Za antologiju

Iznad vode

Fotoaparat

 

Uzak otvor svetlosti

I moji znojavi prsti

Čine spoljašnji dekor

Fotoaparata

 

Kada sam izvadio snimak

Sve je bilo crno

Čak i nijanse

 

Uzalud sam

Podešavao blendu

Brzo kao u snu

 

Blenda je bila crna

I više nisam mogao

Da je odmaknem od oka

 

Presek

 

Kada sam se rodio

Imao sam

Više godina

Nego sada

 

Pre toga

Pamćenje mi je

Bilo bolje

 

Potom sam jedino

Gubio vreme

 

Priznanje

 

Detinjstvo je prošlo

Dok sam pročitao knjigu.

Tek što sam sklopio korice

Nahrupila su sećanja.

Sećnje na detinjstvo je

Sećanje na smrt.

Priznajem: nisam imao izbora.

Priznajem: imao sam i ja veselih časova.

Ništa nisam beležio.

Hteo sam sve da upamtim.

I sad sam tu gde jesam.

 

Zarez

 

Godinama već živim u vreme ratova.

Dok pomišljam da je jedan bes

Napokon ostao bez daha,

Kao dečak što posle punog trka

Prelazi u klecanje kolena,

Na drugoj strani granice

Počinje da se odvaja um od ruku,

Meso od kosti, dete od kolevke,

Čovek od onoga što je,

Izašavši na obližnji breg,

Celog života gledao.

I sve prelazi u pokret

Od koga se ne može nazreti

Šta je počelo, a šta se to završava.

Mogu samo da se skupim u pitanje

Zašto se svaki zarez

Mora povući na ovom parčetu kože

Koju iz nekog razloga

Zovem mojom.

 

Iznad vode

 

Osećao sam da tonemo.

Voda je prodirala u temelje broda,

Voda, masna, crna voda,

Teška kao zemlja,

A mi smo napustili palubu

U nerazrešenoj svađi

I sišli u donji svet,

Među vodu i mulj,

Zamišljajući granice potpalublja

Kao granice jednog okončanog sveta.

I niko nije hteo da podigne pogled,

Kako bi zadržao glavu iznad vode

I sagledao obrise ostrva,

Obećanje dalekog kopna.

Osećao sam da tonemo.

Nešto jače od vode zazivalo nas je u vodu.

Nešto staro kao voda.

 

Opsednuti grad

 

Vergilije, IV bukolika

 

„I biće nanovo poslat pod Troju veliki Ahil“,

I biće nanovo pronađena Troja

Na svakom mestu na kome se

Veliki Ahil pretvarao

U dete svoga gneva,

U roditelja svoje mahnitosti.

I biće ponovo skovano oružje,

Blesnuće svet na jutru štita,

Nemo gvožđe progovoriće na trgovima,

I biće nanovo gradovi utvrđeni opsadom,

U opsednutim gradovima menjaće se

Dan za noć, i dani za godine,

Kraljevstva za pokornost,

I biće ponovo srušeni bedemi,

Da bismo se, najzad, vratili kući,

Među nepoznate ukućane,

Da bi se opet podigao opsednuti grad.

 

Obližnja božanstva

 

Obližnja božanstva više ne znaju priče

Uz koje su se mogli obaviti

Dnevni i godišnji poslovi,

Zajedno s letinom,

Sakupiti preostale vidljive senke,

Pronaći izvor sve hladnije vode,

Zamesiti hleb i na hleb,

Rumen od uzbuđenja,

Staviti so iskušana između prstiju,

U šumi otkriti gnezdo,

U reci pastrmku,

S mesecom povezati plima,

Sa stopalom oseka,

A onda i žlezde s drugim žlezdama.

Obližnja božanstva više ne znaju priče.

 

Poslednja fotografija sa ocem

 

Nisam sačuvao

Poslednju fotografiju sa ocem.

Sedeli smo u očevom automobilu,

I ja sam ćutao,

On je govorio teško dišući,

U borbi za vazduh.

Od fotografije je ostala

Samo traka svetla,

Iako mi je ona važnija

Od sačuvanih fotografija.

