(Mirjana Drljević, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, Booka, Beograd, 2022.)
Kada su tog 9. maja 2019. godine slučajni prolaznici ugledali tri devojke kako, potpuno gole i nepomične, leže na leđima na Trgu republike, znali smo odmah i kako se roman završava. Žive su, jer dišu. Ono što nas zanima jeste ono što se dešava između početka – nestanka tih istih devojaka, i kraja. A šta se zapravo dešava? Naizgled ništa značajno. Klupko svakodnevnih i ni po čemu posebnih života nekolicine pojedinaca odmotava se pred čitaocima tokom jedne detektivske istrage. Kako?, pitate se. Sasvim slučajno.
Debitantski roman Mirjane Drljević, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, svojevrsna je hronika jednog novobeogradskog bloka, koji je predstavljen kao zamalo idiličan i u sebe zatvoren svet u promašenom i tragičnom životu velikog grada. Glavna priča, lažno istaknuta kao fabularno jezgro, zbog koje i postoje sve ostale priče, one epizodne, prati slučaj nestalih devojaka, Ane, Minje i Čarne, u svega šest dana. Paradoksalno, o njima čitaoci možda i najmanje razmišljaju, budući da ih uopšte ni ne (u)poznaju – to su tri adolescentkinje, izgubljene, problematične svaka na svoj način, u godinama kada su sve devojke neshvaćene, udaljene od svojih roditelja tek onoliko da ih oni ne mogu pronaći, a čak onoliko da o njima ne znaju ono što u tom trenutku njihovog života tvori njihova bića. Iako je pred nama u osnovi jedna kriminalističko-detektivska priča iz novobeogradskog bloka, ne treba zanemariti žanrovsku heterogenost i delikatan tematski sklop. Otvorenost savremene romaneskne strukture omogućio je autorki da u nju inkorporira ne samo elemente detektivske proze već i pseudomemoarske, lirsko-ispovedne, elemente romana toka svesti i psihološke misterije. Inspektorka Lepa Vidić tokom svoje istrage čitaocima, osim informacija od presudnog značaja za pronalazak devojaka, istovremeno otkriva i nudi sitne ali od presudnog značaja pojedinosti života svih likova koji su direktno ili indirektno u vezi sa pomenutim nestalim junakinjama. Kroz njena lucidna, često bezobrazna pitanja osumnjičenima u istrazi nestanka junakinja možemo razumeti da je ovo roman o majkama, odrastanju i rastanku, zamršenim odnosima roditelja i dece, sećanju i zaboravljanju, prvoj ljubavi, iskrenom prijateljstvu, Novom Beogradu, traganju i saznavanju, postjugoslovenskom društvu, ali i lažima, varanju, posttraumatskom stresu, tragediji rata koji smo nekad vodili i onom koji vodimo i danas i njegovim beskonačnim i trajnim, vidljivim i nevidljivim, posledicama. Kako slučaj napreduje, o promašenim i/ili pogrešnim životima, intimnim teskobama likova, bolnim istinama, o njihovoj, a ujedno i našoj stvarnosti, saznajemo kako kroz njihove očajničke ispovesti, doživljene govore, monologe, introspekcije, retrospekcije, tako i kroz dijaloge koje, često nerado, vode jedni sa drugima i sa inspektorkom Lepom.
