Sadržaj
I Susret
II Ljubav
III Potraga
IV Grad
V Ispušenje
VI Potera
VII Smrt
I do know that he always went heavily armed and that he never went to sleep without covering the floor around his bed with crumpled newspapers so nobody could come silently in his room.
Dashiell Hammet
SUSRET
Sve mora biti isto
dovoljno je samo jednom dobro oslušnuti.
Nalik predležećem, oduvek tu
nalik supstanciji, posvuda tu
kaže se
sada sam isti, svuda sam isti
svuda ima samo mene
sada sam tu
sve je tu.
Napolju biju zvona
recimo
postoji odnos prema zvonima.
Ali
ne reci
ćuti
kasno je
čuju se psi taj odredjeni lavež
čuju se vukovi
to ja prozirem:
šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice.
Penjem se ne bih li sišao
silazim da bih se popeo
uvek na tragu
sve u svemu
to nadahnjuje veru.
Nije do vidika
ali ipak
uvek se kretati
gledati
uvek ispred sebe
budan
u svojenoge, deo puta
obično šljunak, obično pesak
ponekad levo ka vukovima
pogled u jagode
nikakav vidik
nije do vidika.
Tek suncu predato telo
ispružena ruka
i pogled u daljinu
kad tamo eh
puca vidik, pucaju daleka brda
tek šta
tek ništa.
Traži se zor bića.
Traži se zor prabića.
Ali evo šta će se reći:
uvek ka osnovnom
tako živ budan
a bačen
ljudima
pticama
zverima
mravima mušicama ribama
jer
istina se ne saznaje
istina se događa
zbivanje je sȃmo
i
delo sjedinjenja.
Krećem se, spuštam, polako – stani
ne padam, polako se spuštam
tek noge, deo puta
obično šljunak, obično pesak
shvatam:
šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice.
Onda još laganije
nalik spuštanju u noćni sat
tihi, nesigurni koraci pravac dom
ja nadam se vi primićete me u svoj dom.
Ali ne
nisu dozvolili da prenoćim
retko to čine
zbog kapuljače? crne mantije?
Morao sam da nastavim.
Nastavljam.
Svakim danom to isto, nanovo
kreći se uzbrdo, nizbrdo
traži
gledaj iza vidljivog
čekaj da se javi
kao sveto, natprirodno, natčulno
ili obrnuto
kao sasvim obično a sveto
sasvim prirodno a natprirodno
čulno a natčulno
ovde ispred a daleko
sasvim izvan a unutar
prisno a jezovito
uncanny how it always was.
Nisam sȃm
nisam sȃm
još u B-u su se priključili
sada smo jedno
skrušeni vernici i ja.
Bio bih se zadovoljio i kučetom, mačetom
postoje sredstva, tek kakva
ali vernici htedoše, saglasiše se, pođoše.
Haj-hoj, kud hodili, srećni bili! Hush.
Jer onda, možda, jednog dana, kog dana?
sve krećući se i verujući
kad svi dosadašnji momenti stopiće se u jedan
jedan jedini
kad bljesnuće ono iza pojave, iza vidljivog
ono obično a sveto
sasvim prirodno a natprirodno
čulno a natčulno
ovde ispred a daleko
sasvim izvan a unutar
mi više nećemo tražiti.
Jer sva šarena sveukupnost sveta
sabraće se
u jedan zoru jedan tren
tek tad ja
dobiću ono što sam želeo
samo ja to mogu znati
samo ja
samo mi
to možemo otkriti
to možemo želeti.
Sve je u tesnoj s penjanjem
eo ipso spuštanjem
dijalektikom vrle pokretnosti
s Prisustvom
iako ne samo u tesnoj već i u čvrstoj.
Eh oh ipak ja sam zbog tog Prisustva
uvek nastavljao
i nastavljam
nebo plavet nebo tama nebo zvezde šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice
tražim
među
ljudima
pticama
zverima
mravima mušicama
ribama
ali
prst na usta
na srce ruku
hush
šššššššš
da vam kažem
malo sumnjam
sve više sumnjam
malo teže
sve teže i teže
jer ipak
čujte
sve manje i manje je dana
posle svega
šššššššš
možda još samo nekoliko vrednih nekoliko svetlih sunčanih
da mi se otkrije
pojavi
da nam se otkrije
dogodi.
Idemo po ravnom.
Stigosmo do N-a.
Tek nije li suvišno odmah objaviti pokret?
Nije, hajdemo, pokret, leva-desna
parče puta, obično šljunak, obično pesak
nastavimo
haj-hoj
strpljivo
verujmo
tragajmo
osluškujmo
nađimo
otkrijmo
ovde
tamo
tamo iza
iza stvarnosti
iza kretanja mirovanja
izvan prostora i vremena
kao sveto natprirodno natčulno
ili obrnuto
sada ću reći
dosta!
d o s t a !
jer
jer gde je?
prst na usta
na srce ruku
ššššššš
posle svega
ni ovde
ni tamo
ni iza
ni ispred
ni spolja
ni iznutra
nit’ videsmo
nit’ doživesmo
N E M A !
nađosmo otiske
samo otiske
naše otiske
utisnute subjekte
samo subjekte
ZALUD
traganja
Prisustva
nije prisutno!
ZALUD
supstancije
emanacije
ZALUD nama Jednog
DŽABA
Istine iza vidljivog
Promisli
proučavanja
uzdizanja
pročišćenja
iskušenja
ogrešenja
iskupljenja
otkrovenja
prosvetljenja
BADAVA
sve priče
molitve
odricanja
obuzdavanja
okajavanja
bajanja
potvrde stvari nevidljivih
N E M A !
za mene
za nas
za sve nas
odrođene
odsečene
zabludele
uposebljene
razdružene
ogrezle
istrošene
svagdašnje
doslovne
izveštačenih
ustavljenih
priprostih
prostih
prljavih
pokreta
N E M A !
stop, stop!
IMA?
IPAK IMA?
naleteo sam na nešto
našao sam
šta?
šifru?
još jednu stranputicu?
sveti znak?
zagonetku?
uh
uh ne
bindu.
Posle svih uzvišenih, posle svog kretanja traganja, proučavanja, osluškivanja
sve vere, ozarenja, otkrovenja
emfaze, ekstaze
našao prljavi umetak.
Avaj
i
fuj.
Nekoliko kilometara od N-a protezala se oblast nastanjena dalekim bićima, poštovani čitaoče. Uzgred, imaj strpljenja, sve će se polako razjasniti. Kad se ovako grubo naleti na prozu svakodnevice, nedosežno ostane to što jeste, a verovanje sruši, jedan od prvih lekova je vratiti se na početak, tamo gde osim roditelja caruju i daleka bića. A vratiti se moglo, izgleda i ovako, malim pomacima od B-a ka N-u, malim pomacima od N-a na nekoliko kilometara od N-a, gde bio je prostor nastanjen dalekim bićima. Kao i uvek i svuda, daleka bića se odazivahu na tihu, ali nespregnutu čežnju, te što je čežnja veća, ona su, kao nevidljivom silom svagda i svugde, sve bliža.
Vreme se obnoć promenilo iz leta u zimu. Sleva, već na dohvat ruke protezala se gusta šuma četinara kao oprljena plamenovima žutog, pa onda srebrno-belog, srebrnog kao srebro, potom crvenog kao krv, potom crvenog kao Rosa rubingosa, kao usne napućene, ovom prilikom izmišljene devojke izmišljenog imena Snazzy. Zdesna, uz jedan greben koji se naslanjao na drugi nešto veći, a onda u daljini stepenasto narȃstao u planinu prekrivenu snegom, pružala se čistina nastanjena dalekim bićima. Tu, između dva gromom pogođena bajoslovna bora, posred male klinaste goleti, ležala je ona, reklo bi se, nalik na Bodesti. Nije moguće, zvonilo je u A-ovoj glavi, ona zaista liči na Mlejzovu. Od svog traganja, odricanja, uzdizanja, prosvetljenja, – Mlejzova. Osvrnuo se oko sebe. Onda još jednom. Pokušao je da razmišlja. Ako je Bodesti, ne može biti sama. Mora biti da se Gili Varvin skriva u mraku šume, iza nekog drveta ili grma. Osluškivao je. Ni šušnja. Saginjao se i propinjao da bolje vidi. Ni senke. Nije bio tamo gde bio je A-ov pogled, ali nečujan, Gili je svojim toplim dahom već vlažio A-ov potiljak.
Gili (šapatom u A-ovo uho, prislonivši mu nož na vrat): Ne okreći se i ruke na leđa.
A: Uh?!
Gili: Bodestin san je meni svetinja, prikane. (Plohom noža jače pritisne A-ov vrat).
A: To boli…
Gili (izmenjenim glasom, recituje): …Obuzeše me bolovi smrtni, opasnosti adske snađoše me…
A: Ti si Gili?
Gili (skoči ispred A, upirući i dalje nož ka njegovom vratu, teatralno): Varvin, glavom i bradom!
A (pomirljivo): Verujem ti, verujem ti. Kako bi bilo da razgovaramo bez tog noža na mojoj kucavici?
Gili: Ne sviđa mi se tvoja kucavica, prikane. Ti kao da misliš da možeš doskočiti Varvinu. Nož među zubima, Bodesti u srcu – Gillie‘s credo.
A: Varvine, evo pristajem, ozbiljno, bez smicalica.
Gili: Ne mrdaj ruke! Ali prvo skidaj tu odvratnu kapuljaču! Šta tražiš ovde?
A (poslušno, gologlav): Tu sam, sa svojim vernicima, ovde sam slučajno.
Gili (proučavajući A-ovo lice): To ne znači ništa. Kakvim vernicima? Zašto si sam?
A: Nestalo je goriva, nastavili smo peške. Nestalo je i hrane, dao sam se u potragu. Ne znam zašto, ovo me brdo privuklo, onda sam spazio Mlejzovu. Ostalo znaš.
Gili (nepoverljivo): Hmm… privuklo, kažeš… Gde su ti prijatelji?
A: Nemam prijatelje, imam vernike.
Gili: Ne okolišaj, gde su oni?
A: Tu su, na desetak minuta hoda odavde.
Gili: Čekaju te?
A: Naivan si, Gili. To je obmana čula, nema mnoštva, združeni smo u Jednom. Ukoliko se uskoro ne vratim, stuštiće se u hiljadama. Mali verski stampedo.
Gili: Razdvojiće se u grupe?
A: U grupe po deset, nije im prvi put. Razviće se u obruč. Onda se skupljaju, sjedinjuju, stežući ubijaju, bez razmišljanja.
Gili (besno): Dovoljno si lajao! Od sada jezik za zube! (okreće se Mlejzovoj.) Bodesti, Bodesti!
Bodesti (budi se): Hi, Gillie. (Proteže se.)
Gili: U klopci smo!
Bodesti (primetivši A-a, sanjivo): A imamo i društvo…
Gili: Mantijaš je prljava špijunčina! Vođa neke proklete sekte. Ali nagazio je pravo na eksploziv.
Bodesti (ljupko, pomalo odsutno, zevajući): Šteta.
Gili: Dovodi vernike. Bezglava gomila. Zatvaraju nam izlaz.
Bodesti (odmeravajući A od glave do pete): A šta lepi momak kaže?
Gili (s gađenjem): Nije mi jasno kako o v o (Prstom po vazduhu iscrta zamišljenu kružnicu oko A-ovog lica.) može da ti bude lepo. Kaže da se razvijaju u obruč. Potom stežu. Ubijaju.
Bodesti: Polako, Gili, ne brzaj.
A: Bodesti, čuj…
Bodesti: Vidi, vidi… Neko se oglašava.
Gili: Ne slušaj ga, suviše je sumnjiv!
Bodesti: Neka govori.
A: Lažirajmo moju smrt, to je jedini način. Naći će me, ožaliti me, otići. Verujte mi. Nema druge. Samo dozvolite da pođem s vama!
Bodesti: Otkud ti to? Zašto da pođeš?
A: Ne mogu više ovako (Besno skine sa sebe mantiju, ostane u belim gaćama.) Došlo je vreme. Mislim da to hoću! Moram! Mislim…
Gili: Mantijaš bulazni! Ima izlive!! Laže! Odmah da si se obukao!
Bodesti (smireno, gleda A u gaće): Hm… razmislimo, Gili. (Pauza.) Nudi prilično razuman predlog.
A: Shvatite me… Posle sve vere, ozarenja, otkrovenja, emfaze, ekstaze…
Gili (A-u): Ne lupetaj! (Onda Mlejzovoj.) Može nas prevariti, Bod, navući gomilu na nas. Dovoljan je njegov mig. I šta ako krenu za nama? Mi ostavljamo tragove, Bod.
Bodesti: Dovoljno je pametan da shvati da ga iz zaklona imamo na nišanu. Jedan pogrešan potez, jedna pogrešna reč, i…
Gili (podignutog nosa): Moji su noževi smrtonosni na jedan, koliko na dva, tri, četiri, pet ili dvadeset pet metara.
A: Ali, da li obećavate da ću poći s vama kada sve prođe?
Gili: Dođavola! Dolaze!
Bodesti: Brzo… Gili… Daj uže!
Sve se desilo za nepun minut, sub specie ironiae.
Bodesti i Gili leže skriveni u zimzelenom žbunju.
Gili (šapatom): Evo ih. (Pauza.)
Bodesti: Kakva smrdljiva gomila. (Pauza.)
Gili: Ovo nije pametno, Bod. (Pauza.)
Bodesti: Nemamo izbora. Samo ga drži na nišanu, Gili.(Pauza.) Gili: Hej! Momak je više nego uverljiv. (Pauza.) Visi kao mrtav.
Bodesti: Tiše! (Pauza.) Izdržaće.
Dosta vremena kasnije, kada se dan obrnuo u noć.
Gili: Odoše. Izvukli smo se.
Bodesti: Sada da oslobodimo momka.
Gili (hvatajući Mlejzovu za ruku): Stani, Bod.
Bodesti: Zašto?
Gili: Razmisli.
Bodesti: Šta?
Gili: Pa zar ne vidiš?
Bodesti: Da? Na šta misliš?
Gili (pokazuje u A-ovom pravcu, po vazduhu crta krst i namiguje): Crucifixus est!
A visi razapet između dve bajoslovne borove grane, poluotvorenih, beživotnih očiju, onesvešćen od napora.
