Dragan Ognjanvić, rođen 1972. u Prokuplju. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na grupi Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Direktor Narodne biblioteke. “Rade Drainac” u Prokuplju Glavni i odgovorni urednik godišnjaka “Toplički venac“.
Objavio knjige aforizama i grafita “Afograf”, Beografiti, Beograd 1999,“Stradijanske hronike”, Alma, Beograd, 2011, uredio Antologiju topličke poezije 2015, priredio i napisao predgovor knjige „Bandit ili pesnik“ (izabrane pesme Radeta Drainca), 2015. godine, objavio knjigu aforizama „Nasmejana strana sveta“, NB „Rade Drainac“ Prokuplje, 2016, zbirku poezije „Prekobrojni godovi“ 2019. godine i priredio Antologiju srpskog satiričnog aforizma „Godine raspleta“ 2021. godine.
Satirične tekstove objavljivao u većini dnevnih listova i nedeljnika, satiričnim časopisima “Ošišani jež” i “Nosorog”, elektronskom satiričniku “Etna”, internet sajtovima, radiju – emisije “Oblak u bermudama” i “Zvrk” (Radio Republike Srpske).
Zastupljen aforizmima u više antologija srpskog aforizma, ruskoj “Antologiji misli u aforizmima”, ruskoj “Antologiji Mudrost Evrope od Dantea do Frojda”, knjizi “Misli srpskih pisaca” S. Ristića, kao i u brojnim panoramama i zbirkama grafita i aforizama.
Poeziju redovno objavljuje u periodici. Zbirka „Noćne“ je njegova druga zbirka poezije. Za književni rad dobio je veliki broj nagrada.
Između prvobitne ideje da priredi generacijski zbornik aforističara iz `70 i neke 20.veka, potonje da umesto generacijskog priredi zbornik ženskih aforizama, Dragan Ognjanović (1972), direktor Biblioteke „Rade Drainac“ u Prkuplju, na kraju se odlučio ѕa antologiju aforizama nastalih od 1989. do 5. oktobra 1999.godine.
Antologiju je naslovio Godine zapleta, naslovu je dopisao i podnaslov: Antologija srpskog aforizma od pada Berlinskog zida do pada srpskog zidaa i objavio je 2021. godine. Ministarstvo kulture i informsanja je finansiralo njeno štampanje na osnovu svog konkursa za kapitalna dela, a Udruženje književnika Srbije je 2022. godine Godine zapleta ovenčalo nagradom „Radoje Domanović“kao najbolju antologiju satire nastalu u doba korone.
Kako ove godine obeležavamo sto pedeset godina od rodjenja Radoja Damanovića, razlog je više da sa dobitnikom nagrade s njegovim imenom, Draganom Ognjanvićem razgovaramo ne samo o antologiji koju je priredio, nego i o njegovom i Domanovićevom satiričnom stvaralaštvu.
Prvi put ste sebi kao književni stvaralac polifonog glasa, autor i urednik više knjiga aforizama, zadali zadatak antologičara. Prošle godine se pojavila vaša antologija izabranih aforizama Godine zapleta. Zašto baš antologija aforizama, a ne neka tematska pesnička ili prozna antologija?