Iako datiranje postoji na početku svake od 52 glave (uz to još roman uokviruju prolog i epilog), ono ne prati hronološki sled događaja u romanu. Ukršteni vremenski tokovi sačinjavaju mozaik stvarnosti, u kojoj istovremeno žive prošlost i sadašnjost. U šest dana tri majke, u nezaustavljivoj potrebi da pronađu svoje ćerke, ogoliće svoje sadašnje živote pred inspektorkom Lepom, prizivajući u sećanje za njih definišuće događaje iz prošlosti. Unekoliko srodne po ličnim impresijama o sopstvenom životu i društveno-egzistencijalnoj poziciji, Marta, Danica i Katarina, žene srednjih godina i nekadašnje najbolje prijateljice iz bloka, pokušavaju da žive svoje živote najbolje što umeju. Sve tri su, dakle, majke, doduše, različitog bračnog statusa. Njihova psihologizacija izvedena je temeljno, precizno i vrlo živopisno. Iako su to sasvim obične, ni po čemu posebne žene, njihove ispovesti u romanu otkrivaju o njima ono najintimnije i najbolnije. Njihova karakterizacija izvedena je dvostruko – one su predstavljene kao individue, odrasle žene, svaka sa svojim vrlinama i manama, ali su kontrastirane i naporedno postavljene i u odnosu sa svojim ćerkama. Marta je samohrana majka, odmerena, kulturna, povučena, duboko emotivna; Danicu u sadašnjosti obeležava njena privremena hospitalizacija nakon porođaja zbog, tada navedeno, moguće opasnosti koju predstavlja po sebe i druge, te je vidimo kao posrnulu i izgubljenu ženu, nesvesnu sopstvene nesreće; Katarina je ta o kojoj možda i najmanje znamo – ona je promiskuitetna, nedruželjubiva, sačinjena sva od očaja i patnje za nestalom ćerkom. Sve tri, potpuno nesvesne potreba i problema svojih ćerki, predstavnice su one generacijske linije koja je odrastala u porodicama vojnih lica, koja je odrastala bezbrižno i dečije, koja je, do jednog trenutka, bila sačuvana užasa koji će tek uslediti. Sa druge strane, njihove ćerke, nestale devojke, predstavnice su milenijalaca; to su deca digitalnog i industrijskog napretka, virtuelnog sveta, mogućeg nedostatka empatije, ugrožena, ranjiva, izopštena, odsutna, neshvaćena; to su deca koja trpe posledice postupaka prethodnih generacija. Zbog toga se istraga sa majki širi i na njihove prijatelje, ali i na Martine roditelje, koji su jedini još uvek živi iz (naj)starije generacije.
Osim dominantnog ženskog miljea, značajan je broj likova muškaraca različitih životnih dobi. To su Brka, Saša i Ognjen, drugari iz detinjstva majki nestalih devojaka, ali je za sam roman mnogo značajnija druga vrsta odnosa, ili bolje rečeno ne-odnosa, među pomenutim muškarcima, majkama i ćerkama. Naime, Brka je otac Katarinine ćerke Ane, što on potajno zna, iako nikad nije bio u braku ili bilo kakvom odnosu sa Katarinom, dok je Ognjen Čarnin otac, kome Marta nikad nije ni rekla za nju. U njihovim životnim izborima i načinu povezivanja njihovih iskustava, uspomena i sećanja treba tražiti značajnu strukturnu nit romana. Nijednu informaciju o njima pripovedač ne daje slučajno. Dok je Brka vlasnik čuvenog restorana Govedo u bloku, u kome se veći deo radnje romana i odvija, Ognjen radi i živi u Americi, a Saša je profesor neurologije i lekar u psihijatrijskoj ustanovi. Budući da roman ima elemente misterije i prati tok otkrivanja i saznavanja, nagli obrti u romanu mahom se tiču navedenih muškaraca. Njihova veza sa nestalim devojkama određena je posledicama njihovih odnosa sa Martom, Danicom i Katarinom, a posebno onih u detinjstvu i adolescenciji. Prijatelje je odvojio rat, kojeg je jedino bio i ostao svestan Saša. To čitaoci saznaju postepeno, naročito posredstvom pojave misterioznih poklona koje majke dobijaju u svojim poštanskim sandučićima, a koji inspektorki pomažu da događaje i saznanja smesti u jednu organizovanu i smislenu celinu: u pitanju su šifrovane poruke i figurice vojnika, koje posebno naglašavaju ratnu i poratnu tematiku u romanu i radnju naizgled pomeraju sve dalje od razrešenja istrage. Priča o ratu vezana je prvenstveno za Martinog oca, ali i očeve i deke drugih junaka i junakinja. Budući je Martin otac bio taj koji je regrutovao Brku i Ognjena, moguće je posumnjati, pod utiskom Lepinih ideja, da je on bio odgovoran i za Sašin odlazak u rat, a kasnije i jedan od krivaca za samoubistvo Sašinog oca. Ispostaviće se da je njegova odgovornost bila daleko veća.