Bodesti: Šta smeraš?
Gili: Pojavio se niotkud. Ne znamo ko je. Uvukao nas je u klopku. Bulazni nešto o otkrovenju, ozarenju…
Bodesti: Ne znam… (Pauza.)… obećali smo…
Gili: Momak je opasan! Uostalom, sećaš se (dubljim glasom, izveštačeno) …ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi…
Bodesti: Ne glupiraj se, Gili… (Dugačka pauza.) Ali, možda…
Gili: Najzad malo razuma.
Bodesti: Imam nejasan osećaj…
Gili: Princezo, veruj mi.
Bodesti: …da je momak našao svoje mesto među onim borovima.
Gili (oduševljeno): Hahaha! To ti kažem. Kako beše: crucifixus, crucifixi, crucifixo, crucifixum, crucifixo, crucifixe. Momak je stvarno viseći!
Bodesti (nastavlja deklinaciju u ženskom rodu): Crucifixa, crucifixae, crucifixae, crucifixam… Hajdemo, Gili!
(Smeju se i odlaze.)
Tu je, u oblaku tamjana, razapet, nalik predležećem, nalik supstanciji, tek što su mu vernici otpevali poslednju pesmu i otišli uvereni da kliču pokojniku. A nije mu se priviđalo da bio je u društvu Bodesti i Varvina. Uskoro su otišli i oni, sub specie ironiae, nošeni zovom actus purus-a. Ali ne bez znaka. Ona se tek nenadano okrenula, zabacila glavu, nije to ličilo na nju, bilo je previše mazno, ukradeno Gilijevoj pažnji. Ali avaj. I on sȃm sada odlazi, ali naviše, put noumena, to je sve što se dalo videti. Četinari, šapuće odlazeći, četinari, eto stanja njegovog uma.
Šta četinari, šta noumena…
sve s krajem, i sve s koncem
za mene svuda i svagda samo phenomena.
To beše moj život, i sva moja priključenija.
Čuju se psi, taj određeni lavež
ali i mene su kao pseto
što svakim časom bliže koncu
ništa bolje niti jasnije nisam slučio
već u opštem mutljagu trajao
da dočekam
i to subjektivno velevažno
a objektivno sasvim nevažno
ispuštanja poslednjeg daška glasa.
A nekako bi blagodarno, blagoprijatno
štaviše utešno bilo
da se to prinuždenije obeleži kakvim saznanjem
ne traži se ni čitava istina
već tek toliko da se ne ode u potpunom neznaniju.
Jer činilo se da hodao sam visok
dok me je nevidljivom niti nešto izvlačilo uvis
oduzimalo teret da čilo istrčim stazom
kao dečak laganih nogu
saznam nešto malo više
i nešto malo bolje.
A sad
upao u rupu od vremena
vreme je bitno
istrošeno vreme
popušeno vreme
vreme-opušak.
A sad
u-rupi-vremenu-opušku
pomrčina, popale zvezde, poneka grana, iglica
crna ptica
promine
poslednjim POV kadrom
ovog neznajućeg smrtnika.
I to je to?Hush.
I mogu li se pridići tek malo
sada kada sam ispušio?
Ne?
O, ne.
Sada sam ispušio, sada sam ispušio.
LJUBAV
Samo za nekoliko dana mnogo šta se beše promenilo.
Ne, sve se promenilo.
Štaviše, sve što bilo je sada više nije, jer viseći više nije viseći, jer desio se čuveni Lebenswende, jer štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi, jer Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina, na putu turbulentne individuacije, dragi čitaoče.
ja oživeh
drugačiji
preobraćen
bezveran
posvetovljen
zaljubljen
ja progledah
te ugledah
Svet probijen hiljadama Sunaca
u čistom i opojnom vazduhu-zraku podmlađene Prirode
videh
svojim očima
novo Vreme
zatekoh se
u novom Prostoru Bitku
nadasve neizmernom Svetu
što iz vlastitog Bola
Udesom
porodi
Junaka.
“Biće to neoprostiva tvoja greška, Gili,” to reče u jednom trenutku Princeza, “ako momak kojim slučajem preživi, tad postaće Junakom.”
Jer jedne noći, one noći, ostao sam bez vere i bez vernika, ali dobio sam dragu. Čudno jeste, ali bio je to stalni uzrok moje patnje, to se ponavljalo, u grudima, osećao sam u ravnomernim naletima, duboko unutra, njeno odsustvo, njeno naopako, udaljeno prisustvo.
Gologlava i gromoglasna, otišla je u dva, šta dva, tri, šta tri, četiri, pet koraka, jer korak prvi – otišla je, korak drugi – hoću li izdržati, korak treći – neću izdržati, korak četvrti – moram je vratiti, korak peti – ja ću je vratiti, korak šesti – ona je otišla, korak sedmi – ona se ne vraća, to su momenti, to su činjenice.
U tom trenutku sve utihnuše, draga Bodesti.
Ali draga
ja bio sam biće Udesa
ti bila si biće Odlaska
Odlaskom-rođeno-daleko-biće
jer ja
rođen sam Udesom
uzrokom tvog Odlaska
jer ti
rođena si Odlaskom
posledicom mog Udesa
nešto je moralo ostati
nešto je moralo otići
nešto je draga, draga je morala otići.
Odlaskom rodio sam dragu.
Ja pišem ti ovo pismo jer
sve što bilo je sada više nije jer
viseći više nije viseći jer
desio se čuveni Lebenswende jer
štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi jer
Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina
na putu turbulentne individuacije draga moja Bod.
To stoji zapisano međ’ zvezdama
to je ono čega ću se držati
zapravo izdržati.
Izdržaću se držati, draga, to je ono pravo
moram izdržati.
Tek, ti oslušni (srce pesnikovo), jer
fu, draga, I’m here, fu
fu, sneaking, nearer, nearer
Vallies by night
Rainy midnight
Cypresse’s silence
Thought’s born:
Fu, draga, I’m here, fu
Fu, please call me back soon
For you kinda left me
you kinda saw me
but you kept me hanging
hanging enough
enough for me
You Tempt Me Hotsy!
I got caught
but strangely I’ve been pleased
and newly born
and my baby’s born
and I’m kinda pleased
although i got caught
and my baby kept me hanging enough
although I fought for thought
versus cough
constant cough
but love equals cough
that cannot be hid as love
I found what I sought
although that thought was often unsought
and obviously bought and taught
i’m gonna cry
i’m gonna say
save your pains, sweetie,
save my pains, act like a human
i’m not rabbi, baby, not rabbi, baby
Curves Can Kill Hotsy!
Fu, baby, fu, I’m here
hic et nunc
fu, it’s fu, not uf
nothing to say but phu
maybe phee or fui
you‘d probably say fui
so fui baby
you like me
say fui
Proceed.
Beše to pismo, pravo reći, neupućeno, ali jedno svakako zbrkano pismo, jedna smućena pesma zapretenoga smisla, ali smisla moje ljubavi, ljubavnog čistog smisla, verni čitaoče, budi bez brige, sva upornost, neumornost tvoje vernosti će ti se uskoro isplatiti. Znaš kad ono progovori taj tihi a uzvišeni jezik ljubavnog smisla što lagano, neprimetno, uvlači se u sve kosti, obuzima, trne sva vitka i sva zdepasta tela na ovom svetu što pevaju srećom, pevaju bolom, uzdišu, izdišu, kliču, plaču, žive i umiru, postaju njegov predmet, njegov krhki medijum
ali šta sada ja znam šta je on i taj predmet i taj krhki medijum
jer ko je šta je ovde ispušilo ko je ovde ispušio
to znamo u to smo uvereni kaže se neizostavno
jer koga su zakucali šta su ovde zakucali
kada se duhom vinemo, mi znamo:
taj krhki medijum.
I ja, ali ja
ta krhka konačnost
krhko-lebdeća-viseća konačnost
taj krhki medijum
između dve grane
u sledu uzroka i posledica
bez razumnog početka
bez razumnog kraja
u puzavoj konačnosti
ma koliko mali, nedovršen i puzav
koliko tek mali
A L I !
ti zaboravio si na moć ovoga subjekta predmeta krhkog medijuma
ostavljenog individuuma, Gili
što iz mrtvih
vlastitom snagom
obrnu se
u večitog junaka
eh Gili
stoga
pojaviše se oko mene hiljade
i one druge čistom progresijom a vremenom rođene hiljade
njih na hiljade i hiljade
i tisuće hiljada
i tisuće hiljada ruku
nasmejanih mladih lica
tisuće hiljada šarenih šešira što lete vazduhom zrakom
nošeni propuhom
pravim nadasve naturalnim propuhom
što graničio se sa orkanskim, naturalnim
nadasve orkanskim propuhom.
I ubrzo mi čujemo petarde
vidimo vatromet na zvezdanom nebu
i vidimo sumnjive dromf igračice
jer reč je o pravoj prigodi
i životinje što jure ulicama
i pre svega, mi vidimo prigodnu kolonu nasmejanih lica
očito momaka nadasve prigodnih
što u dugačkom nizu promiču gledajući lice u Junaka
te potom hode ulicama pronoseći radost, veselje i
životnu sladost.
I got my baby and baby got me
Chorus 1
If I got u baby, baby u’ll get me
A ja, ja sam bio ozaren, koliko ozaren, posle toliko zubatih, posle toliko zmijskih, posle toliko vremena provedenog iza kapija moje unutrašnje tamnice, iza kapija što znače jedno za one napolju, što znače drugo za mene unutra. Najzad sam odlučio, tako srećan, ozaren, eto još jedne metafore, ukrao sam ključ i pobegao, jer se više nisam mogao šetati između četiri zida, mladost traćiti na upekloj stazi manastirske avlije, pržiti se na suncu među bratijom, ukrao ključ i najzad pobegao –
kao Dositej iz rajskog Hopova.
Ja postadoh srećan, nezakucan, neispušen, slobodan, kao tobož Slobodan. Eh
I kretaću se, najpre pokrenuti, uvek nekuda ići, nekuda ići, prema čemu, to mi je jedino dato da znam.
I svaka prva, stoga, to je taj obrt, biće hoo, najposle hoooo, konačno ništa drugo do vid čiste razmetljivosti čarobnog yodelayheehoooo, odnosno, hoola hoo, a pre svega vrelina same strasti, koja će, kao u ritmu na pr. kalipsoa, obuzimati moje biće vodeći ga vrletima vitala i bezmerne ljubavi za život, i ljubavi prema tebi,
draga moja Bod.
I svi, svi tu, svi mi, prigodno zapevasmo, u času, ovako:
I got my baby and baby got me
Chorus 2:
I’m free
If I got u baby, baby u’ll get me
so we’re free
POTRAGA
Stoga ja sada
ali ja sada
nikad ne reci gotovo zauvek sklonjeno zauvek
gotovo nikad ne reci nema nikoga ni živoga tela niti duše nema ničega jer
tu su
m o m c i
slavlje zabava zezanje
mi smo ortaci
mi smo gomila
ortaka
evo
tu
jedan po jedan
njih bezbroj
vrlih divljih momaka
mojih ortaka
rame uz rame
ma
uho uz uho
m o m c i
nimalo obični momci već nadasve vrli divlji tek moderni momci oholi sasvim nepokolebljivi čvrsti naloženi
m o m c i
Out came the Freaks
Those Freaky Things
i ne tako brzo i ne tako polako ja vidim njihove grube teške prljave jakne tek usne venozne mišice prevrnute kragne tetovirane vratove izbušene septume ušne školjke bokove otežale od municije alatki opasača tu gomilu divljih nadasve srditih i.e. nadrkanih osiljenih iznad svega naloženih momaka uvek podozrivih goropadnih obrijanih i/ili kosmatih glava s džepovima punim varki u nemarnom a tako armijskom poretku sasvim nasuprot ali besumnje zažagrenih očiju tu i u mom srcu i ja igram u svom srcu jer neprozirem
kao nekad
šuma mahovina sever sunce zrak istok jagode tek borovnice
a još manje i nikako
nebo plavet nebo tama hush
zor bića zor prabića hush
već prozirem da su
m o m c i
preobraćeni vernici
novovernici
i sad pucnji plotuni znojava pijana zabava frka strka sve na svom mestu sve u svoje vreme sve kako treba kuda treba
mediteranskog mi
ma
srpskog mi
ovoga mi sunca
ravnice mi
planine mi
ove čistine mi
čete mi
bataljona mi
M I
m o m c i
divljeg mi pokliča
j u n a c iv o j n i c i
o s v e t a
i samo čistina što seća na izdaju sada čistina što seća na izdaju i momci na čistini hiljade bezbroj sada na okršaj na osvetu spremnih momaka mojih ortaka jer blatnjave mi rasputice usijane mi ceste daleko od svakog zaklona što prizivaju okršaj tu jedinu smislenu činjenicu jednu jedinu jedinicu činjeničnog smisla izdajničkog mi traga neprijateljskog mi poraza ka okršaju ka osveti daleko od zaklona s urlikom izašli ste iz zaklona
m o m c i
VI
s p r e m n i s t e z a o k r š a j
m o m c i
mark my words
jer JA sada
ali
JA sada
moram to reći
biće moga uma um moga bića ono će to reći
i uprkos srcu biću moga srca sumnji te stoga
eto magijske moći pokliča tek urlika formule
jer m o m c i
ONI će to shvatiti, samo ONI će to znati
SEVNUĆE LJUTA ZENICA
STEGNUĆE SE OLANČENA PESNICA
ZAPARAĆE VAZDUH BLJEŠTAVO SEČIVO
UKAZAĆE SE GNEVNA GOMILA
OKU
od uha do uha glas se širi dopire daleko glas obuzima tek glas
urlik
Osveta Okršaj
Okršaj Osveta
Junaci Vojnici
jer JA sada ali
JA sada
summa summarum
sada
to make a long story short
sada
momci htedoše
sve u svemu
saglasiše se:
dođi bre nemoj da tu samo stojimo ajmo
ide i miki idu svi
kao ima nešto kod mikija
esmo krenuli
ekipa se napalila
a ima deal
miki je mozak
miki mazno sovu
al esi vido
ispalio mikija
ispalila mikija
žešće žiranje
esi flipno
već sam flipno
Krenusmo po ravnom.
“Vse bo še dobro,” to reče u jednom trenutku Gili Princezi dok tiho tabanali su stazom od mahovine na putu ka vetrenjači.
