Bliske dubine

 

Ivana Mihić, glumica, producentkinja i književnica. Rođena je 1970. u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Od devete godine igra na filmu i u pozorištu. Objavila četiri knjige. Piše kolumne.

 

 

Šta je to reč?

Most između misli i sveta. U književnosti, reč može biti most između mašte i stvarnosti. Moć reči je fascinantna. Kroz reči mi formiramo identitet, gradimo odnose, pa čak i utiremo put za promene. Tako da, svaki put kad izgovorimo ili napišemo reč, mi zapravo kreiramo stvarnost na svoj način. Reč nam omogućava da oblikujemo i delimo iskustva, ideje i vrednosti. Recimo, reč “sloboda” ima ogromnu moć – ona pokreće revolucije, inspiriše umetnost, definiše identitet. Svaka reč nosi neku moć, samo je pitanje koliko je svesno koristimo i kako je usmeravamo. Reč može utreti put u život ali i put u smrt.

 

Vaše ime? 

Ivana. Ono se u različitim kulturama pojavljuje kao simbol snage, milosti, pa čak i autoriteta. U mnogim tradicijama, ono je povezano sa svetiteljima, poput Jovana ilti Ivana Krstitelja, te tako ima jednu ozbiljnu i duboku simboliku. Rašireno je u mnogim kulturama, pa se tako javlja i u slovenskim, i u latinskim varijantama. Ime sam dobila po mom pradedi Ivanu Čukiću, Srbinu crnogorskog plemena Vasojevića, poreklom iz Berana. Bio je izizetno obrazovan čovek i veoma uspešan trgovac. Završio je učiteljske studije i Bogosloviju a bio je i načelnik sreza Beranskog. Bio je prijatelj sa kraljem Nikolom i pobratim sa Patrijarhom srpskim Gavrilom (Dožićem). Dakle jedna snažna, neobična i živopisna ličnost. Kada se zaljubio u moju prabaku Darinku, inače prvu školovanu učiteljicu Crne Gore, nije časio časa te je ne sačekavši razgovor sa njenim roditeljima “oteo”, podigao pored sebe na konja i odgalopirao u njihov dug, zajednički život.

 

Prva reč koju ste izgovorili?  

U zavisnosti od izvora informacije varira i taj podatak. Po mojoj majci to je biila reč MAMA, po ocu TATA, po deki DEDA… i tako sa svim mojim najbližima koji su me voleli i kojima je bilo stalo da se naša bliskost tim podatkom podcrta za pamćenje.

 

Vaše prve igračke?

Plišana crno-bela kuca Fifi, majmunče sa tasovima, krpeni klovn kog mi je sašila mama predviđajući tako moju glumačku profesiju… a najomiljenija mi je bila jedna naobičnija kartonska kutija za cipele vezana dugačkim kanapom koju sam po ceo dan vukla po kući i ubacivala u nju i izbacivala iz nje svakojake drangulije.

 

Vaše igre?   

Preskakanje lastiša, između dve vatre, organizovanje igara bez granica i pozorišnih predstava u dvorištu naše petospratne zgrade, pravljenje družine koju sam nazvala “Crveni zmaj”, izrada tajne azbuke, pravljenje zidnih novina, modnih časopisa… Takođe, volela sam da pišem pesme. Još sa tri godine tipkala sam nasumično po tatinoj pisaćoj mašini svoj prvi “književni rad “ koji sam naglas ponavljala: “Sunce sija, trava se talasa, cveće miriše… a u daljini blista se – KAFANA!”

