.
.
Od 253, 255, 245 do 75, 54, 33 i tako dalje…
(Uroš Ristanović, Vivid, Otvorena knjiga, Beograd, 2020)
.
.
A ako nešto nisam voleo, to je da suviše mislim, i tek danas, kad sam načisto navučen na tu foru, razumem koliko je dragoceno bilo moje refleksno iskustvo iz detinjstva kao period čistog posmatranja.
.
Kladim se da su svi koji čitaju ovaj tekst navučeni na foru suvišnog razmišljanja. Priznajte da ste možda najviše navučeni na igricu traženja sebe. Nekada davno, jedan proizvoljni matorac izjavio je za EMM televizjsku anketu da je „najveći porok što na ovoj planeti još nije pronađen taj ključ”. Svako ima svoje poroke, a ja priznajem da sam navučena da tumačim reči i tražim u njima ključeve svog postojanja.
Nova knjiga Uroša Ristanovića predstavljena je kao „roman o bojama osećanja”. Sa druge strane, kada se iz konteksta izvuče sintagma koju je Enes Halilović upotrebio, žanrovska odrednica teksta o kome govorimo bi bila „naoko roman”. Tekstovi koji govore o bojama osećanja i osećanjima boja su nužno na prelazu između klasičnog romana, meditativnih zapisa i poezije, a ne na njihovoj granici – jer granice i nema. Godinama već postmoderni romani teže da inkorporiraju sve moguće nijanse teksta u svoju strukturu. Svi smo već dobro upoznati sa otvorenim delom i otvorenom kritikom koja raskrinkava i sebe samu. Ono što nas sintetiše i vraća nam fokus jeste upravo to čisto posmatranje.
Nakon što sam prošla kroz prve nivoe inicijacije u svet teksta, u kom su me Halilović, urednica i izdavači upoznali sa knjigom, dolazim do knjige u njenom fizičkom obliku i počinjem da je čitam. Naslov je u meni provocirao očekivanje da će u tekstu biti opisa snova, jer se reč „vivid” u engleskom jeziku najčešće koristi kao pridev pri opisivanju snova i fantastike koji deluju jasno i verno kao i ono što smatramo i nazivamo realnim svetom. Grafičko rešenje korica je delo autora knjige: pozadina me asocira na sivilo sveže omalterisanog zida, a crtež iskrivljenih perspektiva na dečije crteže i igračku – tepih sa gradskim naseljem i saobraćajnicama po kojima se mogu postavljati mali plastični saobraćajni znakovi i vozati automobilčići. Kada se pogleda sa distance, sam tekst deluje enigmatično poput „Escape Room” igrice, u kojoj igrač, kako bi napredovao dalje kroz igru, rešava raznovrsne zagonetke i sakuplja predmete koji mu otključavaju nove sobe sa novim zagonetkama.
Sledeći nivo inicijacije jeste upoznavanje sa jezikom naratora, koji ima zadatak da pre svakog poglavlja kratkim tekstom pripremi čitaoca na tekst koji tek sledi. Njegove kratke forme podsećaju na uputstva vodiča u igrici, a sretala sam se sa sličnim obrascima i u drugim tekstovima, zasigurno u Bibliji, izdanjima školske lektire i u Don Kihotu (u današnje vreme ih ima i kod Bakmana). Međutim, Ristanovićev spoljni narator je samosvestan i u jednom momentu se otkriva:
Po buđenju, protagonista se otima autoru (koji nam se zbog ovoga požalio) i odlučuje da napusti mesto i vašar i da scenografiju svečara zameni nešto mirnijim ambijentom.