Iako je okosnica ovog teksta smeštena u isprepletane odnose mnoštva likova, u romanu se, međutim, kao glavna junakinja nameće inspektorka Lepa Vidić, prvenstveno zbog svoje nerade povezanosti sa svim likovima, čije živote rekonstruiše detalj po detalj. O njenom životu saznajemo tokom istrage dok samu sebe kontrastira u odnosu na likove sa kojima dolazi u kontakt. Ona je radoznala, hrabra, nezaustavljiva, katkad nekulturna, bez takta i manira; nema potrebu da se dopadne bilo kome. Ona je razvedena, a nije nimalo slučajno ni to što se naglašava da je u menopauzi. Iako je u pitanju prirodan biološki proces, posledice menopauze, poput značajnih promena na fizičkom i fiziološkom, te psihološkom i emocionalnom planu žene, odlično su zabeležene i predstavljene u romanu. Ove posledice takođe igraju ključnu ulogu u izgradnji lika inspektorke: menopauza je razlog zašto je Lepa sklona zaboravljanju svega što je učila i čemu su je učili; valunzi je čine nestrpljivom, nervoznom, neretko i besnom dok čeka odgovore svojih osumnjičenih, ali je istovremeno motivišu, ubrzavaju u radu i bude u njoj preciznost i direktnost u obraćanju drugima. Ona je duboko usredsređena na svoj cilj – pronalazak nestalih devojaka. Ali, Lepa Vidić je, takođe, majka. Iako ima trojicu sinova, nasuprot majkama koje učestvuju u istrazi, najveću pažnju posvećuje najmlađem sinu Fedoru, budući da je on dete sa posebnim potrebama. Fedor se pojavljuje u romanu kao njen saveznik, njen saputnik i asistent u istragama. Budući da je prikovan za stolicu, te sobu izuzetno retko napušta, on se Lepoj, osim što obavlja sve poslove u digitalnoj sferi, pojavljuje kao idealni sagovornik koji poseduje odgovore koje ona nema. Nedostatak fizičke spremnosti nadoknađuje umnim, svestranim radom i velikom načitanošću, o kojoj se ne govori direktno, već o njoj saznajemo kroz dijaloge sina i majke i na osnovu njegove sposobnosti povezivanja detalja.
Sama priča o nestalim devojkama počiva na mitu o Persefoni, te tako antičko nasleđe kojim se autorka služi postaje značajan faktor za interpretaciju romana. Poput Demetre koja je očajnički tragala za Persefonom, koja je postala Hadova žena protiv svoje volje i bez majčinog znanja, tako i majke u romanu tragaju za svojim nestalim ćerkama. Nagli prekid detinjstva i nasilno odrastanje Čarnu, Minju i Anu približava mitskom liku Persefone. Međutim, ovaj motivski kompleks moguće je sagledati i šire – kroz samu problematiku odnosa majke i ćerke. Simboličan rastanak majke i ćerke, koji se neminovno i grubo dešava onog trenutka kada ćerka postaje adolescent, postaje okosnica za samopreispitivanja i samoposmatranja likova majki, za prisećanja prošlosti, a samim tim i za razmišljanja o budućnosti. Takođe, igra rečima, šifrovana poruka NON-MEM-AGA, koju junakinje dobijaju u pismima, upućuje na priču o Agamemnonu, kralju Mikene, te na aluzije na legendu o Jeleni Trojanskoj, o Agamemnonovom žrtvovanju sopstvene ćerke zarad pobede u ratu koji je poveo protiv Troje, kao i krvavom kraju koju je dočekao. Zahvaljujući Fedorovom dešifrovanju poruke i figuricama vojnika, Lepa uspeva da sve likove dovede u vezu jedne sa drugima i otkrije uzroke nestanka devojaka. Starije generacije, generacije očeva i dedova, ostavile su mlađima, nestalim devojkama, nepodnošljiv teret svojih postupaka i breme rata. U tom ključu se roman i razrešava. Slučajnom greškom i nevinim zaboravljanjem Gvozden, Martin otac, nije na vreme potegao svoje veze ne bi li spasio Sašu rata. Ogorčen, slomljen, istrošen, Saša nakon rata ostaje sam, bez prijatelja i porodice, dovoljno svestan sebe kako bi se zbog toga i osvetio. A kome ako ne onima koji su potpuno nevini kao što je i on bio?
