Drama

Dve figure sa stomakom i teretom na glavi

Posvećeno Zoranu Stanojeviću

Lica:

VERA

IVIĆ

GAZDA

MILUNKA

KUVARICA SNEKI

ČOVEK SA EKCEMOM

DEDA KOJI PEVA

LEŠINAR

(PRIGUŠENA MUZIKA I GLASOVI. JEDAN GLAS IZRANJA IZ MUZIKE)

IVIĆ:         Ceo dan baksuzan, majke mi mile, svi se žale! Ko da nas je neko prokleo, bože

me oprosti! Pazim ja da me ne bije maler, znaš ti mene, ali otkako mi je ona crna

mačka prešla put… A ja je jedini u komšiluku hranim! Požalim se baba-Nadici, a

ona me žena gleda i krsti se. Kaže pusti te bapske priče. Je l’ možeš da zamisliš?

VERA:      (NERVOZNO) Pređi već jednom na stvar! Šta ti misliš? Da mogu da te slušam po

ceo dan? Imam ja i pametnija posla… Da se neće ove čaše oprati same?

(NADALJE SE ČUJE ZVECKANJE ČAŠA)

IVIĆ:         Sad me prekide, ne znam gde sam stao.

VERA:      Crni mačor…

IVIĆ:         A, da. (PAUZA) Kad sam rekao mačor?

VERA:      (UZDAHNE) Dobro, bre, Iviću, koga briga? Makar jednu priču završi.

IVIĆ:         To i jeste završena priča. Presudila joj je crna mečka. (SMEJE SE PRIGUŠENO)

VERA:      Dobro, kakve su to sad fore? Raduješ se jer je životinju udario auto?

IVIĆ:         (NERVOZNO) Ma, ne… (BRZO) I ništa, nastavim ja putem, gledam obline za

kupaći ko- Reklamu! Za kupaći, onaj na bilbordu, znaš, i – pravo u rupu! Aj što

sam se pošteno ugruvao, nego mi je i novi šaomi upao u baru. Nisam uspeo da

ufotkam-

VERA:      Samo gledam dokle ćeš! Kad ćeš ti jednom da ubodeš suštinu? (GLASNIJE) Evo!

(LUPKANJE PRESTAJE) E, odneću mu viljamovku u vinskom bokalu da me ne

šeta po sto puta. Šta je za njega ovaj malecni od dva deci? (GUNĐA) Stvarno ne

razumem potrebu tih ljudi da pijanče sabajle…

IVIĆ:         (ZABRINUTO) Zaboraviću gde sam stao, pa ću morati ispočetka.

VERA:      (PREKORNO) Ti zaboravljaš da smo u kafani i da ja moram da radim. Jesu naši

(KORACI  SE UDALJAVAJU, GLAS UTIŠAVA) ali mora i njih neko da usluži.

IVIĆ:         (GLASNIJE) Rekla si nam osećajte se kao kod kuće!

KUVARICA SNEKI: (KORACI) De da pojačam ovu muziku! Ne čujem ništa iz kujne.

(MUZIKA SE POJAČAVA. KORACI SE UDALJAVAJU)

VERA:      (KORACI I GLAS SE PRIMIČU) Šta, ova opet pojačala seljanu? (MUZIKA SE

PRIGUŠUJE) I? Gde smo stali? (PONOVO SE ČUJE LUPKANJE ČAŠA)

IVIĆ:         Čitam upravo na internetu dokaz da je Zemlja ravna ploča: Australija ne postoji!

Pazi ti to, navodno su im platili debele pare…

VERA:      Kome su platili?

IVIĆ:         Pa Australijancima.

VERA:      (PRESTANAK LUPKANJA ČAŠAMA) Kakvim sad Australijancima?
IVIĆ:         Kao platili im debele pare da glume kako žive na imaginarnom kontinentu.

VERA:      Daj, čoveče, to ti je bajato… Mada, kad malo bolje razmislim, Australija od skoro

nastupa na Evroviziji. Slučajnost? (SMEJU SE) Nego, nešto smo drugo pričali…

IVIĆ:         Pomenula si da su tu samo naši iz kraja. Normalno kad je ulica raskopana.

VERA:      Ma ne! Pričao si mi o tome kako si upao u rupu i ja sam te prekinula da-

IVIĆ:         Jeste, da, hteo sam da ufotkam zanimljiv detalj na kupaćem da pokažem Oljici –

možda joj treba za more, planirali smo u Bugarsku – ali u tom trenutku ispod mene

se obrušio ceo kvadratni metar betonskih kocki. Nekako sam uspeo da se pridržim,

pitaj boga kako, i samo sam skliznuo levom nogom. Telefon mi je upao u rupu, još

neisplaćen. Moglo je na mom mestu da bude dete, invalid ili neko star…

VERA:      „Ali nećete verovati šta je potom usledilo! U nastavku teksta: foto, video“. Kako si

ti jedna duša! Sve, sve, ali dete. Mani me tih fora. Ko te ne zna skupo bi te platio.

