prošao si kroz Tugovo
bilo je leto
mladići su na izvoru hladili pivo
pročitao si ime mesta
kao da si progutao kamen
nosio si prizor pod dijafragmom
sve do Berlina
pena u nemačkoj krigli iza nje
mlaka velegradska noć
sada te muči zavičajni kič
prošao si kroz Tugovo
mladići su na izvoru hladili pivo
kapija boje cinobera
ne čitaš više
noćas neće doći
vreme lekovitih spisa
među koricama plešu grinje
sanjariš okružen knjigama –
čovek iz nepostojećeg stoleća
Rilke i Brodski skoro nestvarni
a daleki su i Gulag i Treblinka
šta znaš o zločinačkim dinastijama osim
zapisano rukom Du Fua o
kapijama boje cinobera iza kojih zaudaraju
meso i vino
pred kojima skuplјaju smrznute mrtvace
ne čitaš više – knjiga se diže i spušta
na grudima prateći sporo disanje
leto zažarenim dahom palaca
kroz odškrinut prozor nadolazi
noć spremna da se pospe šećerom u
prahu i zapeva nemački šlager
u snu će se valјda slova
presložiti u azbuke
leći ćeš pred kapiju boje cinobera
nepismen selјak kojem
ni pesnik neće udeliti
šaku pirinča
pedeset i peti
mart kraj velike reke
iz sive jastučnice
prosipa guščije paperje
meteorolog tvrdi:
susnežica je dojahala na
skandinavskom vetru
društvo ti pravi reporter
koji na nemačkom prati
skijaške skokove
kako god izračunaš bliži
pokojnicima nego
potomstvu
miran
pomalo tužan pomalo
srećan bez
neizmirenih računa
voliš svoju
prezimenjakinju
čigra na
geografskoj karti
život između
jedanaest gradova
više država
trideset adresa
dobro si prošao
nisi ubijao / nisi ubijen
dečak iz dvadesetog veka
šta je stvarno?
sena mosta u vodi
dugin luk iznad mosta
lice mrtvog druga u snu
strepnja u predvečerje
bezrazložna radost
sećanje na ton u tišini
celo detinjstvo obraslo godinama
i njen pogled iz one jeseni
žmarci uz kičmu
trag mlaznjaka koji je
nestao sa radara
nešto između tuge i ganuća
nakon prošaputanog stiha
starog tri milenijuma
floreta
sviće iznad visećeg mosta
decembar pretače olovo u zlato
bezglasna reka okleva između
purpurnog i crnog mimo svih
što spavaju na obalama
ni ona nije tu da trepne baš kad
lepota floretom probode tren
a tvojim bdenjem upravo
minu zlatno sečivo i evo
šapuće rana
medo od čelika
sunce suvomrazicom prosipa svoje
staklene zube beskućnik u šinobusu
na nemačkom recituje naučeni tekst
o dalekom domu o životu bez isprava
njegovi konsonanti odaju istočno poreklo
tako se priča pomera od tužnog ka smešnom
sijaset jezika upletenih u podzemnu vrevu
saksofonista pogađa svaki ton
a kao da mu nije stalo
nešto rumunsko obesno i setno
raspline se Marksovom alejom
u tramvaju niko da rasitni pet evra
(kao da tražiš bubreg) – ovo je grad
mrtvih spartakista proteranih Jevreja
maćeha svih Rusa čežnja nemačkih ludaka
medved ne može umom da se shvati
u medveda možeš samo verovati
deset hilјada dana
dvadeset i peti put zarudi krošnja
u parku iz Bizmarkovog doba
tu si skuplјao kestenje sa
dečakom i njegovom majkom
već peti put prolaziš ovuda sam
jesen u nemačkom velegradu
tren ili dva posle avgustovske tišine
već cvokoću šolјe sa kuvanim vinom
koji je smisao tvoga nagnuća seti
kroz koju preglašeni vokali
iskre kao svici
kakva je svrha desethilјaditog dana
u približavanju zemlјi
što izmiče
dimnjaci rafinerije spram
poznorumenog neba
i kesten u džepu
jedini stvarni plen
nemački fragmenti
telo
nedovršena knjiga
putuje
sabira slike
stavlјa ih u odnos
mustra na sedištu
genom nepoznate zveri
bundeve
gnjile na njivama i
hrane tugu
čovekolјublјe
zakopano
u polovne udžbenike
psihotični arahanđeo
silazi u dremku
kvarno se smeška
stanica široka šesnaest šina
crvena kutija za pomfrit kao
trešnja na torti okuplјa prizor
lirska sluz
već u trećem stihu pojavlјuje se ptica
ali još nema ruže
prestaćeš da čitaš pre nego što dođe pas
da sve zapiša
reči u kojima više nema ničega
osim narodnjačkog prenemaganja
lažnog trubadurisanja
ptica je isklјuvala ružu ubola se na trn
i dobila sidu sada infektivna vrećica
nadleće đul do đula
osmomartovskim predelom
okupanim u laku
malokalibarski talenat puca jezičkom sačmaricom
ubijajući krupnim slovima sve što zaista
leti i miriše pa to obznanjuje svetu
na asocijalnim kanalima
šta je protest protiv lirske sluzi
osim znak da si je užasnut dotakao
Fjodorov džez
Alteburgerštrase 194 prvi sprat
katkad pred spavanje poluglasno čitaš
ruski odzvanja staronemačkom sobom
pun slučajnih sinkopa
na tom jeziku osamdeset i osme
u Krakovu moliš Ninu iz Harkova
da cele julske noći ostane uz tebe
pegavo lice, vibrato ćirilice
da li je u rodnom gradu
dočekala unuke i rat
šteta
jurodivi Fjodor
(i ti bi ga u kafani oterao od stola)
nikada neće čuti svoje rečenice
južnjački izdžezirane
zapad je opet rana
1.
krv boje rđe u posudi od
crnih obrisa zgrada
u tebi jedan ožilјak
postane žiška
2.
spuštene sa neba na staklo
kaplјice iz mraka piju svetlo
i same zaiskre pre nestanka:
sećanje na majku pred san
