(Maša Tomanović, Mogu da imam, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2023.)
Poezija Maše Tomanović kao da dolazi niotkuda i donosi nešto sasvim autentično i očuđujuće, i zaista predstavlja nešto nesvakidašnje u srpskoj poeziji, sasvim, sveže, i po formi i po tonu i po samoj koncepciji zbirke. Ona donosi čitav jedan svet drugačiji, i sav odlučujući, dijahronijski dosežući do mita, ali i sinhronijski obuhvatajući sadašnjost u njenom varavom i donekle snolikom, fragmentarnom vidu, pa se ova zbirka treba posmatrati sa stanovišta kosmogonijskog, natalnog, nasleđenog, ali i savremenog; pri tome istovremeno zasenjujući oba gledišta nečim što bi bilo izvorno individualno i bez oslanjanja na tradiciju i poreklo, okolnosti, profanost; jedna silina koja kao da čas tutnja, a čas tinja kroz zbirku, vodi i nosi, čineći da uživanje u samom poetskom oslobađanju ništi reference i želju za konvencionalnim razumevanjem teksta.
Već u prvoj pesmi, prološkoj, neimenovani protagonista gura lice majke u reku, lice oca u drvo, obrće spomenike i preokreće celokupan vrednosni sistem; ono što je svet, ovde se pokazuje kao u parčićima razbijenog ogledala, što i predstavlja jedno iskustvo visokog modernizma, na koje se ova poezija, delimično, oslanja.
Naslov zbirke Mogu da imam otvara horizont mnogih značenja i čitalac je njime zbunjen i zapitan da li lirski subjekt ubeđuje sebe da može da ima ili, ipak, konstatuje stanje. Istovremeno, javlja se nedoumica oko značenja samog glagola imati – kako se i naziva jedan ciklus zbirke, na latinskom, i sa propratnim engleskim mogućim prevodima te reči – i da li se na kraju zbirke zaista „imaˮ ili se konstatuje da može da se ima pa se od toga (opet) odustaje. Cela zbirka je u toj napetosti odnosa i imanja i nemanja. U zbirci su oči u oči suprotstavljena dva čoveka, muško i žensko, polovi, i kako zbirka odmiče, tako se gomilaju nerazumevanja, problemi, repeticije, i na kraju zbirke, stiče se utisak da se prošao ogroman jedan put, a da se opet vratilo na početak.
Neimenovani, u početnoj pesmi, kao da dolazi iz nekog sveta – gde je već dosta toga doživeo i bio slomljen – i tek kada je, dakle, počelo da curi iz njega, kada je fizički došlo do promene, on je poželeo da ga nema i da postoji kraj; tek kada je prihvatio svoj poraz, njemu tek onda, kontradiktorno, prilaze ljudi. Sve zavisi od njegove želje, i kada je on poželeo da padne noć, tek tada i zaista pada noć u kojoj se dešavaju promene, kao što se čeka noć da bi se moglo otići u san; i kao da je pre toga postojao samo neki neprekidni dan i samo jedan p o l, a tek njegovom željom za nestankom, za dakle apsolutnim ništenjem sebe, dolazi do mogućnosti da se n e š t o promeni, da nastane noć, u kojoj se mogu desiti sasvim d r u g a č i j e stvari od dotadašnjih. Onda kada je iz njega šibnula krv, kao nešto što dolazi iz tela i pokazuje svoju drugost, telesnu, unutrašnju drugost, i kada je žrtva učinjena, tek tada dolazi do razrešenja, preobražaja. Ovo, doduše, daleko aludira na samo prebijanje goleni i puštanja krvi iz Isusa, na trenutak kada može doći i tama na zemlju, ali se može desiti i vaskrsenje. To je znak i jednog umiranja, ali istovremeno i same volje da se žrtva učini, i samog raskida sa dotadašnjom telesnošću i ulaženje u novi svet, n o v i zavet, i nove odnose među ljudima, pa je u tom smislu ova zbirka bliska jednom novom otkrovenju, kao kod Rastka Petrovića. On dakle, korespondira i sa naslovom zbirke, jer to da „mogu da imamˮ blisko je povezano i sa hipotetičkim „mogu da želimˮ, jedan kontradiktorno voljni, a iznuđeni momenat želje za voljom.
