Na horizontu
Sećam se. Otac je bio spreman, kao uostalom i čitava mornarica. Brod samo što nije isplovio. Mama i ja stojimo sa ostalim ljudima koji plaču za svojim najmilijima i čekamo da brod krene pa da stanemo mahati rukama koliko god možemo. Moj tata nas je odavno izgrlio oboje i nekako je uspeo da ne zaplače. Mama je bez prestanka plakala, a smešila mi se kad god bih je pogledao. Takođe sam i ja plakao jer mi je drug iz komšiluka kome je takođe tata na brodu rekao da tate idu u rat i da možda nikad neće da se vrate. Možda će umreti tamo na moru. Nasuprot tome, mama je stalno pominjala kako će se tata za par meseci vratiti. Često mi je pričala i da će tata sa sobom doneti pobedu. More je tako veliko, a mi tako mali… Da li će se moj otac znati snaći tamo na moru, on nikada nije išao u rat, majka kaže da mora. Ni sama ne zna zašto mora, ali mora i tu se valjda mi ništa ne pitamo. Plačem jer niko ne može da mi sa sigurnošću kaže hoće li moj otac preživeti. Majka plače, ja plačem, svi oko nas na obali plaču, a moj otac kao i svi ostali vojnici nekako uspevali da ne zaplaču iako su im grudi bile prepune tuge.
Veliki ratni brod je isplovio. Mornarica je krenula u rat. Muzika se čuje, vojnici pevaju na zor. Svi oni su do malopre mahali svojim porodicama, a oči su im bile pune suza. Na obali suze, na brodu pesma i veselje. Danas se peva, a za koju nedelju će se prolivati krv i isto ovo more koje sada sa setom gledamo će se nalivati krvlju i puniti telima poginulih. Čito sumnjam da je iko ko je bio tu prisutan tačno znao da mi kaže zašto oni sad idu da (se) kolju na sred mora. Znam da oka neću sklopiti dok mi se otac ne vrati ili dok nam ne dođe vest da njegovo telo leži negde daleko na dnu mora. Gledaću u ovo more i očekivati ga, meriti dane, nedelje, mesece pa i godine ako treba. Ne znam koga ću morati da krivim ako moj otac pogine na moru i koga da ubijem kako bih ga osvetio? Ali ako se vrati ne znam da li ću moći da ga pogledam u oči i pustim ga da me zagrli okrvavljenim rukama.
Poslednji smo napustili luku, majka nije htela bez mene da ide, a ja sam uporno gledao u daljinu, u onu malu tačkicu na horizontu koja je predstavljala ratnu mornaricu moje zemlje. Sunce se sve više pelo ka zenitu i u luci je postajalo sve toplije. Nigde nikoga, samo majka i ja. Majka ne prestaje da roni suze, a ja skupljam mržnju i sav bes trpam u svoju utrobu. Da mogu isušio bih prokleto more i ostavio prokletu državu da mre.
-Pako, sine, hajmo, vrućina je sve veća. Nemamo mi šta da tražimo ovde.- vukla me je majka za rukav.
-Stani, majko, dok skroz odu. Zar ih ne vidiš tamo daleko?
-Otišli su oni sine, već su predaleko.- nastala je duga i mučna tišina.
-Kakvi li će se vratiti, majko?
-Ako Bog da, živi, sine moj.
-Živi, ruku krvavih do lakata. Bolje bi im onda bilo da ne dolaze.
Majka zaplaka i me snažno povuče za ruku, odosmo iz luke. Dok smo se vraćali kući i dalje sam razmišljao o istim stvarima.
Za svojih sedamnaest ponosnih godina života u srednjem staležu nikada nikoga nisam zamrzeo. Danas sam u jednom danu zamrzeo rat, otadžbinu i ljude. Moja slavna otadžbina, o kojoj sam godinama učio hvalspeve i o čijoj slavnoj istoriji su mi egzaltirano pričali je danas mog oca poslala u rat. I to je normalno. To zaslužuje hvalospev.