Jer dovoljno sam tamo visio
potom u zaklonu
zapećku zakutku
sićušan poražen prevaren izigran
nadalje u mraku
potom nepokretan sasvim dovoljno
da sad
ali sad
prst luta pokazujući u daljinu
daleko su tačke koje pokazuje
dve crne pokretne tačke u daljini
to odredjeno tamo daleko su
ja znam mi znamo slutim ja slute momci
ali daljina je samo daljina
što brzinom besom snagom snagom volje postaće blizina
i mi premašićemo tu daljinu tih nekoliko daljina čistom brzinom besom snagom snagom volje ptičijeg li vida u Junaka
besprekornog li čula
eto kako mi očas izoštreno čulo u Junaka
snaga bes volja u Junaka
prinese blizinu
Bod i Gilija u daljini/blizini
i stoga čuju se prvi zvuci onda tutnjava onda zveket
mašinska ali benzinska tek štektanja
lavež tek urlanja kričanja vrištanja
a iz njih pomaljaju se vodeći oblici mobilnog života
trčanja skakanja preskakanja svakojaka bacanja obrtanja letenja ja reći ću najlepše hvala svim tim svetlim oblicima vidljivih pojava kretnji tom elanu
tom momačkom junačkom vitalu
dok lice u Junaka poprimaće taj izuzetno ponosan bezazoran takoreći junački izraz
jer JA sada ali
JA sada
tek tad počeću se kretati
silinom Osvete i Ljubavi
brzinom Osvete i Ljubavi
dabome
jer evo konačno prave mobilnosti
eto svega na svom mestu eto svega u svoje vreme
eto začudo i vodiča jer nije se moglo bez vodiča pravog pravcatog vodiča
ipak ne bilo kog već nadasve određenog vodiča
konkretnog imena Sam.
I neću pripovedati da, na primer, bio je to veoma visok tek štrkljast starac neobično koščatih i neobično izduženih ruku, neću reći, stoga u celini ruku što dopirale su skoro do kolena nezadržane ijednim mišićem da ih barem malo povije u predelu lakta, ni opisivati, ruku što visile su iznad svega klimavo, nesigurno, metlasto, te stoga čitavu figuru činile groteskno izduženom, neću pripovedati, vitkom, u toj vitkosti gotovo skladnom.
Pitanje vodiča bilo je pitanje prethodnice, a Samu se bar tada, u tom trenutku, moglo verovati.
Samo je Sam, mislio sam tada, pravilno razlikovao daljinu od blizine, samo nas je Sam mogao odvesti s čistine. Opet, samo je Sam, isturen na izvesnu udaljenost od glavnine, mogao, s njemu svojstvenom bistrinom, pouzdano izviđati, zaključivati iz viđenog, donositi prave odluke, a s pravom i dvosmisleno predstavljati l’avant-garde.
“Prostor, taj ponovo,” govorio je Sam. “Nikada drugo pitanje. Prostor, onda neko u njemu, onda ponovo,” bile su Samove reči.
No vodič kao vodič, dvosmisleno govoreći, l’avant-garde kao l’avant-garde, dinamički, a nečujno, vidljivo tek pod posebnim okolnostima, u posebnoj svetlosti, to bila je vrsta kretanja koju je Sam nametao. Nečujni i nevidljivi dinamizam, ljudi nas jednostavno nisu mogli opaziti.
Stoga nam se niko nije ni priključivao. Išli smo sami, sami za sebe. Izgledalo je da se krećemo, a zapravo smo tumarali. Moral je bio, upravo zato, sve niži.
I ne tako brzo i ne tako polako, već odjednom, stvari postadoše veoma zamršene. Opasan jaz nesporazuma i neslaganja poče deliti glavninu od Sama, od prethodnice, pa tako i čitav smisao puta od B-a ka N-u postade predmet sporenja. Ne znajući ni sam kako da se postavim, pokušavajući da shvatim šta se dešava, brižljivo sam beležio, ne mareći za proticanje vremena koje se merilo i godinama:
- 1. OŠTRA STUDEN PRATI RAĐANJE NOVOGA DOBA. Razlog za dnevnik. Put od B-a ka N-u.
24.2. SVE VIŠE PIJANIH. NEKADAŠNJI TRANS VERNIKA DANAS JE OBIČNO PIJANSTVO MOMAKA. KAD OGLASIM POKRET, SVE OLEŠENE NOSIMO DOK NE POVRATE SVEST.
29.2. MEĐU MOMCIMA POVREMENA ZATIM UČESTALA KOMEŠANJA ONDA SASVIM GASTRIČKE SASVIM PRETEĆE REAKCIJE NEMIRI UNUTAR GRUPA IZRAŽENA NEGODOVANJA.
5.3. JAK LEDENI VETAR ŠIBA U LICA. ZAGLAVLJENI SMO U BLATU. SMETOVI, NEMA NAPREDOVANJA. VIŠE JE RAZVALJENIH OD ALKOHOLA NEGO TREZNIH.
Samov nadahnuti govor, za mene tako razumljiv, ali za momke previše čudan, neprihvatljiv, nejasan. Dobacivanja usred govora, zvižduci, istupanja, čak pretnje.
NEKO PLAMENO VRENJE U MOMCIMA, TOPLINA NEVOLJE. Neprijateljstvo.
Samove kretnje nesigurne, drhti mu ruka, a na koščatoj šaci mali prst iskrivljen.
24.12. Samova prepostojana blagost, trezvenost i smirenost koju sobom nosi, znana ishodišta, oprobane putanje, sukob sasvim bolećive potrebe za poretkom i mirom, i nove, nesputane, obilate momačke žeđi za nadumnom i rušilačkom osvetom. Rađa se novi aktivizam, agonizam, antagonizam, nihilizam.
24.1. NAPOLJU VAZDUH KAO SMRZNUTI ČELIK. U ŠATORU KOŽA PUCA I LICA BOLE DA JE NEMOGUĆE ODMORITI SE. PONESTALO ALKOHOLA.
25.7. NIKAD KRAJA VIJUGANJU OD B-a ka N-u. Kruži priča o Samovoj slabosti i nemoći. Njegove prodorne plave oči bez iskre upale su i mrtve. Pogled izgubljen.
SLUTIM ONO ŠTO TO NIKOME NE BIH POŽELEO.
25.8. BODY MODIFICATION. Momci se namerno samopovređuju, posekotine, ožiljci kao dekoracija, pirsinzi. Stare tetovaže krila anđela, krstova i brojanica sastrugali su noževima i staklom, nove tetoviraju ribljom kosti umočenom u mazut i u prljavštinu s puta. Dok spavaju, na golim tabanima piše “Umorni smo”, a na očnim kapcima “Ne budi me!”. Pakleno sunce.
29.12. Neuspeo pokušaj Samovog ubistva.
- 1. U NOVU GODINU ULAZIMO BEZ VODIČA.
To jutro je u blatu ostao duboki trag starog bicikla, uz otiske Samovih stopala i plitak dugački trag kožnog kaputa koji se prednjim krajevima vukao po zemlji. A rekao je da će se vratiti odmah posle izviđanja. Momci mrmore i likuju.
a.) Nemoćan, uplašen, star, sve mu opraštam. Ali slagao je, nije se vratio.
b.) Sve vreme, zapravo, napredovao je ka majci. Na kraju, nemoć kao diktum, kao poiesis.
A mi, mi umesto nemoći, hoćemo nadmoć!
c.) Zbližavali su nas meseci bez ljubavi, sada ne više, razlikovali trenuci koje sam proveo u prisustvu Bodesti i Varvina. Momcima se Sam odavno zgadio. Jedan je rekao: “Nema šanse da tog dugačkog vučem za sobom, a on mrtav.”
d.) Previše blizine smeta. Tek momcima hvala što su to osetili.
e.) “Nikada isti prostor, taj ponovo. Nikada isto pitanje. Prostor, onda nešto drugo u njemu,” bile su moje reči.
f.) Sklad sa svetom ostvarujemo samo u igri površnosti, nesklad verovanjem u njegovu dubinu. Umesto: svet je dubok, misliti: svet je nedopustivo neozbiljan. Dat nam je da ga prevrnemo.
- 5. NIKO MI NE TREBA. POVEŠĆU SAM MOMKE DO N-a, ONDA DO Q-a, GDE ZAPUTILI SU SE GILI I BODESTI.
- 6. DOĐOSMO DO N-a. DANAS SU ME ODUŠEVLJENO NOSILI NA RUKAMA.
- 7. VIŠE NEMA PREPREKA. RASTE ŽELJA ZA PUSTOŠENJEM.
- 8. BIO SAM U PRAVU.
- 7. RAZOREN Q. ALI NI TRAGA OD GILIJA I BODESTI.
U isto vreme, nekoliko milja od Q-a, u napuštenoj vetrenjači, privremenom skrovištu Bodesti i Gilija.
Sklonil se je k njoj i jo hotel objeti. Odločno ga je odrinila.
„Pusti to, Gili!”, je mrmlala. „Ni mi dobro.“
Prestrašeno se je zravnal.
„Kaj pa je? Kje te boli?“
Trudno je pomahnila. „Nič takega ni, samo utrujena sem, to je vse.”
„Vse bo še dobro, Bod, vse bo še dobro.“
GRAD
puca vidik puca pogled nedogled
prostranstvo pučina hush panorama
daleka brda zabrđe bezbrđe te sitnice koješta tek
mnogo pre momaka
neki drugi hitri čvrsti
jednako naloženi gnevni nadrkani nasilni momci silosi
to behu obavili
i stoga
evo grada razorenog razrušenog
momci opljačkanog sto mu gromova
what a pity what a mess
disturbed uh-huh disurbed urbs ups.
Rađa se Furor naginje se Femini
samo to ravno je Poduhvatu
noć vetrovita ne zimska na iskraju zime
presudni časi
časi vatrenih odluka sasuda usuda
kad rađa se Furor naginje se Femini
samo to ravno je Poduhvatu
Furor Heroicus
Odor di Femina
glasnici gromoglasnici unutarnjih vrenja
po deseti hiljaditi put
danas
onda sutra
pevaju
doći doći
dođi mi nadođi mi
sedi mi
Sve doći će sve došlo je
sve kako nikada bilo nije
Furor Heroicus
Odor di Femina
čitavo polje
čitavo bezbrdje
pobrđe predgrađe
ma čitav grad nedogled
čitava svest kao svest
plećatog nepobedivog mišićavog Simerijanca
sada je ubeljeno
žensko muško željeno telo
doći nadoći
dođi mi nadođi mi
sedi mi
ride me
jer evo visokih vitkih devojaka bezbroj vrlih ne divljih podatnih devojaka opustošenog razorenog grada mirišu na dim benzin Furor suludu vožnju tek jedna dve spreda dve straga dati se vetru divljem izobličenom licu veselom znojavom prepletu
jer svaki je momak upleten u devojku
jer
svaka devojka jedan je momak
i obrnuto
momak u devojci
devojke u momcima
momci u momcima
devojke u devojkama
bezbroj plotnih a divljih
jer
How Hard Can a Girl Press Up to a Guy and a Guy to a Guy and Girl to a Girl?
jer
zmijski prepleti
divlji nadražaji
porno sadržaji
stoga ja ali ja
sebi još ne mogu pomoći
još boli me
bode me
kida me
glas
pokret
pogled
nedogled
jer evo na primer primera
ona u žutom, ne, ona u plavom, ne, ona u sivom, bezmalo crnom crna stoga, crnooka, optočena sobom i Poduhvatom ona – tako čvrsto, tako dovršeno, moram joj se diviti.
Još mnogo će bola rastrojiti ovaj ravnomerni puls da poigrava nemirno kucajući sasvim naopako rastrojeno pokidano taj nemir ubrzane kretnje jer zašto sve tako teško pada teško zašto se gomila olovnim obiljem zašto svaki čas dodaje još zapravo još još još i još
dodaje
neizmerne
varijacije stilizacije rezonancije
potkožnu bolest neudomljene ljubavi
drhtave kretnje
dnevno gomilanje ubrzanih drhtavih kretnji
dnevno moje zaludno gugutanje
gu, gu
gu
gu, gu
gu
ali Bodesti
to bode me
Bod
to bode me
ja moram pevati
nisam više kao ptica
ali moram zapevati:
njoj odlazi gu sve što izlazi
Chorus 3
njoj dolazi gu sve što odlazi
tebi izlazi gu sve što ne dolazi
i zato što ne mogu sebi pomoći
klimavih nogu lelujavog hoda rastrojenog pulsa
nekoliko stepenica moja kuća
penjem se moja vrata otvaram
moj dom ulazim
moja soba tek kujna
i ja zatvaram
stoga
oblasti frižider
ostaci davne večere
zagoreli sendviči
toaster babe
sve razbacano
u neredu koji se čak i ne mora oglasiti ovako gromko već tiho kroz detalj nekoliko detalja ostavljenu stvar koja na istom mestu leži predugo nedirnuta
nikome potrebna ničemu namenjena
moj česalj moja olovka na podu otvorena knjiga
odavno osušeni peškir na konopcu
školska pernica
u neživom okruženju ostavljenih davno dirnutih zaboravljenih mrtvih stvari
gde ne obitava blagi duh doma
ali ipak
ali ipak
sve ipak
sve
domu blisko odomljivo neodoljivo
blago spokojno toplo
ipak
dom
u kome je ovo dete raslo do čoveka
vratilo se
da prenoći
ali
s licem Večitog Junaka
stoga ja i ja
prilazim svojoj matičnoj maternjoj materičnoj hush
postelji i vraćam je u stari položaj
kad bacam se (u svojoj kožnoj jakni blatnjavim tek čizmama)
u bezmalo prašnjavu začudo još uvek mirišljavu
postelju
i tu tek dohvatam se predaha odmaram se od Poduhvata
i tu mi tek niko neće smetati
niti se ko verati ovim stepenicama
kucati prljavim prstima tražeći nešto
kamoli mama kamoli tata
barem neko vreme babe dok padam u san
jer
sutra je tek pokret bezmalo pohod
sutra su tek bitni momci
tek devojke
tek sutra je Osveta.
