Drama

FUROR HEROICUS

 

 

 

 

Sadržaj

 

I Susret

II Ljubav

III Potraga

IV Grad

V Ispušenje

VI Potera

VII Smrt

 

 

 

 

I do know that he always went heavily armed and that he never went to sleep without covering the floor around his bed with crumpled newspapers so nobody could come silently in his room.

 

Dashiell Hammet

 

 

 

 

SUSRET

 

Sve mora biti isto

dovoljno je samo jednom dobro oslušnuti.

Nalik predležećem, oduvek tu

nalik supstanciji, posvuda tu

kaže se

sada sam isti, svuda sam isti

svuda ima samo mene

sada sam tu

sve je tu.

Napolju biju zvona

recimo

postoji odnos prema zvonima.

Ali

ne reci

ćuti

kasno je

čuju se psi taj odredjeni lavež

čuju se vukovi

to ja prozirem:

šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice.

Penjem se ne bih li sišao

silazim da bih se popeo

uvek na tragu

sve u svemu

to nadahnjuje veru.

Nije do vidika

ali ipak

uvek se kretati

gledati

uvek ispred sebe

budan

u svojenoge, deo puta

obično šljunak, obično pesak

ponekad levo ka vukovima

pogled u jagode

nikakav vidik

nije do vidika.

Tek suncu predato telo

ispružena ruka

i pogled u daljinu

kad tamo eh

puca vidik, pucaju daleka brda

tek šta

tek ništa.

 

Traži se zor bića.

Traži se zor prabića.

 

Ali evo šta će se reći:

uvek ka osnovnom

tako živ budan

a bačen

ljudima

 

pticama

zverima

mravima mušicama ribama

jer

istina se ne saznaje

istina se događa

zbivanje je sȃmo

i

delo sjedinjenja.

 

Krećem se, spuštam, polako – stani

ne padam, polako se spuštam

tek noge, deo puta

obično šljunak, obično pesak

shvatam:

šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice.

Onda još laganije

nalik spuštanju u noćni sat

tihi, nesigurni koraci pravac dom

ja nadam se vi primićete me u svoj dom.

Ali ne

nisu dozvolili da prenoćim

retko to čine

zbog kapuljače? crne mantije?

Morao sam da nastavim.

Nastavljam.

Svakim danom to isto, nanovo

kreći se uzbrdo, nizbrdo

traži

gledaj iza vidljivog

čekaj da se javi

kao sveto, natprirodno, natčulno

ili obrnuto

kao sasvim obično a sveto

sasvim prirodno a natprirodno

čulno a natčulno

ovde ispred a daleko

sasvim izvan a unutar

prisno a jezovito

uncanny how it always was.

 

Nisam sȃm

nisam sȃm

još u B-u su se priključili

sada smo jedno

skrušeni vernici i ja.

Bio bih se zadovoljio i kučetom, mačetom

postoje sredstva, tek kakva

ali vernici htedoše, saglasiše se, pođoše.

Haj-hoj, kud hodili, srećni bili! Hush.

 

Jer onda, možda, jednog dana, kog dana?

sve krećući se i verujući

kad svi dosadašnji momenti stopiće se u jedan

jedan jedini

kad bljesnuće ono iza pojave, iza vidljivog

ono obično a sveto

sasvim prirodno a natprirodno

čulno a natčulno

ovde ispred a daleko

sasvim izvan a unutar

mi više nećemo tražiti.

Jer sva šarena sveukupnost sveta

sabraće se

u jedan zoru jedan tren

tek tad ja

dobiću ono što sam želeo

samo ja to mogu znati

samo ja

samo mi

to možemo otkriti

to možemo želeti.

Sve je u tesnoj s penjanjem

eo ipso spuštanjem

dijalektikom vrle pokretnosti

s Prisustvom

iako ne samo u tesnoj već i u čvrstoj.

Eh oh ipak ja sam zbog tog Prisustva

uvek nastavljao

i nastavljam

nebo plavet nebo tama nebo zvezde šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice

tražim

među

ljudima

pticama

zverima

mravima  mušicama

ribama

ali

prst na usta

na srce ruku

hush

šššššššš

da vam kažem

malo sumnjam

sve više sumnjam

malo teže

sve teže i teže

jer ipak

čujte

sve manje i manje je dana

posle svega

šššššššš

možda još samo nekoliko vrednih nekoliko svetlih sunčanih

da mi se otkrije

pojavi

da nam se otkrije

dogodi.

 

Idemo po ravnom.

 

Stigosmo do N-a.

Tek nije li suvišno odmah objaviti pokret?

Nije, hajdemo, pokret, leva-desna

parče puta, obično šljunak, obično pesak

nastavimo

haj-hoj

strpljivo

verujmo

tragajmo

osluškujmo

nađimo

otkrijmo

ovde

tamo

tamo iza

iza stvarnosti

iza kretanja mirovanja

izvan prostora i vremena

kao sveto natprirodno natčulno

ili obrnuto

sada ću reći

dosta!

d o s t a !

jer

jer gde je?

prst na usta

na srce ruku

ššššššš

posle svega

ni ovde

ni tamo

ni iza

ni ispred

ni spolja

ni iznutra

nit’ videsmo

nit’ doživesmo

N E M A !

nađosmo otiske

samo otiske

naše otiske

utisnute subjekte

samo subjekte

ZALUD

traganja

Prisustva

nije prisutno!

ZALUD

supstancije

emanacije

ZALUD nama Jednog

DŽABA

Istine iza vidljivog

Promisli

proučavanja

uzdizanja

pročišćenja

iskušenja

ogrešenja

iskupljenja

otkrovenja

prosvetljenja

BADAVA

sve priče

molitve

odricanja

obuzdavanja

okajavanja

bajanja

potvrde stvari nevidljivih

N E M A !

za mene

za nas

za sve nas

odrođene

odsečene

zabludele

uposebljene

razdružene

ogrezle

istrošene

svagdašnje

doslovne

izveštačenih

ustavljenih

priprostih

prostih

prljavih

pokreta

N E M A !

stop, stop!

IMA?

IPAK IMA?

naleteo sam na nešto

našao sam

šta?

šifru?

još jednu stranputicu?

sveti znak?

zagonetku?

uh

uh ne

bindu.

 

Posle svih uzvišenih, posle svog kretanja traganja, proučavanja, osluškivanja

sve vere, ozarenja, otkrovenja

emfaze, ekstaze

našao prljavi umetak.

 

Avaj

i

fuj.

 

Nekoliko kilometara od N-a protezala se oblast nastanjena dalekim bićima, poštovani čitaoče. Uzgred, imaj strpljenja, sve će se polako razjasniti. Kad se ovako grubo naleti na prozu svakodnevice, nedosežno ostane to što jeste, a verovanje sruši, jedan od prvih lekova je vratiti se na početak, tamo gde osim roditelja caruju i daleka bića. A vratiti se moglo, izgleda i ovako, malim pomacima od B-a ka N-u, malim pomacima od N-a na nekoliko kilometara od N-a, gde bio je prostor nastanjen dalekim bićima. Kao i uvek i svuda, daleka bića se odazivahu na tihu, ali nespregnutu čežnju, te što je čežnja veća, ona su, kao nevidljivom silom svagda i svugde, sve bliža.

Vreme se obnoć promenilo iz leta u zimu. Sleva, već na dohvat ruke protezala se gusta šuma četinara kao oprljena plamenovima žutog, pa onda srebrno-belog, srebrnog kao srebro, potom crvenog kao krv, potom crvenog kao Rosa rubingosa, kao usne napućene, ovom prilikom izmišljene devojke izmišljenog imena Snazzy. Zdesna, uz jedan greben koji se naslanjao na drugi nešto veći, a onda u daljini stepenasto narȃstao u planinu prekrivenu snegom, pružala se čistina nastanjena dalekim bićima. Tu, između dva gromom pogođena bajoslovna bora, posred male klinaste goleti, ležala je ona, reklo bi se, nalik na Bodesti. Nije moguće, zvonilo je u A-ovoj glavi, ona zaista liči na Mlejzovu. Od svog traganja, odricanja, uzdizanja, prosvetljenja, – Mlejzova. Osvrnuo se oko sebe. Onda još jednom. Pokušao je da razmišlja. Ako je Bodesti, ne može biti sama. Mora biti da se Gili Varvin skriva u mraku šume, iza nekog drveta ili grma. Osluškivao je. Ni šušnja. Saginjao se i propinjao da bolje vidi. Ni senke. Nije bio tamo gde bio je A-ov pogled, ali nečujan, Gili je svojim toplim dahom već vlažio A-ov potiljak.

 

Gili (šapatom u A-ovo uho, prislonivši mu nož na vrat): Ne okreći se i ruke na leđa.

A: Uh?!

Gili: Bodestin san je meni svetinja, prikane. (Plohom noža jače pritisne A-ov vrat).

A: To boli…

Gili (izmenjenim glasom, recituje): …Obuzeše me bolovi smrtni, opasnosti adske snađoše me…

A: Ti si Gili?

Gili (skoči ispred A, upirući i dalje nož ka njegovom vratu, teatralno): Varvin, glavom i bradom!

A (pomirljivo): Verujem ti, verujem ti. Kako bi bilo da razgovaramo bez tog noža na mojoj kucavici?

Gili: Ne sviđa mi se tvoja kucavica, prikane. Ti kao da misliš da možeš doskočiti Varvinu. Nož među zubima, Bodesti u srcu – Gillie‘s credo.

A: Varvine, evo pristajem, ozbiljno, bez smicalica.

Gili: Ne mrdaj ruke! Ali prvo skidaj tu odvratnu kapuljaču! Šta tražiš ovde?

A (poslušno, gologlav): Tu sam, sa svojim vernicima, ovde sam slučajno.

Gili (proučavajući A-ovo lice): To ne znači ništa. Kakvim vernicima? Zašto si sam?

A: Nestalo je goriva, nastavili smo peške. Nestalo je i hrane, dao sam se u potragu. Ne znam zašto, ovo me brdo privuklo, onda sam spazio Mlejzovu. Ostalo znaš.

Gili (nepoverljivo): Hmm… privuklo, kažeš… Gde su ti prijatelji?

A: Nemam prijatelje, imam vernike.

Gili: Ne okolišaj, gde su oni?

A: Tu su, na desetak minuta hoda odavde.

Gili: Čekaju te?

A: Naivan si, Gili. To je obmana čula, nema mnoštva, združeni smo u Jednom. Ukoliko se uskoro ne vratim, stuštiće se u hiljadama. Mali verski stampedo.

Gili: Razdvojiće se u grupe?

A: U grupe po deset, nije im prvi put. Razviće se u obruč. Onda se skupljaju, sjedinjuju, stežući ubijaju, bez razmišljanja.

Gili (besno): Dovoljno si lajao! Od sada jezik za zube! (okreće se Mlejzovoj.) Bodesti, Bodesti!

Bodesti (budi se): Hi, Gillie. (Proteže se.)

Gili: U klopci smo!

Bodesti (primetivši A-a, sanjivo): A imamo i društvo…

Gili: Mantijaš je prljava špijunčina! Vođa neke proklete sekte. Ali nagazio je pravo na eksploziv.

Bodesti (ljupko, pomalo odsutno, zevajući): Šteta.

Gili: Dovodi vernike. Bezglava gomila. Zatvaraju nam izlaz.

Bodesti (odmeravajući A od glave do pete): A šta lepi momak kaže?

Gili (s gađenjem): Nije mi jasno kako o v o (Prstom po vazduhu iscrta zamišljenu kružnicu oko A-ovog lica.) može da ti bude lepo. Kaže da se razvijaju u obruč. Potom stežu. Ubijaju.

Bodesti: Polako, Gili, ne brzaj.

A: Bodesti, čuj…

Bodesti: Vidi, vidi… Neko se oglašava.

Gili: Ne slušaj ga, suviše je sumnjiv!

Bodesti: Neka govori.

A: Lažirajmo moju smrt, to je jedini način. Naći će me, ožaliti me, otići. Verujte mi. Nema druge. Samo dozvolite da pođem s vama!

Bodesti: Otkud ti to? Zašto da pođeš?

A: Ne mogu više ovako (Besno skine sa sebe mantiju, ostane u belim gaćama.) Došlo je vreme. Mislim da to hoću! Moram! Mislim…

Gili: Mantijaš bulazni! Ima izlive!! Laže! Odmah da si se obukao!

Bodesti (smireno, gleda A u gaće): Hm… razmislimo, Gili. (Pauza.) Nudi prilično razuman predlog.

A: Shvatite me… Posle sve vere, ozarenja, otkrovenja, emfaze, ekstaze…

Gili (A-u): Ne lupetaj! (Onda Mlejzovoj.) Može nas prevariti, Bod, navući gomilu na nas. Dovoljan je njegov mig. I šta ako krenu za nama? Mi ostavljamo tragove, Bod.

Bodesti: Dovoljno je pametan da shvati da ga iz zaklona imamo na nišanu. Jedan pogrešan potez, jedna pogrešna reč, i…

Gili (podignutog nosa): Moji su noževi smrtonosni na jedan, koliko na dva, tri, četiri, pet ili dvadeset pet metara.

A: Ali, da li obećavate da ću poći s vama kada sve prođe?

Gili: Dođavola! Dolaze!

Bodesti: Brzo… Gili… Daj uže!

 

Sve se desilo za nepun minut, sub specie ironiae.

 

Bodesti i Gili leže skriveni u zimzelenom žbunju.

 

Gili (šapatom): Evo ih. (Pauza.)

Bodesti: Kakva smrdljiva gomila. (Pauza.)

Gili: Ovo nije pametno, Bod. (Pauza.)

Bodesti: Nemamo izbora. Samo ga drži na nišanu, Gili.(Pauza.) Gili: Hej! Momak je više nego uverljiv. (Pauza.) Visi kao mrtav.

Bodesti: Tiše! (Pauza.) Izdržaće.

 

Dosta vremena kasnije, kada se dan obrnuo u noć.

 

Gili: Odoše. Izvukli smo se.

Bodesti: Sada da oslobodimo momka.

Gili (hvatajući Mlejzovu za ruku): Stani, Bod.

Bodesti: Zašto?

Gili: Razmisli.

Bodesti: Šta?

Gili: Pa zar ne vidiš?

Bodesti: Da? Na šta misliš?

Gili (pokazuje u A-ovom pravcu, po vazduhu crta krst i namiguje): Crucifixus est!

 

A visi razapet između dve bajoslovne borove grane, poluotvorenih, beživotnih očiju, onesvešćen od napora.

 

Bodesti: Šta smeraš?