Pored volje i imanja, jedna od ključnih reči je i s i t u a c i j a i opisi raznih odnosa, tu se pojavljuju likovi kao senke, i kao odrazi, bezimeni ili određeni samo svojim zanimanjima: majstor, čarobnica, dečko sa Prinstona, da bi se u nekom trenutku samo pojavilo i lirsko ja: u toj blagoj napetosti između likova gradi se i atmosfera zbirke (atmosfera je podjednako bitna reč u zbirci kao i situacija), i kao što se ženski likovi u zbirci pojavljuju sa pozicije margine, tako je i lirski subjekt stidljiv i pomalja se tek ponegde u pesmi. Njega ćemo često pomešati sa bezimenom devojkom, on je r a s l o j e n, i time i naslov zbirke Mogu da imam predstavlja svojevrsni vapaj, krik za probijanjem te opne, za osamostaljivanjem, za ličnošću.
Tu je i jedan suptilan ali konstantan tok f i z i č k o g talasa u ovoj zbirci: tu su kosači, trkači, konjanici, manuelni rad, majstorstvo u rukama, oblik šake, veština, baratanje sa instrumentima, kao što postoji i jedna konstantna jurnjava i vožnja kroz zbirku, podzemni tok, kao bas, jedno bubnjanje i protok koji teče, čas odvojeno, čas se ukrštajući sa glavnim tokom zbirke. Lirski subjekt jezdi kroz zbirku, na svome dobrom konju, kao u poslednjoj pesmi, on je nošen sopstvenom dinamičnošću ne mogavši da ima svoje mesto i kuću, niti da se zaista vrati njima. I upravo, kada je najbliži kući, a to je u pretposlednjoj pesmi kada posećuje staru kuću na selu, tada je i ton najsmireniji, izraz je tradicionalniji, slika je precizna, kao da samo prilaženje mogućoj kući učvršćuje, uzemljuje i samog lirskog subjekta. S tim u vezi, kroz celu zbirku oseća se izvesna obeskorenjenost, ali ipak, u tom trganju iz zemlje, ostale su jake žile pune sokova koje razbacano vezuju lirski subjekt za ono tradicionalno, genetsko, životno u bazičnom značenju te reči: zato se toliko često pominje, trčanje, košenje, snaga, mišići, s jedne strane, a s druge, tiho tavorenje i spavanje šesnaest sati, bunilo i onesvešćenost u svet.
Na kraju zbirke onaj čovek koji je poželeo da ima volju i koji poput mesije vodi narod, pojavljuje se u vidu teturavog muškarca koji posrće na pijanom brodu. Treba obratiti pažnju i na brod i na konja, jer nije dovoljna sama ličnost; ličnost mora da ima p r e v o z n i k a, potporu, nekog ko je vozi i nosi, jedna pesma će se zato i zvati upravo – vožnja.
Ako je neimenovani mesija-vođa u prvoj pesmi i poželeo da ga nema i da postoji n e k a k a v kraj, u poslednjoj se zaokružuje takvo osećanje sveta i bezizlaza: osećanje da se, naime, ne može „nestati odmah nakon što se završiˮ. Cela zbirka zato odiše duhom nekakvog limba i nemanja izlaza, nemogućnosti smrti, smislene; celo ovo poetsko putovanje predstavlja jedno seljenje, nastavak teturavog hoda kroz svet, jedan večni nezavršetak.
Međutim ako prva pesma tematizuje, sa strane, lik jednog prinudnog heroja i mesije, u poslednjoj pesmi u zbirci se javlja stih „da otvaram svet iz svoje perspektiveˮ. Tako dolazi do jedne vrste dvojništva, jer i lirski subjekt otvara vrata i gleda naizmenično brodski pod i pučinu, a to isto čini i neimenovani muškarac na kraju pesme; kao da je lirski subjekt-ona njegova senka, i on njena, ono što se na početku raslojilo i krenulo svako svojim putem, ona da roni kao da je rođena za to, a on da pluta sa buretom u reci. Oni su se sada opet spojili, ali ne sasvim; njih dvoje je nerazlučeno do kraja opet na istom brodu, koji, čini se, više i nema cilj putovanja, nego su putovanje i plutanje sami sebi cilj, dok se ne nestane.