Ali se sećam

Da sam gledao pravo napred,

Širom otvorenih očiju,

Kao da sam video

Ono što dolazi.

Ono što je već došlo

I smestilo se između nas,

U svetložutom očevom automobilu.

 

Ostavština

 

Ako su naše reči,

Naša pisma i razgovori,

Kratke poruke i žučne rasprave,

Lenje reči u dokolici,

Brbljanja i uzdasi,

Čak i pomisli na to

Što smo pomislili

U odabranim prilikama,

Sitnice i slučajnosti,

Drage fotografije koje su

Još jedini dokaz da smo negde bili,

Ako je sve to skupljeno

Na jednom mestu,

U memoriji kompjutera

Koji nadzire naše čuvare,

Onda je to ostavština za budućnost,

Znak da će nešto, ipak, ostati,

I da nije sve izgubljeno.

 

Grad

 

Grad je zvuk

Koji ne zamire

Jer, nastao jednom,

Nastaje iznova iz sebe,

Svež i raspusan,

Ulazi u svako telo,

Presipa se preko

Granica grada i sveta,

Odlazi vrlo daleko

Da bi uvek bio tu.

Među nama, ničijim ukućanima.

 

Glasovi

 

Više od svega potrebni su nam glasovi.

U imeniku ulistanom u memoriju

Mobilnog telefona,

Kada potražim neki broj

Da bih ga spojio s glasom

Koji mi je u taj mah potreban,

Sve češće nalazim

Imena mrtvih prijatelja.

Zastanem neodlučno,

Pa nastavim dalje,

U hitnji dana koja odbacuje

Nejasne krivice.

Ali nikada ne izbrišem broj

Koji više neću pozvati.

Možda taj broj sada već pripada

Nekome drugom, ali kod mene je

Za stalno raspoređen.

Kada bih izbrisao taj broj,

Kao da bih poništio

Poslednji trag prisustva.

Ovako se zavaravam

Da rutina postaje obred,

A telefonski broj znak,

Ipak nekakav znak.

Dok sam telefon postaje

Mali pokretni molitvenik

Za prijatelje kojih nema.

Za glasove koji su nam potrebni

Sve više što ih manje možemo čuti.

Više od svega potrebni su nam glasovi.

 

Nesporazumi

 

Nesporazumi se množe.

Oni su svuda oko nas.

Postaju naši bližnji.

Više nisu strana tela

Koja dolaze iz velike daljine

I zauzimaju naš prostor.

Zajednički život je, ipak, moguć.

Navikavamo se jedni na druge.

Ni njima nije lako s nama.

 

Ograde

 

Iza dignutih ograda pored autoputa

Beograd-Zagreb traje ljudski život.

Meni nedokučiv. Verovatno običan.

Mada više ne vidim ljude, ni kuće,

Ni nejasne prozore na kućama.

Samo se vrhovi drveća pomaljaju

Iznad ograde kao trag života

Koji sam, koliko juče, mogao da

Pratim takoreći uživo.

Kada bih se zaustavio,

Više ne bih mogao da nastavim put.

Naprotiv: zašao bih u otvoreno dvorište,

Pratio trag svetla i lomljivi zvuk reči.

Ušao bih u prvu kuću i dugo gledao

Kroz prozor na zamišljenu traku autoputa

Koja je nestajala iza ograde kao što

Umorni putnik nestaje iza prevoja.

Ali ja sam na putu, na uskoj stazi puta

Između dve ograde, i smisao je u kretanju.

 

Neznanac u noći

 

Kada me je neznanac u noći,

Na hladnoj ulici

Po kojoj je vetar mrsio oblike,

Upitao dok mi je prilazio, žustro,

S velikim očekivanjima:

„Dobro, ko si ti?“
Morao sam da priznam:

„Ne znam ko sam ja,

Ni ko si ti.

Urazumimo se, čoveče!

Pogledajmo istinu u oči.“

Mogao sam da širim priču,

Da podelim objašnjenje

S njim s kojim ništa nisam delio,

Da ga nešto pitam,

Da kažem bilo šta,

Ionako sam imao utisak

Da je njemu pitanje važnije od odgovora.