Gili: Pojavio se niotkud. Ne znamo ko je. Uvukao nas je u klopku. Bulazni nešto o otkrovenju, ozarenju…

Bodesti: Ne znam… (Pauza.)… obećali smo…

Gili: Momak je opasan! Uostalom, sećaš se (dubljim glasom, izveštačeno) …ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi

Bodesti: Ne glupiraj se, Gili… (Dugačka pauza.) Ali, možda…

Gili: Najzad malo razuma.

Bodesti: Imam nejasan osećaj…

Gili: Princezo, veruj mi.

Bodesti: …da je momak našao svoje mesto među onim borovima.

Gili (oduševljeno): Hahaha! To ti kažem. Kako beše: crucifixus, crucifixi, crucifixo, crucifixum, crucifixo, crucifixe.  Momak je stvarno viseći!

Bodesti (nastavlja deklinaciju u ženskom rodu): Crucifixa, crucifixae, crucifixae, crucifixam… Hajdemo, Gili!

(Smeju se i odlaze.)

 

Tu je, u oblaku tamjana, razapet, nalik predležećem, nalik supstanciji, tek što su mu vernici otpevali poslednju pesmu i otišli uvereni da kliču pokojniku. A nije mu se priviđalo da bio je u društvu Bodesti i Varvina. Uskoro su otišli i oni, sub specie ironiae, nošeni zovom actus purus-a. Ali ne bez znaka. Ona se tek nenadano okrenula, zabacila glavu, nije to ličilo na nju, bilo je previše mazno, ukradeno Gilijevoj pažnji. Ali avaj. I on sȃm sada odlazi, ali naviše, put noumena, to je sve što se dalo videti. Četinari, šapuće odlazeći, četinari, eto stanja njegovog uma.

 

Šta četinari, šta noumena

sve s krajem, i sve s koncem

za mene svuda i svagda samo phenomena.

To beše moj život, i sva moja priključenija.

Čuju se psi, taj određeni lavež

ali i mene su kao pseto

što svakim časom bliže koncu

ništa bolje niti jasnije nisam slučio

već u opštem mutljagu trajao

da dočekam

i to subjektivno velevažno

a objektivno sasvim nevažno

ispuštanja poslednjeg daška glasa.

A nekako bi blagodarno, blagoprijatno

štaviše utešno bilo

da se to prinuždenije obeleži kakvim saznanjem

ne traži se ni čitava istina

već tek toliko da se ne ode u potpunom neznaniju.

Jer činilo se da hodao sam visok

dok me je nevidljivom niti nešto izvlačilo uvis

oduzimalo teret da čilo istrčim stazom

kao dečak laganih nogu

saznam nešto malo više

i nešto malo bolje.

A sad

upao u rupu od vremena

vreme je bitno

istrošeno vreme

popušeno vreme

vreme-opušak.

A sad

u-rupi-vremenu-opušku

pomrčina, popale zvezde, poneka grana, iglica

crna ptica

promine

poslednjim POV kadrom

ovog neznajućeg smrtnika.

I to je to?Hush.

I mogu li se pridići tek malo

sada kada sam ispušio?

Ne?

O, ne.

Sada sam ispušio, sada sam ispušio.

 

 

 

 

LJUBAV

 

Samo za nekoliko dana mnogo šta se beše promenilo.

Ne, sve se promenilo.

Štaviše, sve što bilo je sada više nije, jer viseći više nije viseći, jer desio se čuveni Lebenswende, jer štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi, jer Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina, na putu turbulentne individuacije, dragi čitaoče.

 

ja oživeh

drugačiji

preobraćen

bezveran

posvetovljen

zaljubljen

ja progledah

te ugledah

Svet probijen hiljadama Sunaca

u čistom i opojnom vazduhu-zraku podmlađene Prirode

videh

svojim očima

novo Vreme

zatekoh se

u novom Prostoru Bitku

nadasve neizmernom Svetu

što iz vlastitog Bola

Udesom

porodi

Junaka.

 

“Biće to neoprostiva tvoja greška, Gili,” to reče u jednom trenutku Princeza, “ako momak kojim slučajem preživi, tad postaće Junakom.”

 

Jer jedne noći, one noći, ostao sam bez vere i bez vernika, ali dobio sam dragu. Čudno jeste, ali bio je to stalni uzrok moje patnje, to se ponavljalo, u grudima, osećao sam u ravnomernim naletima, duboko unutra, njeno odsustvo, njeno naopako, udaljeno prisustvo.

Gologlava i gromoglasna, otišla je u dva, šta dva, tri, šta tri, četiri, pet koraka, jer korak prvi – otišla je, korak drugi – hoću li izdržati, korak treći – neću izdržati, korak četvrti – moram je vratiti, korak peti – ja ću je vratiti, korak šesti – ona je otišla, korak sedmi – ona se ne vraća, to su momenti, to su činjenice.

U tom trenutku sve utihnuše, draga Bodesti.

 

 

Ali draga

ja bio sam biće Udesa

ti bila si biće Odlaska

Odlaskom-rođeno-daleko-biće

jer ja

rođen sam Udesom

uzrokom tvog Odlaska

jer ti

rođena si Odlaskom

posledicom mog Udesa

nešto je moralo ostati

nešto je moralo otići

nešto je draga, draga je morala otići.

Odlaskom rodio sam dragu.

 

Ja pišem ti ovo pismo jer

sve što bilo je sada više nije jer

viseći više nije viseći jer

desio se čuveni Lebenswende jer

štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi jer

Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina

na putu turbulentne individuacije draga moja Bod.

 

To stoji zapisano međ’ zvezdama

to je ono čega ću se držati

zapravo izdržati.

Izdržaću se držati, draga, to je ono pravo

moram izdržati.

 

Tek, ti oslušni (srce pesnikovo), jer

fu, draga, I’m here, fu

fu, sneaking, nearer, nearer

 

Vallies by night

Rainy midnight

Cypresse’s silence

Thought’s born:

Fu, draga, I’m here, fu

Fu, please call me back soon

 

For you kinda left me

you kinda saw me

but you kept me hanging

hanging enough

enough for me

You Tempt Me Hotsy!

I got caught

but strangely I’ve been pleased

and newly born

and my baby’s born

and I’m kinda pleased

although i got caught

and my baby kept me hanging enough

although I fought for thought

versus cough

constant cough

but love equals cough

that cannot be hid as love

I found what I sought

although that thought was often unsought

and obviously bought and taught

 

i’m gonna cry

i’m gonna say

save your pains, sweetie,

save my pains, act like a human

i’m not rabbi, baby, not rabbi, baby

Curves Can Kill Hotsy!

 

Fu, baby, fu, I’m here

hic et nunc

fu, it’s fu, not uf

nothing to say but phu

maybe phee or fui

you‘d probably say fui

so fui baby

you like me

say fui

 

Proceed.

 

Beše to pismo, pravo reći, neupućeno, ali jedno svakako zbrkano pismo, jedna smućena pesma zapretenoga smisla, ali smisla moje ljubavi, ljubavnog čistog smisla, verni čitaoče, budi bez brige, sva upornost, neumornost tvoje vernosti će ti se uskoro isplatiti. Znaš kad ono progovori taj tihi a uzvišeni jezik ljubavnog smisla što lagano, neprimetno, uvlači se u sve kosti, obuzima, trne sva vitka i sva zdepasta tela na ovom svetu što pevaju srećom, pevaju bolom, uzdišu, izdišu, kliču, plaču, žive i umiru, postaju njegov predmet, njegov krhki medijum

 

ali šta sada ja znam šta je on i taj predmet i taj krhki medijum

jer ko je šta je ovde ispušilo ko je ovde ispušio

to znamo u to smo uvereni kaže se neizostavno

jer koga su zakucali šta su ovde zakucali

kada se duhom vinemo, mi znamo:

taj krhki medijum.

I ja, ali ja

ta krhka konačnost

krhko-lebdeća-viseća konačnost

taj krhki medijum

između dve grane

u sledu uzroka i posledica

bez razumnog početka

bez razumnog kraja

u puzavoj konačnosti

ma koliko mali, nedovršen i puzav

koliko tek mali

A L I !

ti zaboravio si na moć ovoga subjekta predmeta krhkog medijuma

ostavljenog individuuma, Gili

što iz mrtvih

vlastitom snagom

obrnu se

u večitog junaka

eh Gili

 

stoga

 

pojaviše se oko mene hiljade

i one druge čistom progresijom a vremenom rođene hiljade

njih na hiljade i hiljade

i tisuće hiljada

i tisuće hiljada ruku

nasmejanih mladih lica

tisuće hiljada šarenih šešira što lete vazduhom zrakom

nošeni propuhom

pravim nadasve naturalnim propuhom

što graničio se sa orkanskim, naturalnim

nadasve orkanskim propuhom.

I ubrzo mi čujemo petarde

vidimo vatromet na zvezdanom nebu

i vidimo sumnjive dromf igračice

jer reč je o pravoj prigodi

i životinje što jure ulicama

i pre svega, mi vidimo prigodnu kolonu nasmejanih lica

očito momaka nadasve prigodnih

što u dugačkom nizu promiču gledajući lice u Junaka

te potom hode ulicama pronoseći radost, veselje i

životnu sladost.

 

 

I got my baby and baby got me

Chorus 1

If I got u baby, baby u’ll get me

 

A ja, ja sam bio ozaren, koliko ozaren, posle toliko zubatih, posle toliko zmijskih, posle toliko vremena provedenog iza kapija moje unutrašnje tamnice, iza kapija što znače jedno za one napolju, što znače drugo za mene unutra. Najzad sam odlučio, tako srećan, ozaren, eto još jedne metafore, ukrao sam ključ i pobegao, jer se više nisam mogao šetati između četiri zida, mladost traćiti na upekloj stazi manastirske avlije, pržiti se na suncu među bratijom, ukrao ključ i najzad pobegao –

kao Dositej iz rajskog Hopova.

 

Ja postadoh srećan, nezakucan, neispušen, slobodan, kao tobož Slobodan. Eh

 

I kretaću se, najpre pokrenuti, uvek nekuda ići, nekuda ići, prema čemu, to mi je jedino dato da znam.

I svaka prva, stoga, to je taj obrt, biće hoo, najposle hoooo, konačno ništa drugo do vid čiste razmetljivosti čarobnog yodelayheehoooo, odnosno, hoola hoo, a pre svega vrelina same strasti, koja će, kao u ritmu na pr. kalipsoa, obuzimati moje biće vodeći ga vrletima vitala i bezmerne ljubavi za život, i ljubavi prema tebi,

draga moja Bod.

I svi, svi tu, svi mi, prigodno zapevasmo, u času, ovako:

 

I got my baby and baby got me

Chorus 2:

I’m free

If I got u baby, baby u’ll get me

so we’re free

 

 

 

 

POTRAGA

 

Stoga ja sada

ali ja sada

nikad ne reci gotovo zauvek sklonjeno zauvek

gotovo nikad ne reci nema nikoga ni živoga tela niti duše nema ničega jer

tu su

m o m c i

slavlje zabava zezanje

mi smo ortaci

mi smo gomila

ortaka

evo

tu

jedan po jedan

njih bezbroj

vrlih divljih momaka

mojih ortaka

rame uz rame

ma

uho uz uho

m o m c i

nimalo obični momci već nadasve vrli divlji tek moderni momci oholi sasvim nepokolebljivi čvrsti naloženi

m o m c i

Out came the Freaks

Those Freaky Things

 

i ne tako brzo i ne tako polako ja vidim njihove grube teške prljave jakne tek usne venozne mišice prevrnute kragne tetovirane vratove izbušene septume ušne školjke bokove otežale od municije alatki opasača tu gomilu divljih nadasve srditih i.e. nadrkanih osiljenih iznad svega naloženih momaka uvek podozrivih goropadnih obrijanih i/ili kosmatih glava s džepovima punim varki u nemarnom a tako armijskom poretku sasvim nasuprot ali besumnje zažagrenih očiju tu i u mom srcu i ja igram u svom srcu jer neprozirem

kao nekad

šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice

a još manje i nikako

nebo plavet nebo tama hush

zor bića zor prabića hush

već prozirem da su

m o m c i

preobraćeni vernici

novovernici

i sad pucnji plotuni znojava pijana zabava frka strka sve na svom mestu sve u svoje vreme sve kako treba kuda treba

mediteranskog mi

ma

srpskog mi

ovoga mi sunca

ravnice mi

planine mi

ove čistine mi

čete mi

bataljona mi

M I

m o m c i

divljeg mi pokliča

j u n a c iv o j n i c i

o s v e t a

 

i samo čistina što seća na izdaju sada čistina što seća na izdaju i momci na čistini hiljade bezbroj sada na okršaj na osvetu spremnih momaka mojih ortaka jer blatnjave mi rasputice usijane mi ceste daleko od svakog zaklona što prizivaju okršaj tu jedinu smislenu činjenicu jednu jedinu jedinicu činjeničnog smisla izdajničkog mi traga neprijateljskog mi poraza ka okršaju ka osveti daleko od zaklona s urlikom izašli ste iz zaklona

m o m c i

VI

s p r e m n  i   s t e   z a   o k r š a j

m o m c i

mark my words

jer JA sada

ali

JA sada

moram to reći

biće moga uma um moga bića ono će to reći

i uprkos srcu biću moga srca sumnji te stoga

eto magijske moći pokliča tek urlika formule

jer m o m c i

ONI će to shvatiti, samo ONI će to znati

 

SEVNUĆE LJUTA ZENICA

STEGNUĆE SE OLANČENA PESNICA

ZAPARAĆE VAZDUH BLJEŠTAVO SEČIVO

UKAZAĆE SE GNEVNA GOMILA

OKU

 

od uha do uha glas se širi dopire daleko glas obuzima tek glas

urlik

Osveta Okršaj

Okršaj Osveta

Junaci Vojnici

jer JA sada ali

JA sada

summa summarum

sada

to make a long story short

sada

momci htedoše

sve u svemu

saglasiše se:

 

dođi bre nemoj da tu samo stojimo ajmo

ide i miki idu svi

kao ima nešto kod mikija

esmo krenuli

ekipa se napalila

a ima deal

miki je mozak

miki mazno sovu

al esi vido

ispalio mikija

ispalila mikija

žešće žiranje

esi flipno

već sam flipno

 

Krenusmo po ravnom.

 

“Vse bo še dobro,” to reče u jednom trenutku Gili Princezi dok tiho tabanali su stazom od mahovine na putu ka vetrenjači.