-Dugo sam razmišljao da priredim nekakav izbor aforizama i prikupljao sam građu. Najpre sam imao ideju da to bude generacijski zbornik aforističara generacije rođene 70-ih godina 20. veka. Zatim sam priredio jedan zbornik „ženskih“ aforizama i grafita, a pogađate tema su muškarci iz vizure žena, ali ovaj zbornik nisam objavio. Uz neke dopune, poslednjih 10-ak godina napisanih aforizama i grafita srpskih autorki, verujem da bi knjiga bila interesantna našim čitaocima, verovatno i šire, celom regionu. Sledeća faza u priređivanju antologije Godine zapleta bila je ključna. Neformalno na drugarskom skupu u Sokobanji kod kolege profesora Predraga Milenkovića, u razgovoru sa mojim prijateljem i cimerom iz studentskih dana u Beogradu, proznim piscem Sašom Ilićem, došli smo do nezaobilazne teme – šta ko piše i šta planira. Saša je planirao novi roman – za koji će kasnije dobiti Ninovu nagradu, ja zbirku poezije i priređivanje antologije. Od ideje da to bude generacijska antologija ja sam došao do koncepta da bi knjiga trebalo da bude knjiga o 90-im godinama 20-og veka i periodu vladavine Slobodana Miloševića. Saša mi je predložio da razmislim o drugačijem konceptu i da knjiga obuhvati malo širi period od 1989. do 5. oktobra 2000. godine i tada se rodio podnaslov knjige – Antologija srpskog aforizma od pada Berlinskog do pada srpskog zida. Knjiga je projektno finansirana od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije na konkursu za Kapitalna dela srpske književnosti, a zatim je (kao i Sašina knjiga) nagrađena – nagradom „Radoje Domanović“ Udruženja književnika Srbije kao najbolja antologija satire u doba korone. Izgleda da je Sokobanja Čarobni breg srpske književnosti.
Za antologiju satiričnog aforizma sam se odlučio jer najbolje poznajem satiru, i zato što sam i sam, kao aforističar, bio učesnik tog velikog satiričarskog pokreta koji je želeo promenu društvene paradigme i konačno vraćanje Srbije svojim korenima i raskid sa komunizmom.
Da li zbog toga što je život u aforizmima sveden na suštinu njegovog trenutnog negativa?
-Aforizam kao najkraća književna forma pokušava da uhvati život jednog društva, dakle ljudski život a da pri tome bude od koristi čoveku. Za razliku od drugih žanrova aforizam ima za cilj da popravlja, učini život boljim. Otud aforističari posmatraju te tamne strane ljudskog bivstva, ljudska posrnuća, slabosti i izvitoperenosti. Otud je Vaše poređenje sa negativom umesno, kao što je na negativu slika izvitoperena a kada se film osvetli dobijamo pravu sliku, odnosno pozitiv, tako i aforizam stvara negativ, a svojim dejstvom očekuje da se kao njegov rezultat – kroz rasvetljenje problema otkloni bilo koja vrsta negativiteta i da se ljudi vrate na put vrlina i moralne čistote.
Ili zato što satira ljudskim manama, naročito moćnika, satire već satrti ljudski život?
-Satira po tipologiji pripada mitu zime i demonskoj inspiraciji, dakle, satira ishodi iz tamne strane čovekove ličnosti, ali pokušava da tamu preobrati u svetlost. Upravo su moćnici najpodložniji posrnuću, jer su izazovi koje nečastivi pred njih postavlja i najveći. S druge strane, moćnici najviše utiču na život normalnog, običnog sveta i najviše ga zagorčavaju. Političari koji nemaju mana su retki, ali kada kod njih pobedi svetlost kao princip i pravda oni bivaju bliski mesijama i donose svom narodu dobrobit i život dostojan čoveka kao humanog bića, bića koje poseduje intelekt i izdiže se nad ostalim oblicima života na planeti upravo po tome. Često sami satiričari kažu „satira ili satara“. LJudski život nikad nije bio lak, pogotovo na srpskim prostorima, mnogo je više stvarnog satiranja od onog koje može da donese satira. Satira ne želi da satire ljudski život već da ga uzdigne i upravo satiričari treba da budu ti koji se bore za pravdu i moral u jednom društvu.
Za „Godine zapleta“ dobili ste Domanivićevu nagradu UKS-a. Da je Domanović živeo u vašim i našim godinama zapleta da li bi umesto Dange, Vođe, Kraljevića Marka…. radije pisao aforizme?