Narator se raskrinkao kao množina ili se iza množine sakrio? Ovaj narator priča sasvim odvojenu priču koja se može naći i u sadržaju. Mene on pomalo iritira, ali saosećam i sa njim; on pokušava da napravi nekakvu naoko distancu, deluje kao da ga autor plaća da prepričava i sažima junakove doživljaje za male pare, a možda samo stažira. Direktne komunikacije između ove instance naracije i protagoniste naoko uopšte nema. Autor, koji ovde postaje i deo priče, odnosno njen junak, kao da ima šizofrenu potrebu da se suština izgubi u metanivoima pripovedanja, a znamo da su šizofrene potrebe uvek potrebe za kontrolom svega i držanjem svih konaca priče, pa i njene recepcije, u svojim rukama. Verovatno je ovaj utisak uticao da naratora pojmim kao izuzetno negativnog i često siledžijski nastrojenog prema glavnom junaku. Ipak, Ristanović je uspeo da, naoko, popne svog autora i pripovedača na nivo iznad mnogih prethodnih metafikcijskih pripovedača u književnoj istoriji i ironično pokazao da ta metapoigravanja, čak i kad deluju psihotično, imaju svoju ulogu. Odlično je prikazao jaz između autora-junaka, spoljnog naratora koji sažima događaje i glavnog junaka (naratora sopstvene životne priče).
Ova instanca naracije koju predstavlja spoljni pripovedač nam na početku govori da je mladi protagonista slobodnog i asocijativnog izraza i da će se obratiti čitaocu u prvom licu i pokazati odlike hipersenzitivnog bića. Hipersenzitivno biće jeste najbolje rešenje za prikazivanje preliva kakve u ovoj knjizi pronalazimo, međutim, izraz junaka nikako nije slobodan i asocijativan, već je promišljen i iscizeliran tako da služi određenoj funkciji. Moguće je da je Vivid nastajao iz meditacija u kojima isplivavaju raznolika sećanja, ali se ona, tek što izrone, neizbežno menjaju, kombinuju i slivaju. Ova knjiga je, dakle, naizgled priča jednog junaka, koji nam ne želi otvoreno dati svoje ime, već nam daje zagonetke – i kao da to radi jer ga nerviraju i autor i spoljni narator (koji ga u svakom poglavlju jure svojim video-nadzorom) i želi da nam pomogne da i mi pobegnemo iz ove priče u koju smo se samovoljno uvukli.
Glavni junak počinje da nam priča priču o sebi, ali takođe sa distance, ovoga puta vremenske. Književne distance nisu bile neizbežne, ali ova vremenska je nužan šum u svakoj komunikaciji. Kroz priču o sebi kritikuje prenaglašeni humor matoraca, opsesivnu potrebu svoje majke za pravljenjem reda u haosu, licemerje odraslih ljudi koji uvek prikazuju javnosti svoju izveštačenu stranu.
Priča teče kao opis putovanja dečaka na selo, kod svojih rođaka i brata Garija, i to u vreme svečara oko Ivanjdana. Nakon svakog poglavlja junak nam ostavlja mozgalice (uglavnom iz istorije umetnosti i opšte kulture) vezane za otkrivanje njegovog imena, kao i nijansu jedne boje koja ga vezuje za opisane doživljaje. Junakova prisećanja na ranije detinjstvo u vreme bombardovanja i crtane filmove koji su se tada davali na glomaznim, kabastim televizorima izuzetno su emotivno dočarana. A meni je najzanimljivija bila neobična priča o njegovom psu Veletu koji je postao slavan širom sveta i koji zna da šapama oljušti bananu. Sigurno ste i vi voleli nekog psa, mazili ga, hranili, naučili ga nekim pseće-ljudskim trikovima i pustili da šmugne putem svoga njuha. Ili nekog mačora koji je otišao u švaleraciju i nikad vam se nije vratio. Možda ste i hvatali skakavce i pecali punoglavce, kupali se u reci i padali i lomili kosti i sanjali da letite i sva ta sećanja su tako živa u vama i oko vas. Bolno nostalgično je njegovo sećanje na simpatiju Lilu, koju naziva tako prema boji osećanja koje mu se vraća s ukusom lešnik karamele. Tok priče je, osim sećanjima, isprekidan i dečakovim snovima u kojima se prelivaju osećanja jeze i radosnog uzbuđenja, ali u njegovim opisima dominiraju toplina i duhovitost:
Ja sam, te noći, sanjao najluđe stvari. Kao, mrak i, kao, prvo ja ulazim u neki park, ma ni ne ulazim, više silazim do njega. A oko mene sve neko drveće, pa objekti, krivudave stazice, sitni putići, al’ bez ivičnjaka i dosadnih kanti za đubre. Baš tako nekako. I usput ti nafasujem bar dve-tri žvake za patike, i smejem se tome kao da je neka stara fora, caka, potez, dogovor između mene i asfalta.