 

Jer dovoljno sam tamo visio

potom u zaklonu

zapećku zakutku

sićušan poražen prevaren izigran

nadalje u mraku

potom nepokretan sasvim dovoljno

da sad

ali sad

prst luta pokazujući u daljinu

daleko su tačke koje pokazuje

dve crne pokretne tačke u daljini

to odredjeno tamo daleko su

ja znam mi znamo slutim ja slute momci

ali daljina je samo daljina

što brzinom besom snagom snagom volje postaće blizina

i mi premašićemo tu daljinu tih nekoliko daljina čistom brzinom besom snagom snagom volje ptičijeg li vida u Junaka

besprekornog li čula

eto kako mi očas izoštreno čulo u Junaka

snaga bes volja u Junaka

prinese blizinu

Bod i Gilija u daljini/blizini

i stoga čuju se prvi zvuci onda tutnjava onda zveket

mašinska ali benzinska tek štektanja

lavež tek urlanja kričanja vrištanja

a iz njih pomaljaju se vodeći oblici mobilnog života

trčanja skakanja preskakanja svakojaka bacanja obrtanja letenja ja reći ću najlepše hvala svim tim svetlim oblicima vidljivih pojava kretnji tom elanu

tom momačkom junačkom vitalu

dok lice u Junaka poprimaće taj izuzetno ponosan bezazoran takoreći junački izraz

jer JA sada ali

JA sada

tek tad počeću se kretati

silinom Osvete i Ljubavi

brzinom Osvete i Ljubavi

dabome

jer evo konačno prave mobilnosti

eto svega na svom mestu eto svega u svoje vreme

eto začudo i vodiča jer nije se moglo bez vodiča pravog pravcatog vodiča

ipak ne bilo kog već nadasve određenog vodiča

konkretnog imena Sam.

I neću pripovedati da, na primer, bio je to veoma visok tek štrkljast starac neobično koščatih i neobično izduženih ruku, neću reći, stoga u celini ruku što dopirale su skoro do kolena nezadržane ijednim mišićem da ih barem malo povije u predelu lakta, ni opisivati, ruku što visile su iznad svega klimavo, nesigurno, metlasto, te stoga čitavu figuru činile groteskno izduženom, neću pripovedati, vitkom, u toj vitkosti gotovo skladnom.

Pitanje vodiča bilo je pitanje prethodnice, a Samu se bar tada, u tom trenutku, moglo verovati.

Samo je Sam, mislio sam tada, pravilno razlikovao daljinu od blizine, samo nas je Sam mogao odvesti s čistine. Opet, samo je Sam, isturen na izvesnu udaljenost od glavnine, mogao, s njemu svojstvenom bistrinom, pouzdano izviđati, zaključivati iz viđenog, donositi prave odluke, a s pravom i dvosmisleno predstavljati l’avant-garde.

 

“Prostor, taj ponovo,” govorio je Sam. “Nikada drugo pitanje. Prostor, onda neko u njemu, onda ponovo,” bile su Samove reči.

 

No vodič kao vodič, dvosmisleno govoreći, l’avant-garde kao l’avant-garde, dinamički, a nečujno, vidljivo tek pod posebnim okolnostima, u posebnoj svetlosti, to bila je vrsta kretanja koju je Sam nametao. Nečujni i nevidljivi dinamizam, ljudi nas jednostavno nisu mogli opaziti.

Stoga nam se niko nije ni priključivao. Išli smo sami, sami za sebe. Izgledalo je da se krećemo, a zapravo smo tumarali. Moral je bio, upravo zato, sve niži.

 

I ne tako brzo i ne tako polako, već odjednom, stvari postadoše veoma zamršene. Opasan jaz nesporazuma i neslaganja poče deliti glavninu od Sama, od prethodnice, pa tako i čitav smisao puta od B-a ka N-u  postade predmet sporenja. Ne znajući ni sam kako da se postavim, pokušavajući da shvatim šta se dešava, brižljivo sam beležio, ne mareći za proticanje vremena koje se merilo i godinama:

 

  1. 1. OŠTRA STUDEN PRATI RAĐANJE NOVOGA DOBA. Razlog za dnevnik. Put od B-a ka N-u.

24.2. SVE VIŠE PIJANIH. NEKADAŠNJI TRANS VERNIKA DANAS JE OBIČNO PIJANSTVO MOMAKA. KAD OGLASIM POKRET, SVE OLEŠENE NOSIMO DOK NE POVRATE SVEST.

29.2. MEĐU MOMCIMA POVREMENA ZATIM UČESTALA KOMEŠANJA ONDA SASVIM GASTRIČKE SASVIM PRETEĆE REAKCIJE NEMIRI UNUTAR GRUPA IZRAŽENA NEGODOVANJA.

5.3. JAK LEDENI VETAR ŠIBA U LICA. ZAGLAVLJENI SMO U BLATU. SMETOVI, NEMA NAPREDOVANJA. VIŠE JE RAZVALJENIH OD ALKOHOLA NEGO TREZNIH.

Samov nadahnuti govor, za mene tako razumljiv, ali za momke previše čudan, neprihvatljiv, nejasan. Dobacivanja usred govora, zvižduci, istupanja, čak pretnje.

NEKO PLAMENO VRENJE U MOMCIMA, TOPLINA NEVOLJE. Neprijateljstvo.

Samove kretnje nesigurne, drhti mu ruka, a na koščatoj šaci mali prst iskrivljen.

24.12. Samova prepostojana blagost, trezvenost i smirenost koju sobom nosi, znana ishodišta, oprobane putanje, sukob sasvim bolećive potrebe za poretkom i mirom, i nove, nesputane, obilate momačke žeđi za nadumnom i rušilačkom osvetom. Rađa se novi aktivizam, agonizam, antagonizam, nihilizam.

24.1. NAPOLJU VAZDUH KAO SMRZNUTI ČELIK. U ŠATORU KOŽA PUCA I LICA BOLE DA JE NEMOGUĆE ODMORITI SE. PONESTALO ALKOHOLA.

25.7. NIKAD KRAJA VIJUGANJU OD B-a ka N-u. Kruži priča o Samovoj slabosti i nemoći. Njegove prodorne plave oči bez iskre upale su i mrtve. Pogled izgubljen.

SLUTIM ONO ŠTO TO NIKOME NE BIH POŽELEO.

25.8. BODY MODIFICATION. Momci se namerno samopovređuju, posekotine, ožiljci kao dekoracija, pirsinzi. Stare tetovaže krila anđela, krstova i brojanica sastrugali su noževima i staklom, nove tetoviraju ribljom kosti umočenom u mazut i u prljavštinu s puta. Dok spavaju, na golim tabanima piše “Umorni smo”, a na očnim kapcima “Ne budi me!”. Pakleno sunce.

29.12. Neuspeo pokušaj Samovog ubistva.

  1. 1. U NOVU GODINU ULAZIMO BEZ VODIČA.

To jutro je u blatu ostao duboki trag starog bicikla, uz otiske Samovih stopala i plitak dugački trag kožnog kaputa koji se prednjim krajevima vukao po zemlji. A rekao je da će se vratiti odmah posle izviđanja. Momci mrmore i likuju.

a.)  Nemoćan, uplašen, star, sve mu opraštam. Ali slagao je, nije se vratio.

b.) Sve vreme, zapravo, napredovao je ka majci. Na kraju, nemoć kao diktum, kao poiesis.

A mi, mi umesto nemoći, hoćemo nadmoć!

c.) Zbližavali su nas meseci bez ljubavi, sada ne više, razlikovali trenuci koje sam proveo u prisustvu Bodesti i Varvina. Momcima se Sam odavno zgadio. Jedan je rekao: “Nema šanse da tog dugačkog vučem za sobom, a on mrtav.”

d.) Previše blizine smeta. Tek momcima hvala što su to osetili.

e.) “Nikada isti prostor, taj ponovo. Nikada isto pitanje. Prostor, onda nešto drugo u njemu,” bile su moje reči.

f.) Sklad sa svetom ostvarujemo samo u igri površnosti, nesklad verovanjem u njegovu dubinu. Umesto: svet je dubok, misliti: svet je nedopustivo neozbiljan. Dat nam je da ga prevrnemo.

  1. 5. NIKO MI NE TREBA. POVEŠĆU SAM MOMKE DO N-a, ONDA DO Q-a, GDE ZAPUTILI SU SE GILI I BODESTI.
  2. 6. DOĐOSMO DO N-a. DANAS SU ME ODUŠEVLJENO NOSILI NA RUKAMA.
  3. 7. VIŠE NEMA PREPREKA. RASTE ŽELJA ZA PUSTOŠENJEM.
  4. 8. BIO SAM U PRAVU.
  5. 7. RAZOREN Q. ALI NI TRAGA OD GILIJA I BODESTI.

 

 

 

U isto vreme, nekoliko milja od Q-a, u napuštenoj vetrenjači, privremenom skrovištu Bodesti i Gilija.

 

Sklonil se je k njoj i jo hotel objeti. Odločno ga je odrinila.

„Pusti to, Gili!”, je mrmlala. „Ni mi dobro.“

Prestrašeno se je zravnal.

„Kaj pa je? Kje te boli?“

Trudno je pomahnila. „Nič takega ni, samo utrujena sem, to je vse.”

„Vse bo še dobro, Bod, vse bo še dobro.“

 

 

 

 

GRAD

 

puca vidik puca pogled nedogled

prostranstvo pučina hush panorama

daleka brda zabrđe bezbrđe te sitnice koješta tek

mnogo pre momaka

neki drugi hitri čvrsti

jednako naloženi gnevni nadrkani nasilni momci silosi

to behu obavili

i stoga

evo grada razorenog razrušenog

momci opljačkanog sto mu gromova

what a pity what a mess

disturbed uh-huh disurbed urbs ups.

Rađa se Furor naginje se Femini

samo to ravno je Poduhvatu

noć vetrovita ne zimska na iskraju zime

presudni časi

časi vatrenih odluka sasuda usuda

kad rađa se Furor naginje se Femini

samo to ravno je Poduhvatu

Furor Heroicus

Odor di Femina

glasnici gromoglasnici unutarnjih vrenja

po deseti hiljaditi put

danas

onda sutra

pevaju

doći doći

dođi mi nadođi mi

sedi mi

Sve doći će sve došlo je

sve kako nikada bilo nije

Furor Heroicus

Odor di Femina

čitavo polje

čitavo bezbrdje

pobrđe predgrađe

ma čitav grad nedogled

čitava svest kao svest

plećatog nepobedivog mišićavog Simerijanca

sada je ubeljeno

žensko muško željeno telo

doći nadoći

dođi mi nadođi mi

sedi mi

ride me

jer evo visokih vitkih devojaka bezbroj vrlih ne divljih podatnih devojaka opustošenog razorenog grada mirišu na dim benzin Furor suludu vožnju tek jedna dve spreda dve straga dati se vetru divljem izobličenom licu veselom znojavom prepletu

jer svaki je momak upleten u devojku

jer

svaka devojka jedan je momak

i obrnuto

momak u devojci

devojke u momcima

momci u momcima

devojke u devojkama

bezbroj plotnih a divljih

jer

How Hard Can a Girl Press Up to a Guy and a Guy to a Guy and Girl to a Girl?

jer

zmijski prepleti

divlji nadražaji

porno sadržaji

stoga ja ali ja

sebi još ne mogu pomoći

još boli me

bode me

kida me

glas

pokret

pogled

nedogled

jer evo na primer primera

ona u žutom, ne, ona u plavom, ne, ona u sivom, bezmalo crnom crna stoga, crnooka, optočena sobom i Poduhvatom ona – tako čvrsto, tako dovršeno, moram joj se diviti.

Još mnogo će bola rastrojiti ovaj ravnomerni puls da poigrava nemirno kucajući sasvim naopako rastrojeno pokidano taj nemir ubrzane kretnje jer zašto sve tako teško pada teško zašto se gomila olovnim obiljem zašto svaki čas dodaje još zapravo još još još i još

dodaje

neizmerne

varijacije stilizacije rezonancije

potkožnu bolest neudomljene ljubavi

drhtave kretnje

dnevno gomilanje ubrzanih drhtavih kretnji

dnevno moje zaludno gugutanje

gu, gu

gu

gu, gu

gu

ali Bodesti

to bode me

Bod

to bode me

ja moram pevati

nisam više kao ptica

ali moram zapevati:

 

njoj odlazi gu sve što izlazi

Chorus 3

njoj dolazi gu sve što odlazi

tebi izlazi gu sve što ne dolazi

 

i zato što ne mogu sebi pomoći

klimavih nogu lelujavog hoda rastrojenog pulsa

nekoliko stepenica moja kuća

penjem se moja vrata otvaram

moj dom ulazim

moja soba tek kujna

i ja zatvaram

stoga

oblasti frižider

ostaci davne večere

zagoreli sendviči

toaster babe

sve razbacano

u neredu koji se čak i ne mora oglasiti ovako gromko već tiho kroz detalj nekoliko detalja ostavljenu stvar koja na istom mestu leži predugo nedirnuta

nikome potrebna ničemu namenjena

moj česalj moja olovka na podu otvorena knjiga

odavno osušeni peškir na konopcu

školska pernica

u neživom okruženju ostavljenih davno dirnutih zaboravljenih mrtvih stvari

gde ne obitava blagi duh doma

ali ipak

ali ipak

sve ipak

sve

domu blisko odomljivo neodoljivo

blago spokojno toplo

ipak

dom

u kome je ovo dete raslo do čoveka

vratilo se

da prenoći

ali

s licem Večitog Junaka

stoga ja i ja

prilazim svojoj matičnoj maternjoj materičnoj hush

postelji i vraćam je u stari položaj

kad bacam se (u svojoj kožnoj jakni blatnjavim tek čizmama)

u bezmalo prašnjavu začudo još uvek mirišljavu

postelju

i tu tek dohvatam se predaha odmaram se od Poduhvata

i tu mi tek niko neće smetati

niti se ko verati ovim stepenicama

kucati prljavim prstima tražeći nešto

kamoli mama kamoli tata

barem neko vreme babe dok padam u san

jer

sutra je tek pokret bezmalo pohod

sutra su tek bitni momci

tek devojke

tek sutra je Osveta.