-Aforizam kao književni žanr nije bio naročito popularan niti praktikovan u Srba početkom 20. veka. U tom periodu su se satiričari najviše izražavali kroz prozu, dramsku književnost i poeziju. Tako da su u jednom trenutku kao savremenici krajem 19. i na samom početku 20. veka stvarali nenadmašni Radoje Domanović, Branislav Nušić i Jovan Jovanović Zmaj. Aforizam u srpskoj književnosti ima veliku popularnost od kraja šezdesetih godina prošlog veka pa sve negde do početka novog 21. veka. Paradoksalno, umesto da sa pojavom interneta i društvenih mreža za masovnu komunikaciju popularnost aforizma raste, dešava se suprotno. Lakoća objavljivanja aforizma i mogućnost da se sve kaže bez straha od cenzure i čuvenog „verbalnog delikta“ kao da je otupela satiričnu oštricu i smanjila interesovanje za aforizam; ali satira je žilava i, na iznenađenje vlastodržaca pojavi se gde joj se najmanje nada.
Ne znam da li bi Domanović pisao aforizme. Verovatrno bi se okušao, ali njegove alegorije su preširoke za aforizam, tako da verujem da bi i u današnje doba pisao prozu.
Ili, da je kao Kraljević Marko po drugi put među Srbima, o čemu bi najviše pisao, ili bi, gorko šeretski samo objavio reprint već napisanih priča?
-I Domanovića bi kao i Marka zadesila ista sudbina. Oni koji ga prizivaju i na njega se pozivaju ne bi voleli da se vrati. Šta bi tek on dočekao, da opet po treći put mora da šalje Marka na Kosovo. Turci su danas u Srbiji dobrodošli i manji su neprijatelji od nekih hrišćanskih zemalja, što ni Marko ni Radoje ne bi razumeli, kao ni katastrofu Prvog i Drugog svetskog rata, Jasenovca i NATO agresiju na Srbiju. Domanović je razumeo nešto što je kasnije uočio i Arčibald Rajs da su Srbi sami sebi najveći neprijatelji. Da se vrati Domanović bi verovatno manje pisao o Srbiji ali bi verovatno bio žestoki antiglobalista.
A možda je baš on svojim satiričnim humorom i umom otvorio neke nove, ovovremene teme današnjim srpskim aforističarima da ih zaseju svojim žaokama?
-Domanović je odavno klasik srpske književnosti i njegove priče su deo školske lektire. U tom smislu on je svakako uticao na gotovo sve srpske satiričare. NJegove alegorije iz Dange i Vođe su vanvremenske. I posle Domanovićevog Vođe, satiričari su pisalo o vođama, jer su vođe narodna uzdanica, ali često vode u bespuće.
Nušića i Steriju ne pominjemo, jer oni na pozorišnoj ili filmskoj sceni žive zajedno sa nama naš današnji život?
-Genijalnost Sterije i Nušića je nesumnjiva. Njihove komedije koje često prelaze tu granicu između humora i satire vanvremenske su; iznova i iznova pune pozorišne sale i pronalaze put do novih generacija.
I sami se bavite satiričnim stvaralaštvom, pisanjem aforizama, učestvovali ste na manifestacjama posvećinim ovoj vrsti književnog stvaralaštva, dobijali nagrade. Kako biste kao aforističar najkraće defiinisali aforizam?
-Postoje brojne definicije književnih teoretičara ali i samih aforističara kroz aforizme. Sam termin je iz antike po Hipokratovoj zbirci kratkih medicinskih saveta pod nazivom „Aforizmi“. Aforizam je dakle na počecima imao nameru da savetuje ili najsažetije iskaže neku filozofsku misao. Savremeni aforizam neposredno se oslanja na aforističarsko filozofiranje koje ima dve struje: ontološku i etičko-političku. Vremenom se izdvojio satirični aforizam koji se od ostalih vrsta aforizama razlikuje po tome što je akcenat sa etičkog prebačen na političko. Aforizam je igra reči u kojoj najvažniju ulogu imaju značenjski obrti. Zapravo, igra reči sa ozbiljnom namerom.