U vezi sa pomenutom obeskorenjenošću je i snaga koja se javlja u poeziji; mogli bismo da kažemo da ima jakih vitalističkih momenata, ali se taj vitalizam kroz celu zbirku često mimoilazi sa pomenutim voljnim momentom; čitajući, imamo osećaj prisutnosti senke, ceo poetski svet se javlja kao udvojen, mutan, sugestivan, preklapajući, on kao da sam sebe juri, bežeći uvek na korak, pa je tako i „snaga…takva da pada i pada i prosipa se po kamenju sa velikom tugomˮ. Sva snaga tog provokativno ubeđujućeg u sebe, tog „mogu da imamˮ, sve vreme se u zbirci raspada, silovito, i raskošno, a odabranim i često svedenim jezičkim sredstvima; ta snaga i volja da ima, koja je nametnuta, razliva se kroz čitavu zbirku.
Poseban osvrt treba dati na sam jezik ove zbirke, on je čudno kolokvijalno mitološko bajkovit, na momente eliptičan, a opet i raspričan. U njemu se čuju sekvence iz običnih razgovora, i sve to proizvodi utisak očuđenja, kao na primer u sledećim stihovima: „O pa sa snom/ Čije je dete u snu/ Da li svi imaju u snu roditelje/ I šta ako je za nekoga/ Da nemaˮ. Ovde se možemo setiti Nastasijevića, ali Maša Tomanović taj postupak sprovodi i dalje. Ona sam san uvodi nedovršenom rečenicom „o pa sa snom“, čiji efekat ne može biti uhvaćen na snimku logike. A kada se prođe kroz taj portal, stihovi postaju logičniji, da bi se opet, na kraju te strofe efektno poentiralo „i šta ako je za nekoga da nema“ – gde se izostavljanjem reči postiže utisak otkoštenog, pomerenog jezika, koji premrežava celu zbirku.
Logika se poistovećuje sa snimkom, što ne može biti proizvoljno, jer snimak, sam po sebi ne može označavati nešto autentično. Snimak je, dakle, uvek kopija neke stvarnosti, pa tako i logika nije ono što je imanentno samoj istini, nego je samo pokušaj prenosa, pokušaj prenošenja iz misli u reči u raznim varijacijama. I u tom prenošenju ona je sve duža, svaka alka vezuje sledeću i ima sve delove – kao što i sama zbirka pesama vezuje u sebi sve pesme. Paralelno teku dve istine – istina logike i istina same pesme koja je nadilazi.
Upravo tu se uvodi glas lirskog subjekta koji, a znakovito je, kaže da misli jednom, a kaže više puta u raznim varijacijama i ponavljanjima, što dalje problematizuje odnos koji će biti razvijen u zbirci između misli i jezika, između jezika i govora. U odnosu na ono što se desilo lirski subjekt se javlja kao neko ko je daleko od toga (i vremenski i prostorno), kao sećanje na nešto što se dogodilo, ili se samo usnilo, i kao neki tren kome bi da se vrati, jer to je lepo i svetlo i ona zaranja u putu ka tome, „kao da se rodila za toˮ, pa opet, nešto kasnije ,vraćajući ulogu, jer i nije bila njena; Uvek postoje posrednici, uloge, prevoznici; uvek je autentičnost bića suprotstavljena samom igranju dodeljene uloge.
Slike brzo smenjuju jedna drugu i na prvi pogled su nepovezane, ali u donjem toku misli, one daju jedan efekat zaigranosti, one se referiraju jedna na drugu u samoj pesmi, ali i na nivou zbirke – uvek su prisutna ponavljanja, repeticije, varijante, jedan motiv se ponovo javlja u drugoj pesmi, ali uvek pomalo pomeren, iščašen, izvitoperen; blagi čovek koji se prvi pokorio postaje mršav mladić sa pravilnim crtama lica, a mala služavka postaje vezilja.
Na kraju, može se reći da je čitav ovaj splet pesama svojevrsna vožnja i jahanje na dobrom konju. Čitaoca opčinjava smenjivanje ritma, razbacanih aluzija, pauza, promena, i Bijelo Dugme i Radiohead, i česma sa glavom zmaja i drškom u obliku zmije i reference na Gladijatora i na put oko Ade; jedan uzbudljiv put obrnutog heroja; nešto je u ovoj poeziji istovremeno jako i silovito, a opet i slojevito, tanano, suptilno i kontemplirajuće.