Ma kakav san pred Osvetu

koješta

nema sna spavaću kasnije

jer drhtim ustajem do prozora

prvi put dugo razmišljam slutim

gde li su Bod i prokleti Gili

put vodi do vetrenjače do krčme možda možda vetrenjače slutim možda krčme ali vetrenjače možda ne znam

iskrasti se po mraku hodati po mraku

stići pred zoru

razmišljam zamišljam znam

a nekako gledam sebe odozgo

kao

ja prozirem sluteći nikako nazirući već prozirući

kako sam u pravu

kako sam Tačan

i eto me

smešim se

tako Tačan

tako zreo

pripravan

s licem Večitog Junaka

ali

tu je to muklo tiktakanje

tu je to zloslutno proticanje

tu je zatreptalost neizvesnost

drhtavica groznica omaglica

izlaženja nalaženja

potrage pohoda Poduhvata

babe

on my own babe

i sad

grozničavo uvijam još jednu palim uvlačim ispuštam dim stavljam je na ivicu noćnog stočića češem se po potiljku skidam kožnu jaknu prelećem pogledom po sobi kožne pantalone blatnjave tek čizme kidam sve nitne svoju narukvicu alat go tuširam se mokar prilazim ormanu hitro otvaram nalazim brojne šarene košulje čudne ali uredno posložene pantalone prevrćem biram košulju žutu poput forsythia europea i.e. genistra tinctoria pantalone preuske ali crne poput sambucus nigra nalazim tada čarape jednako žute plitke kožne tek sjajne cipele boje grozdastog ruja debelog đona sve to podižem bacam na krevet zatim oblačim prvo tanku žutu košulju onda crne bezmalo prekratke uske pantalone čarape žute crne cipele debelog đona i ponovo odlazim do ormana biram prugastu crno-belu kravatu zakopčavam dugme uvlačim ispuštam dim onda po drugi put do prozora bacam pogled opet uvlačim ispuštam vidim prljavu mračnu ulicu grupu momaka zanesenu omađijanu napaljenu nadrkanu narajcanu olešenu bandu vatre po ulici namernu paljevinu tek požar okrećem još mokru glavu sada sam unutra gledam sjajne cipele šaku razgibavam krckam prstima sada sam napolju vidim bandu polupane izloge ispuštam dim devojke momci momci u devojkama u momcima devojke u momcima momci momci i devojke u momcima i devojkama

zmijski prepleti divlji nadražaji porno sadržaji odlazim do kreveta s gađenjem razgrćem napipavam kožne pantalone Webley Fosbery okrećem burence otpuštam kaiš uvlačim stomak fiksiram utoku opet hitro prilazim po treći put ormanu hitro otvaram drugu polovinu vidim nekoliko sakoa biram crni poput sambucus nigra oblačim iz donje ladice vadim debelo dugačko uže namotavam ga oko otvorenog dlana i lakta učvrstim leptir zavojnicom prebacim oko levog ramena i desnog bedra povlačim rukom po kosi drugom zakopčavam dugme prvom stavljam cigaretu u usta potežem kvaku izlazim i onda još

neopaziv

neopažen

jer

tih kao tiha vatra

nevidljiv kao vetar

krišom silazeći u noć

JA

na pameti imam upozorenje detektiva Dash-a

 

Take a Taxi But Make Sure that you’re not followed

 

 

 

 

ISPUŠENJE

 

Pazi sad, dragi čitaoče, jedinka A, koja je nekad bila MI, kao čisto JA, u tihom možda i nečujnom ali možda poslednjem svom napredovanju, gazi lišće, kloni se pucketavih grančica, napreduje dugačkim, nečujnim koracima, seče oštar noćni vazduh, šiba kroz prostor šume kao da klizi sluteći da tu možda negde u blizini krije se ono prema čemu nečujno napreduje ili možda tamo dalje napred, tamo prema čemu još dugo mora neopaženo napredovati, tek napredujući, ona ne grabi, već plazi tiha kao zmija, nečujnim čak koracima, ali dugačkim možda metar i po do dva, katkad skokovito, poput poskoka, katkad talasasto, poput mambe, ali svakad nečujno, traži ivicu šume, možda vetrenjaču, ali krčmu, klizi, plazi, ne zasigurno vetrenjaču, na samoj ivici šume, i ta budući jedinka koja je nekad bila MI, a sada kao čisto JA, od drveća ne vidi šumu, a kad ne vidi šumu, ne vidi njen početak niti kraj, te gotovo bespovratno izgubljena u pojedinačnom, u razlici, među drvećem, ali nadasve, ako ne vidi, ona ipak sluti i sluteći ona nezaobilazno misli i misleći ona je u posedu znanja i stoga je ona sledećeg mišljenja:

 

pazi nije mi sad jasno ne znam

mnogo je drveća drvo do drveta ovo je šuma ali gde joj beše početak gde joj je kraj

gde je vetrenjača

ali pazi evo vetra

jer ako pretpostavimo da vetrenjača je na ivici šume onda bezmalo ovaj vetar je put do vetrenjače vetar je ključ svake vetrenjače

ali pazi

nije sve jasno

nije mi sad jasno

drveće zadržava vetar

vetar menja pravac to nije ključ

a i vetrenjača je možda krčma

krčma je možda jednom bila vetrenjača

a i krčma možda nije na ivici šume

 

Tako se bore misli jedinke među borovima, dok u nemiru i nemoći saznavanja ona nalazi zaklon od varljivog vetra i odlučuje da se načas odmori,  da se spusti u mekano naručje postelje od lišća i iglica, da promisli još možda pravi put do vetrenjače, možda krčme, da predahne od Pohoda, barem do osvita, do prvog blagog svetla, ali ležeći, promišljajući, ispitujući, preispitujući sve činjenice, svu očiglednost i vlastita iskustva, tražeći oslonac znanju gde je kraj šume i koji je pravi put do vetrenjače, možda krčme, a misli joj lutaju, skreću, misli ne slušaju i misleći o rešenju zagonetke ona počinje misliti o rešenju kao takvom i o rešenjima uopšte i o smislu svakog rešenja kao što često biva u trenucima sudbinske neizvesnosti, drhtavice, groznice, omaglice, misli postaju sve manje misli i neumitno se okreću silama slika pred počinak, i ona misli da misli a počinje da sniva, misleći i misleći zapravo sniva, dok kapci se lagano spuštaju, ona sanja nošena sve dalje i dalje od znanja, verovanja, svakog činjenja,

zlih okolnosti

a ipak

moram misliti ne smem snivati moram naći put do vetrenjace

možda krčme

no sumnjam ne mislim već samo još pitam se

hoće li san doći brzo i jutro

može li se jutro podneti može li čak ne biti jutra

moguće je nemoguće je

moguće je nemoguće

moguće

guće

gu

gu, gu

dnevno moje zaludno gugutanje

gu, gu

gu

gu, gu

gu

ali Bodesti

ja

letim

kao golub

do prvoga sna

kako lagano pada

gu gu

jer sada ali ja sada

gledam kroz nekakve rešetke vidim puno devojaka u veselom prepletu njih puno okrenutih svetlu neizmerno radosnih mladih zategnutih bujnih golih devojaka u veselom prepletu i stoga napinju se sada rastu pucaju moje moći uobrazilje i razuma

u veselom prepletu duševnih mojih moći

pouzdano vidim uočavam devojke

u radosnom prepletu

puno golih okrenutih ka svetlosti

neizmerno srećnih mladih golih a bujnih devica

u radosnom prepletu

i stoga niti rešetke neće sprečiti tu pouzdanu sposobnost viđenja

jer ja ali ja

vidim najlepšu devicu među svim devicama devicu najmlađu najsrećniju od svih

devicu punih belih grudi

devicu na kojoj strošila se sva moja sposobnost viđenja

devicu u radosnom prepletu s drugim devicama

devicu u devičanskom prepletu

i tek ja

tad ja

zaustiću

ja izustiću

nekoliko glupih reči

recimo: Mlejzova, to si ti?

te namah se okrenuti tamo gde nasuprot devici devica koja više nije devica preobraćena devica upropašćena poročna devica Izdaja

i sada na tom lišću na tim iglicama u tom snu

preobraćena devica upropašćena poročna devica Izdaja

stoji okružena drugim poročnim devicama u ružnom prepletu

s drugim krajnje poročnim nadasve izduženim starcima

u njihovoj nepodnošljivoj nagosti

kao bespoštedni kontrast

veselom prepletu devica

u njihovom devičanskom prepletu

a ja

zbunjen razdražen poročnim prizorom

što para šavove moje uobrazilje i razuma prizorom preobraćene device upropašćene poročne device Izdaje

na tek nekoliko pedalja od užasne nepriličnosti

što za tren postade predmet moga odjednom isprva divljenja zatim trenutnog gnušanja

u zlatnom preseku prizora ta nedoličnost u obliku ogromnog

nadasve gnusnog starca razvratnog

prema kome nasuprot stoje device u veselom prepletu devica Izdaja i poročne device i izduženi rugobni starci

sve u sectio aurea

svi neprilično usmereni

samom centru nepriličnosti

nagosti nad nagostima

i tada

ja tada

kroz maglu videh devicu Izdaju

u spoju s bezobličnim gnusnim starcem

što gužva i čupa svoje grudne bele dugačke malje kao grivu

dahće a pluća mu šište pište zvižde znoji se iznad svih očekivanja

videh sve njegove koske njegovo hladno meso

kako dohvata i najsrećniju najmlađu od svih devica

najlepšu devicu punih belih grudi devicu devicu moga srca kamoli duše

i ja

ne dam

i ja

hoću da ne dam

spasem

bacam se

skačem

ali rešetke

rešetke

zarđale rešetke

 

Tako otprilike sniva jedinka, tako u znoju svoga lica budi se jedinka A koja se ni u snu ne može otresti Mlejzove i Varvina. Sama u svoj ustreptalosti svoga racionalnog, a nadasve skeptičnog, a nadasve potresenog bića, budi se, onda ustaje, brzo napušta igličasto-mahovinastu postelju, nesigurnim korakom menja smer ne bi li nekako našla barem tračicu utabane zemlje po kojoj nekad hodili su ljudi, kakav otisak, sumnjivi trag, kakav trag saznajne izvesnosti, možda, i onda, korak po korak, sve sigurnije, nečujnije napredujući, ona počinje da misli potom bezmalo prozire da joj je sada nužno uzdati se u tu jednu jedinu stazicu pred sobom, stazicu pod sobom, u hodu ispitujući, korak po korak, shvatajući da ona pre svih mora voditi kakvom urbanom reliktu hush, krčmi, na primer, vetrenjači, na primer

i ubrzo

napredovanje, naziranje, hod kroz mogućnosti, nemir i nemoć saznavanja, drhtavica, groznica, omaglica, čitav svet skeptične, racionalne, ustreptale jedinke nestaju posle nekoliko sati upornog hoda kao stisnuta pesnica kad iščezne u opruženoj šaci otvorena samim vetrom što na ivici šume uperenim kažiprstom pokazuje neposrednu izvesnost, nesumnjivu, neupitnu vetrenjaču, nikako krčmu, već sasvim usamljenu, nesumnjivu, neupitnu vetrenjaču na iskraju šume na golemoj zaravni osvetljeni relikt, tako će ga zvati, ali nikako glasno jer on je hteo nečujno, neopaženo prići, dakle sasvim tiho tabanajući stazom svojim softnim tabanima, Nikako stazom! sinulo je jedinki, ona jeste najkraći, ali je zato najbučniji, najvidljiviji put, već zaobilazno, prvo u velikim, onda srazmerno sve manjim krugovima uz nekoliko hitrih, ali opreznih presecanja sasvim pravilne tzv. akceleratorne rotacije hush nikako ravno na vetrenjaču

znao je šapnuo je

 

SADA ĆU NEOPAŽENO PRIĆI OSVETLJENOM RELIKTU

 

Trebalo je svedočiti tom čudesnom prizoru na rubu pameti i. e. šume, trebalo je to tek videti, kamoli doživeti taj čudesni trenutak na samom izmaku noći, kada jedinka A koja je nekad bila MI, a sada je čisto JA, kada nekadašnji vođ vernika, potom momaka, kada, dakle, odmetnuti, ustreptali Junak napušta utabanu stazicu i sve svoje goleme sumnje, onda prvo lagano, lukavo kružeći, sve pognutije kružeći oko vetrenjače u velikim, a onda sve manjim krugovima, sve nečujnije ubrzava svoje kretnje, onda usporava, onda ubrzava, pa usporava, bit by bit, mic po mic, bit po mic prilazeći, da bi se najzad u punoj svetlosti izlazećeg sunca našao ispod malog, još uvek svetlećeg prozora i onda krajnje opreznim izdizanjem tela, istezanjem vrata krišom pogledao, krišom video najzad prostor u kom su se skrila daleka bića, nestvarni Olimpijci – Bod i Gili.

A imao je šta da vidi.

 

Nežno jo je potegnil k sebi in skril njen obraz na svojih prsih.

 

Da, čitaoče, upravo tad rodio se doživljaj kome po silini te unutrašnjem naboju u Junaka do tog časa ne beše ravnog. Nije se taj mogao meriti ni s onim kada beše pao kao žrtva Gilijeve podlosti i ostao da visi bez vere i vernika, niti onim kada vaskrsnut ljubavlju, uz pomoć momačku, kako je govorio, ne zateče sebe u Prostoru Bitku nadasve neizmernom Svetu što iz vlastitog Bola Usudom porodi Junaka (v. gore, podvukao S.G.B.), niti onim kada ostade sam, bez pomoći avant-garde-e tj. Sama, punog imena Samjuel Barkli Beket, niti pak onim kad hladno napustio je momke, sirove objekte svoga rastućeg prezrenja (Ibid.). Malo je reći da mu se celo telo treslo od straha, da mu je desna ruka na Fosbery-ju bila sasvim klizava od znoja, prsti drhtavi, usne sasvim modre, a levo kako i desno oko puno suza jer treptavi kapci podivljaše u svom nepravilnom i sumanutom žmiganju. Eh, draga, vrtložilo je tada umom suznog, izbezumljenog, zaljubljenog, gotovo oslepeloga našeg junaka, ja tu sam pod tvojim prozorom drhtav, ali plah, bez snage, ustreptao, ali smiren, dok slušam:

 

Gili (nežno, šapatom): Ljubiš me… ne moram doumeti.

 

Glas sisavca Gilija, dođavola! I tad sve suzno i pomirljivo i neodlučno u Junaka najedanput se obrnu u prkosno i besno i odlučno, sve skrušeno i skromno u pomamno i smelo, navreše mu iz sećanja sve slike zakucanosti, ostavljenosti, prevarenosti, pomračiše svest tako da

ja

osećam rađanje svetoga Furora Besa

skoro sasvim slep babe krećem pravo na vrata zabrzanom kretnjom ramenom

uz grozni prasak slabih drvenih dveri

ja

silnom sada divljom snagom

razbijam upadam

razjaren

ulazim

u hipu

stupam

u njihovim staklastim razneženim ljubavnim očima

vidim

začuđenost kao uhvaćenost strah prepoznavanje

svoju moć premoć

da bi se već u sledećem času Gili lukavi Varvin

već latio noža

ali ne

Gili

otužni sisaču

verujem da si

bojim se da si

moj

napokon moj

bez bednih trikova momče

čuj momče

 

Gili: Prokletstvo!