Ma kakav san pred Osvetu
koješta
nema sna spavaću kasnije
jer drhtim ustajem do prozora
prvi put dugo razmišljam slutim
gde li su Bod i prokleti Gili
put vodi do vetrenjače do krčme možda možda vetrenjače slutim možda krčme ali vetrenjače možda ne znam
iskrasti se po mraku hodati po mraku
stići pred zoru
razmišljam zamišljam znam
a nekako gledam sebe odozgo
kao
ja prozirem sluteći nikako nazirući već prozirući
kako sam u pravu
kako sam Tačan
i eto me
smešim se
tako Tačan
tako zreo
pripravan
s licem Večitog Junaka
ali
tu je to muklo tiktakanje
tu je to zloslutno proticanje
tu je zatreptalost neizvesnost
drhtavica groznica omaglica
izlaženja nalaženja
potrage pohoda Poduhvata
babe
on my own babe
i sad
grozničavo uvijam još jednu palim uvlačim ispuštam dim stavljam je na ivicu noćnog stočića češem se po potiljku skidam kožnu jaknu prelećem pogledom po sobi kožne pantalone blatnjave tek čizme kidam sve nitne svoju narukvicu alat go tuširam se mokar prilazim ormanu hitro otvaram nalazim brojne šarene košulje čudne ali uredno posložene pantalone prevrćem biram košulju žutu poput forsythia europea i.e. genistra tinctoria pantalone preuske ali crne poput sambucus nigra nalazim tada čarape jednako žute plitke kožne tek sjajne cipele boje grozdastog ruja debelog đona sve to podižem bacam na krevet zatim oblačim prvo tanku žutu košulju onda crne bezmalo prekratke uske pantalone čarape žute crne cipele debelog đona i ponovo odlazim do ormana biram prugastu crno-belu kravatu zakopčavam dugme uvlačim ispuštam dim onda po drugi put do prozora bacam pogled opet uvlačim ispuštam vidim prljavu mračnu ulicu grupu momaka zanesenu omađijanu napaljenu nadrkanu narajcanu olešenu bandu vatre po ulici namernu paljevinu tek požar okrećem još mokru glavu sada sam unutra gledam sjajne cipele šaku razgibavam krckam prstima sada sam napolju vidim bandu polupane izloge ispuštam dim devojke momci momci u devojkama u momcima devojke u momcima momci momci i devojke u momcima i devojkama
zmijski prepleti divlji nadražaji porno sadržaji odlazim do kreveta s gađenjem razgrćem napipavam kožne pantalone Webley Fosbery okrećem burence otpuštam kaiš uvlačim stomak fiksiram utoku opet hitro prilazim po treći put ormanu hitro otvaram drugu polovinu vidim nekoliko sakoa biram crni poput sambucus nigra oblačim iz donje ladice vadim debelo dugačko uže namotavam ga oko otvorenog dlana i lakta učvrstim leptir zavojnicom prebacim oko levog ramena i desnog bedra povlačim rukom po kosi drugom zakopčavam dugme prvom stavljam cigaretu u usta potežem kvaku izlazim i onda još
neopaziv
neopažen
jer
tih kao tiha vatra
nevidljiv kao vetar
krišom silazeći u noć
JA
na pameti imam upozorenje detektiva Dash-a
Take a Taxi But Make Sure that you’re not followed
ISPUŠENJE
Pazi sad, dragi čitaoče, jedinka A, koja je nekad bila MI, kao čisto JA, u tihom možda i nečujnom ali možda poslednjem svom napredovanju, gazi lišće, kloni se pucketavih grančica, napreduje dugačkim, nečujnim koracima, seče oštar noćni vazduh, šiba kroz prostor šume kao da klizi sluteći da tu možda negde u blizini krije se ono prema čemu nečujno napreduje ili možda tamo dalje napred, tamo prema čemu još dugo mora neopaženo napredovati, tek napredujući, ona ne grabi, već plazi tiha kao zmija, nečujnim čak koracima, ali dugačkim možda metar i po do dva, katkad skokovito, poput poskoka, katkad talasasto, poput mambe, ali svakad nečujno, traži ivicu šume, možda vetrenjaču, ali krčmu, klizi, plazi, ne zasigurno vetrenjaču, na samoj ivici šume, i ta budući jedinka koja je nekad bila MI, a sada kao čisto JA, od drveća ne vidi šumu, a kad ne vidi šumu, ne vidi njen početak niti kraj, te gotovo bespovratno izgubljena u pojedinačnom, u razlici, među drvećem, ali nadasve, ako ne vidi, ona ipak sluti i sluteći ona nezaobilazno misli i misleći ona je u posedu znanja i stoga je ona sledećeg mišljenja:
pazi nije mi sad jasno ne znam
mnogo je drveća drvo do drveta ovo je šuma ali gde joj beše početak gde joj je kraj
gde je vetrenjača
ali pazi evo vetra
jer ako pretpostavimo da vetrenjača je na ivici šume onda bezmalo ovaj vetar je put do vetrenjače vetar je ključ svake vetrenjače
ali pazi
nije sve jasno
nije mi sad jasno
drveće zadržava vetar
vetar menja pravac to nije ključ
a i vetrenjača je možda krčma
krčma je možda jednom bila vetrenjača
a i krčma možda nije na ivici šume
Tako se bore misli jedinke među borovima, dok u nemiru i nemoći saznavanja ona nalazi zaklon od varljivog vetra i odlučuje da se načas odmori, da se spusti u mekano naručje postelje od lišća i iglica, da promisli još možda pravi put do vetrenjače, možda krčme, da predahne od Pohoda, barem do osvita, do prvog blagog svetla, ali ležeći, promišljajući, ispitujući, preispitujući sve činjenice, svu očiglednost i vlastita iskustva, tražeći oslonac znanju gde je kraj šume i koji je pravi put do vetrenjače, možda krčme, a misli joj lutaju, skreću, misli ne slušaju i misleći o rešenju zagonetke ona počinje misliti o rešenju kao takvom i o rešenjima uopšte i o smislu svakog rešenja kao što često biva u trenucima sudbinske neizvesnosti, drhtavice, groznice, omaglice, misli postaju sve manje misli i neumitno se okreću silama slika pred počinak, i ona misli da misli a počinje da sniva, misleći i misleći zapravo sniva, dok kapci se lagano spuštaju, ona sanja nošena sve dalje i dalje od znanja, verovanja, svakog činjenja,
zlih okolnosti
a ipak
moram misliti ne smem snivati moram naći put do vetrenjace
možda krčme
no sumnjam ne mislim već samo još pitam se
hoće li san doći brzo i jutro
može li se jutro podneti može li čak ne biti jutra
moguće je nemoguće je
moguće je nemoguće
moguće
guće
gu
gu, gu
dnevno moje zaludno gugutanje
gu, gu
gu
gu, gu
gu
ali Bodesti
ja
letim
kao golub
do prvoga sna
kako lagano pada
gu gu
jer sada ali ja sada
gledam kroz nekakve rešetke vidim puno devojaka u veselom prepletu njih puno okrenutih svetlu neizmerno radosnih mladih zategnutih bujnih golih devojaka u veselom prepletu i stoga napinju se sada rastu pucaju moje moći uobrazilje i razuma
u veselom prepletu duševnih mojih moći
pouzdano vidim uočavam devojke
u radosnom prepletu
puno golih okrenutih ka svetlosti
neizmerno srećnih mladih golih a bujnih devica
u radosnom prepletu
i stoga niti rešetke neće sprečiti tu pouzdanu sposobnost viđenja
jer ja ali ja
vidim najlepšu devicu među svim devicama devicu najmlađu najsrećniju od svih
devicu punih belih grudi
devicu na kojoj strošila se sva moja sposobnost viđenja
devicu u radosnom prepletu s drugim devicama
devicu u devičanskom prepletu
i tek ja
tad ja
zaustiću
ja izustiću
nekoliko glupih reči
recimo: Mlejzova, to si ti?
te namah se okrenuti tamo gde nasuprot devici devica koja više nije devica preobraćena devica upropašćena poročna devica Izdaja
i sada na tom lišću na tim iglicama u tom snu
preobraćena devica upropašćena poročna devica Izdaja
stoji okružena drugim poročnim devicama u ružnom prepletu
s drugim krajnje poročnim nadasve izduženim starcima
u njihovoj nepodnošljivoj nagosti
kao bespoštedni kontrast
veselom prepletu devica
u njihovom devičanskom prepletu
a ja
zbunjen razdražen poročnim prizorom
što para šavove moje uobrazilje i razuma prizorom preobraćene device upropašćene poročne device Izdaje
na tek nekoliko pedalja od užasne nepriličnosti
što za tren postade predmet moga odjednom isprva divljenja zatim trenutnog gnušanja
u zlatnom preseku prizora ta nedoličnost u obliku ogromnog
nadasve gnusnog starca razvratnog
prema kome nasuprot stoje device u veselom prepletu devica Izdaja i poročne device i izduženi rugobni starci
sve u sectio aurea
svi neprilično usmereni
samom centru nepriličnosti
nagosti nad nagostima
i tada
ja tada
kroz maglu videh devicu Izdaju
u spoju s bezobličnim gnusnim starcem
što gužva i čupa svoje grudne bele dugačke malje kao grivu
dahće a pluća mu šište pište zvižde znoji se iznad svih očekivanja
videh sve njegove koske njegovo hladno meso
kako dohvata i najsrećniju najmlađu od svih devica
najlepšu devicu punih belih grudi devicu devicu moga srca kamoli duše
i ja
ne dam
i ja
hoću da ne dam
spasem
bacam se
skačem
ali rešetke
rešetke
zarđale rešetke
Tako otprilike sniva jedinka, tako u znoju svoga lica budi se jedinka A koja se ni u snu ne može otresti Mlejzove i Varvina. Sama u svoj ustreptalosti svoga racionalnog, a nadasve skeptičnog, a nadasve potresenog bića, budi se, onda ustaje, brzo napušta igličasto-mahovinastu postelju, nesigurnim korakom menja smer ne bi li nekako našla barem tračicu utabane zemlje po kojoj nekad hodili su ljudi, kakav otisak, sumnjivi trag, kakav trag saznajne izvesnosti, možda, i onda, korak po korak, sve sigurnije, nečujnije napredujući, ona počinje da misli potom bezmalo prozire da joj je sada nužno uzdati se u tu jednu jedinu stazicu pred sobom, stazicu pod sobom, u hodu ispitujući, korak po korak, shvatajući da ona pre svih mora voditi kakvom urbanom reliktu hush, krčmi, na primer, vetrenjači, na primer
i ubrzo
napredovanje, naziranje, hod kroz mogućnosti, nemir i nemoć saznavanja, drhtavica, groznica, omaglica, čitav svet skeptične, racionalne, ustreptale jedinke nestaju posle nekoliko sati upornog hoda kao stisnuta pesnica kad iščezne u opruženoj šaci otvorena samim vetrom što na ivici šume uperenim kažiprstom pokazuje neposrednu izvesnost, nesumnjivu, neupitnu vetrenjaču, nikako krčmu, već sasvim usamljenu, nesumnjivu, neupitnu vetrenjaču na iskraju šume na golemoj zaravni osvetljeni relikt, tako će ga zvati, ali nikako glasno jer on je hteo nečujno, neopaženo prići, dakle sasvim tiho tabanajući stazom svojim softnim tabanima, Nikako stazom! sinulo je jedinki, ona jeste najkraći, ali je zato najbučniji, najvidljiviji put, već zaobilazno, prvo u velikim, onda srazmerno sve manjim krugovima uz nekoliko hitrih, ali opreznih presecanja sasvim pravilne tzv. akceleratorne rotacije hush nikako ravno na vetrenjaču
znao je šapnuo je
SADA ĆU NEOPAŽENO PRIĆI OSVETLJENOM RELIKTU
Trebalo je svedočiti tom čudesnom prizoru na rubu pameti i. e. šume, trebalo je to tek videti, kamoli doživeti taj čudesni trenutak na samom izmaku noći, kada jedinka A koja je nekad bila MI, a sada je čisto JA, kada nekadašnji vođ vernika, potom momaka, kada, dakle, odmetnuti, ustreptali Junak napušta utabanu stazicu i sve svoje goleme sumnje, onda prvo lagano, lukavo kružeći, sve pognutije kružeći oko vetrenjače u velikim, a onda sve manjim krugovima, sve nečujnije ubrzava svoje kretnje, onda usporava, onda ubrzava, pa usporava, bit by bit, mic po mic, bit po mic prilazeći, da bi se najzad u punoj svetlosti izlazećeg sunca našao ispod malog, još uvek svetlećeg prozora i onda krajnje opreznim izdizanjem tela, istezanjem vrata krišom pogledao, krišom video najzad prostor u kom su se skrila daleka bića, nestvarni Olimpijci – Bod i Gili.
A imao je šta da vidi.
Nežno jo je potegnil k sebi in skril njen obraz na svojih prsih.
Da, čitaoče, upravo tad rodio se doživljaj kome po silini te unutrašnjem naboju u Junaka do tog časa ne beše ravnog. Nije se taj mogao meriti ni s onim kada beše pao kao žrtva Gilijeve podlosti i ostao da visi bez vere i vernika, niti onim kada vaskrsnut ljubavlju, uz pomoć momačku, kako je govorio, ne zateče sebe u Prostoru Bitku nadasve neizmernom Svetu što iz vlastitog Bola Usudom porodi Junaka (v. gore, podvukao S.G.B.), niti onim kada ostade sam, bez pomoći avant-garde-e tj. Sama, punog imena Samjuel Barkli Beket, niti pak onim kad hladno napustio je momke, sirove objekte svoga rastućeg prezrenja (Ibid.). Malo je reći da mu se celo telo treslo od straha, da mu je desna ruka na Fosbery-ju bila sasvim klizava od znoja, prsti drhtavi, usne sasvim modre, a levo kako i desno oko puno suza jer treptavi kapci podivljaše u svom nepravilnom i sumanutom žmiganju. Eh, draga, vrtložilo je tada umom suznog, izbezumljenog, zaljubljenog, gotovo oslepeloga našeg junaka, ja tu sam pod tvojim prozorom drhtav, ali plah, bez snage, ustreptao, ali smiren, dok slušam:
Gili (nežno, šapatom): Ljubiš me… ne moram doumeti.
