Proza

1812.

                                        (Već lomljeni odlomak)

Ponekad trandafili kratkih nogu prođu ispod mene koji ležim u vazduhu. Ima ih u oblim baštama, ima ih na ivicama sveta, samo kaži! Mene pak ima u naručju sunčevih podlaktica, u svim oblicima. Danas sam pegav i rutav, danas i nikada više.

Utrnuo, žalostan i ranjen u desnu nadlakticu, Golub (Čede) Valin – rođen i rastao u Sečnju, u Banatu – piše, 1812. godine, iz Rusije, pismo svojoj majci Agnici[1]. Mnogo je toga Valin, po dolasku tamo, u Rusiju, morao: prvo su mu, čim je stigao, poderali prečanske gaće, pa se morao češati, sav nadražen ruskim rubljem; zatim su mu oni, kao dugo pojeni boemi, polomili njegovo ime, pa se morao zvati i odazivati na uzvik: Gugutije Čedomirov Valovič! Tako je, uostalom, poslato pismo i potpisano, a ovde se priča da mu je ime razlupao lično neki Aleksandar I, naširoko poznati paor i kovač:

Uvertira, 1812.

Ja Vam, mati, nemam više snage ni lagati ni bolovati. Umorni fišek, znam, pomislićete i Vi i strika Petar, kada me jednom vidite ovako umotanog. Zarad čega će mi više i zubi u glavi? Kljuca ih, evo, široka i luda Rusija, mahnita ćurka naježene kože, pera joj se sva nadignu pa zaliči, izdaleka, na kakvog pauna. U snovima vidim grozne, troprste noge živine, lepet krila nazdravlja po svima nama. Sve je, majko, ovde pod pticama i mirno se toga plašim pa poželim da krckaju Vaši zglobovi i šake ispod moje miške dok me držite da ne posustanem. Sada je kraj mene jedino neki Zavtrov, moj drug. Oči mu sijaju i znam da će preteći i krila i kreste i kljunove; sve će on to zgotoviti u vrelu, masnu čorbu i dati našim dobrim psima da posrču – rat nije ni za šta drugo. Krasite mi Banat i ne brigajte, no milujte duge mi i daleke, tople, vlati ravnice!

O drugom delu pisma – koliko je događajima potrebno da se razgrade?

U vreme kada se plač pun smeha pretače iz zemlje u vetar, dospeva u majčinske šake uputstvo o sinovljevom ispraćaj-dočeku. Govori se da su joj, tada, nokti sa ruku otpali od žalosti i da je, kroz nju i sa njom, jecala čitava loza praroditelja, šapćući: nikada vam nisam bila slabija…

Stavove menjam prema položajima tela. Trenutno jamčim: dolazim vam, tamo natrag, da se svojski predam. Širite ruke, preci, mesite predjela od blata, meni što sam se dovukao (kao siromašni, prljavi Gargantuin jedinac), razjapljenih usta u kojima cveta pustoš. Meni gladnome, bolesnome, ničijem. Hteo bih da jauknem, ali mi se jezik lomi u ustima. Ugalj u uglu me guši već mesecima, spavam kraj njega, sanjam garavo. Sve je to zato, jer je ovde vazda zima. Galame i vetri, noći, mrkla jutra – šibaju me redom. Ja sam raspukla lastavica! Pokupite mi, kada me bace sred sela, utrobu sa šora i prigrlite me toplo prstima od praha – ni kao mati ni kao Zavtrov, ne tako ljudski – prigrlite me, preci, kao što još niko, do sada, nije.

Šta se još dogodilo – iz sećanja prvog lica množine

Zapalio se bio i koren pod zemljom i haljine što se migolje tamo ispod – plove po vatri pramošti i prakosa i praznoj i to je donji deo oksimorona: nad njima stamene, blede, prohladne ploče, strogi oblici golog mermera ramena prikovanih za selo, tule o mimohodu života. Materijalno, telesno, vrelo dole i hladno, kameno gore koje govori sopstvenim jezikom blažeg kopna. Nagađalo se – kada se čulo za vatru pod zemljom – da to preci slave. Iščašene rane lomljivog potrčka samo su potajna dobra. Pošli smo tog jutra u crkvu da se oprostimo od njega, zloslutnika i istinoslutnika, Banaćanina što napipava puls svome umiranju, kada mrtav i živ, razjapljenog bledila, stigne ovde, nadomak gorućeg tla:

Kraj uvertire 1812. potpisuje Golub Valin ili Gugutije Čedomirov Valovič, samoprozvani Jučernjakov, vašljiv i prašnjav kao prastari seoski pas.

[1] Ona je već siva od želje i mišića palih, otromboljenih do zemlje, tužna žena koja se zaplela u vreme baš onda kada su grube veljače mlele i žvakale sve pred sobom. Tamo je dakle i ostala, misli stegnutih od straha i utrobe koju još samo ledena rebra predano grle. Kada bi govorila, ona bi u stvari jecala; zvučala je pomalo kao promukla, reska harfa.

author-avatar

O autoru Simonida Lončar

Rođena 26. II 2001. godine u Vrbasu. Osnovnu školu završila je u Savinom Selu, srednju školu je pohađala u Subotici. Studira na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na trećoj godini Odseka za srpsku književnost. Bavi se pisanjem proze, poezije, eseja i kritika. Autor je objavljenih tekstova ,,Antitetički odnos teme i narativnog stila u romanu Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida“ (magazin ,,PULSE“, 2020) i ,,Komparativno posmatranje motiva erotopatije u poetološkoj misli Sapfe i Anice Savić Rebac“ (časopis ,,Trag“, 2021), kao i kritike ,,Grozota ili... čitati untraške?“. Poeziju i prozu objavljuje u časopisima i pesničkim zbornicima.

Back to list

Iz rubrike