A (uperivši pištolj u Gilija): Čuj momče! Diži ruke i bacaj tu igračku, Varvine. Budi dobar i odstupi.

Gili: Grdno grešiš.

A: Nećeš? Ne?

Gili (ne dižući ruke, prkosno): Naravno da ne.

 

Iz A-ovog pištolja prolomiše se dva uzastopna pucnja. Jedan metak se zabode u ram stolice gde sedi Bodesti, drugi je izbio nož iz Gilijeve ruke.

 

Gili (ispitujući svoju šaku, Mlejzovoj): Uh. Rekoh ti da je momak opasan.

Bodesti (tihim glasom): Momak je besumnje opasan. (Zagonetno se  osmehne gledajući u metak zaboden na milimetar od njenog uha.)

Gili (primetivši Bodestin osmeh, s gađenjem): Bah!

Bodesti (A-u): Šta hoćeš od nas?

A: Neplaćeni računi, Bod. Tiču se Gilija. Ne tebe.

Bodesti: Aha… (Pauza, onda pomirljivo, spuštajući glavu) Razumem.

Gili (zaprepašćeno): Bodesti?!

A: Umukni, nitkove! (Dobaci konopac Giliju pod noge držeći ga na nišanu.) Veži je za stolicu i ne igraj se glavom! (Pauza, onda nežnim glasom Mlejzovoj.) Izvini, princezo, moraćemo tako. (Pauza, Giliju.) Zategni dobro!

 

Dok Gili priteže poslednji čvor, A mu prilazi s leđa, nabija mu cev pištolja u slabine i gura ga prema vratima.

 

Gili: Gde me vodiš?

A: Uzeću ga samo na trenutak… (namiguje Mlejzovoj)… Muška ljubav je zacelo najslobodnija.

 

A i Gili napuštaju vetrenjaču.

 

A: Možda se sećaš našeg dogovora, Gili?

Gili: Ne znam o čemu govoriš.

A: Samo napred. Možda te ono drvo podseti. (Pokazuje na jedan bajoslovan, doduše, tri četvrt ogoleo bor.)

Gili: Neee!

A: Da, dečko. Sećaš se sad. Sve to nije bilo nimalo lepo od tebe. Vidi ovo! (Snažno povuče Varvina za kosu, baci ga na kolena, a onda svoju šaku prepunu ožiljaka prinese njegovom licu.) Pogledaj dobro. Ako se izvučeš, zglobovi više nikada nisu zglobovi.

Gili: Ti si šenuo! Pusti me… Kučkin sine…

A: De, de. Diži se! Priđi drvetu. I šape u vis!

Gili (ustajući): A ti bolje vidi gde je Bodesti.

 

Bilo je to poslednje Gilijevo lukavstvo. Mali trenutak nepažnje junaka-jedinke A, njegov brz pogled u pravcu osvetljenog prozora, gde nije bilo nikoga, dovoljan je bio Giliju da zamahne pesnicom prema A-ovoj bradi. Mačjim refleksom, A izbegnu udarac i kundakom pištolja svom snagom raspali Varvina po glavi. Ovaj pade.

 

A: Lepo spavaj!

 

Za tili čas, obeznanjeni Gili je visio razapet visoko između dve borove grane.

 

A (za sebe): Dooobar. Viseći, a?! Gili bloody Varvin – otužni sisavac.

 

samo svojoj srećnoj per definitionem večito mladoj

fucking olimpijskoj

zvezdi

može zahvaliti što ga nisam na primer

zatvorio u bure smrti

u koje bih sa svih strana zakucao duge i oštre zarđale železne klinove

i konjima dao da vuku ga ošinuti u trk

po neravnom kamenjaru

a zatvoreni sisavac tako nezgodno priklješten

odupirući se možda poslednjim snagama o najbliži klin

ipak sa svakom izbočinom na drumu

nabijao bi se na onaj suprotni

proklinjući čas kada je sebi dozvolio

tako nedostojnu smrt

ili pak onda

kada bih ga dabome viteški izazvao na dvoboj noževima

kad protivnici sede za stolom jedan naspram drugog

dok su im leve ruke čvrsto vezane jedna za drugu kožnim zavojima

a desne šake obmotane posebnim kaiševima

iz kojih štrči svakom po jedno ubojito sečivo

kojim se zaseca ubada u bilo koji deo tela protivnika

a ne uzmiče nikako

jer svako uzmicanje ujedno je privlačenje

često i trenutna smrt

pri čemu Gili budući bez iskustva ne bi imao nikakvih izgleda jer u dugim noćima u logoru

na dugom putu od B-a do Q-a

prošao sam oko četrdeset dvoboja

i nikada me nijedan momak nije čak ni ogrebao

jer apstraktno govoreći od konkretne datosti se udaljavajući

JA

kao kakav Simerijanac golemih žilavih mišica nalik njemu eto naučio sam da slamam

plitke kao Simerijancu kao meni

nedorasle stvarnosne činjenice i njihov slabašni otpor nikada više onako tanan sav svilast

kao kad tražio sam pravu stvarnost iza pojave

iza vidljivog

dakle neustrašiv sada

neranjiv

izuzetan

individuum

JA

tako

zreo

čvrst

surov nepokoriv

nenadjebiv

borac junak ratnik

u jurišnom pohodu

oh boy Jeez boy

sada

kada

nosim sebe kao što nose se jurišne zastave na vrh koplja

zastave

pobeda prodora surovih krvavih u nepoznato zacelo

meso oh boy

sada

tako zdravo kao arhajsko zdravlje noseći

u belim zubima što ne tako davno

u gladi u šumi

kidali su košutu

tako zdravo hodeći

arhajsko zdravlje noseći

Mlejzovoj se vraćajući

sada

ne više apstraktno govoreći

konkretnoj datosti se približavajući

JA

na vrata ulazim tako smiren

kao posle velikog isceljenja ozarenja

tako rasterećen tako podoban tako istinit

tačan

mlad

a uobličen čelično dovršen

kao da se ništa

i kao da se sve dogodilo

kao da se ne čuju sad već jezivi nedolični krici

iz nesvesti probuđenog blonda

onog napolju prokletnika crusifixi sisavca momka

za kog eto bio sam odviše vešt jeez

 

 

A (ulazeći na vrata vetrenjače, za sebe): … prokletnika crusifixi sisavca momkaza  kog, eto… bio sam odviše vešt. Jeez. (Gleda u svoje ruke.) Nije me ni ogrebao.

Bodesti: Šta je bilo? Šta si mu uradio?

A: Ne pravi se naivna, Bod. Čuješ li?

Bodesti (osluškujući Gilijeva zapomaganja): Obesio?

A: Kao i on mene. Sećaš se?

Bodesti (krotko): Da.

A: Sad je ispušio.

Bodesti: Varaš se.

A: Ne, ne. Ne varam se ja. Sisavac je napušen za sva vremena.

Bodesti (pauza): Neka ti bude. O.K. Dobio si svoje. I sad, šta hoćeš? Odveži me!

A: Dobio sam malo. Hoću još. (Smireno prilazi Mlejzovoj, gleda je, onda polako odvezuje.) Prešao sam dug put. Čitav život. Čitav preobraćeni život.

Bodesti: Ne znam o čemu govoriš. (Odvezana, ustaje i erotično se rasteže.)

A: Ne znaš? (pauza) Došao sam po nas.

Bodesti (pauza, spušta glavu, onda hladno): Koješta.

A: Ne beži, Bod. Ti znaš zašto sam došao. (Pauza.)

Bodesti: Šta to znam?

A: Znaš. Znaš da nisam došao samo po njega. (Pauza.) Nešto se rodilo. (Pauza.) Ne možeš mu pobeći.

Bodesti (krišom pogleda A u prepone): Slušaj me sad…  Bio si klinac, zelen i mlad.  Naseo si na Gilijev trik i naivno poverovao da bi on ikada dopustio da pođeš s nama. (Pauza, saosećajno.) Još uvek si dečak. (Otvoreno ga gleda u prepone.)

A: Grešiš, princezo. Vratio sam se po tebe i zato više nisam klinac.(Namešta izbočinu u pantalonama, okreće se, prilazi prozoru.) Želiš li da vidiš Gilija? (Pauza.) Hajde. Pogledaj ga.

Bodesti (ne pomerivši se): Mrzim te.

A: A sad pogledaj mene. (Vrti pištolj oko kažiprsta, srednjeg, domalog i malog prsta, onda žonglira unazad.) Sve se promenilo. Ponovo sam vešt. (Spušta pištolj na pod, skida sako.) A Gilija nema. (Otkopčava dugme po dugme košulje, skida je i baca daleko od sebe. Na njegovom golom torzu zaigraju nabrekli od znoja sjajni pektoralisi i pojave se urezane linije latisimusa, duboko profilisana šrafura seratusa i osam kao lenjirom crtanih od znoja jednako sjajnih pločica rectus abdominis-a.) Želim da budemo zajedno. (Otkopčava kaiš pantalona.)

Bodesti (besno): E nećemo tako, momak! (Panterskim skokom baca se na pod i klizajući se dohvata Fosbery-ja. Još ležeći, uperi ga u A.) Mrzim ovakve priče. Oblači se i ruke u vis!

A (hladnokrvno, ali s erekcijom u gaćama): Morao sam da ti to kažem. Među nama ne sme biti tajni, Bodesti.

Bodesti: Gluposti! Ja ne pripadam nikome.

A: Ni Varvinu?

Bodesti: Nikome! Nijedan muškarac mi nije dotakao usne.

A (zadovoljno): To sam i mislio.

Bodesti (ustajući, i dalje s uperenim pištoljem): Pođi! Idemo po Gilija.

 

S podignutim rukama A polazi ka vratima. U tom trenutku jedna pesnica lomi staklo i kroz prozor vetrenjače, kao vaskrsnut, proleće Varvin, čelom prema napred. Posle dva premeta unapred, slep od krvi i bola, kidiše na junaka A. Ovome su raskopčane pantalone već spale do članaka.

 

A: …Dođavoooo…

Bodesti (piskutavim glasom): Gili!!!

Gili (urla): Aaaaaaaa!!! (Krvavim rukama baca se na A i hvata ga za vrat.)

A:… oooo… unngghhh…

Bodesti: Gili, stani! Momak je naš!

Gili (udaren A-ovom rukom u stomak): Oghh!

A (pokušavajući da se oslobodi stiska, ali ga spuštene pantalone dodatno sputavaju): Izvukao si se… ali za kratk…

 

U krvničkom gušanju, obojica izgube ravnotežu, ali padajući, Gili okreće junaka A tako da ovaj tresne na leđa. Gili ga sad pritiska svom težinom i davi.

 

Bodesti: Prestani! Čuješ li me?! Imamo ga!!!

Gili (mahnito stežući A-ov vrat): Moj si…

 

A se sve slabije opire. Na kraju klone izgubivši svest.

 

Gili (i dalje daveći A): Psu… videćeš… (Osvrće se tražeći nož.)

Bodesti (uspaničeno): Ne čini to, Gili!

 

Gili ustaje u potrazi za oružjem. Prilazi najmanjem od tri kamena vetrenjače i s nadljudskom snagom vadi ga iz ležišta.

 

Bodesti (zaprepašćeno): Ludače!!!

 

Podigavši kamen iznad glave, Gili je nameran da dokrajči junaka A. Pod težinom smrtonosnog tereta prilazi mu sitnim asimetričnim koracima.

 

Bodesti (plačnim glasom): Neee!!! Ne teraj me…

Gili: Umukni!

 

Samo trenutak pre no što je Gili bacio kamen na A, Bodesti ga udara u potiljak vrhom pištolja, on ispušta kamen i pada preko njega.

 

Gili (na koncu čiste svesti, zaprepašćeno): Šta?!!!

Bodesti (slomljeno): Sam si kriv…

 

Posle nekoliko trenutaka, dok Gili nepokretno leži, A se budi.

 

A (opipavajući vrat): Šta se desilo?

Bodesti: Ne znam… (Briše suze.) Sve se desilo tako brzo… Pomahnitao je.  Hteo je da te smrska.

A: Smiri se, princezo. (Duga i značajna pauza.) Hvala ti. (Zagrli je.)

Bodesti (odjednom grčevito uhvati A za glavu i unese mu se u lice): Slušaj me dobro! Moramo pobeći odavde, hitno! (Zabrinuto pogleda u Varvina.) On nije mrtav, zar ne?

A (oblačeći se): Ne znam. (Hvata Bodesti za ruku.) Bežimo s ovog prokletog mesta.

 

 

čovek živi i uči

ali ja sada ja

međutim

iako

iako ne

iako ne tako dugo

živeći

coming-of-age

pupeći

mutirajući

rastući

učeći

tokom svog kratkog ipak veka

ipak mlad

ni sanjao nisam

da ću u svom životu

istolikih dana

sresti ženu što prate je

senke

stotinu

hiljadu

leševa

međutim

leptir po leptir

nad našim glavama

daleko smo

miris crkotine

gmizavci

blato tek mulj

pod našim nogama

insekti

splin

neizvesnost

u vazduhu

kao poterom gonjen

oblak kobi

nad našim glavama

kao stršljen

tih olovan

strah

u našim udovima

duboko u močvari

ka severu ka pećini

odmičemo

ćutimo

bežimo

dahćemo

trčimo

jer

zamislimo

promislimo

pretpostavimo

samo

da

 

U dragoj mu vetrenjači Gili leži onesvešćen, ali ne zadugo, budi se, uspravlja se, tetura, posrće, pada, ustaje, pometenom čulu šaku boje impatiens walleriana prinosi, krvavi potiljak opipava, vlastitu krv ližući kao kušajući tek mrmljajući je li još ona, gde li je ona, živa li je ona, i pretpostavimo tad, dragi čitaoče, da jedva on vidi, mutno nazire, svoj podbradak, svoje vene, unakažene zglobove, svoje čelo isečeno staklom opipava, sitne staklene iglice drhtavim prstima trebi, svoju pesnicu plameno-vrelu poput impatiens walleriana gleda, svoj sto svoju stolicu nekoliko vreća prepoznaje, i dalje teturajući, noževe tražeći, pipajući, ako pretpostavimo onda sigurno setiće se osvita, slatkoga spoja, onoga: U Osvit dala mu je sebe,  Blaženstva: “Ljubiš me… ne moram doumeti”, ali mu u svest počeše navirati zvučne, jarosne, mučne slike, sve bolna sećanja, slike oštre kao bodeži, kao njegovi bodeži, slike praska drvenih dveri, njegove nemoći, lomnosti, nikakve predostrožnosti, nehata kad momak, pretpostavimo kad

 

ja ali ja

samo ja

došao sam po njega

po Bodesti

razoružao ga

veštinu mu

ismejao

izigrao

te zakucao

onda ponovo osujetio ponizio

ili to beše Bodesti?