Tema naoko glavne priče jeste seoski vašar koji ima dve svetlosne pozadine – dnevnu i noćnu. Dnevna atmosfera je, opet samo naizgled, oprečna noćnoj, ali obe imaju svoje antropocentrične poroke i sisteme pročišćenja. Junak se, kao i mi ovoj knjizi, prepušta raznim vašarskim automatima za zabavu i kroz sudar sa njima nam iskazuje sebe:
A kad se zasitim pražnjenja, onda bacam novčiće u one kutije sa terasama i gomilom sitniša. Ne tražim tu dobitak, više me zanima refleksija kovanica što probada kroz prozračno staklo i tu hranim oči, gladne oči, jedite, nezasite, moje divne oči, zelene, nikad vam dosta, nikad vam dosta.
Postepeno nas kroz priču uvodi u sistem Kača, u kojem ne postoje grešni i pravedni, filozofije čistog posmatranja života:
Ne promatranje, analiza, objašnjavanje, već pregledanje, sinteza, shvatanje i otkrivanje onoga što leži iza i što ne stoji ni u kakvom savezu sa onim od čega se polazi.
Kada tim sistemom sve svoje dogodovštine čitaocima direktno dočarava, kao da želi da nas oslobodi od poroka suvišnog razmišljanja, iako je svestan da je neophodno da taj prelaz svako iskusi sam:
Zaista, zaista ti kažem, čitav ovaj događaj koji ti darujem u svom centru nema ono što si ti ukačio, već intimnu istoriju civilizacijske promene – kroz prizmu razvoja jedinke u sistemu, korekcije nastale u okvirima njene organizacije koje će usloviti pomeranja ne samo u posmatraču i promatranom, posredstvom osnovne pretpostavke prirode (nesistematične kauzalnosti), već i u samom poretku u okviru kog posmatrač egzistira.
Nekima od vas će se ovakvi delovi sa terminologijom pozajmljenom iz fizike i antropologije možda najviše i dopasti. Za mene su ovakvi upadi u izraz glavnog junaka suviše akademski hladni, što samo potvrđuje činjenicu da njegov izraz najčešće nije ni slobodan ni asocijativan, već da ima jasnu nameru. Sve u svemu, ako se naoko udubite, ali, zapravo, istinski prepustite – oslobodiće vas. Pronaći ćete ključ.
Kada pobegne sa vašara, nakon što prođe kroz sve obrede prelaza sa oružjem, malim autima, mesištem, alkoholom i strastvenim ženama, doživljava pad i gubitak svesti. To poglavlje je praćeno šifrom potpunog crnila, a isceljenje i trenutak prosvetljenja šifrovano je potpunom belinom spoja svih boja. U ovoj autopoetskoj kulminaciji priče susreće se sa figurom umetnika, mudrim Vajarom, koji krade kosture od prirode i svoje skulpture gradi iznutra. I ova priča je brižljivo vajana iznutra, i sve se više širi svakim novim simultanim prelazom Kača u Tkača, Tkača u … Čit(k)ača možda?
Kroz prizmu ovog naoko romana prikazani su prelazi u promeni književnog diskursa, a i Ristanovićev stil je možda prema tim zakonima simultano izmenjen. To je još uvek teško uočljivo i ozbiljnim savremenim proučavaocima književnosti, a kamoli nama, vršnjacima autora. Ja sam svoj ključ ove knjige-sobe našla u čistom posmatranju i smejanju zajedno sa Vividom, kao da je to neki naš dogovor. Kao večiti student književnosti, dok god sam živa zato ću sama sebi kupovati ulaznice za razne sajmove i metafikcionalne igraonice.
.
.
.
.
.