Glas sisavca Gilija, dođavola! I tad sve suzno i pomirljivo i neodlučno u Junaka najedanput se obrnu u prkosno i besno i odlučno, sve skrušeno i skromno u pomamno i smelo, navreše mu iz sećanja sve slike zakucanosti, ostavljenosti, prevarenosti, pomračiše svest tako da
ja
osećam rađanje svetoga Furora Besa
skoro sasvim slep babe krećem pravo na vrata zabrzanom kretnjom ramenom
uz grozni prasak slabih drvenih dveri
ja
silnom sada divljom snagom
razbijam upadam
razjaren
ulazim
u hipu
stupam
u njihovim staklastim razneženim ljubavnim očima
vidim
začuđenost kao uhvaćenost strah prepoznavanje
svoju moć premoć
da bi se već u sledećem času Gili lukavi Varvin
već latio noža
ali ne
Gili
otužni sisaču
verujem da si
bojim se da si
moj
napokon moj
bez bednih trikova momče
čuj momče
Gili: Prokletstvo!
A (uperivši pištolj u Gilija): Čuj momče! Diži ruke i bacaj tu igračku, Varvine. Budi dobar i odstupi.
Gili: Grdno grešiš.
A: Nećeš? Ne?
Gili (ne dižući ruke, prkosno): Naravno da ne.
Iz A-ovog pištolja prolomiše se dva uzastopna pucnja. Jedan metak se zabode u ram stolice gde sedi Bodesti, drugi je izbio nož iz Gilijeve ruke.
Gili (ispitujući svoju šaku, Mlejzovoj): Uh. Rekoh ti da je momak opasan.
Bodesti (tihim glasom): Momak je besumnje opasan. (Zagonetno se osmehne gledajući u metak zaboden na milimetar od njenog uha.)
Gili (primetivši Bodestin osmeh, s gađenjem): Bah!
Bodesti (A-u): Šta hoćeš od nas?
A: Neplaćeni računi, Bod. Tiču se Gilija. Ne tebe.
Bodesti: Aha… (Pauza, onda pomirljivo, spuštajući glavu) Razumem.
Gili (zaprepašćeno): Bodesti?!
A: Umukni, nitkove! (Dobaci konopac Giliju pod noge držeći ga na nišanu.) Veži je za stolicu i ne igraj se glavom! (Pauza, onda nežnim glasom Mlejzovoj.) Izvini, princezo, moraćemo tako. (Pauza, Giliju.) Zategni dobro!
Dok Gili priteže poslednji čvor, A mu prilazi s leđa, nabija mu cev pištolja u slabine i gura ga prema vratima.
Gili: Gde me vodiš?
A: Uzeću ga samo na trenutak… (namiguje Mlejzovoj)… Muška ljubav je zacelo najslobodnija.
A i Gili napuštaju vetrenjaču.
A: Možda se sećaš našeg dogovora, Gili?
Gili: Ne znam o čemu govoriš.
A: Samo napred. Možda te ono drvo podseti. (Pokazuje na jedan bajoslovan, doduše, tri četvrt ogoleo bor.)
Gili: Neee!
A: Da, dečko. Sećaš se sad. Sve to nije bilo nimalo lepo od tebe. Vidi ovo! (Snažno povuče Varvina za kosu, baci ga na kolena, a onda svoju šaku prepunu ožiljaka prinese njegovom licu.) Pogledaj dobro. Ako se izvučeš, zglobovi više nikada nisu zglobovi.
Gili: Ti si šenuo! Pusti me… Kučkin sine…
A: De, de. Diži se! Priđi drvetu. I šape u vis!
Gili (ustajući): A ti bolje vidi gde je Bodesti.
Bilo je to poslednje Gilijevo lukavstvo. Mali trenutak nepažnje junaka-jedinke A, njegov brz pogled u pravcu osvetljenog prozora, gde nije bilo nikoga, dovoljan je bio Giliju da zamahne pesnicom prema A-ovoj bradi. Mačjim refleksom, A izbegnu udarac i kundakom pištolja svom snagom raspali Varvina po glavi. Ovaj pade.
A: Lepo spavaj!
Za tili čas, obeznanjeni Gili je visio razapet visoko između dve borove grane.
A (za sebe): Dooobar. Viseći, a?! Gili bloody Varvin – otužni sisavac.
samo svojoj srećnoj per definitionem večito mladoj
fucking olimpijskoj
zvezdi
može zahvaliti što ga nisam na primer
zatvorio u bure smrti
u koje bih sa svih strana zakucao duge i oštre zarđale železne klinove
i konjima dao da vuku ga ošinuti u trk
po neravnom kamenjaru
a zatvoreni sisavac tako nezgodno priklješten
odupirući se možda poslednjim snagama o najbliži klin
ipak sa svakom izbočinom na drumu
nabijao bi se na onaj suprotni
proklinjući čas kada je sebi dozvolio
tako nedostojnu smrt
ili pak onda
kada bih ga dabome viteški izazvao na dvoboj noževima
kad protivnici sede za stolom jedan naspram drugog
dok su im leve ruke čvrsto vezane jedna za drugu kožnim zavojima
a desne šake obmotane posebnim kaiševima
iz kojih štrči svakom po jedno ubojito sečivo
kojim se zaseca ubada u bilo koji deo tela protivnika
a ne uzmiče nikako
jer svako uzmicanje ujedno je privlačenje
često i trenutna smrt
pri čemu Gili budući bez iskustva ne bi imao nikakvih izgleda jer u dugim noćima u logoru
na dugom putu od B-a do Q-a
prošao sam oko četrdeset dvoboja
i nikada me nijedan momak nije čak ni ogrebao
jer apstraktno govoreći od konkretne datosti se udaljavajući
JA
kao kakav Simerijanac golemih žilavih mišica nalik njemu eto naučio sam da slamam
plitke kao Simerijancu kao meni
nedorasle stvarnosne činjenice i njihov slabašni otpor nikada više onako tanan sav svilast
kao kad tražio sam pravu stvarnost iza pojave
iza vidljivog
dakle neustrašiv sada
neranjiv
izuzetan
individuum
JA
tako
zreo
čvrst
surov nepokoriv
nenadjebiv
borac junak ratnik
u jurišnom pohodu
oh boy Jeez boy
sada
kada
nosim sebe kao što nose se jurišne zastave na vrh koplja
zastave
pobeda prodora surovih krvavih u nepoznato zacelo
meso oh boy
sada
tako zdravo kao arhajsko zdravlje noseći
u belim zubima što ne tako davno
u gladi u šumi
kidali su košutu
tako zdravo hodeći
arhajsko zdravlje noseći
Mlejzovoj se vraćajući
sada
ne više apstraktno govoreći
konkretnoj datosti se približavajući
JA
na vrata ulazim tako smiren
kao posle velikog isceljenja ozarenja
tako rasterećen tako podoban tako istinit
tačan
mlad
a uobličen čelično dovršen
kao da se ništa
i kao da se sve dogodilo
kao da se ne čuju sad već jezivi nedolični krici
iz nesvesti probuđenog blonda
onog napolju prokletnika crusifixi sisavca momka
za kog eto bio sam odviše vešt jeez
A (ulazeći na vrata vetrenjače, za sebe): … prokletnika crusifixi sisavca momkaza kog, eto… bio sam odviše vešt. Jeez. (Gleda u svoje ruke.) Nije me ni ogrebao.
Bodesti: Šta je bilo? Šta si mu uradio?
A: Ne pravi se naivna, Bod. Čuješ li?
Bodesti (osluškujući Gilijeva zapomaganja): Obesio?
A: Kao i on mene. Sećaš se?
Bodesti (krotko): Da.
A: Sad je ispušio.
Bodesti: Varaš se.
A: Ne, ne. Ne varam se ja. Sisavac je napušen za sva vremena.
Bodesti (pauza): Neka ti bude. O.K. Dobio si svoje. I sad, šta hoćeš? Odveži me!
A: Dobio sam malo. Hoću još. (Smireno prilazi Mlejzovoj, gleda je, onda polako odvezuje.) Prešao sam dug put. Čitav život. Čitav preobraćeni život.
Bodesti: Ne znam o čemu govoriš. (Odvezana, ustaje i erotično se rasteže.)
A: Ne znaš? (pauza) Došao sam po nas.
Bodesti (pauza, spušta glavu, onda hladno): Koješta.
A: Ne beži, Bod. Ti znaš zašto sam došao. (Pauza.)
Bodesti: Šta to znam?
A: Znaš. Znaš da nisam došao samo po njega. (Pauza.) Nešto se rodilo. (Pauza.) Ne možeš mu pobeći.
Bodesti (krišom pogleda A u prepone): Slušaj me sad… Bio si klinac, zelen i mlad. Naseo si na Gilijev trik i naivno poverovao da bi on ikada dopustio da pođeš s nama. (Pauza, saosećajno.) Još uvek si dečak. (Otvoreno ga gleda u prepone.)
A: Grešiš, princezo. Vratio sam se po tebe i zato više nisam klinac.(Namešta izbočinu u pantalonama, okreće se, prilazi prozoru.) Želiš li da vidiš Gilija? (Pauza.) Hajde. Pogledaj ga.
Bodesti (ne pomerivši se): Mrzim te.
A: A sad pogledaj mene. (Vrti pištolj oko kažiprsta, srednjeg, domalog i malog prsta, onda žonglira unazad.) Sve se promenilo. Ponovo sam vešt. (Spušta pištolj na pod, skida sako.) A Gilija nema. (Otkopčava dugme po dugme košulje, skida je i baca daleko od sebe. Na njegovom golom torzu zaigraju nabrekli od znoja sjajni pektoralisi i pojave se urezane linije latisimusa, duboko profilisana šrafura seratusa i osam kao lenjirom crtanih od znoja jednako sjajnih pločica rectus abdominis-a.) Želim da budemo zajedno. (Otkopčava kaiš pantalona.)
Bodesti (besno): E nećemo tako, momak! (Panterskim skokom baca se na pod i klizajući se dohvata Fosbery-ja. Još ležeći, uperi ga u A.) Mrzim ovakve priče. Oblači se i ruke u vis!
A (hladnokrvno, ali s erekcijom u gaćama): Morao sam da ti to kažem. Među nama ne sme biti tajni, Bodesti.
Bodesti: Gluposti! Ja ne pripadam nikome.
A: Ni Varvinu?
Bodesti: Nikome! Nijedan muškarac mi nije dotakao usne.
A (zadovoljno): To sam i mislio.
Bodesti (ustajući, i dalje s uperenim pištoljem): Pođi! Idemo po Gilija.
S podignutim rukama A polazi ka vratima. U tom trenutku jedna pesnica lomi staklo i kroz prozor vetrenjače, kao vaskrsnut, proleće Varvin, čelom prema napred. Posle dva premeta unapred, slep od krvi i bola, kidiše na junaka A. Ovome su raskopčane pantalone već spale do članaka.
A: …Dođavoooo…
Bodesti (piskutavim glasom): Gili!!!
Gili (urla): Aaaaaaaa!!! (Krvavim rukama baca se na A i hvata ga za vrat.)
A:… oooo… unngghhh…
Bodesti: Gili, stani! Momak je naš!
Gili (udaren A-ovom rukom u stomak): Oghh!
A (pokušavajući da se oslobodi stiska, ali ga spuštene pantalone dodatno sputavaju): Izvukao si se… ali za kratk…
U krvničkom gušanju, obojica izgube ravnotežu, ali padajući, Gili okreće junaka A tako da ovaj tresne na leđa. Gili ga sad pritiska svom težinom i davi.
Bodesti: Prestani! Čuješ li me?! Imamo ga!!!
Gili (mahnito stežući A-ov vrat): Moj si…
A se sve slabije opire. Na kraju klone izgubivši svest.
Gili (i dalje daveći A): Psu… videćeš… (Osvrće se tražeći nož.)
Bodesti (uspaničeno): Ne čini to, Gili!
Gili ustaje u potrazi za oružjem. Prilazi najmanjem od tri kamena vetrenjače i s nadljudskom snagom vadi ga iz ležišta.
Bodesti (zaprepašćeno): Ludače!!!
Podigavši kamen iznad glave, Gili je nameran da dokrajči junaka A. Pod težinom smrtonosnog tereta prilazi mu sitnim asimetričnim koracima.
Bodesti (plačnim glasom): Neee!!! Ne teraj me…
Gili: Umukni!
Samo trenutak pre no što je Gili bacio kamen na A, Bodesti ga udara u potiljak vrhom pištolja, on ispušta kamen i pada preko njega.
Gili (na koncu čiste svesti, zaprepašćeno): Šta?!!!
Bodesti (slomljeno): Sam si kriv…
Posle nekoliko trenutaka, dok Gili nepokretno leži, A se budi.
A (opipavajući vrat): Šta se desilo?
Bodesti: Ne znam… (Briše suze.) Sve se desilo tako brzo… Pomahnitao je. Hteo je da te smrska.
A: Smiri se, princezo. (Duga i značajna pauza.) Hvala ti. (Zagrli je.)
Bodesti (odjednom grčevito uhvati A za glavu i unese mu se u lice): Slušaj me dobro! Moramo pobeći odavde, hitno! (Zabrinuto pogleda u Varvina.) On nije mrtav, zar ne?
A (oblačeći se): Ne znam. (Hvata Bodesti za ruku.) Bežimo s ovog prokletog mesta.
čovek živi i uči
ali ja sada ja
međutim
iako
iako ne
iako ne tako dugo
živeći
coming-of-age
pupeći
mutirajući
rastući
učeći
tokom svog kratkog ipak veka
ipak mlad
ni sanjao nisam
da ću u svom životu
istolikih dana
sresti ženu što prate je
senke
stotinu
hiljadu
leševa
međutim
leptir po leptir
nad našim glavama
daleko smo
miris crkotine
gmizavci
blato tek mulj
pod našim nogama
insekti
splin
neizvesnost
u vazduhu
kao poterom gonjen
oblak kobi
nad našim glavama
kao stršljen
tih olovan
strah
u našim udovima
duboko u močvari
ka severu ka pećini
odmičemo
ćutimo
bežimo
dahćemo
trčimo
jer
zamislimo
promislimo
pretpostavimo
samo
da
U dragoj mu vetrenjači Gili leži onesvešćen, ali ne zadugo, budi se, uspravlja se, tetura, posrće, pada, ustaje, pometenom čulu šaku boje impatiens walleriana prinosi, krvavi potiljak opipava, vlastitu krv ližući kao kušajući tek mrmljajući je li još ona, gde li je ona, živa li je ona, i pretpostavimo tad, dragi čitaoče, da jedva on vidi, mutno nazire, svoj podbradak, svoje vene, unakažene zglobove, svoje čelo isečeno staklom opipava, sitne staklene iglice drhtavim prstima trebi, svoju pesnicu plameno-vrelu poput impatiens walleriana gleda, svoj sto svoju stolicu nekoliko vreća prepoznaje, i dalje teturajući, noževe tražeći, pipajući, ako pretpostavimo onda sigurno setiće se osvita, slatkoga spoja, onoga: U Osvit dala mu je sebe, Blaženstva: “Ljubiš me… ne moram doumeti”, ali mu u svest počeše navirati zvučne, jarosne, mučne slike, sve bolna sećanja, slike oštre kao bodeži, kao njegovi bodeži, slike praska drvenih dveri, njegove nemoći, lomnosti, nikakve predostrožnosti, nehata kad momak, pretpostavimo kad
ja ali ja
samo ja
došao sam po njega
po Bodesti
razoružao ga
veštinu mu
ismejao
izigrao
te zakucao
onda ponovo osujetio ponizio
ili to beše Bodesti?