To beše Bodesti!

I Z D A J E

 

onda nužno zaključujemo da u tom času, u nemoćnom besu, krik, tek cijuk Varvin ispušta, nesigurno korača, klati se i zanosi, o zidove se odupire, mutno vidi, POTERU SMIŠLJA, izlaz napipava, vrata nogom otvara, mahnito se baca, srlja i dalje posrće, jedva svoje telo oseća, od nemoćnog besa pišti, pada, glavinja, ustaje, stazom duboko u šumu, duboko u noć, ka jugu, pravo ka Opustošenom gradu, KA MOMCIMA, nesigurno, ali žurno, zaključujemo

grabi

grabi li

grabi

 

 

 

 

POTERA

 

a sad

vidi sad!

dok

hitamo

ka severu

onda

milimo pa opet

hitamo

gazimo

kroz blato

kroz trnjak

ševrdamo

pa trčimo

dahćemo

dok

plaze gmazovi

čuju se zloslutni šumovi

zuje krilati zglavkari

znojna pazuha

osećaju

ja ali ja

ošamućen ujedima insekata

šibanjima šikare

bodljama upletenog rastinja

otežan

okorelim blatom

sećam se

da

ne tako davno sva moja sreća beše među četiri zida.

U sobi s mekanim svetlom ležao bih, možda podbočen, kao da je to sad važno, leva bejaše uporišna, desna bejaše lutajuća. I dokle bih ja ležao? Sve dok ne osetim tonusne udare leve, buvljа krućenjа desne, žiganja i leve i desne. Onda bih ustajao, jer sve podamnom nepodnošljivo je žuljalo, koža bi se osipala od čekinjave deke, ja često sam ustajao. Spas sam nalazio u dugim, takoreći, žan-žakovskim šetnjama, a kada bih se vratio, dočekivali bi me moji nerazdvojni, umstveni prijatelji, s polica bi se oni smešili, neko bi se doduše cerio ili podsmevao, neko samo ćutao, neko mrštio, a neko otvoreno dozivao: Sam, Fridrich i Arthur, pa zatim čitava plejada već zaboravljenih, Witold, György, Martin, eh, neću ih¸nabrajati, ne, ne, baš ću ih nabrajati – Sam, Fridrich i Arthur, Witold, György, Martin, Roland, Edmund, Lazar, Miloš i drugi, mnogi drugi. A moj blagi dom, u mekanom svetlu, imao je vrata, i prozor, sav u krovu i krovištu, sa senkom strehe na ulazu i basamkom pri dnu. Odvojen od svega pritesanim talpama, sitan koliko da se pognuto uđe, uspravi, načini dva-tri koraka, po uvek hladnom kamenom podu. Tužan u svojoj majušnosti, kao kakav surovi dokaz kolika je tad bila moja snaga da bilo šta zaslužim, pa i uzmem od prirode, kamoli od grada, u koliko majušnom sam se skrivao da budem mimikrijski neprimećen, ali s domom srastao, kao puh s rupicom debla. No sve to, u toj rupici otetoj od sila, kiše, snega, stvrdnutog blata, no i od svakog htenja, bez obzira na sve, ja, začudo, postajao sam viši od samog sebe. Gajio sam tihu dragost, dragocenu dragost prema ljudima, svim ljudima, obuhvatnu dragost koja mi, izvesno, privuče i vernike, i bejah uklonio, nalik izgnanom Jacques-u, iz sebe sve nemilo, zavidljivo i gnevno. I proterah još, dabome, sve zemne strasti, razumljivo, dok sad

a sad

vidi sad!

van četiri zida

hitamo

dok promiču gmazovi

čuju se zloslutni šumovi

zuje krilati zglavkari

znojna pazuha

osećaju

daleko od doma

blagog doma

u bekstvu

od napaljenih

besnih

momaka

uznesenog pobesnelog besmrtnika

Gilija

Olimpijca

ovde

uz devičansku

Mlejz

devicu nad devicama

Ljubav

sasvim

NOVO JE DOBA

stoga

 

Pratila ga je tako tiho, moj čitaoče, tako nečujno, kao bilo koji bosonogi divljak s daleke Crvene obale. Štaviše, osećao je kako, zadržavajući dah, napreduje s lakoćom prave životinje. S nadom da su sasvim zametnuli trag, napustili su oblast maglovitih močvara i našli se na tvrdom, okomitom tlu. Sada je trebalo pronaći put kroz nisko gusto rastinje, a onda se kroz senovite klance uzverati uz oštre stene do prvih planinskih visoravni. Penjali su se obazrivo, a svaki deo A-ovog bića, dok gledao je u svoje noge, ruke, svoje istrošene blatnjave cipele, drhtao je Bodestinim prisustvom, istinom da je ona za njega jedini živi stvor u vascelom svetu. Najzad se popeše na stenu s vidikom na sve četiri strane vascelog sveta. Dok mu je pogled besciljno lutao od jednog dalekog oblika drugom, krajičkom oka uočio je da Bodesti netremice posmatra jednu daleku tačku na jugu. Tad spazio je i on Opustošeni grad, utom video eksploziju i zatim pečurku gustog dima koja se uzdizala sve veća i bacala tamnu senku na čistinu između gradova B-a, N-a i Q-a. Od njih ne beše ostalo ništa. Možda tamo u daljini crno zgarište B-a ili crno zgarište N-a, tamo gde nekad, još u Samovo doba, činilo mu se to tako davno, Sam ostavio je tragove svog bekstva, ili pak crno zgarište Q-a, Opustošenog grada, ali zgarište, samo zgarište. Dok se pečurka ogromne eksplozije dizala ka nebu i delila na više retkih zloćudnih oblaka, tamo, prilično daleko od Q-a, tamo, na čistini između vetrenjače i dubokih bara, milele su crne tačke u pravilnom poretku i nešto sledile. A onda oboje primetiše da za savršenom kolonom crnih milećih tačaka iz crnoga grada mili još nekoliko crnih, ali sada neuporedivo bržih tačaka što kretale su se u sasvim nepravilnom poretku ostavljajući sa sobom guste oblake prašine. Bila je to za njih nečujna, ali besumnje jamačno dakako bučna i izrazito štektava povorka. Jedna od brzih tačaka poče se tad izdvajati od ostalih tačaka, ne samo brzinom već i svojim nadasve svrhovitim i pravolinijskim kretanjem kao da određuje pravac kretanja čitave kolone. Ostale brze i crne tačke nastaviše da kruže oko nekoliko milećih crnih tačaka u raskalašnom, činilo se, maničnom plesu. Večitog junaka A taj prizor ujede pravo za srce. Bodestino lice postade belo. Sve je dobilo jasan, ali neželjen smisao. Bila je to bezmilosna potera po crti svetoga Furora, nesumnjivo ubilačka potera ostavljenih i izigranih, ozlojeđenih i razjarenih momaka na čelu s preživelim, dakako, vaskrslim Gili Varvinom.

 

da da

o da

buka i bes

buka bes potera

momci

benzinska urlanja

štektanja

Osveta

jer

 

sve što bilo je sada više nije, jer viseći više nije viseći, jer desio se čuveni Lebenswende, jer štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi, jer Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina, na putu turbulentne individuacije, mrmljao je sebi u bradu vaskrsli Gili dok dole na peščanoj zaravni zakrvavljenih očiju pratio je trag izdajničkih, preljubničkih stopa.

 

dok ja ali ja

sad

ne želeći da slutim

ni posmatram

divlju gomilu

tobože

briga me

ja evo odlazim

hladnokrvan

nehajan

moderan

how cool

put poslednje stene

jer tobože

neće nas naći

neće nas stići

neće nas videti

jer

tobože

ko ga jebe

nema momaka

ludoga štektanja

besnih mašina

maničnog plesa

ubilačke potere

jer kaže se

kao nema tog Furora-besa

sve to bačeno otišlo zauvek

smireno zacelo poslednjoj steni vraćeno

eh eh

ali ohhh

stoga

hajdemo mi Princezo lagano

moramo se spustiti

ali dobro možemo to preskočit i recimo da smo se mi već spustili

i da već dugo

hodamo gazimo žipčimo ruku na srce štaviše bežimo

u trku pičimo hush palimo prašimo drugom stranom ove litice

pržimo jurimo

i već dosta toga preskačući mi već odjednom

tu smo

stajemo kraj ovoga slapa ogromnog što huči

vodenom silinom

volšebnim hukom

zaglušuje svaku našu reč govor

te ja nemo otvaram usta mršteći se škiljeći od kiše ledenih kapi mokrog kiselog lica mehanički ali nemušto ali zacelo smešno bezglasno otvaram usta ludo se uzdajući u onaj vazdušni potisak iznutra na glasne žice spoljašnju tzv. realizaciju nečujnu rezonanciju uzaludnu fonaciju dakle bezglasno govoreći

govoreći a da ne govorim

kažem

 

HAJDEMO   IZA   OVOG   SLAPA,   PRINCEZO,   POSTOJI   PEĆINA   TU   ĆEMO   SE   SAKRITI

 

ili još silnije možda govorim glasnije

zapravo

bezglasnije

kao nekad vernicima

s predikaonice

fonetski otežući dakle

govorim

bezglasno

da me dobro razumeju

kao kad na primer

u premisi I’ izvesni Džouns u prisustvu izvesnog Smita oteže iskazujući samo određeni fonetski sled glasova kaže

O-V-I-M   O-B-E-Ć-A-V-A-M   D-A   T-I   P-L-A-T-I-M

S-M-I-T-E   P-E-T   D-O-L-A-R-A

što ne znači da ukoliko Džouns iskazuje

on neposredno onda i obećava

i da ako obećava

onda stavlja sebe pod obavezu

a ako stavlja sebe pod obavezu onda je pod obavezom

a ako je pod obavezom onda zacelo Treba da plati (Džouns) Smitu pet dolara

kao što i mi možda treba da platimo za to što smo učinili

što opet neposredno dokazuje mogućnost izvođenja

Treba iz prostoga Jeste babe

već samo to znači da Džouns otežući u prisustvu Smita

samo izgovara određene reči

baš kao i ja što sada

u prisustvu Bodesti zaglušen volšebnim hukom

tek izgovaram određene reči

i ne treba da platim

nikome ne treba da platim

sledeće reči

 

H-A-J-D-E-M-O   I-Z-A   O-N-O-G-A   S-L-A-P-A   P-O-S-T-O-J-I   P-E-Ć-I-N-A

T-U   Ć-E-M-O   S-E   P-R-I-T-A-J-I-T-I   I   M-A-L-O   Z-A-G-R-E-J-A-T-I

Š-T-A ?   P-E-Ć-I-N-A   PEĆ-INA   P-R-I-N-C-E-Z-O   P-O-Đ-I-M-O

 

i pritom sva napast nečist sav strah

spira se

bisernom vodom

a onda

kroz slap

pod slapom

okupani

tako dolični

krotki

sveži

iza vodene zavese slapa

opranih

belih

ozarenih

lica

eto

odjednom

i

najednom

stiska

stiska ruke

Bodesti Mlejz

jer

 

U-H-V-A-T-I   M-E   Z-A   R-U-K-U   M-O-J-A   P-R-I-N-C-E-Z-O

B-R-Z-A-K   J-E   S-N-A-Ž-A-N   A   D-N-O   K-L-I-Z-A-V-O

 

stiska

što jak je kao u čoveka

no ipak

nežan kao u device

Device

mojih večitih

neozbiljenih sanja

što opet

vodi me

uistinu

nosi me

nadi

videću već

da možda već

tamo duboko

u utrobi pećine

ja

možda duboko

hush

Mlejzovu

napokon

Bodesti

duboko

 

duboko u utrobi pećine mi oprezno kročimo ka jednom kako bih rekao uzvišenju a ipak udubljenju ali preskočimo to klizavo je i već dosta toga preskačući mi recimo već tamo smo i mi već ovde smo prvi put na sigurnom opruženi na tvrdoj kamenoj postelji gde svaku sumnju nesumnjivo odnela je apsolutna a opet nestvarno stvarna stvarnost trenutka

nadprisutnost

recimo

jedino nužnog

prirodnog a natprirodnog

kratkog a beskrajnog

čulnog a natčulnog

običnog a svetog

nadtrenutka

a zapravo

izvesnost

njenog daha

miris

toplina

oblina

butine što slučajno dodirne butinu

a ruka lutajuća dodirne

tek šta se tu mora dotaći

u mraku

u tako tihom

sigurnom

tako nežnom

spokojnom

tako bliskom

iznad svega

uvek osnovnom

tako da

ja dok ja

oblinom dodirujem oblinu desnicom nežno kosu prvo vrat blagu zaravan lopatice onda polako niže milujem levicom bezmalo softni hush prevoj slabine pazuha vrata tada se vratiti bedru tada se vratiti butini nagome pregibu preponi se vratiti sve to

IMAM

celivati usne dodirnuti kao sav u blagom ali nežnom žudnom pun nove snage ponovo svemu se vratiti još jednom vratu softnom hush prevoju slabine pazuha bedra nagoj butini nagome pregibu preponi se vratiti

tada sada

sve to celivati kao sav u žudnom i blagom ali nežnom pun nove snage usnama jezikom

još jednom softnom hush prevoju slabini nagoj butini preponi se vratiti

dah

ljubav

udisati

priljubiti

Mojim

umileti

uploviti

uroniti

celivati

sav u žudnom i blagom nežnom pun nove snage

uroniti

iideeemoo

izroniti

ući

izaći

ući

izaći

ući

izaći

jer

hop hop

to su ti šljapavi zvuci

lick me up

šljap šljap

babe

lick me up

ride on ride off

come

u coming?

focus me focus it

ooo

prc

divljeg li tela

šljap šljap

kres kres

evo ja

ali ja i ja

cep cep

evo evo

evo evo

nikad te neću zaboraviti

prc

a ti?

vadi!

štrc

babe

štrc

štrc

volim te

štrc

gotovo

štrc

a ti?

a ti?

štrc

štrc.

To moj je život.

Oh boy.

 

 

Sada je blažen, dragi čitaoče, noge su mu teške, dok lice mu se razvlači u blesavi smešak. U junaka se pojavilo i nešto oko očiju, neka vrsta znaka, ne sasvim, ali može se reći, nešto svakako aposteriorno, a postkoitalno. Ništa zato, ljuljaju ga talasi miline, odnose ga dalje i dalje, kroz slapove, virove, preko planina, visoravni, ravnica, maglovitih močvara, sve do mora, dalekog mora gde čini mu se da već živi i živeće sve dok ne dođu po njega. Ali i kad dođu, ti sada daleki besni neprijatelji, neće ga prepoznati, ni njegovu dragu neće prepoznati, jer ko bi prepoznao belog, blagoslovenog, postkoitalnog starca i još belju, blagoslovenu staricu što drže za ruke i sede na prvoj klupi kraj rive?

