(Jelena Marićević Balać, Arsenal, Sumatra izdavaštvo, 2023.)
Pre nego što pristanemo na igru koju nam nova zbirka Arsenal Jelene Marićević Balać nudi svojom mnogolikošću – ili, pre nego što joj, takoreći, izađemo na megdan, valjalo bi upoznati junaka, to jest poetiku, s kojom ćemo se suočiti. U tome će biti posebno od koristi prva pesma u zbirci, „Kumina slama“. Naime, stupanje u analizu zbirke polaženjem od prve pesme naročito je korisno, budući da ona vrlo mudro u sebi sažima sve glavne crte zbirke, time predstavljajući neku vrstu inicijalne kapisle za tumačenje celine kojoj pripada. U njoj su, dakle, sadržane neke od odrednica koje bi se zasad mogle samo pobrojati, a njihovo bliže i detaljnije određivanje će u stvari činiti i veći deo daljeg izlaganja. To su, radi preglednosti: 1) odnos figure pesničkog i lirskog subjekta, i zajedno s tim, pitanje identiteta u zbirci; 2) odnos individualnog (spoja lirskog i pesničkog ja) sa kolektivnim, odnosno kulturom; 3) tzv. barokna precioznost i njegova uloga u poetici zbirke; 4) opšte „barokne“ tendencije u delu.
Prva od pomenutih dimenzija – odnos između pesničkog i lirskog subjekta – u početnoj pesmi zbirke se vidi jasno, jer ona stupa u odnos sa autorkinom prethodnom zbirkom Bez dlake na srcu (koja je izdata 2020. godine). Već tu se vidi nagoveštaj specifičnog ukrštanja fiktivnog i faktivnog, kao i kontinuitet pesničke persone, što se čita u stihovima: „A sa 29 godina su mi porasle pesničke dlake, / koje sam uplela i odsekla, / položivši ih u grob uspomena / na dnu kutije za cipele“. Ako su dlake prvobitno podrazumevale sazrevanje, sada se to sazrevanje prevazilazi, čime se, uz dozu autoironije, pesnički čin iznova mitologizuje. Naime, „pesničke dlake“ sada dobijaju novu vrednost – sazrevanja za kulturu, svetsku i nacionalnu, kojoj se pripada.
Kulturi je dat tipično modernistički položaj u pesmi, što znači da kultura i čitalačko iskustvo pre svega, oplemenjuju i usložnjavaju shvatanje, odnosno tumačenje stvarnosti. Dakle, težište ne leži na pitanju da li umetnost oponaša stvarnost, već na ideji da bi naše poimanje stvarnosti bilo elementarno, grubo bez kulturne spreme, Ovo vodi drugoj od navedenih okosnica zbirke: u zbirci su prisutne brojne aluzije, reference, i primeri intertekstualnosti, koji potiču iz antike – citat na početku pesme „Čigra“, potiče iz Tirtejeve poezije, ali tu su, npr. i „tanane travke/na obali Aheronta“ u pesmi „Barut“ – i savremenije književnosti – tu su „zvonca i praporci na haljini princeze Ateh“ u pesmi „Boginje“, a tu su i „dve gladne zmije“, „ponos i inat“, koje su upoređene sa Pavićevim hrtovima, ili pesma „Svedok“, koja počiva na citatu iz pesme Tomasa Venclove, ali i iz pop kulture – „Imala je snažnije ruke nego ja“, naslov je jedne od pesama, koja stoji u intertekstualnom odnosu prema pesmi „Rusija“ grupe Idoli. I to su tek neki od brojnih primera koji svedoče o presudnom značaju čitalačke i književne kulture, koja za pesnikinju ima, u izvesnom smislu, primat nad stvarnošću, time što odnos prema stvarnosti i ne može biti potpun bez prethodnog upoznavanja umetničkih tradicija. Stav da umetnost služi da se stvarnost osmisli, jer je iskustvo inače isprazno, možda i automatizovano, upisan je i u stihovima: „moja zabezeknutost nad svetom / rasla je s količinom pročitanih pesama.“
Upravo zbog toga, ali još više po odnosu sopstvene poezije prema lektiri, prvu pesmu zbirke možemo nazvati i programskom: jer dok se iskustvo sveta lektirom oplemenjuje, paralelno se rađa i svest da estetski kvalitet pesama koje nastaju mora biti barem srazmeran uzorima i shvatanju sveta koji je u dijalogu s njima nastao. A sadržina poetičkog stava bi bila sledeća: pitanje pomenutog odnosa između lirskog i stvarnog-pesničkog ja se razrešava na interesantan način. „Ja“ se prevazilazi inkulturacijom, te množina mogućnosti za identitetsko određenje zamenjuje ono iskustvo sveta koje bi bilo ograničeno samo ličnom percepcijom.