Kako je današnji život upakovan u aforističku futrolu ili na satirično iskošeni način?
-Današnji život i društvene promene svojom grotesknošću, često prevazilaze moći satiričarske inspiracije. U stvarnosti se dešavaju stvari koje su nekad bile iskrivljena mašta. Manipuliše se ne samo pojedincima već celim narodima i čovečanstvom. Cenzura je postala merilo demokratskog razlikovanja od „nedemokratskih sistema“. Celo čovečanstvo je krenulo u lošem pravcu i sve podseća na atmosferu pred Prvi i Drugi svetski rat. Imperativ više nije popravljati i menjati svet – već preživeti. Srbi su bili na početku jednog procesa intervecionizma Zapada, a sada je taj proces ubrzan i doveden do granice koja lako može preći u opšti rat.
Koliko je rad na antologiji aforizama bio za vas čitalačko zadvoljstvo, a koliko istraživački rad? Kojim „putokazima“ ste se rukovodili pri izboru autora prolazeći kroz geografski i vremenski prostor koji ste sami omeđili?
-U radu na antologiji „Godine zapleta“ prosto su u nekakvoj simbiozi, neodvojivi jedno od drugog bili čitalačko zadovoljstvo i istraživački rad. Da bi se to čitalačko zadovoljstvo osetilo prethodilo je ozbiljno istraživanje i sastavljanje registra autora i dela koja ispunjavaju vremenski i geografski okvir koji sam izabrao. Do zbirki aforizama sam dolazio na sve moguće načine: od kupovine preko „Kupinda“ i „Limunda“, međubibliotečke pozajmice, dugotrajnog čitanja i biranja aforizama u predsoblju depoa Narodne biblioteke Srbije (hvala kolegama na razumevanju i pomoći) i čitaonici Matice srpske do komfornog iščitavanja moje lične kolekcije knjiga aforizama. Moji vremenski putokazi bili su knjige izašle u periodu od 1989. do 2002. godine (jer su često u knjigama izašlim 2001. i 2002. bili aforizmi pisani u prethodnoj deceniji). Nisam se vezivao za autore već za aforizme, te u tom smislu ovo nije antologija autora već antologija najboljih aforizama. Otud su se u antologiji našli mnogi autori za koje ni ja sam nisam znao da postoje sve dok nisam počeo istraživanja. Geografski posmatrano zastupljeni su srpski autori ma gde da su živeli (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska ili dijaspora).
-Pored aforizama pišete i poeziju i prozu, gde se najviše osećate u svojoj koži, a gde najbliže životu?
-U svojoj koži sam u aforistici, ali sam izgleda počeo da menjam kožu. Sve više se okrećem pisanju poezije, čini mi se da sam tu bliže životu, pa i smrti koja je sveprisutna i u nama i oko nas.
Čemu ste trenutno posvećeni kao književni stvaralac?
-U poslednjih 5-6 meseci pišem pesme za neku narednu zbirku. Takođe, svrbe me prsti da završim bar jednu od nekoliko dužih priča koje sam započeo i ostavio da čekaju svoje vreme.
-S pozicije direktora Biblioteke „Rade Drainac“ intezivirali ste izdavačku delatnost. Pored objavljivljnja knjiga zavičajnih stvaralaca objavljujete i publikacije o značajnim ličnostima Toplice među kojima ima i velikana nacionalnog formata, koji su u potrazi za boljim uslovima, širim prostorom i većom podrškom odlazili iz zavičaja, najčešće u Beograd. Tamo su dobijali zaslužene pozicije, ostvarivali svoje istraživačke ili stvaralačke ambicije i radili i na polzu svoga roda ostavljajući dubok ili dublji trag u istoriji ili delatnosti kojom su se bavili, ali ih je vreme prekrilo zaboravom, ponajpre nadležnih iz zavičaja, a potom i struke u širem prostoru. Od koga ste počeli, s kim nastavili, a ko će biti sledeći poznati ili znameniti Topličani kojima ćete se s Bibliotekom istraživački i izdavački posvetiti?