Svakog dana nakog završetka časova u školi sam svraćao u luku i posmatrao horizont čekajući da negde daleko uvidim mornaricu koja mi dovodi oca kući Jedino što bih s vremena na vreme mogao da vidim jesu bili manji trgovački brodovi koji su nekako uspevali da stignu do ovog našeg grada. Tako sam do kasno uveče ostajao u luci. Dok sam ujutu, pre škole, šetao gradom i pomno osluškivao šta govori narod, ne bih li nekako načuo kakvu vest o tome šta se na vodi daleko od nas dešava. Niko ništa konkretno nije govorio. Novine su svakog dana pisale neke gluposti iz kojih bi čovek jedino mogao da izgubi nadu u celokupnu egzistenciju. Kasnije više nisu ni dolazile novine. U gradu je bilo nekih promena, istina manje je bilo odraslih muških glava po gradu i mnogi poslovi su teže funkcionisali. Žene po gusto zbijenim uzanim uličicama našeg grada više ne prepričavaju sve i svašta iz svačijih života, sada im je jedina tema rat. Sve odreda su pokušavale na neki njima svojstven način da interno dolaze do podataka šta je sa njihovim muževima, sinovima, braćom…
Znao sam da je jedina istina na horizontu. Ona se mora čekati, ko je želi spoznati, uvideti, mora čekati istinu. Ona je pored smrti jedina stvar na svetu koja će zasigurno nekada doći. Siguran sam da će se na horizontu pojaviti ili ratna mornarica moje zemlje, sa ili bez mog oca ili će se pojaviti tuđa ratna mormarica i sve nas porobiti. Nedeljama nestrpljivo čekam taj dan da saznam šta se desilo sa mojim ocem, sa mojom zemljom. Svakog jutra se budim sa istom nadom i svake večeri se vraćam kući iz luke sa istim razočarenjem. Jedne večeri sam čak toliko čekao i toliko bio umoran da nisam mogao da se vratim i prespavao sam u luci.
-Ali ne razumem, zašto svakog dana ideš u luku i gledaš u daljinu?-upitala me majka jedne večeri kad se vratih kući.
-Čekam da stignu.
-Kada stignu svi će to znati, svi će se okupiti i budi siguran da ti ništa neće promaći.
-Ako se svakog dana molim Bogu da se vrate živi i zdravi neokrvavljenih ruku, misliš li da to može nešto da promeni.
-Možda i može, ali ti imaš preča posla od molitve za vojnike. To je posao sveštenika.
-Misliš li da imam preča posla od naših života?-majka me je čudno pogledala i više ni reči čitave noći nije izustila. Ja sam se sklonio u svoju sobu. Ujutru sam opet krenuo u lov na bio kakav glas o ratnicima. Osećao sam neku ustreptalost, kao da mi je sve ovo postalo posao. Više mi odlazak u centar grada nije teško padao, osećao sam neku promenu. Najednom sam počeo na sve to da gledam sa mnogo optimističnije strane. Čini mi se da sam u potpunosti smetnuo onu sliku vojnika koji su bili krenuli da ubijaju. Kao da sam im oprostio i tu pesmu i to ubijanje pod naizgled čvrstim izgovorom slobode i kao da mi je u trenutku najbitnije od svega postalo da se vrati mornarica i na njoj moj otac. Narod je odjednom postao tiši, čaršija kao da je konačno počela da radi svoj posao i da ne gleda ni u čije živote. Ništa nije odavalo utisak da su ljudi zabrinuti ili da im nešto fali. Čudan osećaj u meni, kao da će nešto da provri, da iskulja iz mene i ostavi me. Nemsiran sam već par dana, ne znam da li to ima veze sa dešavanjima na moru. Već mi je dobrano dosadilo da sedim i čekam. Sve manje uviđam svrhu mog čekanja i gledanja u daljine bez preke potrebe. Ničeg nije bilo na horizontu.