Ova dva aspekta se objedinjuju kada se pesnikinja sameri sa drugima iz istorije književnosti čija poezija ima izraženu svest o lirskom ja. Kultura i Ja su, izgleda, toliko međusobno prožeti da se, u romantičarskom duhu, može raditi o doslovnom „izlivu pesničke ličnosti“, o pesmama sa jasno autobiografskim elementima. Takva je pesma „Stambol kapija“ gde se, na način sličan kao i u pređašnjoj zbirci, mitopoetizuje toponimija vezana za biografske elemente, ili jedan od ciklusa koji nosi naslov – „Šrapneli u jeli“ (te se zapitamo da li poslednju reč treba napisati velikim ili malim slovom!). Nasuprot tome, može se govoriti o arsenalu, enciklopedističkom obuhvatanju brojnih istorijskih, mitoloških i književnih epoha iz domaćeg i svetskog nasleđa. Dakle, kao da se odigrava dvoboj između dve vizije književnosti i stvaralaštva. Učenost ili autentičnost? Oružje kao metafora za eros, ili za borbu za nacionalno oslobođenje, koja je obeležila čitavu našu modernu istoriju? Sve to postaje ujedinjeno; ljubav se ne mora razdvojiti od borbenosti, kao što relativno eksplicitno i sugerišu pesme poput „Za svečanom sofrom“ gde su ljubavnici „vuk“ i „vučica“, odnosno – Turčin i Srbija! Lično se prozire u opštem, opšte se projektuje u lično. Tako i one pesme koje su „autobiografske“ – bivaju u stvari podvrgnute jednom svesnom postupku, kao da na sebe poprimaju masku srpskog romantizma.
Ponovno sagledavanje shvatanja položaja sopstvene poezije u odnosu na svet i na drugu poeziju dovodi do sledeće poetske karakteristike zbirke, a to je ono što se može nazvati intimističkom stranom, zajedno sa komplementarnom baroknom precioznošću. Treba reći da je bar jedna od funkcija barokne začudnosti stila u izmicanju romantičarskom subjektivizmu (iako postoje, kako je malopre istaknuto, romantičarski uplivi drugačijeg karaktera), i priklanjanje izrazu koji je provokativan ili katkad bizaran, što ponovo ima primese autoiroinje. Ova odlika je, u stvari, koliko duhovita, toliko i inovativna u kontekstu modernističkog pristupa književnoj tradiciji, što je crta već gore zasvedočena. Naime, ponovo se osvrnuvši na prvu pesmu, to čisto lično (individualni pesnički razvoj, posveta pesme konkretnoj osobi itd.) se u vidu nekakvog končeta spaja sa uzvišenim i univerzalnim. Pesma treba da nosi čitav svet na plećima, što asocira na titansku figuru, ali se taj ideal unižava praktično antislikom: dete nosi „ogromnog medveda“ na leđima. No, suština postupka nije čak ni u samoj antislici, ona je tek rezultat prethodnog procesa stupanja pesničkog/lirskog subjekta u dodir sa lektirom (implicitno, na višem rangu od poezije lirskog ja) i sa svetom.
U tom kontekstu može se sagledati i specifičnost pesnikinje kao samosvesnog ženskog glasa. Naravno, to je aspekt koji je problematizovan već i u prethodnoj zbirci, u kojoj je motiv dlake, između ostalog, dat kao simbol zrelosti, ali je istovremeno i svojevrsna tabu tema u kontekstu ženstvenosti, gotovo jedan od elemenata ženskog identiteta. Istorijska komponenta ove nove zbirke nužno aktivira asocijacije na žensku perspektivu kao alternativnu istoriju. Ako se identitet izgrađuje, kao što smo videli, na planu „ja“ – „drugo“ koje se inkorporira, onda se javlja pitanje kako taj identitet postoji u kulturnoj praksi? U tom procesu, intimni elementi su prenaglašeni, učinjeni su čak humornim: lirsko ja se skriva u puževu kućicu i pije čaj sa kumom. Radi se, u izvesnom smislu, o ultraniskom registru, o poetici kulturno marginalnog ili gotovo – banalnog. Ovo je postupak koji pesnikinja koristi u čitavoj zbirci, kada god se, na primer, poziva na poznate numere iz narodne muzike (npr. završni stih u pesmi „Metak u čelo“ – „dok ja ’čaaaaše loooomim’“, ili isto tako na kraju pesme „Insajder“: „tiiii, kraaaaljiceeee mooooga srca“). Dakle, u ovome, i ne samo ovome, ne treba zanemariti ni humorni aspekt zbirke; pesnikinja u pesmama višestruko dokazuje svoju duhovitost.
