Paliti vatru

Psalmi s plaže

1. Pesak je ovde bogat sumporom. Kad se čovek u njega zakopa, ozdravi. Nerotkinje leže potrbuške.

2. Senka od suncobrana se pomera. Poželim iglom da je prišijem za sebe.

3. Sizif razume besomučno ponavljanje. Skidanje, mazanje, premeštanje, pisanje. Opominjanja. Sledeći put ponesi kašiku, da proso ne bi jela rukama.

4. Istresanje peska. Ušao je u telefon, u kesu, u papuče, u kupaći, u telo. Ušao mi je u rečenicu. U ispovest.

5. Horizont. Daleko je. Niko ne zna kako se do njega stiže.

6. Dok ronim glava mi se može sudariti sa glavom neke velike ribe.

7. Otac i sin u igri. Napuštaju dvorac na plaži.

8. Molimo se suncu: preobrazi nas, donesi nam i sutra sreću i ovaj san. Amin.

Otok

na nozi mi je izraslo ostrvo

nadam se da će uskoro i palma

želim da ga nastane ptice

da na njemu sviju gnezdo

otok je nastao gomilanjem reči ne

ne

nene

nenene

nenenene

nenennenenne

nenennene

nenene

nene

ne

koju nikad nisam umela da izgovorim

moje ostrvo samo je deo neistraženog arhipelaga

posadiću na njega neven, noću paliti vatru

posmatrati iskre i cvetove kako se rasprskavaju na nebu

Hronolog vremena

čovek koji je brojao ukradene godine
nosio je plavu majicu, živeo na moru
svaki dan vozio bicikl do plaže

kapiju bi otvarao tiho
u sopstvenu kuću ulazio kao da je gost
nikad u društvu žena

ujutru bi za volan zakačio ceger pun praznih flaša
a one bi zveckale
i zveckale
kao onih trideset godina
između smrti Kleopatre i rođenja Hrista
kada se istorija čovečanstva gubi i briše

sabirao je pukotine u vremenu
razdoblja nakon mikenske civilizacije
upada Vizigota, Vandala, Huna
primećivao neobjašnjive praznine
u hronologiji istorije

noću za stolom u dvorištu
pitao nas je znamo li šta se dogodilo sa Grčkom
kada su nestali zapisi Perikla i Sokrata
a Rim još uvek nije postao cartsvo

tačno je računao
postoji tu nešto malo
tako malo, što čoveku uporno izmiče

Junski razgovori na terasi

pun mesec
kockica čokolade topi se u ustima

muškarci i žene u crnom ulaze u moj stan

nikad ne bih volela da imam psa

stavi još leda

zar hrt i vipet nisu isto

podignem noge na zidić

hladna ruka mi dodirne leđa

znaš li da smo poslednja generacija koja je videla svice

Buđenje u stanu s pogledom na botaničku baštu

U njegovim očima videla sam mutnu vodu. Požare koji ne štede ni decu. Preležani šarlah. Izbrojala sam osam tetovaža na njegovom telu. Sidro. Srce. Zmaja.

Ujutru kad izađem iz zgrade, ušetam u džunglu. Teško dišem od vlage. Ipak ništa nije izgorelo.

Fasada

Ljubičasti zid, oljušten u stilu Karela Apela, negde oguljen i taman kao cvekla, negde izbledeo do pastela. Pukotina u obliku jajnika. Jedno odvaljivanje zasnovano na ideji osmog kontinenta. Iza iskidanih tekstura, skorelih paleta, u senci ćute temelji. Unutra čuče cigle i siromašna deca.

Prepuštena sama sebi

zamišljam kako me nosi blistava reka

tela prepuštena sama sebi putuju što sporije mogu

Rasel ovo naziva zakonom kosmičke lenjosti