 

jer ja sada ali ja sada

eh miline

živim na moru vidiš li oluju kako se sprema

to je bura ništa ne smeta bura draga čamci se pune vodom ništa ne smeta voda draga

jer mi pijemo čaj

dok verni se psi motaju oko nogu

gledamo kroz kameno okno šta god bilo

miline maslina hleba

za nas biće

my oh my

za nas tako pristojne

na onaj način građanske uljudnosti

s valjanim cipelama pantalonama čohanim kaputima frizirane za nas najedene zacelo negovane

za nas krajnje obazrive prema stilu lepom izražavanju ophođenju finim modulacijama govora smisla

za nas otmene sređene à la mode neucveljene

starošću neojađene nikad mrzovoljne sebične zavidljive draga

dapače uspravne radosne držeće savitljive skočne moćne

eh sav takav

ali

oplemenjen mudriji iskusniji zar ne?

zdravih zuba zdravog daha

uspravan držeći

blažen

ja ali ja

živim na moru i

ja živim na moru

 

 

Bodesti: Probudi se.

A (poskoči): Šta? Šta je?

Bodesti: Šššš… tiho! Čujem glasove. Neko je napolju.

 

Mojim telom prostrujaše žmarci.

 

Bodesti: Gili i momci.

A: Našli su nas.

Bodesti (hvata A za ruku): Ne. Još uvek ne.

 

Mojom kičmom prostrujaše žmarci.

 

jer

 

This Was Not a Time For Picking Warvins.

 

 

 

 

SMRT

Bilo je to vreme za duge šetnje u prirodi recimo

za košulje jarkih boja recimovreme dopadljivih frizura i uskih nogavica.

Vreme za tihe večeri uz kamin i pitu od višanja dobru knjigu za prozore debelih grilja

za majčinu dušicu matičnjak čaj od sleza ako zatreba

blagi duh doma ukratko recimo.

Za vreme ljubavi što će trajati

kad u tihim večerima dok sveća polako trne  ne sumnja se u trajnost ljubavi

već u toploj postelji mrmori:

Ona je tako tiha tako breez-na /bri: z/

ona lagano nosi nas ka drugim godinama

ka drugome dobu

ona jedino večna nosi nas lagano

tako tiho tako breez-no

Love Is Breezing, Babe

i stoga

 

This Was Not a Time For Warvin, and This Was Not a Time For Murder.

 

ali

ubistvo se desilo još davno u mom srcuprvi put kad sreo sam Gilija

osetio plam svetoga Furora

kad od grizodušnog vernika preobratih se u večitog Junaka A.

I počinjeno je u njegovom, Gilijevom srcu

ne tako davno, drugi put kad sreo se sa mnom.

Treći put, on to zna, i ja to znam, sve biće rešeno.

 

As Though a Time for Murder Came.

 

Mojom kičmom ponovo prostrujaše žmarci.

 

zato ja

i ja

napuštam pećinu prolazim kroz slap

odlučnim korakom stupam lako tek kako prirodno odrazim se visoko

naskočim na kameni greben

onda sitnim koracima oprezno sve uz rub litice

gde odjednom ispod mojih nogu dole u smaragdnoplavoj vodi uočavam više sitnih figura u plitkim virovima to su momci to su devojke više momaka devojaka

belih obnaženih tela

razabirem

bezbrižno umivaju lica trljaju rukama svoja naga prsa

vratove butine

onda uočavam raspoznajem razaznajem razabirem

PREPOZNAJEM

blonda zasigurno po razmetljivosti

nema sumnje mišićavosti drčnosti ipаk dopadljivosti

sisavca nesumnjivo Gili Varvina dođavola

i do mojih ušiju dopire njihovo odvratno cerekanje

i dopire odvratni kikot njihovi ogavni ohovi ahovi

i nikakva smaragdnoplava voda

nikakva kristalna planinska suza

ne može sprati tu nečist taj vonj znojne smradne potere

užegle poput guščje masti u prašini pored puta hush

i moje čelo se nabire oči mršte grudi nadimaju besom

i u mom grlu raste onda se otima

kao snažnim a nevoljnim potiskom iz mog grla izlazi

nezadrživ oštar ludački smeh čitavom klisurom odjekuje

moćan drzak razdirući smeh

i ja uočavam raspoznajem razaznajem razabirem

sve te sitne figure obnažena bela telašca u plitkim virovima osvrću se oko sebe

neodređeno unezvereno dižu glave

gledaju ka okomitim stenama ka grebenu

i najzad spaze

večitog junaka A nadaleko belih zuba

u svom sjaju njegovog Nastupa

neočekivanog pojavljivanjau svom sjaju njegove neočekivane Pojavei preneraženog zabezeknutog Gilija

kako poskakuje od besa

upire svojim kažiprstom

u njegovom tj. mom pravcu

krivi grči ogavne usnice preteći

dok ja ali ja

hrk hrk i hrk aaaaaaa-hrk

mukozni šmrkalj u grlu skupljam onda u njegovom pravcu ciljam

nepogrešivo besprekorno tačno ga u čelo pljuvkom pogađam a on preneražen ponižen

uočava raspoznaje razaznaje razabire

PREPOZNAJE

tik uz moje rame ženu njegovih sada mojih ozbiljenih sanja

i kroz sluzave suze sputuma u očima mutno vidi crnu njenu raspletenu kosu

kako se viori na mojim grudima

i njen mrk ali nežan dabome ljubavni pogled na mom licu

dok nekoliko šupljoglavih napaljenih bolida momaka

preumljenih nekadašnjih vernika

hita ka obali dohvata utoke u nas nišani

onda oroze poteže

desetine hitaca ka nama ispaljuje

mahnito a nevično puca

zuj metaka oko nas ali sve drugo osim nas pogađa

te krajičkom oka ja zapažam odjednom

unezverene nespretne uplašene njihove kretnje

komešanje paničnu žurbu ostalih sitnih figura obnaženih belih tela u plitkim virovima

kako grabe ka prvom zaklonu

i ja mirno gledam šta napraviše njihovi meci

gledam kako odlama se prvi kamen od stene

onda kamen po kamen stena po stena

svom silinom u zaglušujućem brumu sve veća

obrušava se niz liticu

gruva kamena lavina

ubojito kamenje pada na obnažena bela telašca

u plitkim virovima

i već vidim

sablasno nepokretne sitne ljudske figure

kao plutajuće lutke

u nimalo bisernoj već mutnocrvenoj planinskoj vodi

čujem

urlike

jauke

krike

vapaje

onih što tamo dole ostali su živi.

 

Mojom kičmom opet prostrujaše žmarci. Dadosmo se u potragu za živima.

 

Eh, živi, živi, dragi čitaoče. Jer šta su za večitog junaka A mogli značiti živi, živi koji su smrtni ili živi smrtnici, živi koji su već za života mrtvi? Šta je mogao za njega i za život kome je težio značiti taj sveopšti životareći tok od rođenja do smrti, to bivanje, opstajanje, tavorenje i svekoliko mučenje na Zemlji u životima živih smrtnika i onih koji su već za života mrtvi? Sav taj poluživot i sva ta polusmrt? Za njega, koji je i poslednju živu žilicu ozdravio, i poslednji živac svoga bića napregao, sve svoje životne snage upregao da se svakim čulom uživi u život jedinog živog, Zemlji dostojnog, a besmrtnog stvora, – Bodesti Mlejz?

I nema, nema tu živih među mrtvima, nema ni poluživih ni polumrtvih. Samo tela odnjihana talasima, lišena teškoga tereta svih živih, poluživih i polumrtvih, plutaju po bisernoj vodi, stružu po šljunku, beživotna poput oblutaka u mutnoj vodi, kao i sve izmenjive, nestalne, nesamostalne i smrtne akcidencije na ovome svetu, a nasuprot ovoj jedino trajnoj, samostalnoj, nepromenjivoj supstanciji što je u sebi i pomoću same sebe se poima, i pri svim promenama svih pojava ostaje ista i odista jedino živa.

 

 

no ipak

ali ipak

čudi

zabrinjava

plaši

ne vidim

ne primećujem

Varvina

taj oblutak

tu napušenu akcidenciju

upljuvanog čela

zamućenog pogleda

zaludnu afekciju

ne vidim

ne primećujem

Gilija

među mrtvima

samo devojke

nevidljivih lica pod vodom

raširenih ruku

samo momci

s kesastim mošnjama

skočanjenim genitalijama

plutaju po crvenoj vodi

s po kojom

rigor mortis erectio

ali ne

nema tu Varvina

shit babe

samo plutajući momci devojke

njihani talasima

plitkim virovima

mrtvi

dok ja sada ali ja sada

zamišljam

ipak živog

negde skrivenog

Gilija

tamo iza one stene možda

iza one prve umke možda

onih velikih drvesa

što osenjavaju ga čuvaju ga od pogleda

osluškujem

iza onog žbuna

onog prevoja zavijutka možda

pod vodom možda!

slutim

ali

dosta sam zamišljao

osluškivao

slutio

već

ja moram činiti

i zato

idemo svi:

 

nek’ ja samo svoje čine sledim

tražeć’ Gilija

Chorus 4:

putujuć’ rešenju

kraju u smirenju

hush

 

No, nikakvog rešenja, kamoli kraja u smirenju nije moglo biti sve dok se Gili iza prvog žbuna, naoko sasvim opušten, poigravao nožem, gotovo žonglirao, razgibavajući prste. Niti onda kad se Gili najednom ukazao večitom junaku A u svom sjaju njegovog iznenadnog pojavljivanja hush, u svom sjaju njegove neočekivane Pojave. Niti kada je, gotovo u istom trenutku, prema A-u hitnuo nož.

 

a ja ali ja

tada ja

spaziv

tu određenu senku na obali

pored onoga žbuna

kao gromom dokačen

bacam se u vodu između dva leša

zaranjam

ronim što dublje

izbegavam kada to zamislim recimo zarivanje bodeža bačenog Gilijevom desnicom u moj stomak recimo

u moje junačke prsi pravo u srce recimo

onda osećam

neko strujanje  talasanje

opažam

pokrete živog tela pod vodom

čijeg tela?

tela Bodesti Mlejz

a ona roneći maše ka meni maše

nešto mi na sebi pokazuje

no ne vidim naporedo ronimo

do pucanja pluća dah zadržavamo

ujedanput iz vode izranjamo brzo ka zaklonu grabimo

ali već tad

već tad

miriše krv

grudi opipavam stomak slabine butine

čiju krv?

krv Bodesti Mlejz

jer ne baci se ona u vodu hitronogo dovoljno lakonogo

da izbegne zarivanje ubojitog bodeža hitnutog Gilijevom desnicom

pravo u njen neodoljivi bogomdani trbušasti mišić lista

te ona pada puzi posrće hramlje

zaostaje

pada puzi posrće hramlje

zaostaje zaostaje

oh boy

 

Gili: Evo me, još jednom, golupčići.

 

Gipkim skokom Gili se stvori kraj ranjene Bodesti, podigne je s tla i brižno privuče k sebi, ali s prljavim smeškom na licu. Cepa vlastitu košulju, te joj u trenu izvadi nož iz lista i čvrsto podveže ranu.

 

Bodesti (bolno): Ti, prljavi…

Gili: No, no… (Unese joj se u lice, podsmešljivo) Affectation is a greater enemy to your face than small pox.

 

Utom Večiti junak A izlazi iz zaklona s pištoljem u ruci.

 

Gili (s nožem ka Bodesti): Neka tvoj ljubavnik odstupi i baci pištolj! Ovo je samo naša stvar.

Bodesti (besno): Itekako naša! (Začuđujuće spretno se uspravi doskočivši na zdravu nogu i snažno odgurne Varvina od sebe.) Odbij! (Onda večitom junaku A): Ne mešaj se u ovo, dragi. Poslušaj ga!

 

Večiti junak A nevoljno baci pištolj u vodu. Varvin zadovoljno baci nož i namesti se u borbeni položaj s rukama prema napred. Pognut, kruži oko Mlejzove, dok se ona, uz bolnu grimasu na licu, okreće oko svoje ose, rijući zdravom nogom po tlu.

 

I teško je sada, verni čitaoče, opisati šta se sve zbilo u tim dugim časovima od podneva do ponoći i praskozorja sledećeg dana, i od praskozorja sledećeg dana do drugog podneva, druge ponoći i drugog po redu praskozorja, i od drugog po redu praskozorja do trećeg podneva, treće ponoći i trećeg praskozorja, o kojima samo nepristrasna duša, nimalo nalik duši ovog pripovedača, može izneti kakav-takav bezinteresan podatak. Jer kako je duši ovog pripovedača, ali i svih njegovih junaka, blizu bilo vrenje poput onoga vrenja koje različiti jezici zvali su rečima f. turbulance, r. турбулентность, n. Turbulenz, e. turbulence, a kako daleko bio je bilo kakav bezinteresan podatak. U magnovenju, dragi čitaoče, posmatrao je taj megdan večiti junak A, u magnovenju borili su se Bodesti i Gili. U magnovenju sada piše ovaj pristrasni pripovedač, jer sve ovo je, ruku na srce, dovde on ionako napisao zastranjen velikom strašću ne znajući ni zašto, ni sasvim kako, ni zbog čega baš tako a ne sasvim drugačije. Valjda zato što je i pisanje sа̑mo megdan sa samim sobom u bekstvu od smrti. I koliko se puta lomio u sebi večiti junak A, pomaman da dokrajči Gilija, i koliko je puta, u teškom bunilu, znajući da to ne sme zbog Bodesti, od toga odustajao. I koliko su puta Bodesti i Gili razmenili, za druga bića i druge okolnosti, ubojite udarce, koliko su se do pucanja napinjale njihove mišice, izvrtali zglobovi, razdiralo nejako tkivo, praskale kosti i cepale se tetive, krkljala stisnuta grla, i koliko je puta večiti junak A prilazio da oslušne dišu li još ta dva čudesno izjednačena borca. Koliko su puta bili mrtvi, pa opet živi. Nije to samo čegrst svetlosti i senke, dana i noći, činilo mu se, već kao kakav simbol vaselenske nemogućnosti razrešenja, kraja i smirenja. Kao što je uostalom kod dalekih bića sve jednako stvarno i nestvarno, moguće i sve jednako nemoguće. Kao i to da borba traje od prvog podneva do trećeg praskozorja i da silina udaraca, jačina stiska, okretnost i hitrina boraca ne jenjavaju, tek možda, zvučnost jauka, za koje, u izmučenim telima s vremenom više i ne beše bola. Ali, posle treće ponoći i trećeg gluvog doba noći, a posle prvih, drugih i trećih petlova, tela se ipak umiriše, jauci utihnuše, a ovu začudnu borbu svetlosti i senke pokri mrak. U svetlu trećeg praskozorja, u osvit novog dana, večitog junaka A zateče užasan prizor. Sva njegova jeza skameni mu pogled. U svečanoj tišini Bodesti i Gili ležali su mrtvi.