To beše Bodesti!
I Z D A J E
onda nužno zaključujemo da u tom času, u nemoćnom besu, krik, tek cijuk Varvin ispušta, nesigurno korača, klati se i zanosi, o zidove se odupire, mutno vidi, POTERU SMIŠLJA, izlaz napipava, vrata nogom otvara, mahnito se baca, srlja i dalje posrće, jedva svoje telo oseća, od nemoćnog besa pišti, pada, glavinja, ustaje, stazom duboko u šumu, duboko u noć, ka jugu, pravo ka Opustošenom gradu, KA MOMCIMA, nesigurno, ali žurno, zaključujemo
grabi
grabi li
grabi
POTERA
a sad
vidi sad!
dok
hitamo
ka severu
onda
milimo pa opet
hitamo
gazimo
kroz blato
kroz trnjak
ševrdamo
pa trčimo
dahćemo
dok
plaze gmazovi
čuju se zloslutni šumovi
zuje krilati zglavkari
znojna pazuha
osećaju
ja ali ja
ošamućen ujedima insekata
šibanjima šikare
bodljama upletenog rastinja
otežan
okorelim blatom
sećam se
da
ne tako davno sva moja sreća beše među četiri zida.
U sobi s mekanim svetlom ležao bih, možda podbočen, kao da je to sad važno, leva bejaše uporišna, desna bejaše lutajuća. I dokle bih ja ležao? Sve dok ne osetim tonusne udare leve, buvljа krućenjа desne, žiganja i leve i desne. Onda bih ustajao, jer sve podamnom nepodnošljivo je žuljalo, koža bi se osipala od čekinjave deke, ja često sam ustajao. Spas sam nalazio u dugim, takoreći, žan-žakovskim šetnjama, a kada bih se vratio, dočekivali bi me moji nerazdvojni, umstveni prijatelji, s polica bi se oni smešili, neko bi se doduše cerio ili podsmevao, neko samo ćutao, neko mrštio, a neko otvoreno dozivao: Sam, Fridrich i Arthur, pa zatim čitava plejada već zaboravljenih, Witold, György, Martin, eh, neću ih¸nabrajati, ne, ne, baš ću ih nabrajati – Sam, Fridrich i Arthur, Witold, György, Martin, Roland, Edmund, Lazar, Miloš i drugi, mnogi drugi. A moj blagi dom, u mekanom svetlu, imao je vrata, i prozor, sav u krovu i krovištu, sa senkom strehe na ulazu i basamkom pri dnu. Odvojen od svega pritesanim talpama, sitan koliko da se pognuto uđe, uspravi, načini dva-tri koraka, po uvek hladnom kamenom podu. Tužan u svojoj majušnosti, kao kakav surovi dokaz kolika je tad bila moja snaga da bilo šta zaslužim, pa i uzmem od prirode, kamoli od grada, u koliko majušnom sam se skrivao da budem mimikrijski neprimećen, ali s domom srastao, kao puh s rupicom debla. No sve to, u toj rupici otetoj od sila, kiše, snega, stvrdnutog blata, no i od svakog htenja, bez obzira na sve, ja, začudo, postajao sam viši od samog sebe. Gajio sam tihu dragost, dragocenu dragost prema ljudima, svim ljudima, obuhvatnu dragost koja mi, izvesno, privuče i vernike, i bejah uklonio, nalik izgnanom Jacques-u, iz sebe sve nemilo, zavidljivo i gnevno. I proterah još, dabome, sve zemne strasti, razumljivo, dok sad
a sad
vidi sad!
van četiri zida
hitamo
dok promiču gmazovi
čuju se zloslutni šumovi
zuje krilati zglavkari
znojna pazuha
osećaju
daleko od doma
blagog doma
u bekstvu
od napaljenih
besnih
momaka
uznesenog pobesnelog besmrtnika
Gilija
Olimpijca
ovde
uz devičansku
Mlejz
devicu nad devicama
Ljubav
sasvim
NOVO JE DOBA
stoga
Pratila ga je tako tiho, moj čitaoče, tako nečujno, kao bilo koji bosonogi divljak s daleke Crvene obale. Štaviše, osećao je kako, zadržavajući dah, napreduje s lakoćom prave životinje. S nadom da su sasvim zametnuli trag, napustili su oblast maglovitih močvara i našli se na tvrdom, okomitom tlu. Sada je trebalo pronaći put kroz nisko gusto rastinje, a onda se kroz senovite klance uzverati uz oštre stene do prvih planinskih visoravni. Penjali su se obazrivo, a svaki deo A-ovog bića, dok gledao je u svoje noge, ruke, svoje istrošene blatnjave cipele, drhtao je Bodestinim prisustvom, istinom da je ona za njega jedini živi stvor u vascelom svetu. Najzad se popeše na stenu s vidikom na sve četiri strane vascelog sveta. Dok mu je pogled besciljno lutao od jednog dalekog oblika drugom, krajičkom oka uočio je da Bodesti netremice posmatra jednu daleku tačku na jugu. Tad spazio je i on Opustošeni grad, utom video eksploziju i zatim pečurku gustog dima koja se uzdizala sve veća i bacala tamnu senku na čistinu između gradova B-a, N-a i Q-a. Od njih ne beše ostalo ništa. Možda tamo u daljini crno zgarište B-a ili crno zgarište N-a, tamo gde nekad, još u Samovo doba, činilo mu se to tako davno, Sam ostavio je tragove svog bekstva, ili pak crno zgarište Q-a, Opustošenog grada, ali zgarište, samo zgarište. Dok se pečurka ogromne eksplozije dizala ka nebu i delila na više retkih zloćudnih oblaka, tamo, prilično daleko od Q-a, tamo, na čistini između vetrenjače i dubokih bara, milele su crne tačke u pravilnom poretku i nešto sledile. A onda oboje primetiše da za savršenom kolonom crnih milećih tačaka iz crnoga grada mili još nekoliko crnih, ali sada neuporedivo bržih tačaka što kretale su se u sasvim nepravilnom poretku ostavljajući sa sobom guste oblake prašine. Bila je to za njih nečujna, ali besumnje jamačno dakako bučna i izrazito štektava povorka. Jedna od brzih tačaka poče se tad izdvajati od ostalih tačaka, ne samo brzinom već i svojim nadasve svrhovitim i pravolinijskim kretanjem kao da određuje pravac kretanja čitave kolone. Ostale brze i crne tačke nastaviše da kruže oko nekoliko milećih crnih tačaka u raskalašnom, činilo se, maničnom plesu. Večitog junaka A taj prizor ujede pravo za srce. Bodestino lice postade belo. Sve je dobilo jasan, ali neželjen smisao. Bila je to bezmilosna potera po crti svetoga Furora, nesumnjivo ubilačka potera ostavljenih i izigranih, ozlojeđenih i razjarenih momaka na čelu s preživelim, dakako, vaskrslim Gili Varvinom.
da da
o da
buka i bes
buka bes potera
momci
benzinska urlanja
štektanja
Osveta
jer
sve što bilo je sada više nije, jer viseći više nije viseći, jer desio se čuveni Lebenswende, jer štošta Karl nije s najvećom pouzdanošću mogao tvrditi, jer Gustav J. pak nije mogao računati s takvim i tolikim brojem samoisceliteljskih osobina, na putu turbulentne individuacije, mrmljao je sebi u bradu vaskrsli Gili dok dole na peščanoj zaravni zakrvavljenih očiju pratio je trag izdajničkih, preljubničkih stopa.
dok ja ali ja
sad
ne želeći da slutim
ni posmatram
divlju gomilu
tobože
briga me
ja evo odlazim
hladnokrvan
nehajan
moderan
how cool
put poslednje stene
jer tobože
neće nas naći
neće nas stići
neće nas videti
jer
tobože
ko ga jebe
nema momaka
ludoga štektanja
besnih mašina
maničnog plesa
ubilačke potere
jer kaže se
kao nema tog Furora-besa
sve to bačeno otišlo zauvek
smireno zacelo poslednjoj steni vraćeno
eh eh
ali ohhh
stoga
hajdemo mi Princezo lagano
moramo se spustiti
ali dobro možemo to preskočit i recimo da smo se mi već spustili
i da već dugo
hodamo gazimo žipčimo ruku na srce štaviše bežimo
u trku pičimo hush palimo prašimo drugom stranom ove litice
pržimo jurimo
i već dosta toga preskačući mi već odjednom
tu smo
stajemo kraj ovoga slapa ogromnog što huči
vodenom silinom
volšebnim hukom
zaglušuje svaku našu reč govor
te ja nemo otvaram usta mršteći se škiljeći od kiše ledenih kapi mokrog kiselog lica mehanički ali nemušto ali zacelo smešno bezglasno otvaram usta ludo se uzdajući u onaj vazdušni potisak iznutra na glasne žice spoljašnju tzv. realizaciju nečujnu rezonanciju uzaludnu fonaciju dakle bezglasno govoreći
govoreći a da ne govorim
kažem
HAJDEMO IZA OVOG SLAPA, PRINCEZO, POSTOJI PEĆINA TU ĆEMO SE SAKRITI
ili još silnije možda govorim glasnije
zapravo
bezglasnije
kao nekad vernicima
s predikaonice
fonetski otežući dakle
govorim
bezglasno
da me dobro razumeju
kao kad na primer
u premisi I’ izvesni Džouns u prisustvu izvesnog Smita oteže iskazujući samo određeni fonetski sled glasova kaže
O-V-I-M O-B-E-Ć-A-V-A-M D-A T-I P-L-A-T-I-M
S-M-I-T-E P-E-T D-O-L-A-R-A
što ne znači da ukoliko Džouns iskazuje
on neposredno onda i obećava
i da ako obećava
onda stavlja sebe pod obavezu
a ako stavlja sebe pod obavezu onda je pod obavezom
a ako je pod obavezom onda zacelo Treba da plati (Džouns) Smitu pet dolara
kao što i mi možda treba da platimo za to što smo učinili
što opet neposredno dokazuje mogućnost izvođenja
Treba iz prostoga Jeste babe
već samo to znači da Džouns otežući u prisustvu Smita
samo izgovara određene reči
baš kao i ja što sada
u prisustvu Bodesti zaglušen volšebnim hukom
tek izgovaram određene reči
i ne treba da platim
nikome ne treba da platim
sledeće reči
H-A-J-D-E-M-O I-Z-A O-N-O-G-A S-L-A-P-A P-O-S-T-O-J-I P-E-Ć-I-N-A
T-U Ć-E-M-O S-E P-R-I-T-A-J-I-T-I I M-A-L-O Z-A-G-R-E-J-A-T-I
Š-T-A ? P-E-Ć-I-N-A PEĆ-INA P-R-I-N-C-E-Z-O P-O-Đ-I-M-O
i pritom sva napast nečist sav strah
spira se
bisernom vodom
a onda
kroz slap
pod slapom
okupani
tako dolični
krotki
sveži
iza vodene zavese slapa
opranih
belih
ozarenih
lica
eto
odjednom
i
najednom
stiska
stiska ruke
Bodesti Mlejz
jer
U-H-V-A-T-I M-E Z-A R-U-K-U M-O-J-A P-R-I-N-C-E-Z-O
B-R-Z-A-K J-E S-N-A-Ž-A-N A D-N-O K-L-I-Z-A-V-O
stiska
što jak je kao u čoveka
no ipak
nežan kao u device
Device
mojih večitih
neozbiljenih sanja
što opet
vodi me
uistinu
nosi me
nadi
videću već
da možda već
tamo duboko
u utrobi pećine
ja
možda duboko
hush
Mlejzovu
napokon
Bodesti
duboko
duboko u utrobi pećine mi oprezno kročimo ka jednom kako bih rekao uzvišenju a ipak udubljenju ali preskočimo to klizavo je i već dosta toga preskačući mi recimo već tamo smo i mi već ovde smo prvi put na sigurnom opruženi na tvrdoj kamenoj postelji gde svaku sumnju nesumnjivo odnela je apsolutna a opet nestvarno stvarna stvarnost trenutka
nadprisutnost
recimo
jedino nužnog
prirodnog a natprirodnog
kratkog a beskrajnog
čulnog a natčulnog
običnog a svetog
nadtrenutka
a zapravo
izvesnost
njenog daha
miris
toplina
oblina
butine što slučajno dodirne butinu
a ruka lutajuća dodirne
tek šta se tu mora dotaći
u mraku
u tako tihom
sigurnom
tako nežnom
spokojnom
tako bliskom
iznad svega
uvek osnovnom
tako da
ja dok ja
oblinom dodirujem oblinu desnicom nežno kosu prvo vrat blagu zaravan lopatice onda polako niže milujem levicom bezmalo softni hush prevoj slabine pazuha vrata tada se vratiti bedru tada se vratiti butini nagome pregibu preponi se vratiti sve to
IMAM
celivati usne dodirnuti kao sav u blagom ali nežnom žudnom pun nove snage ponovo svemu se vratiti još jednom vratu softnom hush prevoju slabine pazuha bedra nagoj butini nagome pregibu preponi se vratiti
tada sada
sve to celivati kao sav u žudnom i blagom ali nežnom pun nove snage usnama jezikom
još jednom softnom hush prevoju slabini nagoj butini preponi se vratiti
dah
ljubav
udisati
priljubiti
Mojim
umileti
uploviti
uroniti
celivati
sav u žudnom i blagom nežnom pun nove snage
uroniti
iideeemoo
izroniti
ući
izaći
ući
izaći
ući
izaći
jer
hop hop
to su ti šljapavi zvuci
lick me up
šljap šljap
babe
lick me up
ride on ride off
come
u coming?
focus me focus it
ooo
prc
divljeg li tela
šljap šljap
kres kres
evo ja
ali ja i ja
cep cep
evo evo
evo evo
nikad te neću zaboraviti
prc
a ti?
vadi!