-Ponosan sam na izdavačku delatnost Biblioteke. Uspeo sam da se kao direktor izborim za potrebna sredstva, tako da sada od Grada Prokuplja imamo izvesno finansiranje izdavaštva, a ponekad projektno dobijemo i podršku Ministarstva kulture. Počeli smo naravno od najznačajnijeg topličkog pesnika Drainca, po kome Biblioteka i nosi ime. Objavljeni su prevodi njegove poezije na francuski i engleski jezik, uređena je spomen soba Drainac i vodič, zatim objavljena monografija „Toplica u delu Rada Drainca“. Objavili smo i prvu monografiju prokupačke biblioteke povodom 110. godina od osnivanja. Zatim smo rešili da otrgnemo od zaborava romanistu, prevodioca i kulturnog pregaoca dr Dušana Milačića; priređena je izložba, objavljena monografija o njemu i izbor njegove poezije, knj. kritičkih i esejističkih tekstova Momenti duše. Sledeći pisac kome ćemo posvetiti pažnju u 2023. i 2024. godini je najznačajniji toplički prozni pisac Ivan Ivanović, u pripremi je zbornik radova o njegovom književnom delu. Za mesec-dva iz štampe će izaći i kapitalno delo profesora Božidara Đevorija Rečnik toponomastike Toplice. U 2023. godini obeležićemo i 80 godina od smrti Drainca. Priredićemo tim povodom izložbu i obimni katalog, kao i obimniji izbor Drainčeve poezije.
Organizovali ste naučni skup o Draincu, objavili knjige prevode njegove izabrane poezije na francuskom i enegleskom jeziku. Nameravate da nastavite prevođenje i na druge svetske jezike, otvarajući mu posthumni put za ulazak u svetsku književnost?
-Kao rezultat naučnog skupa koji smo organizovali u saradnji sa ogrankom SANU u Nišu i Filozofskim fakultetom iz Niša objavljen je prvi naučni zbornik o književnom delu Rada Drainca. Planirali smo da prevedemo Drainca na nemački jezik, ali se sa tim nije posrećilo. Ako nam se ukažu prilike objavićemo prevode Drainčeve poezije i na italijanski, ruski, španski i druge jezike ako bude bilo prevodilaca. Drainac nažalost, kao i Crnjanski, kasni sa ulaskom u evropsku i svetsku književnost, ali to ne znači da se njegovo mesto u kontekstu svetske književnosti zahvaljujći našim naporima neće značajno popraviti.
Koliko je po Vašem mišljenju Drainčev način života doista uticao na njegovo stvaralaštvo i književnu sudbinu dok je živeo taj svoj život, a koliko mu je uski biografizam, možda naneo štetu?
-Drainca su često posmatrali jednoznačno kroz biografizam. Ali Drainac je bio avangardni pesnik kome je i gest deo pesničkog programa i pesničke avanture. Biografistički pristup je često nanosio štetu recepciji njegove poezije. NJegova poezija je višeznačna, puna melanholije i rezignacije, a opet sva buntovna i u svađalačkom uskliku. Drainac je pesnik koji nije od onih koji ceo život pišu jednu istu knjigu, prešao je put od mladalačkog oponašanja modernista, sve do ekspresionističkog kosmizma i hipnizma, futurističkih vizija uskomešanog velegrada, tutnjave brodova, vozova, aviona do poslednje faze stvaralaštva u kojoj se vraća tradicionalnom neoromantičarskom pevanju. Osim boemskih i buntovnih pesama napisao je puno tananih lirskih pesama, čak i nekoliko nezaboravnih ljubavnih. Na njegovu književnu sudbinu njegov život je uticao kroz sukob sa nadrealistima koji su poslali poratni ideolozi kulture i sprečavali su da zauzme mesto koje mu je pripadalo u plejadi velikih avangardnih pesnika – ali zar sličnu sudbinu nisu imali i Rastko Petrović i Miloš Crnjanski?!