 

 

There’s Some Things a Guy Don’t Kick Against, Brother.

 

Dok mi glava klone ka voljenom telusada se još samo ta preživela devojka iz Varvinove bande

smeši sa onog uzvišenja.

Meni se smeši.

Ogrnuta je dugačkim kožnim kaputom preko golog tela. Samovim kaputom, čoveče.

Više ništa na ovoj zaravni

u mladom jutru

koje bi da bude nekakav i nečiji početak.

Telo koje samljubio u špilji

taj tihi a neizrecivi plam ljubavi i Furora

ti oblaci mračan sat daleke zore tek večeri

sve to sada je mrtvo.

Jer ništa moje bez tog tela

više nije ovde

ja ostavljam svoje srce ovde.

Još malo možda

i eto mene na svetlu

eto mene u zaboravu

njeno ime je Floozie

ona devojka je Ulice.

Njen osmeh traži da je povedem sa sobom

u dan i u noć.

Kraj sada je kraj

nema sumnje ovo je kraj

nesumnjivo cry.

Posle toliko besnih i zadihanih

za ovoga junaka samo cry

nema ga više.

Evo kraja evo konca

sve htelo se primaći koncu

sada je kraj i ovome koncu.

Sada je kraj svetome besu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

O rukopisu

 

Rukopis Furor heroicus je nastao davnih dana, u pozorištu “Nova osećajnost”, tokom mog angažovanja na pozorišnim predstavama “Ona će doći” (1982-3) i “Petak dvanaesti” (1984). Danas je malo poznato da je teatar delovao u jednoj od prizemnih hala nekadašnje Bajlonijeve, a tada BIP-ove pivare pri dnu Skadarlije. Nije imao fiksiranu scenu, niti gledalište, dugoročni repertoar, administraciju, garderobu, službene, kao i nus prostorije, a od skadarlijske kaldrme delila su ga samo nevelika metalna vrata. Da li je to zaista bio skup nedostataka danas nije sasvim jasno, niti dokazivo. Ovo nadasve zato što je, po sudu jednog od njegovih osnivača Borke Pavićević, to bio pre “hipotetični i duhovni” nego materijalni pozorišni prostor. Stoga je i hala BIP-ove pivare doživljavana kao radionica “moralnih i estetskih vrednosti”, koja bi se za tu važniju svrhu mogla uspostaviti bilo gde. Ovo stoga što se u “Novoj osećajnosti” pre svega težilo “zasnivanju jedne romantične vizije pozorišta kao područja sveukupne ljudske obnove”.

 

Za takav metaprostor i na tragu takvog romantizma, pisan je Furor heroicus, i to s obzirom na dva cilja: kao književni eksperiment, što je bio prvi, unutrašnji cilj, dok se drugi odnosio na dramaturšku obradu, a potom i scensko uobličenje. Ovog drugog zadatka prihvatila se Borka, u to vreme umetnička direktorka i dramaturg pozorišta, ali se nije odmaklo daleko i stoga ni zamišljena predstava nije ostvarena. No, rukopis je dovršen, a sa ove vremenske razdaljine učinilo mi se da je zadržao odlike živog svedočanstva vremena i tadašnjih nazora, te da bi mogao biti vredan objavljivanja. Uz dokumentarni razlog, koji možda i nije tako jak, stoji i onaj bolji da umnogome ogleda putanje literarnog i pozorišnog istraživanja unutar profilisane estetike, koju smo, u željenoj tradiciji heterodoksnih avangardi, imenovali kao “panestetizam”.

 

U panestetizmu, smatrali smo uopšteno, očituje se sfera mladalaštva i mladalačkih uloga zasnovana na izbegavanju odgovornosti koju nameću “roditeljski” ciljevi i svrhe. Štaviše, on se sav i utvrđuje u toj oponentnosti, te su njegove granice, stoga rizici i pretnje, čisto “etički” momenti preuzimanja odgovornosti na polju ideološkog, političkog i društvenog angažmana, porodice, braka, zaposlenja i slično. Snažan otpor vladajućem poretku je otpor kroz stil, a od panestetizma smo očekivali i više – da bude kao kakva teorija i praksa mladosti koja nudi alate za oblikovanje krajnje estetizovane stvarnosti, te da na taj način opravda i izrazi bunt. Kao njen tvorac, ali i kao predvodnik, na posebnom stilu zasnovane, hipotetičke potkulturne grupe, postuliran je uzorni lik panestete. Smeralo se, dakle, sasvim neskromno, i stvaranju jednog potkulturnog modela, koji će imati uverljivost, dovoljnu da iz teorije hrupi pravo na ulice i trgove.

 

Za panestetu i njegove istomišljenike, “lepo” je samodovoljno i prostrano carstvo. U njemu vlada višečulnost – vida, dodira, ukusa, sluha, mirisa i ravnoteže, a ne idejnost, analitičnost, potresenost, sposobnost uočavanja i moć generalizacije. Teži se sadašnjosti umesto bdenja nad prošlošću i zagledanosti u budućnost; hoće se gomilanje senzibilija u aktu zaboravljanja i preletanja, potiranje starog oseta novim, ukratko, emancipacija višečulnosti u uvek novoj potrazi za svežinom oseta i intenzitetom utiska. Događaj je neuporedivo važniji od doživljaja, akcija od mišljenja, konstrukt od koncepta, telo od duše, spoljašnjost od unutrašnjosti. Zato je svako idejno zastavništvo odraslih vrsta neprimerenih, bajatih i anahronih draži, koji proizvode neosetljivost, zlovolju i dokazanu štetu. Put oslobađanja Mladića i Devojke vodi kroz odbacivanje odgovora na pokroviteljsko pitanje “zašto?”, tog poriva nadređene kulture za udruživanjem postupaka i tvrdnji s njihovim dubljim značenjem i krajnjim ciljem. U umetnosti i u životu, nalagao je panestetizam,  treba taj poriv izigrati, te provesti redukciju slojeva i opstrukciju svakog slojevanja uopšte. Ono što preostaje nije drugo do Pojava, jer proterivanje dubljih slojeva završava apoteozom Izgleda. A Izgled se najpre i ponajbolje ispoljava u Nastupu, tom apsolutizovanom trenutku na skali mladalačkih vrednosti.

 

Panestetizam je bio, dakle, univerzalno bekstvo od “etičke” sfere, a time i nadanje da je specifičnu umetnost i potkulturu panestete moguće obrazovati unutar čisto estetskog. Ali ne samo kao puki larpurlartizam ili artizam na off-off sceni “Nove osećajnosti”. Uznosili smo ga kao univerzalnije težište stvaralačke pobune i kao vrednost po sebi spram beskrajno politizovane i dotrajale “roditeljske” kulture na iskraju socijalizma. Ili, preciznije, spram jalovog poretka sivih odela jednopartijskih birokrata, koji se samouništavao u otimanju za vlast posle Tita. Na toj istoj, prezrenoj strani bila su i zapenušana ispoljavanja političkog teatra, njegova bezbrojna “otkud”, “zašto?”, okamenjena i zloslutna “zato”. Pa i samo postojanje našeg pozorišta u zapuštenom (meta)prostoru samoupravljačke fabrike piva, usred solventne i isuviše komercijalizovane Skadarlije, prkosila je miljeu, stvarnosti poznatih odgovora i izlizanih rešenja, a trebalo nam je nešto – nekakvo radno polazište, kakav podsetnik i priručnik, da tu suprotstavljenost i osećajnost još izraženije naglasi. U tome je, zapravo, ležao treći, skriveni cilj rukopisa – uz sve navedeno poslužio bi i kao izdan znakova, pamtljivih i duhovitih replika, slogana, rituala, stilskih uputnica…

 

Po smernicama panestetizma pisan je Furor heroicus, a po modelu panestete osmišljen je i njegov glavni junak. Omeđen vlastitim zakonitostima, tekstualni predložak nije smeo da pokazuje i najmanju slabost prema vanestetskim zahtevima, pobudama ili porukama. Ovo je proishodilo iz usvojenog ideala nedirnutosti i samodovoljnosti umetničkog izraza, a takođe iz verovanja u unutrašnja svojstva dela, slobodnog od naloga autoriteta i uzora, čak finansija i recepcije, javne kritike ili afirmacije. Sve ovo je donekle i začudo uspevalo, barem u predstavama “Ona će doći” i “Petak dvanaesti”, dok je Furoru pridavan i značaj umetničke sinteze, budući da je panestetizam težio “višečulnoj” formi koja ima svojstvo da se kreće, preleće, bude brzina sȃma. Iz toga je sledio zadatak da se u tekstu žanrovski prepliću, dodiruju i brzo smenjuju lirika, proza, drama i strip, odnosno, lirsko intimističko pevanje, prozni odlomci i dramski dijalozi na tragu stripa. Ovo iz razloga što je nit vodilja bilo i ukrštanje modela visoke i masovne kulture, a naročito ispitivanje mogućnosti prelaza jednog u drugo. Draž izrazu takođe je davalo svesno prihvatanje nesavršenosti, manjkavosti, pa i nelogičnosti, koja je ishodila iz ovako visoko postavljenog cilja, ali i želje da se obesmisli roditeljsko i dominatno “zašto?”. No, ujedinjujuća sila svih preplitanja bila je drama, ili, tačnije, zamišljeni ishod u uzvišenoj pozorišnoj inscenaciji. U času tog i takvog Nastupa uskrsnuo bi živi panesteta, ujedno estetski subjekt i estetski objekt, u svom sjaju svoje potkulturne Pojave i Izgleda. Nije čudo, godine su postmodernističke – 1982-84.

 

Lutanje između žanrova slično je lutalaštvu mladog čoveka, te je u središtu rukopisa coming-of-age tema, junakovo izrastanje u potrazi za životnim smislom, utančanim jezikom i stilom, previranje i nedosezanje, unutrašnji i spoljašnji preobražaj. Njegov monolog, koji se očituje u pevanju/poeziji, najpre ga otkriva kao žrtvu “roditeljskih vrednosti”, te je prikazan kao ortodoksni vernik, koji bi po toj svojoj osobini jednako mogao biti monah koliko i socijalist ili pravoverni komunist. Ali, njegova čvrsto uobličena etička načela stavljena su na probu već pri susretu s junacima masovne kulture/stripa. Ovaj susret polazna je tačka zapleta, koji utiče na žanrovska pomeranja i preplitanja. Tad gubi svoj vrednosni i verujući osnov – te se ono religijsko/socijalističko/kolektivističko MI u njemu obrće u JA, u Idola, Lik, Izgled, SelfImage. Od tog trenutka tekstom vladaju žanrovske zadatosti stripa, kroz koje vodi nepristrasni narator, ali i dalje neprekinuti monolog/lirsko pevanje glavnog junaka. U okolnostima vlastitog preobražaja, u strip-okruženju, ne preostaje mu drugo nego da i sȃm postane Večiti junak A… Sasvim po slovu panestetizma: kolektivno se mora slomiti pred individualnim, roditelji pred mladima, etičko pred estetskim, Um pred Izgledom.

 

I za kraj, desilo se upravo suprotno. To kratko vreme “estetskog stadijuma” na krajnjoj margini ovdašnje kulture i društva, u studeni memljive Pivare, zasnovano na preziru, zaboravu i otporu prema stvarnosti osamdesetih godina prošlog veka, okončano je nastupanjem decenije ratova. Sva umnost i razložnost vladajućih elita i politika, u slojevitosti njihovog povesnog mišljenja, naopakog povezivanja i ostrašćenog verovanja, u tvrdoj normativnosti etičkog “treba”, naoštrila je zarđale kame, porodila teleologiju do danas neokočanih ratnih ciljeva i utvrdila temelje budućih sukoba.

 

A uporedo i posvuda, u povezanosti svih sa svima, snažila je i snaži spona između ličnosti i Izgleda, između taštine i odeće, duševnog spokoja i frizure, umetnosti i životnog stava. Vrednosti se pretaču u čistu formu pojavljivanja, osvedočenu Izgledom i Nastupom. Razumevanje sveta ostaje u dvodimenzionalnoj ravni slikȃ i ne dopire do reči. U odsustvu slojeva i slojevanja, značenje i smisao rastaču se u prizorima. Ne mareći za sve to, milijarde atomizovanih pojedinaca izgaraju da postanu panestetski “večiti junaci A”.

 

  1. G. B.

 

Beograd, 2023.

 

 

 

author-avatar

O autoru Slobodan Giša Bogunović

(Beograd, 1961), diplomirani je filozof, izabrani član Akademije arhitekture Srbije (AAS) i urednik sajta ove institucije. Biografskim odrednicama je zastupljen u “Enciklopediji srpskog naroda” SANU i Matice srpske, kao i u “Leksikonu pisaca srpske književnosti”. Autor je troknjižja “Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. veka”, I tom – “Arhitektura”, II – “Arhitekti”, III – “Pojmovi” (“Beogradska knjiga”, 2005), dvojezičnog romana “Status astmatikus/Status asthmaticus” (Nezavisna izdanja S. Mašića, 2009) i biografskog leksikona “Ljudi Politike – Leksikon saradnika, 1904–1941” (“Politika” ad, 2019). Za ovo poslednje delo poneo je nagradu za publicistiku i doprinos istoriji štampe Udruženja novinara Srbije. Na tom predlošku, u saradnji s Bojanom Andrić, realizovao je četvorodelnu TV seriju “Ljudi Politike” za ”Trezor” RTS-a (2020). Priredio je i dve stručne monografije – “Akademija arhitekture Srbije” (2011) i “Milan Pališaški, arhitekta (2013). Objavio je takođe preko stotinu članaka iz estetike, istorije i teorije arhitekture, desetinu proznih tekstova i uvodnih eseja za izložbene kataloge. Piše i prozu, eseje, recenzije i studije, a na početku profesionalnog rada bavio se i pisanjem televizijskih scenarija i različitih pozorišnih formi, režijom i komponovanjem muzike u teatru “Nova osećajnost". TV adaptacija njegove predstave “Ona će doći” predstavljala je Radio-televiziju Beograd na Festivalu u Edinburgu (1984). Živi i radi u Beogradu.