štrc
babe
štrc
štrc
volim te
štrc
gotovo
štrc
a ti?
a ti?
štrc
štrc.
To moj je život.
Oh boy.
Sada je blažen, dragi čitaoče, noge su mu teške, dok lice mu se razvlači u blesavi smešak. U junaka se pojavilo i nešto oko očiju, neka vrsta znaka, ne sasvim, ali može se reći, nešto svakako aposteriorno, a postkoitalno. Ništa zato, ljuljaju ga talasi miline, odnose ga dalje i dalje, kroz slapove, virove, preko planina, visoravni, ravnica, maglovitih močvara, sve do mora, dalekog mora gde čini mu se da već živi i živeće sve dok ne dođu po njega. Ali i kad dođu, ti sada daleki besni neprijatelji, neće ga prepoznati, ni njegovu dragu neće prepoznati, jer ko bi prepoznao belog, blagoslovenog, postkoitalnog starca i još belju, blagoslovenu staricu što drže za ruke i sede na prvoj klupi kraj rive?
jer ja sada ali ja sada
eh miline
živim na moru vidiš li oluju kako se sprema
to je bura ništa ne smeta bura draga čamci se pune vodom ništa ne smeta voda draga
jer mi pijemo čaj
dok verni se psi motaju oko nogu
gledamo kroz kameno okno šta god bilo
miline maslina hleba
za nas biće
my oh my
za nas tako pristojne
na onaj način građanske uljudnosti
s valjanim cipelama pantalonama čohanim kaputima frizirane za nas najedene zacelo negovane
za nas krajnje obazrive prema stilu lepom izražavanju ophođenju finim modulacijama govora smisla
za nas otmene sređene à la mode neucveljene
starošću neojađene nikad mrzovoljne sebične zavidljive draga
dapače uspravne radosne držeće savitljive skočne moćne
eh sav takav
ali
oplemenjen mudriji iskusniji zar ne?
zdravih zuba zdravog daha
uspravan držeći
blažen
ja ali ja
živim na moru i
ja živim na moru
Bodesti: Probudi se.
A (poskoči): Šta? Šta je?
Bodesti: Šššš… tiho! Čujem glasove. Neko je napolju.
Mojim telom prostrujaše žmarci.
Bodesti: Gili i momci.
A: Našli su nas.
Bodesti (hvata A za ruku): Ne. Još uvek ne.
Mojom kičmom prostrujaše žmarci.
jer
This Was Not a Time For Picking Warvins.
SMRT
Bilo je to vreme za duge šetnje u prirodi recimo
za košulje jarkih boja recimovreme dopadljivih frizura i uskih nogavica.
Vreme za tihe večeri uz kamin i pitu od višanja dobru knjigu za prozore debelih grilja
za majčinu dušicu matičnjak čaj od sleza ako zatreba
blagi duh doma ukratko recimo.
Za vreme ljubavi što će trajati
kad u tihim večerima dok sveća polako trne ne sumnja se u trajnost ljubavi
već u toploj postelji mrmori:
Ona je tako tiha tako breez-na /bri: z/
ona lagano nosi nas ka drugim godinama
ka drugome dobu
ona jedino večna nosi nas lagano
tako tiho tako breez-no
Love Is Breezing, Babe
i stoga
This Was Not a Time For Warvin, and This Was Not a Time For Murder.
ali
ubistvo se desilo još davno u mom srcuprvi put kad sreo sam Gilija
osetio plam svetoga Furora
kad od grizodušnog vernika preobratih se u večitog Junaka A.
I počinjeno je u njegovom, Gilijevom srcu
ne tako davno, drugi put kad sreo se sa mnom.
Treći put, on to zna, i ja to znam, sve biće rešeno.
As Though a Time for Murder Came.
Mojom kičmom ponovo prostrujaše žmarci.
zato ja
i ja
napuštam pećinu prolazim kroz slap
odlučnim korakom stupam lako tek kako prirodno odrazim se visoko
naskočim na kameni greben
onda sitnim koracima oprezno sve uz rub litice
gde odjednom ispod mojih nogu dole u smaragdnoplavoj vodi uočavam više sitnih figura u plitkim virovima to su momci to su devojke više momaka devojaka
belih obnaženih tela
razabirem
bezbrižno umivaju lica trljaju rukama svoja naga prsa
vratove butine
onda uočavam raspoznajem razaznajem razabirem
PREPOZNAJEM
blonda zasigurno po razmetljivosti
nema sumnje mišićavosti drčnosti ipаk dopadljivosti
sisavca nesumnjivo Gili Varvina dođavola
i do mojih ušiju dopire njihovo odvratno cerekanje
i dopire odvratni kikot njihovi ogavni ohovi ahovi
i nikakva smaragdnoplava voda
nikakva kristalna planinska suza
ne može sprati tu nečist taj vonj znojne smradne potere
užegle poput guščje masti u prašini pored puta hush
i moje čelo se nabire oči mršte grudi nadimaju besom
i u mom grlu raste onda se otima
kao snažnim a nevoljnim potiskom iz mog grla izlazi
nezadrživ oštar ludački smeh čitavom klisurom odjekuje
moćan drzak razdirući smeh
i ja uočavam raspoznajem razaznajem razabirem
sve te sitne figure obnažena bela telašca u plitkim virovima osvrću se oko sebe
neodređeno unezvereno dižu glave
gledaju ka okomitim stenama ka grebenu
i najzad spaze
večitog junaka A nadaleko belih zuba
u svom sjaju njegovog Nastupa
neočekivanog pojavljivanjau svom sjaju njegove neočekivane Pojavei preneraženog zabezeknutog Gilija
kako poskakuje od besa
upire svojim kažiprstom
u njegovom tj. mom pravcu
krivi grči ogavne usnice preteći
dok ja ali ja
hrk hrk i hrk aaaaaaa-hrk
mukozni šmrkalj u grlu skupljam onda u njegovom pravcu ciljam
nepogrešivo besprekorno tačno ga u čelo pljuvkom pogađam a on preneražen ponižen
uočava raspoznaje razaznaje razabire
PREPOZNAJE
tik uz moje rame ženu njegovih sada mojih ozbiljenih sanja
i kroz sluzave suze sputuma u očima mutno vidi crnu njenu raspletenu kosu
kako se viori na mojim grudima
i njen mrk ali nežan dabome ljubavni pogled na mom licu
dok nekoliko šupljoglavih napaljenih bolida momaka
preumljenih nekadašnjih vernika
hita ka obali dohvata utoke u nas nišani
onda oroze poteže
desetine hitaca ka nama ispaljuje
mahnito a nevično puca
zuj metaka oko nas ali sve drugo osim nas pogađa
te krajičkom oka ja zapažam odjednom
unezverene nespretne uplašene njihove kretnje
komešanje paničnu žurbu ostalih sitnih figura obnaženih belih tela u plitkim virovima
kako grabe ka prvom zaklonu
i ja mirno gledam šta napraviše njihovi meci
gledam kako odlama se prvi kamen od stene
onda kamen po kamen stena po stena
svom silinom u zaglušujućem brumu sve veća
obrušava se niz liticu
gruva kamena lavina
ubojito kamenje pada na obnažena bela telašca
u plitkim virovima
i već vidim
sablasno nepokretne sitne ljudske figure
kao plutajuće lutke
u nimalo bisernoj već mutnocrvenoj planinskoj vodi
čujem
urlike
jauke
krike
vapaje
onih što tamo dole ostali su živi.
Mojom kičmom opet prostrujaše žmarci. Dadosmo se u potragu za živima.
Eh, živi, živi, dragi čitaoče. Jer šta su za večitog junaka A mogli značiti živi, živi koji su smrtni ili živi smrtnici, živi koji su već za života mrtvi? Šta je mogao za njega i za život kome je težio značiti taj sveopšti životareći tok od rođenja do smrti, to bivanje, opstajanje, tavorenje i svekoliko mučenje na Zemlji u životima živih smrtnika i onih koji su već za života mrtvi? Sav taj poluživot i sva ta polusmrt? Za njega, koji je i poslednju živu žilicu ozdravio, i poslednji živac svoga bića napregao, sve svoje životne snage upregao da se svakim čulom uživi u život jedinog živog, Zemlji dostojnog, a besmrtnog stvora, – Bodesti Mlejz?
I nema, nema tu živih među mrtvima, nema ni poluživih ni polumrtvih. Samo tela odnjihana talasima, lišena teškoga tereta svih živih, poluživih i polumrtvih, plutaju po bisernoj vodi, stružu po šljunku, beživotna poput oblutaka u mutnoj vodi, kao i sve izmenjive, nestalne, nesamostalne i smrtne akcidencije na ovome svetu, a nasuprot ovoj jedino trajnoj, samostalnoj, nepromenjivoj supstanciji što je u sebi i pomoću same sebe se poima, i pri svim promenama svih pojava ostaje ista i odista jedino živa.
no ipak
ali ipak
čudi
zabrinjava
plaši
ne vidim
ne primećujem
Varvina
taj oblutak
tu napušenu akcidenciju
upljuvanog čela
zamućenog pogleda
zaludnu afekciju
ne vidim
ne primećujem
Gilija
među mrtvima
samo devojke
nevidljivih lica pod vodom
raširenih ruku
samo momci
s kesastim mošnjama
skočanjenim genitalijama
plutaju po crvenoj vodi
s po kojom
rigor mortis erectio
ali ne
nema tu Varvina
shit babe
samo plutajući momci devojke
njihani talasima
plitkim virovima
mrtvi
dok ja sada ali ja sada
zamišljam
ipak živog
negde skrivenog
Gilija
tamo iza one stene možda
iza one prve umke možda
onih velikih drvesa
što osenjavaju ga čuvaju ga od pogleda
osluškujem
iza onog žbuna
onog prevoja zavijutka možda
pod vodom možda!
slutim
ali
dosta sam zamišljao
osluškivao
slutio
već
ja moram činiti
i zato
idemo svi:
nek’ ja samo svoje čine sledim
tražeć’ Gilija
Chorus 4:
putujuć’ rešenju
kraju u smirenju
hush
No, nikakvog rešenja, kamoli kraja u smirenju nije moglo biti sve dok se Gili iza prvog žbuna, naoko sasvim opušten, poigravao nožem, gotovo žonglirao, razgibavajući prste. Niti onda kad se Gili najednom ukazao večitom junaku A u svom sjaju njegovog iznenadnog pojavljivanja hush, u svom sjaju njegove neočekivane Pojave. Niti kada je, gotovo u istom trenutku, prema A-u hitnuo nož.
a ja ali ja
tada ja
spaziv
tu određenu senku na obali
pored onoga žbuna
kao gromom dokačen
bacam se u vodu između dva leša
zaranjam
ronim što dublje
izbegavam kada to zamislim recimo zarivanje bodeža bačenog Gilijevom desnicom u moj stomak recimo
u moje junačke prsi pravo u srce recimo
onda osećam
neko strujanje talasanje
opažam
pokrete živog tela pod vodom
čijeg tela?
tela Bodesti Mlejz
a ona roneći maše ka meni maše
nešto mi na sebi pokazuje
no ne vidim naporedo ronimo
do pucanja pluća dah zadržavamo
ujedanput iz vode izranjamo brzo ka zaklonu grabimo
ali već tad
već tad
miriše krv
grudi opipavam stomak slabine butine
čiju krv?
krv Bodesti Mlejz
jer ne baci se ona u vodu hitronogo dovoljno lakonogo
da izbegne zarivanje ubojitog bodeža hitnutog Gilijevom desnicom
pravo u njen neodoljivi bogomdani trbušasti mišić lista
te ona pada puzi posrće hramlje
zaostaje
pada puzi posrće hramlje
zaostaje zaostaje
oh boy
Gili: Evo me, još jednom, golupčići.
Gipkim skokom Gili se stvori kraj ranjene Bodesti, podigne je s tla i brižno privuče k sebi, ali s prljavim smeškom na licu. Cepa vlastitu košulju, te joj u trenu izvadi nož iz lista i čvrsto podveže ranu.
Bodesti (bolno): Ti, prljavi…
Gili: No, no… (Unese joj se u lice, podsmešljivo) Affectation is a greater enemy to your face than small pox.
Utom Večiti junak A izlazi iz zaklona s pištoljem u ruci.
Gili (s nožem ka Bodesti): Neka tvoj ljubavnik odstupi i baci pištolj! Ovo je samo naša stvar.
Bodesti (besno): Itekako naša! (Začuđujuće spretno se uspravi doskočivši na zdravu nogu i snažno odgurne Varvina od sebe.) Odbij! (Onda večitom junaku A): Ne mešaj se u ovo, dragi. Poslušaj ga!
Večiti junak A nevoljno baci pištolj u vodu. Varvin zadovoljno baci nož i namesti se u borbeni položaj s rukama prema napred. Pognut, kruži oko Mlejzove, dok se ona, uz bolnu grimasu na licu, okreće oko svoje ose, rijući zdravom nogom po tlu.
