O Izudinu Ašćeriću

SIROVOST KAO POETSKA KONSTANTA:

Egzistencijalni fragmenti u poeziji Izudina Ašćerića

(Izudin Ašćerić, Sirovo perje, Novi Pazar : Građanski forum, 2023)

U zbirci Sirovo perje (Novi Pazar : Građanski forum, 2023) Izudin Ašćerić unosi snažno individualizovanu, fragmentarnu poeziju prožetu egzistencijalnim nemirom i urbanom anksioznošću. Gotovo dnevničkim pristupom lirskom iskazu, ova poezija ne teži zaokruženim celinama, već se namerno zadržava u napuklinama: u prekinutim rečenicama, emocijama bez razrešenja, mislima koje titraju između stvarnosti i sna, sećanja i naslućene praznine.

Već sam naslov zbirke Sirovo perje okidač je za paradoksalnu metaforu: nežnost koja bode, težina koja se ne priznaje, a ipak pada, poput pera u unatrašnjost ličnoga gravitacionoga polja. Poetski postupci u ovoj zbirci počivaju na sugestivnoj nedorečenosti. Stihovi su kratki, eliptični, često razdvojeni razmacima i pustinjom beline. U pesmama kakve su ,,Psi’’, ,,Plavi život’’ i ,,Iz praznine’’, rečenice se grade kao unutrašnji monolozi, isprekidani unutrašnjim dramama, ali i filozofskom distancom. Pesnik ne insistira na formalnoj složenosti, ali upravo u tom odsustvu simetrije i tradicionalne arhitektonike, dobija na autentičnosti i poetskoj snazi. Tako pesma prestaje da bude završeni proizvod, a postaje dokument svesti.

Tematski, Sirovo perje oblikuje svet u kome se pojedinac oseća izmešteno čak i u najintimnijim sferama. Ljubav je neostvarena, detinjstvo traumatično i rasuto, grad je prostor u kome mravinjak i  beton zamenjiju stabilnost. Pesnik često govori u prvom licu, ali se ,,ja’’ne pojavljuje kao celovit subjekat, već je odvojen od sebe, otuđeni posmatrač sopstvenog postojanja. U pesmi ,,Plavi život’’ kaže: ,,Žalim za uginulim mačkama koje nisam upoznao /Nisam ni sebe/…/ospičavo stremimo potrebi kojoj treba vetar, ti, ja, koji čekam’’. To ,,ja’’  se pojavljuje kasnije u pesmi ,,Rudnik’’ kao neko ko nije ugasio svoje stare godine i lica, ali čije se sećanje fragmentira kroz igru sa identitetima:,,jedno je pojelo prvog, a drugo/ rastvorilo drugog’’. Simbolika je prigušena, često bliska snu i slici. Izbor motiva (prozori, mrak, deca, trave, pas, rudnik, polje, kiša…) deluje naizgled proizvoljno, ali se kroz njih gradi mreža asocijativnih linija. Poezija pesnika Ašćerića nije u funkciji otkrovenja, već u funkciji doživljaja. Ona čitaoca ne poučava, već ga gura u isto nejasno prostranstvo u kome se i sama lirska linija kreće. U pesmi,,02:37’’, na primer, čitamo: ,,Koje sam slovo/ umoran od kopanja po sebi/ crne rupe nastaju/ jedna je moja’’. Lirski subjekat više nije simbol, ni maska, on je iskopina. Neprestano otkopava sebe iz slojeva sopstvene neizvesnosti.

Poetički je zbirka bliska egzistecijalističkoj poeziji, ali i urbanom minimalizmu s kraja dvadesetoga veka. U tom smislu, pesnik Ašćerić se uklapa u korpus mlade srpske (i novopazarske) poezije koja odbacuje patos i metafiziku, zamenjujući ih fragmetnom. Pesma više nije vapaj i pokušaj spasenja, već ispisivanje koordinata unutar praznine. Ona postaje svedok, a ne sudija. Tako u poemi ,,Slovo’’ stoji: ,,Izlazim iz sebe/ Pokraj mog dvorišta prošao je neki čovek/…/korača putevima drugačijih potraga/ onih bez imena I broja/…/nebesa su prostrana/ duša još prostranija/ bočica hrapavosti, gde da se kupi/…/nema zvezda/ samo padalice’’.

Na formalnom planu, pesnik se odriče linearne logike, ne da bi šokirao ili osavremenio tekst, već da pokaže koliko je svest fragmentarna, a govor rasejan. Tim pre, pokušaji povezivanja svega ovoga su neminovno nepotpuni. Poetski ton je tih, ali uporan, bez osude, ali sa trajnom sumnjom.Svaka pesma može zazvučati kao zapis koji se nikada ne završava, ali se ponavlja. U tome leži jačina Sirovog perja. U odbijanju da bude nešto više od onoga što jeste – ranjiv, ali iskren isečak unutrašnje borbe.

Pitanje koje ostaje trajno prisutno nakon čitanja jeste: da li se ovo perje može skupiti u knjigu koja će preleteti tuđa dvorišta i sleteti u dlan nekome kao oblik (i oblak) utehe? Odgovor nije u pesmama, već u njihovom odsustvu sentimentalnosti:,,I glavna vest:/biti stvaran, biti srećan, biti konačan, što i jesam/ (,,Vest’’). Ašćerić, čini se, zna da je ponekad poezija kao poslednje što ostaje kada se sve drugo rasuši i upravo u toj sirovosti leži njena autentičnost.