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Zavisi kako u kom periodu detinjstva. Kada bi se dešavalo da često putujemo onda bih želela da budem recepcionarka ili sobarica. U blizini moje zgrade nalazila se muzička škola “Vatroslav Lisinski” iz koje su svakodnevno dopirali zvuci muzičkih instrumenata koji su pleli čudesne melodije. Tada sam kao sedmogodišnjakinja poželela da budem pijanistkinja i položila sam prijemni ispit i sva srećna se narednih šest godina bavila klavirom.U to vreme intenzivno sam pisala i pesme od kojih je jedna objavljena u školskom listu “Plamen”. Nakon prve baletske predstave koja me je opčinila htela sam da budem balerina te sam tako upisala i baletsku školu “Lujo Davičo” koju sam pohađala četiri godine. Takmičila sam se i u ritmičkoj gimnastici gde sam na gradskom takmičenju klubova kao školska takmičarka osvojila sedmo mesto. Istovremeno me je privlačilo i slikarstvo oa sam tako osvojila srebrnu medalju na opštinskom takmičenju na temu”Šta znaš o saobraćaju”. Ni sama ne znam kako sam sve to uspevala da postignem ali to vreme ne pamtim kao naporno ili stresno već kao radosno i bezbrižno. Naravno, u tom periodu je počela i moja glumačka karijera jer sam sa devet godina igrala u filmu i TV seriji “Srećna porodica” a sa trinaest godina jednu od pet glavnih uloga u sada već kultnom filmu”Varljivo leto ‘68”. Do upisa na FDU igrala sam i ulogu Miss Moon u TV filmu “Roman o Londonu” rediteljke Mire Trailović po romanu Miloša Crnjanskog kao i u filmu “Oktoberfest”.

 

Prvo slovo koje ste naučili?  

Iskreno, ne sećam se.

 

Otac?

Kao dete, na tatinim ramenima obišla sam Evropu i pola Amerike.

 

Majka?

Na primer: naučila me je bezbroj pesama iz starih vremena kao i bajki iz davnina koje joj je još njena baka pevala i pripovedala.

 

Društvo u detinjstvu?   

Uvek je oko mene bilo mnogo dece. Igrala sam se od jutra do mraka. Kako sam išla u više različitih škola i moje društvo je bilo raznovrsno sa mnogo raznih interesovanja. Takve okolnosti obogaćivale su moje detinjstvo i razvoj moje ličnosti. Bogatstvo mog odrastanja činili su i moj deda Milorad Čukić, mamina tetka Cica, moj ujka Vladimir i njegovi ćerka i sin, ujna Melinda…

 

Prvi bicikl?

Moj prvi bicikl kupila mi je upravo mamina tetka Cica, bio je žute boje i imao je dva glavna točka i dva pomoćna manja. Kako je vreme prolazilo i ja savladavala balans, pomoćni točkići su uklanjani. Od trenutka kada sam dobila svoj prvi poni biicikl maltene nisam silazila sa njega. Kada bih se sa drugarima igrala omiljenih Indijanaca i kauboja, taj bicikl pretvarao se u konja. Jednog leta, jurišaući kamenim putem našeg vikend naselja u blizini Beograda, dogodio mi se peh te mi je u punoj brzini silaženja niz padinu u rukama ostao volan koji se iznenada pokidao. Pala sam sa sedišta, povredila koleno i udarila glavom o kaldrmu. Ranu na kolenu su mi zašili, blaži potres mozga sam odležala u sobi, a bicikl je odložen u podrum.

 

Prva lopta?

Ne znam koja je bila prva ali sam ih uvek imala među igračkama.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Pošto smo stanovali preko puta škole, svakodnevni pogled kroz prozor na učionice pune dece, zvuk zvona i dečija graja mamili su me. Jedva sam čekala kada ću da pođem u prvi razred te sam se već sa šest i po godina našla u školskoj klupi. Uglavnom sam uživala na časovima. Kao i većini dece i meni je matematika bila manje drag predmet. Ali i to je zavisilo od predavača. Kada je on bio vešt i domišljat i gradivo je bilo prijemčivije.

 

Učiteljica?

Mileva Krneta. Ličnost koju ću pamtiti kao plemenitu i mudru ženu koja je nama deci približila pojam učenja predstavivši ga kao najpotpuniji put odrastanja.

 

Predeli Vašeg detinjstva?  

Imala sam sreću da su roditelji mogli da me vode sa sobom gde god da su putovali, poslovno ili privatno, a putovali su često. Takođe, bilo je to vreme kada  je većini ljudi kod nas bilo dostupno i letovanje i zimovanje te su moji česti i voljeni predeli bili i morske pučine i planinski obronci. Volela sam i da ronim tako da sam bliskim osećala i morske dubine.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?   

Ne, nisam, pisala sam svoj dnevnik i držala ga pod ključićem.

