*
Zašto volim da sedim samcijat? Ne znam. Možda zato što sam eremita. Meni retko kad prija društvo. Ako nas dvoje sedimo bilo gde, i kada ćutimo, ta naša ćutnja uznosi.
Sedim na Tašmajdanu, u Šansi, nadomak čudnog skeleta konjanika – o, kako je nestvaran! Prodor magije u naš papirnati svet. Ovaj čarobni smešni kentaur je živ! Življi od ma čega što trenutno promiče parkom. Takoreć – besmrtno, magijsko otelotvorenje iz sna!
Taš je kosturnica, tajna, nada. Upravo ispijam pivo sedeći u pletenoj stolici a tri metra poda mnom leže neznane kosti nemih heroja i kalfi, izmešane sa zemljom. Gledam čudesnog Rosinantea, lelujavo i vitko kljuse, priviđenje, slučaj, proplamsaj igre, ovde, na tamnom i neizvesnom putu ka Markovoj porti. Pomišljam kako bi mi sada nadasve prijao tvoj glas, čak i ako bi samo ćutala, sedeći spram mene i osmehujući se varljivim nebesima.
ISPOD ZAVESA
Sneg je isti.
Dvorište –
isto.
Jedino
sve je manje
senki.
Grimiz se raspiruje
unutra
u tamnom bubnju
i biva nebom
ispod zavesa.
Jedino
sve je manje
senki.
OTKRIO SAM
otkrio sam ispod tvog lica
lice deteta
utisnuto u jastuk
lice onakvo
kakvim ostaje za života
ali i potom
nakon što se rastvorimo
telom
i nakon što se prah obraza
uskovitla ka Mesecu
ili ka Suncu –
i dok opadanjem
tamni nam vreme
trajnost se u tvom oku ne gasi.
*
Ovih dana zemlja je tvrđa.
Kaže mi grobar:
tek kad iskopaš pola metra
više
biva toplije
srma diše
ašovi lakše prodiru
a kiše
donje i gornje vode
spoje.
I što je jama dublja
zemlja je mekša
rastresitija
nas dvoje
(u jednom posebnom
trenu
samo smo ponor
i prozrak
u vremenu)
Šta biva sa nama?
Kud li
šume
kud tela
na kojima se toliko
radilo?
Gde se ugasi sjaj zenica?
Kada?
Otkuda to osećanje
da ćemo živeti
Večno
Zauvek
Sada?
*
Tu nema haljine
unapred skrojene.
Tela
ulazeći u kalupe
kaliraju
na onome
što pripada snu.
Prozraci u zoru
parče mesa
bačeno u provaliju.
Ne ne postoji taj kroj
po kome bi se mogao
ravnati
tvoj stas
(sem vetra
i tišine).
*
Ne pamtim snove. Tri mačke potpuno mirnih tela pretvaraju se u kristal. Pas je sada
marama koja vijori u prostoru van oslonca i zidova. Ti si u zrnu koje se ne da opipati.
Zrno je u stanu. Sav stan je rasut u zrnevlje koje se ne da opipati.
Deca su uronjena u daleka topla sidrišta
izvan nas.
Sada svi naši dani jedre ka dalekim toplim sidrištima.