Drljević svoje likove karakteriše kroz motive preuzete iz antičke književnosti, što dalje upućuje na to da ona sa druge strane očekuje angažovanog čitaoca. S tim čitaocem ona ne komunicira samo sadržinom svog romana, već sa čitaocima u izvesnom smislu komuniciraju i njeni likovi. Iako je pripovedanje mahom u trećem licu, sveznajućeg pripovedača na pojedinim mestima zamenjuju doživljeni govori likova, te stičemo utisak ne samo da nam se likovi direktno obraćaju već i da u našem prisustvu u tekstu traže utehu, saosećanje, razumevanje, odobravanje. Sa tim u vezi jeste i sama posveta romana. Autorka roman posvećuje generaciji X nekadašnje Jugoslavije i njihovoj deci. U pitanju je demografska generacija između bumera i milenijalaca, generacija bez naročitog imena. To su deca promenjenih društvenih vrednosti sa smanjenim nadzorom odraslih, što se naročito primećuje u retrospektivnim pasažima u romanu. Kulturološki raznolika, generacija X proživela je i osetila svu surovost rata i njegovih posledica. Ispostaviće se da je upravo iskustvo rata pokretač svih dešavanja u romanu. Baveći se godinama raspada Jugoslavije, a zatim posredujući atmosferu postjugoslovenskog društva i specifičnih stanja uma obeleženog ratom, ovaj roman istovremeno obuhvata i prepliće intimnu i kolektivnu prošlost i sadašnjost. Doživljaji iz prošlog, ličnog plana junaka, postaju kolektivno iskustvo sadašnjosti.
Ono što pojačava utisak autentičnosti i savremenosti u romanu jeste slika Novog Beograda. Želeći da predstavi Novi Beograd onako kako ga je ona videla i doživela tokom svog odrastanja, čime u roman unosi i dozu autobiografizma (sudeći po izjavama u intrvjuima), autorka je uspela da tu vrstu dokumentarne građe iskoristi kao motivacijski postupak, uz pomoć kog i sama priča dobija (hiper)realistički okvir. Zbog toga ovaj roman možemo delom posmatrati kao kulturološko i istorijsko svedočanstvo. Autorka ogoljava kostur ovog dela grada, koji se tokom godina burno i naglo menjao zajedno sa junakinjama koje su tu stanovale, a istovremeno ostajao isti. Taj kutak Novog Beograda otkriva nam svoje realno lice puno života, koje je istovremeno bolno, tragično, melanholično za likove koji ga se prisećaju. On je junacima briga, očajanje, bol, životna drama, ali i njihova najdublja radost, prostor sigurnosti i okupljanja, asocijacija na najiskrenije dečije i adolescentske uspomene. Blokovi tako u romanu postoje kao misterija, kao grad unutar drugog grada, izvan kog je život nerazumljiv i u potpunosti drugačiji. Blagu jezu i određenu dozu straha u junacima budi sama pomisao na napuštanje bloka, kao i mogućnost da se izgube među svim tim zgradama. Naročito je značajno i to što se stalno insistira na sličnostima i razlikama između leve i desne petospratnice u blokovima, koje su, iako mahom fizički identične, zapravo dušom i svrhovitošću potpuno različite. Leva zgrada pojavljuje se kao paralelni svet matične, desne zgrade; ona je jedino mesto na kome junaci dobijaju priliku da se suoče sa svim istinama za koje sebi ne smeju da priznaju da su moguće u stvarnosti. U levoj zgradi vlada atmosfera ezoteričnog, neuhvatljivog, neopipljivog i izvanzemaljskog prostora u kome vreme ne postoji. U tom pogledu važna je jedna gotovo apstraktna epizoda u kojoj Lepa odlazi do leve zgrade, koja je, za nju, bila ista kao desna, u kojoj je živela Danica, ulazi u stan koji nalikuje Daničinom, gde sreće ženu koja je gotovo istovetna kao Danica, ali ipak nije Danica. U tom onostranom prostoru koje je oprano od vremena, a koje je izvor najčistije svetlosti, Lepa Vidić spoznaje sopstveno biće i dozvoljava sebi čak najcrnje, najbolnije misli, poput prihvatanja teškog i ugroženog fizičkog stanja svog trećeg deteta, pa napokon i mogućnosti da živi u svetu u kome njega nema.