 

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?

Nazalost, moja prva velika ljubav nije više među nama.

 

Vaš nadimak iz škole?

Moj prvi nadimak je Iva i tako me zovu svi iz porodice. Tokom života odazivala sam se i na: Iv, Iki, Ica, Plava…

 

Šta ste čuli o Vašim precima?  

Toliko toga da ne znam odakle bih pre počela. Bilo je i mnogo lepih i tragičnih priča. Dedu i pradedu, kao i dvadeset šest mojih najbližih rođaka Mihića, Ustaše su 1941.godine bacile u jamu u Hercegovini. Moj otac je bio rođen u Mostaru. Sa mnogima rođacima imam kontakte. Više od pola moje porodice živi negde u svetu.

 

Rodni grad? 

Beograd je ne samo moj rodni grad već i mesto za koje me vežu najvažnija osećanja i uspomene. Ovde živim i radim ceo svoj dosadašnji život.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Ne sećam se.

 

Da ste u prilici, šta bi upitali Bokača?

Da li bi mu današnjica na planeti Zemlji bio svojevrstan Deja vu?

 

Šta se krije u Homerovom detinjstvu?

Moguće neki tragičan događaj, jer se veruje da je bio slep.

 

Šta upamtiti od Tolstoja?

Početak “Ane Karenjine”

 

Bora Stanković ili Stevan Sremac?

Boru Stankovića smatram jednim od tri naša najbolja romanopisca.

 

Beket ili Jonesko?

Možda je pravo vreme za obojicu.

 

Sofka ili Koštana?

Bliža mi je Sofka.

 

Saša Petrović ili Žika Pavlović?

Vrhunski umetnici. Poštujem obojicu. Moj otac Gordan Mihić bio je jedan od tvoraca tzv. crnog talasa na filmu i radio je sa Žikom Pavlovićem kultne filmove “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova”…

 

Katarina Keti Babović? 

Keti je bila omiljeni lik devojčica i donela mi je veliku popularnost. Uživala sam na snimanju gradeći taj lik, mlade devojke koja pokušava da postane pevačica, zaljubljuje se u lokalnog mađioničara ali se suočava sa ranim peripetijama.

 

Kristina Kiki Jakšić?

Kiki je pripadnik građanskog sloja, odrasla u tradicionalnoj porodici reda stvari i vaspitanja ači i  predstavnik onih mladih ljudi koji su se u doba raznih previranja devedesetih snalazili i neretko dovijali zaboravljajući katkad i na tradicionalno vaspitanje i na red stvari. Ona je ta koja je možda čak i jedina u familiji shvatala šta se događa i pokušavala da održi i spase i sebe i svoju porodicu. Serija GORE DOLE, bila je ozbiljan poduhvat i značajan umetnički dokument o tom vremenu. Sve češće mi ljudi prilaze na ulici ili pišu na društvenim mrežama koliko poštuju i vole ovu seriju.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?

Kako kad. Zbog predstava noć ima prednost, a za ostalo se snalaim.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Najčešće da bi nekog u nešto ubedili.

 

A zašto proklinju?

Zato što su nezadovoljni.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da bi postojao red izmđu nekoliko milijardi ljudi.

 

Kome vjerujete?

Uvek sam verovala roditeljima i ličnoj proceni.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Divim se mnogima.

 

Kurosava ili Bergman?

Dva potpuno različita vrsna umetnika. Tu se ne bira.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše detinjstva?

Ne sećam se da sam imala neku veću zabludu vrednu pomena.

 

Začin?     

Ljute papričice. Gurman sam i takvu hranu i sama pravim. Volim jake začine, većinom istočnjačke. Prijaju mi listovi nane i u koktelima, čajevima i u salatama.

 

Vaši strahovi?

Najveći strah je gubitak onih koje voliš.

 

Čega se stidite?

Trudim se da ne činim stvari kojih bi se posle stidela.

 

Praštate li?

Pamtim.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Sve činim da do toga ne dođe.

 

Čemu uvijek dajete prednost?

Dobroti.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Kako da ne, više puta.

 

Šta dalje?

Idem da nam skuvam kafu.

 

 

Razgovarao Enes Halilović