I teško je sada, verni čitaoče, opisati šta se sve zbilo u tim dugim časovima od podneva do ponoći i praskozorja sledećeg dana, i od praskozorja sledećeg dana do drugog podneva, druge ponoći i drugog po redu praskozorja, i od drugog po redu praskozorja do trećeg podneva, treće ponoći i trećeg praskozorja, o kojima samo nepristrasna duša, nimalo nalik duši ovog pripovedača, može izneti kakav-takav bezinteresan podatak. Jer kako je duši ovog pripovedača, ali i svih njegovih junaka, blizu bilo vrenje poput onoga vrenja koje različiti jezici zvali su rečima f. turbulance, r. турбулентность, n. Turbulenz, e. turbulence, a kako daleko bio je bilo kakav bezinteresan podatak. U magnovenju, dragi čitaoče, posmatrao je taj megdan večiti junak A, u magnovenju borili su se Bodesti i Gili. U magnovenju sada piše ovaj pristrasni pripovedač, jer sve ovo je, ruku na srce, dovde on ionako napisao zastranjen velikom strašću ne znajući ni zašto, ni sasvim kako, ni zbog čega baš tako a ne sasvim drugačije. Valjda zato što je i pisanje sа̑mo megdan sa samim sobom u bekstvu od smrti. I koliko se puta lomio u sebi večiti junak A, pomaman da dokrajči Gilija, i koliko je puta, u teškom bunilu, znajući da to ne sme zbog Bodesti, od toga odustajao. I koliko su puta Bodesti i Gili razmenili, za druga bića i druge okolnosti, ubojite udarce, koliko su se do pucanja napinjale njihove mišice, izvrtali zglobovi, razdiralo nejako tkivo, praskale kosti i cepale se tetive, krkljala stisnuta grla, i koliko je puta večiti junak A prilazio da oslušne dišu li još ta dva čudesno izjednačena borca. Koliko su puta bili mrtvi, pa opet živi. Nije to samo čegrst svetlosti i senke, dana i noći, činilo mu se, već kao kakav simbol vaselenske nemogućnosti razrešenja, kraja i smirenja. Kao što je uostalom kod dalekih bića sve jednako stvarno i nestvarno, moguće i sve jednako nemoguće. Kao i to da borba traje od prvog podneva do trećeg praskozorja i da silina udaraca, jačina stiska, okretnost i hitrina boraca ne jenjavaju, tek možda, zvučnost jauka, za koje, u izmučenim telima s vremenom više i ne beše bola. Ali, posle treće ponoći i trećeg gluvog doba noći, a posle prvih, drugih i trećih petlova, tela se ipak umiriše, jauci utihnuše, a ovu začudnu borbu svetlosti i senke pokri mrak. U svetlu trećeg praskozorja, u osvit novog dana, večitog junaka A zateče užasan prizor. Sva njegova jeza skameni mu pogled. U svečanoj tišini Bodesti i Gili ležali su mrtvi.
There’s Some Things a Guy Don’t Kick Against, Brother.
Dok mi glava klone ka voljenom telusada se još samo ta preživela devojka iz Varvinove bande
smeši sa onog uzvišenja.
Meni se smeši.
Ogrnuta je dugačkim kožnim kaputom preko golog tela. Samovim kaputom, čoveče.
Više ništa na ovoj zaravni
u mladom jutru
koje bi da bude nekakav i nečiji početak.
Telo koje samljubio u špilji
taj tihi a neizrecivi plam ljubavi i Furora
ti oblaci mračan sat daleke zore tek večeri
sve to sada je mrtvo.
Jer ništa moje bez tog tela
više nije ovde
ja ostavljam svoje srce ovde.
Još malo možda
i eto mene na svetlu
eto mene u zaboravu
njeno ime je Floozie
ona devojka je Ulice.
Njen osmeh traži da je povedem sa sobom
u dan i u noć.
Kraj sada je kraj
nema sumnje ovo je kraj
nesumnjivo cry.
Posle toliko besnih i zadihanih
za ovoga junaka samo cry
nema ga više.
Evo kraja evo konca
sve htelo se primaći koncu
sada je kraj i ovome koncu.
Sada je kraj svetome besu.
O rukopisu
Rukopis Furor heroicus je nastao davnih dana, u pozorištu “Nova osećajnost”, tokom mog angažovanja na pozorišnim predstavama “Ona će doći” (1982-3) i “Petak dvanaesti” (1984). Danas je malo poznato da je teatar delovao u jednoj od prizemnih hala nekadašnje Bajlonijeve, a tada BIP-ove pivare pri dnu Skadarlije. Nije imao fiksiranu scenu, niti gledalište, dugoročni repertoar, administraciju, garderobu, službene, kao i nus prostorije, a od skadarlijske kaldrme delila su ga samo nevelika metalna vrata. Da li je to zaista bio skup nedostataka danas nije sasvim jasno, niti dokazivo. Ovo nadasve zato što je, po sudu jednog od njegovih osnivača Borke Pavićević, to bio pre “hipotetični i duhovni” nego materijalni pozorišni prostor. Stoga je i hala BIP-ove pivare doživljavana kao radionica “moralnih i estetskih vrednosti”, koja bi se za tu važniju svrhu mogla uspostaviti bilo gde. Ovo stoga što se u “Novoj osećajnosti” pre svega težilo “zasnivanju jedne romantične vizije pozorišta kao područja sveukupne ljudske obnove”.
Za takav metaprostor i na tragu takvog romantizma, pisan je Furor heroicus, i to s obzirom na dva cilja: kao književni eksperiment, što je bio prvi, unutrašnji cilj, dok se drugi odnosio na dramaturšku obradu, a potom i scensko uobličenje. Ovog drugog zadatka prihvatila se Borka, u to vreme umetnička direktorka i dramaturg pozorišta, ali se nije odmaklo daleko i stoga ni zamišljena predstava nije ostvarena. No, rukopis je dovršen, a sa ove vremenske razdaljine učinilo mi se da je zadržao odlike živog svedočanstva vremena i tadašnjih nazora, te da bi mogao biti vredan objavljivanja. Uz dokumentarni razlog, koji možda i nije tako jak, stoji i onaj bolji da umnogome ogleda putanje literarnog i pozorišnog istraživanja unutar profilisane estetike, koju smo, u željenoj tradiciji heterodoksnih avangardi, imenovali kao “panestetizam”.
U panestetizmu, smatrali smo uopšteno, očituje se sfera mladalaštva i mladalačkih uloga zasnovana na izbegavanju odgovornosti koju nameću “roditeljski” ciljevi i svrhe. Štaviše, on se sav i utvrđuje u toj oponentnosti, te su njegove granice, stoga rizici i pretnje, čisto “etički” momenti preuzimanja odgovornosti na polju ideološkog, političkog i društvenog angažmana, porodice, braka, zaposlenja i slično. Snažan otpor vladajućem poretku je otpor kroz stil, a od panestetizma smo očekivali i više – da bude kao kakva teorija i praksa mladosti koja nudi alate za oblikovanje krajnje estetizovane stvarnosti, te da na taj način opravda i izrazi bunt. Kao njen tvorac, ali i kao predvodnik, na posebnom stilu zasnovane, hipotetičke potkulturne grupe, postuliran je uzorni lik panestete. Smeralo se, dakle, sasvim neskromno, i stvaranju jednog potkulturnog modela, koji će imati uverljivost, dovoljnu da iz teorije hrupi pravo na ulice i trgove.
Za panestetu i njegove istomišljenike, “lepo” je samodovoljno i prostrano carstvo. U njemu vlada višečulnost – vida, dodira, ukusa, sluha, mirisa i ravnoteže, a ne idejnost, analitičnost, potresenost, sposobnost uočavanja i moć generalizacije. Teži se sadašnjosti umesto bdenja nad prošlošću i zagledanosti u budućnost; hoće se gomilanje senzibilija u aktu zaboravljanja i preletanja, potiranje starog oseta novim, ukratko, emancipacija višečulnosti u uvek novoj potrazi za svežinom oseta i intenzitetom utiska. Događaj je neuporedivo važniji od doživljaja, akcija od mišljenja, konstrukt od koncepta, telo od duše, spoljašnjost od unutrašnjosti. Zato je svako idejno zastavništvo odraslih vrsta neprimerenih, bajatih i anahronih draži, koji proizvode neosetljivost, zlovolju i dokazanu štetu. Put oslobađanja Mladića i Devojke vodi kroz odbacivanje odgovora na pokroviteljsko pitanje “zašto?”, tog poriva nadređene kulture za udruživanjem postupaka i tvrdnji s njihovim dubljim značenjem i krajnjim ciljem. U umetnosti i u životu, nalagao je panestetizam, treba taj poriv izigrati, te provesti redukciju slojeva i opstrukciju svakog slojevanja uopšte. Ono što preostaje nije drugo do Pojava, jer proterivanje dubljih slojeva završava apoteozom Izgleda. A Izgled se najpre i ponajbolje ispoljava u Nastupu, tom apsolutizovanom trenutku na skali mladalačkih vrednosti.
Panestetizam je bio, dakle, univerzalno bekstvo od “etičke” sfere, a time i nadanje da je specifičnu umetnost i potkulturu panestete moguće obrazovati unutar čisto estetskog. Ali ne samo kao puki larpurlartizam ili artizam na off-off sceni “Nove osećajnosti”. Uznosili smo ga kao univerzalnije težište stvaralačke pobune i kao vrednost po sebi spram beskrajno politizovane i dotrajale “roditeljske” kulture na iskraju socijalizma. Ili, preciznije, spram jalovog poretka sivih odela jednopartijskih birokrata, koji se samouništavao u otimanju za vlast posle Tita. Na toj istoj, prezrenoj strani bila su i zapenušana ispoljavanja političkog teatra, njegova bezbrojna “otkud”, “zašto?”, okamenjena i zloslutna “zato”. Pa i samo postojanje našeg pozorišta u zapuštenom (meta)prostoru samoupravljačke fabrike piva, usred solventne i isuviše komercijalizovane Skadarlije, prkosila je miljeu, stvarnosti poznatih odgovora i izlizanih rešenja, a trebalo nam je nešto – nekakvo radno polazište, kakav podsetnik i priručnik, da tu suprotstavljenost i osećajnost još izraženije naglasi. U tome je, zapravo, ležao treći, skriveni cilj rukopisa – uz sve navedeno poslužio bi i kao izdan znakova, pamtljivih i duhovitih replika, slogana, rituala, stilskih uputnica…
Po smernicama panestetizma pisan je Furor heroicus, a po modelu panestete osmišljen je i njegov glavni junak. Omeđen vlastitim zakonitostima, tekstualni predložak nije smeo da pokazuje i najmanju slabost prema vanestetskim zahtevima, pobudama ili porukama. Ovo je proishodilo iz usvojenog ideala nedirnutosti i samodovoljnosti umetničkog izraza, a takođe iz verovanja u unutrašnja svojstva dela, slobodnog od naloga autoriteta i uzora, čak finansija i recepcije, javne kritike ili afirmacije. Sve ovo je donekle i začudo uspevalo, barem u predstavama “Ona će doći” i “Petak dvanaesti”, dok je Furoru pridavan i značaj umetničke sinteze, budući da je panestetizam težio “višečulnoj” formi koja ima svojstvo da se kreće, preleće, bude brzina sȃma. Iz toga je sledio zadatak da se u tekstu žanrovski prepliću, dodiruju i brzo smenjuju lirika, proza, drama i strip, odnosno, lirsko intimističko pevanje, prozni odlomci i dramski dijalozi na tragu stripa. Ovo iz razloga što je nit vodilja bilo i ukrštanje modela visoke i masovne kulture, a naročito ispitivanje mogućnosti prelaza jednog u drugo. Draž izrazu takođe je davalo svesno prihvatanje nesavršenosti, manjkavosti, pa i nelogičnosti, koja je ishodila iz ovako visoko postavljenog cilja, ali i želje da se obesmisli roditeljsko i dominatno “zašto?”. No, ujedinjujuća sila svih preplitanja bila je drama, ili, tačnije, zamišljeni ishod u uzvišenoj pozorišnoj inscenaciji. U času tog i takvog Nastupa uskrsnuo bi živi panesteta, ujedno estetski subjekt i estetski objekt, u svom sjaju svoje potkulturne Pojave i Izgleda. Nije čudo, godine su postmodernističke – 1982-84.
Lutanje između žanrova slično je lutalaštvu mladog čoveka, te je u središtu rukopisa coming-of-age tema, junakovo izrastanje u potrazi za životnim smislom, utančanim jezikom i stilom, previranje i nedosezanje, unutrašnji i spoljašnji preobražaj. Njegov monolog, koji se očituje u pevanju/poeziji, najpre ga otkriva kao žrtvu “roditeljskih vrednosti”, te je prikazan kao ortodoksni vernik, koji bi po toj svojoj osobini jednako mogao biti monah koliko i socijalist ili pravoverni komunist. Ali, njegova čvrsto uobličena etička načela stavljena su na probu već pri susretu s junacima masovne kulture/stripa. Ovaj susret polazna je tačka zapleta, koji utiče na žanrovska pomeranja i preplitanja. Tad gubi svoj vrednosni i verujući osnov – te se ono religijsko/socijalističko/kolektivističko MI u njemu obrće u JA, u Idola, Lik, Izgled, Self–Image. Od tog trenutka tekstom vladaju žanrovske zadatosti stripa, kroz koje vodi nepristrasni narator, ali i dalje neprekinuti monolog/lirsko pevanje glavnog junaka. U okolnostima vlastitog preobražaja, u strip-okruženju, ne preostaje mu drugo nego da i sȃm postane Večiti junak A… Sasvim po slovu panestetizma: kolektivno se mora slomiti pred individualnim, roditelji pred mladima, etičko pred estetskim, Um pred Izgledom.
I za kraj, desilo se upravo suprotno. To kratko vreme “estetskog stadijuma” na krajnjoj margini ovdašnje kulture i društva, u studeni memljive Pivare, zasnovano na preziru, zaboravu i otporu prema stvarnosti osamdesetih godina prošlog veka, okončano je nastupanjem decenije ratova. Sva umnost i razložnost vladajućih elita i politika, u slojevitosti njihovog povesnog mišljenja, naopakog povezivanja i ostrašćenog verovanja, u tvrdoj normativnosti etičkog “treba”, naoštrila je zarđale kame, porodila teleologiju do danas neokočanih ratnih ciljeva i utvrdila temelje budućih sukoba.
A uporedo i posvuda, u povezanosti svih sa svima, snažila je i snaži spona između ličnosti i Izgleda, između taštine i odeće, duševnog spokoja i frizure, umetnosti i životnog stava. Vrednosti se pretaču u čistu formu pojavljivanja, osvedočenu Izgledom i Nastupom. Razumevanje sveta ostaje u dvodimenzionalnoj ravni slikȃ i ne dopire do reči. U odsustvu slojeva i slojevanja, značenje i smisao rastaču se u prizorima. Ne mareći za sve to, milijarde atomizovanih pojedinaca izgaraju da postanu panestetski “večiti junaci A”.
- G. B.
Beograd, 2023.