Mirjana Drljević piše hiperrealističnim jezikom, očišćenim svakog oblika metafore. To je govor novobeogradskog bloka, koji je, nestilizovan, prenesen direktno na stranice. U pitanju su objektivne, ekonomične rečenice, iscepkane, neretko pune psovki, fraza i pozajmljenica koje karakterišu i bitno određuju govor mladih danas; unutrašnji monolozi majki odišu jednostavnošću izraza, dozom nervoze, straha i panike, misli su iseckane, nepovezane i prenose svu težinu misli i zabeleženog trenutka. Prikazuju, neulepšano i doslovno, koliko je haotično i nekoherentno polje ljudskog uma. Korišćenjem jednostavnog jezika radnja se približava čitaocu. Inspektorkina razmišljanja su, doduše, drugačija zbog njenog specifičnog dara da zamisli druge, jer ona, zahvaljujući dodiru, uspeva da shvati ono što ljudi govore retko, ono što misle i osećaju, pa se jedino njene misli pojavljuju u celovitosti, sređene i organizovane. Stil i jezik bitno su obeležje ovog romana zato što doprinose najpre autentičnosti, ali istovremeno i stvaraju atmosferu familijarnosti, te se veza između čitalaca i likova utoliko osnažuje.
Krajnje, simbolika naslova usko je povezana sa temom koja se naročito izdvaja u nizu isečaka jednostavne svakodnevice ljudi, a to je proces zaboravljanja. Autorka parafrazira stih književnice Olge Fjodorovne Bergoljc, antifašistkinje i Staljinove protivnice, a potom i žrtve njegovog sistema. Iza nje, politički i društveno nepodobne, ostao je stih Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno, koji aludira, najpre, na sve ljude koji su poginuli boreći se protiv fašizma i na teror koji su proživljavali. Njena namera bila je da, pored utehe i reči ohrabrenja koje je na radiju pružala svojim sunarodnicima, naglasi da će svi oni koji su poginuli vodeći tuđe ratove, koji su nepravedno ubijeni jer su bili neistomišljenici vlasti i sve one koji su o(p)stali biti upamćeni. Ova parola uklesana je i na Groblju oslobodilaca Beograda, gde se upravo odigrava poslednji obrt u romanu. Shvativši da je Saša zapravo odgovoran za nestanak njene ćerke, Marta se suočava sa njim na, kako se čini, jedinom mestu koje se seća poginulih u ratu. Autorka tako na samom kraju posebno podvlači ideju da smo olako zaboravili one koji su živote izgubili zarad svih nas, a posebno one ratne veterane i invalide, čiji gubici nisu vidljivi golim okom. Otuda i promena u naslovu kao parafrazi stiha ruske književnice Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo odražava postjugoslovensko društvo u kojem dominira kultura zaboravljanja, prećutkivanja, straha i odsustva svakog sećanja.