Opet sam seo na klupu u luci. Ni večeras nisam očekivao ništa naročito. Sve ovo me je neizmerno mnogo umaralo. Legao sam na klupu i razmišljao o mom ocu. Prisećao sam se srećnih trenutaka sa njim i mog odrastanja u ovom malom gradu. Suze su mi krenule niz obraze. More je bilo mirno, a letnja noć topla i vazduh je bio prijatan, uspavljujuć. Uz zvuk talasa zaspao sam u luci. Ljudi su već navikli na mene, čak sam se zamalo sprijateljio sa par ribolovaca. Znali su oni da ja nisam siroče niti beskućnik, nikada ja tako nisam ni izgledao. Ali nikada nisu saznali zašto ja dolazim svakog dana i sedim ne govoreći ni reč.
Iz sna me je probudila graja trgovaraca, u luku je stigao još jedan veliki trgovački brod. Zasmetala mi je gužva i vika radnika na pristaništu. Vratio sam se kući, moram da se spremim za školu.
Moja majka je retko kad zaključavala kuću, srećom nikad nam se nije desilo da nam banu provalnici. Začudio sam se kad sam tog dana naleteo na zaključana vrata. Dugo sam kucao i dozivao majku, ona mi je tek nakon nekog vremena otvorila vrata. Već sam hteo da odustanem i krenem da se raspitujem po komšiluku nije li je ko video. Kada je otvorila vrata bila je sva uplakana, niz obraze su joj tekle suze bez prestanka.
-Šta je bilo majko?- ništa mi nije odgovorila, samo je stisnula obe ruke u penice i pribila ih uz usne.-Šta je sa ocem? Majko, šta je sa ocem?
-Tu je! Došao nam je!- veselo promumla moja majka i zajeca od radosti. Uleteo sam u dnevnu sobu i video oca u poderanoj staroj majici i flekavim pantalnoma kako se užurbano pakuje. Skoro sve stvari sa polica su bile sklonjene. Dva kofera su već bila ostavljena u hodniku, prenapunjena. Otac me jako zagrlio, sve me jače stezao. Plakao je bez prestanka.
-Hajde, sine, spremaj se! Idemo!
-Gde to idemo, oče?
-Daleko odavde, sine, u daleku zemlju, da živimo mirno!
Videla se ozatenost na njegovom licu. Iskra nade koje je postojala i tinjala dok je on bi daleko od kuće sada se razbuktala i više niko nije mogao da mi pokvari raspoloženje. Moj otac je uspeo, pobegao je, dezertirao. Noć pre nego što je trebalo da se sretnu mornarice i pripucaju jedva na drugu on se iskrao i skoro celu noć proveo u odvezivanju čamaca za spasavanje. Tek pred zoru je uspeo da se tiho odmetne i nekako nastavi svoj beg, a da ga niko ne vidi. Osam dana i noći je bez prekida veslao da bi došao do nas. Krišom je sinoć, dok sam spavao u luci stigao sa druge strane i tiho došao do kuće.
-Požuri, sine, moramo da bežimo dok neko ne sazna da sam ovde!-užurbano je vikao moj sve nervozniji otac. Svo troje smo se istom merom pakovali, samo smo punili kofere i ostavljali ih u hodnik. Od sve žurbe hvatala nas je nervoza, ali svi smo bili neizmerno srećni. Da imamo vremena svo troje bi zapevali.
Ispred kuće nas je čekao Niko, naš kum. On će nas kolima krišom prebaciti preko granice u susednu zemlju. Odatle ćemo sami u novi život. U sreću. U mir.
Pevac
Majka je danas Harka poslala na pijacu da kupi kokošku za ručak. Svake srede je ona išla do pijace i kupovala najbolju koku pa bi je kad je donese kući zaklala i ispekla. Tako Harko i majka imaju kokoške za jelo od srede do petka a možda i subotu zakače. Ali majka je danas bila bolećiva i umorna pa je poslala Harka i detaljno mu objasnila kuda da ide i šta da kupi, kakvu koku, kod koga i za koliko para da se cenka.