„Drainčevi susreti“ su kao i Drainac su velikim slovima upisali Prokuplje i Biblioteku na čijem ste čelu na književnoj mapi Srbije. Da li Prokuplje ili toplički kraj, možda i Srbija, po vašem mišljenju još nešto duguju Draincu?
-„Drainčevi književni susreti“ su jedna od najstarijih književnih manifestacija u Srbiji. Zahvaljujući manifestaciji i izdavaštvu Biblioteke Drainac je sve prisutniji u srpskoj kulturi. U Toplici i kulturni centar i biblioteka u Blacu nose njegovo ime, renovira se njegova rodna kuća u Trbunju. Ali uvek može više, nedostaje dokumentarni film o Draincu, a zašto ne i igrani film, sigurno bi bio zanimljiv. U Beogradu bi se u Kalemegdanskom parku mogla postaviti njegova bista, jer je ona iz Skadarlije zauvek nestala, verovatno ukradena i pretopljena.
Da li je Dainac dovoljno prisutan makar u školama svoga zavičaja, a u istorji književnosti pročitan i iščitan?
-Ne mogu potvrdno odgovoriti ni na jedno od ovih pitanja. Drainac je počeo da se pojavljuje u školskim programima u zavičaju, ali samo o jubilejima i vezano za manifestacije „Drainčeve susrete“ i noviju „Blace Draincu“, te ponekad na pojedinačnu inicijativu nekog profesora. Ni kada je reč o istoriji književnosti Drainac još uvek nije dovoljno pročitan i iščitan, ima još puno toga o čemu se može pisati i istraživati. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, upravo je u Toplici bilo nekoliko uspešnih pokušaja čitanja Drainca.
-I časopis TOK Književnog društva „Rade Drainac“ je deo književnog života topličkog kraja. Da li je zadržao prehodnu dimamiku pojavljivalja ili je još manje para za kulturu na kojoj se inače, uvek štedelo?
-Časopis TOK je jedini časopis za književnost, umetnost i kulturu koji izlazi u Toplici još od 1966. godine. Poslednjih desetak godina časopis se ustalio i izlazi dva puta godišnje uz podršku Grada Prokuplja i Ministarstva kulture. I u buduće će se nadam se nastaviti tako.
A možda imate i nove ideje i inicijative za dalje oživljavanje kulturnog, naročito književnog života u Prokuplju i okolini?
-Ideja ima ali treba imati dovoljno snage i sredstava da se one realizuju. Probaćemo da obezbedimo novac na konkursima Ministarstva kulture za programe namenjene deci i mladima. Književni život grada trenutno je u usponu, u kratkom periodu izašle su ili izlaze knjige najznačajnijih autora srednje generacije, tako da će biti puno zavičajnih promocija.
Čemu ste trenutno posvećeni na ličnom stvaralačkom, priređivačkom ili istraživačkom planu? Možemo li očekivati novu zbirku poezije, proze ili aforizama ili nešto četvrto ili peto čega dosad nije bilo u kulturnoj javnosti iz vaše književne radionice?
-Trenutno čekam izlazak moje druge zbirke poezije pod nazivom Noćne. Prelistavam i završenu zbirku aforizama i premišljam se da li da je objavim 2023. ili da je ostavim za 2024. godinu. Kada je u pitanju priređivački rad planiram da priredim za štampu dnevničke zapise učitelja Vidosava Stevanovića, koji su značajni za zavičajnu istoriju i da osmislim obeležavanja 80 godina od smrti Drainca, i da se kao deo tima uključim u pripre mu izložbe i kataloga, kao i izbora Drainčeve poezije.
Razgovarala Kaja Pančić Milenković
