženosti, duša gubi iz vida celinu, zavedena je segmentima koji su iščupani iz konteksta, pa i reči i komunikacija postaju nedovoljno razumljivi, iako su čujni. Ograđivanje od spoljašnjeg vremena i vibracija savremenog tona vremena, otvoriće naš pogled za ono što jeste duša, njen svet i večne vrednosti, za svet u kojem vreme teče na jedan prirodniji, duhovniji, etičniji i otmeniji način.