Harko je mlad i vižljast momak, lep ko lutka, crne kovrđave kose i tamnije puti. Imao je tanak, piskav, nadasve čudan glas, takav ni jedna devojka nije imala. Izazivao je taj njegov glas često nepriajtnost onome koji ga sluša, naročito zato što nikada nešto posebno pametno nije imao za reći. Harko psihički nije bio potpuno razvijen pa mu je to često znalo praviti probleme. Stalno su sa njim poneki dripci zbijali neukusne šale, često ga i vređali ali on im to nije uzimao za zlo, čak se smejao zajedno sa njima i pravio sve veće gluposti. Time je i sebe zadovoljavao, jer oni, uličari, izdvajaju skoro najviše svog vremena za njega.
Otišao je Harko toga dana sav uzbuđen na pijacu, jednostavno se sav topio u želji da uspešno posluša majku i kupi najbolju koku, iskreno je želeo najbolji ručak koji se može naći. Već na samom ulazu u pijacu, odmah kraj mosta seljaci su prodavali sitnu živinu, kokoške, patke, guske, ćurke i ostalo. Uvidevši onaj veliki kavez u kome je seljak sa crnim kačketom i plavoj isflekanoj podmajici držao kokoške i jednog pevca Harku pogled nije otišao ka kokoškama među kojima je mogao lako izabrati najbolju već ka pevcu. Upravo je pevac zaslužio Harkovo oduševljenje i okupirao njegovu pažnju.
-Daćete mi ovog pevca- uzviknu Harko
Tako je Harko kupio pevca za one pare koje mu je majka dala i još je morao sam dodati od njegovih para ali ipak je želeo najbolji ručak a i smatrao je petla pametnijim od svih kokošaka. Nosio ga je još živog, majka će ga kući zaklati, nije mu se pevac otimao, Harko ga je držao snažno za noice. Već na pola puta Harko je pustio petlu nogice i uhvatio ga za krila, spustio gana zemlju i okrenuo ka sebi svom sanagom ga držeći za krila iako je ovaj kljunom pokušavao da se odbrani.
-Ti si pevac, ti si pametan, znaćeš da dođeš kući. Odavde idi kod majke da te zakolje i spremi ručak, ja ću doć’ taman za ručak.- viknu na pevca i okrenu se, očas posla nije bilo tu ni pevca ni Harka.
Uveliko je prošlo vreme ručka kad se Harko vrati kući, majka ge je ljuta čekala, već je sve bila spremila, samo da Harko donese koku. Prvo majci beše za čudo što vide sina goloruka, pitala se gde mu je kokoška, od sveg šoka jedva je stigla da ga pita za kokšku.
-Gde si do sad, nesrećo moja. I gde ti je kokoška, dete?- ljutito će majka
-Nisam kupio koku, kupio sam petla.
-Pa gde ti je, sine, taj petao pobogu?
-Pa zar nije došao kući, ja sam ga poslao ka kući, on je pametan ,zna put do kuće.
-E moj sine, muko moja!- uzdahnu majka i briznu u plač, razočarana.
-Stvarno je opasan. Sram ga bilo, a ja mu verovao! – viknu zaprepašćeno Harko.
Ćuti, i pusti druge da te ubiju kako žele
Rat je besneo.
Svuda okolo su ginuli ljudi, skoro pola nacije bilo je mrtvo.
Jedan čovek koji nije hteo da ubija niti je hteo da ga ubiju, koji je želeo da se vrati svojoj ženi i deci, besan i ogorčen stade ispred zgrade vlade te zemlje. Ubrzo se našao na nišanu svojih, pred svojom vladom, i zauralo.
-Mir! Sada! Mir! Sada! Odmah! Ne ubijajte me, stoko! Prestanite više sa ovim ratom, idioti!
Nakon ovog očajničkog vapaja su ga ubili. Nakon rata su ga proglasili izdajnikom.
