Život, pisanje, nada

 

Jana Rastegorac Vukomanović, rođena u Beogradu 1987. godine. Objavila je tri knjige – poetsku prozu Isečak 8 (Prva knjiga Matice srpske 2010), kratke proze -pust- (Treći Trg 2018) i zbirku pesama Ooko (Treći Trg&Srebrno drvo, 2025). Za prvu knjigu dobila je nagradu „Matićev šal“ (2011). Zastupljena je u nekoliko izbora savremene poezije i proze. Objavljuje prozu, poeziju, teorijske radove. Pored Filološkog fakulteta, završila osnovne i master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Osnovala je udruženje za umetničku edukaciju Кreatopolis, gde radi kao likovni pedagog.

 

 

Šta je to reč?

Čudo jednom izmišljeno.

 

O priči i pripovedanju?

Stvaranje / simuliranje / oponašanje kontinuiteta.

 

Vaše ime (kako ste ga dobili)?

Iz više narodnih pesama. Citiram moju mamu: „Bila mi je važna nežnost tog imena“.

 

Prva reč koju ste izgovorili?

Mama.

 

Vaše igre?

Lego, crtanje, lutanje šumom. Izmišljala sam predstave u kojima su likovi bili moji ukućani. Imala sam izmišljenu planetu i ceo univerzum u kome se ona nalazi.

 

Kao dete želeli ste da postanete?

Robin Hud, književnica, slikarka, borac za prava životinja, biolog…

 

Prvo slovo koje ste naučili?

A

 

Šta Vas je rastuživalo?

Ubijanje životinja, nepravda, ekološki problemi.

 

Otac?

Kada sam imala oko šest godina, išli smo u duge večernje šetnje; bili smo astronauti Siki i Naut, postavljao mi je pitanja, a ja sam pričala o svojoj izmišljenoj planeti. Ispitivao me je o detaljima, na sve sam imala odgovor. Penjalica u parku bila je svemirski brod. Sedeli smo na njemu i gledali zvezde. Sećam se i čitanja pred spavanje, čitao mi je poeziju i prozu dvadesetog veka koja nije uvek bila namenjena deci. To iskustvo mi je mnogo značilo jer sam kroz njega razvila intuiciju i „čulo“ za književnost.  Generalno smo voleli iste stvari – prirodu, more, kampovanje… Tata je bio odlično dete, ali ne tako odličan roditelj. Nije vladao svojim besom, nije umeo da se izvini, naš odnos je obilovao konfliktima.

 

Društvo u detinjstvu?

Najbolji drug iz odeljenja, kasnije i tri drugarice. Bila sam vrlo introvertna u detinjstvu. I u odeljenju sam se malo osećala kao vanzemaljac.

 

Prvi bicikl?

Kasno sam počela da vozim bicikl, sa oko jedanaest godina. Volela sam rolere.

 

Šta je bilo najteže u školi?

Deca. Ismevanje, nerazumevanje, etiketiranje.

 

Učiteljica?

Učiteljica je bila stvarno u redu, poštovala sam je. Nemam mnogo sećanja na školu iz tog perioda. Išlo mi je dobro, trudila sam se, volela sam da idem u školu.

 

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Da, mada nisu bila poslata.

 

Sećate li se prve ljubavi?

Suviše dobro jer je dugo trajala, a nije baš slavno prošla.

 

Vaš nadimak iz škole?

Pčelica.

 

Šta ste čuli o Vašim precima?

Fantastične priče.

 

Preci koje ste sreli?

Prababa i pradeda, baba i deda s mamine strane.

 

Rodni grad?

Beograd. Više sam volela selo, bežala sam iz Beograda za raspuste.

 

Gde je otišla Vaša prva plata?

Sama sam pokrenula svoj posao, tako da je ono što sam zarađivala išlo na dalje razvijanje posla. Nisam navikla na reč „plata“.

 

More?

Savršenstvo!

 

Da ste u prilici, šta biste pitali omiljenog pisca?

Koliko imena i identiteta može imati jedna osoba.

 

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Sve. Nije mi sveže čitanje antike, ali na studijama sam volela Sofokla, Aristofana, Sapfo…

 

Andrić Ili Crnjanski?

Crnjanski.

 

Sofka ili Koštana?

Sofka.

 

Tolstoj ili Dostojevski?

Tolstoj.

 

Da li je teže (draže) pisati ili ilustrovati?

Ne znam. To su dva različita vida mišljenja za mene. Rekla bih da sam veću slobodu dostigla u pisanju, tehnički se bolje snalazim, manje osećam otpor materijala.

 

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Jutro.

 

Zašto se ljudi zaklinju?

Zato što žele da im se apsolutno veruje.

 

A zašto proklinju?

Da bi svoj bes verbalizovali.

 

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da se obezbedi minimum reda i stvori još više haosa.

 

Kome verujete?

Volela bih da verujem više.

 

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Sećam se jednog platna Fontane koje me je iznenadilo utiskom koji je ostavilo na mene. Znala sam za njegov rad, ali kada sam ga videla uživo, platno je ostavilo veliki utisak na mene svojom jednostavnošću.

 

Beograd?

Naporan i drag.

 

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Možda danas imam više zabluda.

 

Ako biste morali u tri reči opisati rad sa decom, koje biste reči odabrali?

Podsticajan, lekovit, iscrpljujuć.

 

Začin?

Kurkuma.

 

Vaši strahovi?

Greška i neznanje.

 

Čega se stidite?

Da iznosim svoje misli, uvek zvuče trivijalnije kad se izgovore.

 

Praštate li?

Tolerišem.

 

Tražite li da Vam se prašta?

Očekujem.

 

Šta je najlakše u životu?

Komplikovati.

 

Šta je najteže?

Ne komplikovati.

 

Ko Vas je razočarao?

Svet.

 

Koga ste Vi razočarali?

Ne znam.

 

Čemu uvek dajete prednost?

Intuiciji, entuzijazmu, poletu.

 

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Možda kad me nahrane i promene mi pelene, ali nemam sećanje na taj period života. Mogla bih reći da sam van briga kad čitam i dok neposredno radim s decom.

 

Šta dalje?

Život, pisanje, nadam se.

 

 

 

Razgovarala Jelena Kostić