No, ni uz sve do sada rečeno, intimistički aspekt zbirke nije iscrpljen. Kada u pesmi „Široko polje“ stoji: „sekira mi je cvetne mase“, to veoma podseća na jedan projekat savremene francuske umetnice Helene Haus, koja je od „porcelana“ napravila arsenal hladnog i vatrenog oružja, blisko onom za kakvo bi se i u zbirci lirski subjekti, verovatno, opredelili. Posredi je, naime, ista jukstapozicija tradicionalno muževnog i ženstvenog: oružje koje je naizgled krhko, prva predrasuda bi bila čak i – beskorisno. Ipak, ono nije zaista od porcelana (već drugog vajarskog materijala, ali namerno imitira porcelan), kao što ni u pesmi cvet nije tek ljupki cvet, već se vezuje za Prozerpinu, čiji je atribut dvostruk – ona je i boginja podzemnog sveta i boginja plodnosti. Dakle, još jedanput se radi o pomirivanju naizgled nespojivog radi prikazivanja kultacikličnog obnavljanja života i smrti. .
To dovodi do poslednjeg aspekta, do opštih crta zbirke, njenog modernističkog baroka, ili baroknog modernizma, kako bi bila ukratko okarakterisala čitava poetika ove poezije. Ako se kao uzorak ponovo uzme prva pesma, primetna je kao upadljiva – sem gorepomenute plodotvorne, osmišljavajuće distinkcije koja se konstituiše između „ja“ i „drugi“ – i jedna harmonična disharmoničnost stila. Pesma započinje od „malih nogu“, a nekoliko stihova kasnije već se prešlo na „grob uspomena“, javlja se zabezeknutost svetom; medved je ogroman. Na dva mesta su već problematizovani humorni aspekti zbirke. Ako bi mu se pristupilo sa stilskog gledišta zbirke, njegova potencijalna funkcija jeste u komunikativnosti poezije, u kolektivnoj prirodi smeha. Takav smeh je, uostalom, i katarzičan. Jednom rečju: stil je praskav, aluzivan, katkad i provokativan, ali ne razbokoren. Pesnikinja je, dakle, pronašla svoju Strasnu Meru…
Prirodno je, na neki način, onda očekivati da se u pesmama dosta polaže na poetiku poente. To i jeste slučaj, a jedno od stilskih sredstava koje se vrlo efektno koristi su neočekivane rime koje već i svojim smislom zaokružuju pesme: u već pomenutoj pesmi „Za svečanom sofrom“, javljaju se takve rime kao Stambol – karambol ili katabaza – dženaza, ili u pesmi „Metak u čelo“, gde se glagol pomolim rimuje sa citatom iz folk pesme – „Čaaaaše loooomim“. Očigledno, to su rime koje su daleko od stereotipnih, tradicionalnih rima poput moje – tvoje. Pritom, kako su pesme često date u slobodnom i nerimovanom stihu, očigledno je da ovaj postupak treba da, takoreći, provocira čitaoca, da pobudi pažnju, tj. da su to semantički povlašćena mesta pesama. Time se od barokne začudnosti približava oneobičavanju ruskih formalista. Barokni končeti – doskočice, semantička i leksička razigranost („Duša mi se rodila / na lepom plavom Bosforu“ – izneverena očekivanja, upravo u duhu razmatranog baroka!) jedna su od osnovnih stilskih odlika ove poezije. Ali u svetlu svega do sada rečenog, izneveravanje očekivanja deluje gotovo kao paradoks. O kakvom se izneveravanju očekivanja može raditi kada je reč o tradiciji?
U tome se očituje možda i najviši poetički domet koji pesnikinja dostiže ovom zbirkom. Ona daje sopstveno, autentično rešenje za odnos prema tradiciji, i u čisto istorijskom i u književnoistorijskom smislu (pitanje se postavlja još jednom galerijom referenci na autore i književne likove od najranijih doba do savremenosti), a koje bismo okarakterisali na sledeći način: iznevereni horizont očekivanja i sam na meta-nivou postaje izneveravanje očekivanja, jer se od tradicije to ne očekuje. Spoj individualnog u stilu i maniru pisanja, kao i svog svakodnevnog nipošto-mitskog postojanja („Svakodnevni život je / jedan veliki nered / koji svakodnevno gnjavi“, kaže se u pesmi „Linije egzistencije“), sa nečim neprolaznim, u krajnjoj instanci – postaje i samo barokni spoj dva samo naizgled nespojiva elementa.