Ali ne. Ništa od toga ne bi bilo

Iskreno, ni tačno,

Pogotovu ne u noći, bez svedoka,

Dok su naše reči bile jedini zvuci

Zamirućeg grada.

Nije bio iznenađen mojim odgovorom.

Kao da mu je laknulo.

Otišao je čilim korakom,

Kao da mi je ostavio neki teret,

Čak s nekom pesmom na usnama.

 

U šaci

 

Proći će stotine godina,

I neki će mladić,

Jednog dana,

Verovatno u poznu jesen,

Otići u biblioteku

Kako bi posetio naš život.

Zatražiće hrpe današnjih novina

U kojima će, podignutih obrva, čitati

O zločinima i ubistvima,

O zverstvima i bezakonju,

O patnji i poniženju,

O izdaji i neprijateljstvu,

O strahu i grehu.

O onima koji su govorili

A bilo bi bolje da su ćutali.

O onima koji su ćutali

A morali su da govore.

Posle nekog vremena,

Odbaciće novine,

Biće mu dosta svega,

I kao sveznajući pripovedač

Izaći će u blistav dan.

Što je još gore,

Sve će mu biti jasno

Kao da naš život

Drži u nestrpljivoj šaci.

 

Slepi miš

 

Kroz otvoren prozor kancelarije

Iz jutarnje promaglice

Uleteo je slepi miš.

Crni komadić uglja

Potekao s nekog dalekog tresetišta.

Dvokrilac sa unutrašnjim sagorevanjem.

Udarao je u sve zidove,

Čas vidljive i meni, čas nevidljive

Svakome ko bi to gledao. Osim njemu,

Glavnom junaku ovog događaja

O čijoj se koži, uostalom,

Najviše i radilo.

Sudarao se s preprekama

Koje ja nisam video,

Ali mora da ih je bilo,

Jer ih je on video.

Tresao se u groznici napora

Da nađe izlaz,

Kao da mu je to jedino važno,

Kao da je to jedini izlaz.

Ta crna grudva straha

Vitlala mi je pred licem

Kao da nosi vest izdaleka.

Onda je uzmakao,

Dižući ruke od mene,

I nestao u otvorenom prozoru,

Očigledno nepomiren, užasnut čak,

Tim prostorom u kom je proticao

Moj svakodnevni život.

author-avatar

O autoru Gojko Božović

(Pljevlja, 1972), pesnik, književni kritičar, esejista, izdavač. Knjige pesama: Podzemni bioskop (1991), Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006), Obližnja božanstva (2012), Mapa (2017), Tiha zverka podneva (izabrane pesme i hronike, 2019) i Dok tonemo u mrak (2021). Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka (2000), Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji (2009), Književnost i dani (2018), Kraljevstva bez granica. Eseji o srpskoj poeziji XX i XXI veka (2019), Igračke sudbine. Eseji o srpskoj književnosti: XIX-XXI vek (2020) i Biografije i ožiljci. Kiš, Pekić, Tišma (2022). Antologije: Antologija novije srpske poezije (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006, 2011) i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci (2009, 2018). Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Đura Jakšić“, „Branko Ćopić“, „Europa Giovani International Poetry Prize“, „Kočićevo pero“, „Kočićeva knjiga“ i „Gračanička povelja“. Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“. Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (2019) za rad u oblasti kulture, književnosti i izdavaštva. Pesme i eseji Gojka Božovića prevedeni su na više jezika. Knjige izabranih pesama Gojka Božovića objavljene su u Makedoniji (Елементи, 2010), Bugarskoj (Името на езика, 2016), Rusiji (Карта и другие стихотворения, 2018), Hrvatskoj (Iznad vode, 2019), Ukrajini (Межi мiстa тa iншi вiршi, 2019) i Rumuniji (Fiara tăcută a amiezii, 2023). U Makedoniji su objavljene i knjige pesama Gojka Božovića Околни божества : песни и хроники (2014) i Мапа (2019), kao i knjiga eseja Книжевноста и дните (2021). U Bugarskoj je objavljena knjiga pesama Карта (2021). Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i Beogradskog festivala evropske književnosti. Potpredsednik Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Fotografija: Vesna Lalić