Jedna konsekvenca toga je da je pripadanje kolektivu kreativni čin. To bi se moglo objasniti na sledeći način: kao što je stupanje u Istoriju svake mitske ili književno-mitske ličnosti pomenute u zbirci sada postalo metafora, tako se može postati metaforom svog vremena za neko buduće doba. Implikacija toga je i da su sadašnja vremena i domaća kultura jednako legitimni i značajni kao antička mitologija. No, što je još važnije od toga, to rešava odnos pojedinca prema istoriji na jedan nov način. Individualno i kolektivno se pronalaze i stupaju u neskladno skladnu kombinaciju, što bismo mogli okarakterisati kao „alhemija istorije“.
Motiv koji se, u tom smislu, nameće kao objedinjujući za sve aspekte razmotrene tokom prikazivanja zbirke o koji bi mogao služiti kao dobro alternativno rešenje za naslov bio bi motiv „desete paunice“. Pre no što se to elaborira, potrebno je reći još reč-dve o prirodi aspekta totaliteta u zbirci, što će ujedno opravdati i pohvalu odabira konačnog naslova. Na planu očiglednog, reč Arsenal odnosi se na čitav niz vrsta oružja koji se spominju u zbirci, što je gotovo samorazumljivo kada se i samo letimično pogleda zbirka. Ali zna se – kome zakon leži u topuzu… Dakle, ne može se raditi o glorifikovanju agresije zarad nacionalnih ciljeva. Stvar je u arsenalu koji je, da se izrazimo patetičnije, pobeđivao bojeve i kada se goloruko ratovalo. Kako bi se obuhvatilo to celovito iskustvo domaćeg čoveka, srpske žene pre svega, i u uzvišenim mitskim vremenima istorije, i u sadašnjici, i u trenucima prisne ljubavi (date u verovatno najprovokativnijoj pesmi „Nagant“, koja dokazuje daleku rođačku srodnost između avangarde i baroka po težnji da šokira) i u razdvojenosti jednim od bezbroj ratova – potrebno je zazvati sve znane slojeve kulture prisutne na našim prostorima koji su obeležili našu egzistenciju. Otud i sedam ciklusa, svih naoružanih, koji simbolišu zbir svih iskustava: Zimzeleni katapult, Šrapneli u jeli, Bolju sablju boljemu junaku, Latice rikošeta, Oroz za snove, Plotun za onoga koji je prošao, Ples na minskom polju, uz još jednu celinu (002 život sam ja, 333 ljubav si ti) sa uvodnom pesmom o kojoj smo već dovoljno rekli. To je upravo cilj – prikazati sve, a potom još nešto više; a isto tako, upoznati sve, a potom pružiti kao doprinos i nešto svoje.
Ako se, u svetlu toga, insistira na pomenutom motivu paunice, nije teško primetiti da se radi o naslovu jedne od pesama, ali njegov značaj nadilazi pojedinačnu pesmu. Deseta paunica je ona koja prirodno dopunjuje i upotpunjuje kolektiv. Devet ih je u narodnoj bajci, ali deseta je ono ucelovljenje na koje tradicija poziva čitaoca: kao da smo mi ono što u pričama nedostaje, kao da vreme nije celo bez nas, i to je odgovor na odnos inferiornosti prema zlatnim, prošlim vremenima. Kao što se videlo iz izloženog, pesnikinja računa na to da će i naše vreme biti nečija istorija, nadamo se – zlatna i ugledna. Tako se ličnost, lični narativ, prirodno i organski uklapa u opšte. Dakle, motiv desete paunice se račva u dva pravca: to je ličnost lirskog subjekta koja je integrisana u kulturu, ali je to i ličnost čitaoca koji zaokružuje tekst. Dijalog se odvija između lirskog subjekta i kulture, kao i čitaoca i lirskog subjekta. Ta deseta paunica koja nedostaje, a koju, kroz spoznaju svekolike kulture, domaće kao i svetske, prepoznajemo, zapravo, u sebi – čini da stvaranje ima smisla i nakon ogromne tradicije remek-dela, i u vremenima agonizujuće svakodnevice.