IVIĆ:         A posle… Pročitao sam u novinama da se jedan sapleo na ulici, povredio glavu i

pao u komu, pa se probudio kao matematički genije! Možda se to i meni desilo?

VERA:      Kakve si sreće… Nego, da zvekneš ti jedan vinjačić? M? Da ti se malo razbistri u

toj tvojoj glavici kupusa.

IVIĆ:         Ne bih da zveknem, al’ mogu da udarim. Daj odma dupli, nek ide život!

(KLOKOTANJE TEČNOSTI I ZVEKET ČAŠE O ŠANK)

VERA:      (ZADOVOLJNO) E takvog te volim.

IVIĆ:         Mogla bi i muzika malo da se pojača.

VERA:      Sad već preteruješ. (POJAČAVA SE MUZIKA) Dobro, nek ti bude.

IVIĆ:         Još malo.

VERA:      (ZLOVOLJNO) Hoćeš i da ti otpevam nešto?

IVIĆ:         Mogla bi, nisi skoro.

VERA:      Ne počinji!

IVIĆ:         Dobro… Nego, kad će već jednom da srede ovu ulicu?

VERA:      Uf, ne pominji mi… Navraćaju mi juče dvojica u uniformi i ja njima: taman sam

mislila svratili nam policajci, kad ono – saobraćajci! (SMEJE SE) I pitam ja njih

šta je bilo sa snimanjem, još pre ovog raskopavanja. Zatvorili celu ulicu da niko ne

može da priđe kafani, pa dođe ta filmska ekipa, samo kuvaj kafe, nigde bakšiša…

IVIĆ:         Ja sam načuo da nikako nisu mogli da završe jednu scenu. Navodno, kad god

probaju, nešto im pođe naopako. Ko da je ulica ukleta. Mislim, tako kažu.
VERA:      Ma ajde bre! Ko na filmu. Stigla ih karma!

IVIĆ:         Vera… Ko još veruje u karmu? Samo nemoćni ljudi.

VERA:      (UVREĐENO) Veruj ti Veri! Pre postoji karma nego uklete ulice. Ne budi naivan.

IVIĆ:         Nek ti bude, ali zbog čega bi ih stigla? Zbog bakšiša?

VERA:      Ma zbog buke. Ali bitno je da su završili. Mislila sam da neće otići nikad. I taman

se to rešilo – kad krenu ti oni da raskopavaju, i- (OTVARANJE ULAZNIH

VRATA. UZDAHNE) Evo i nje. Ne mogu da verujem! Morala je da dođe!

IVIĆ:         (ZAMIŠLJENO) Hmm… Sećaš se da si pre nekoliko dana poželela da joj

raskopaju ulicu jer više ne možeš da je smisliš? U stvari, tačno na dan pred

početak radova… Samo što je njena ulica i naša, pa i mi jedva stižemo do kafane…

Tako je to kad se obije želja o glavu, ili što bi rekli stari: careful what you wish for.

VERA:      Ne može nju ništa da spreči. Kladim se da dolazi samo da bi me nervirala, i da bi

se domunđavala s gazdom. Nagleda me po ceo božji dan.

IVIĆ:         Ko? A, gazda.

VERA:      Ćuti, evo ga.

GAZDA:   (KORACI) Zašto trešti ta muzika? Ugasi je. Rano je za muziku. (GAŠENJE

MUZIKE. NADALJE SE ČUJU PRIGUŠENI GLASOVI U AMBIJENTU

KAFANE I POVREMENO SPOLJAŠNJI ZVUCI RADOVA NA ULICI)

/GAZDA/: I kakav je to krš u šanku? Mogla bi za promenu nešto da radiš.

VERA:      (SMRKNUTO) Šta sam onda radila do sad?

GAZDA:   Ne znam ja. Kad god prođem, vas dvoje brbljate, a gosti čekaju.

VERA:      Ko me čeka?

GAZDA:   Evo Milunka. Žalila mi se na tebe.

VERA:      Ona se na mene žalila? A kad misli da pokrije račun od prošle nedelje?

GAZDA:   To nije tvoja briga. Samo ti radi svoj posao.

VERA:      Možda bih lakše radila svoj posao da ima još nekoga u smeni.

GAZDA:   (SNISHODLJIVO) Je li? Kad može Nevena sama, što ne bi i ti?

VERA:      Kad smo kod toga, gde je ona? Nema je cele nedelje.

GAZDA:   Znaš i sama da je bila na bolovanju, a danas sam joj dao slobodan dan da završi

neke obaveze. I? Što odmah nisi uslužila Milunku?

VERA:      Pa tek je ušla! Nije me ni zvala. (MRZOVOLJNO) Evo idem.

GAZDA:   Treba odmah da je uslužiš, znaš šta pije. Nemoj da mi praviš probleme. (PAUZA)

Sredi malo taj krš oko sebe. (PAUZA) I prebriši te čaše malo bolje. Sramota šta mi

nudimo gostima. (KORACI SE UDALJAVAJU)

VERA:      E dabogda ti-

IVIĆ:         Što mu i ti ne daš već jednom, pa da dobiješ bar jedan slobodan dan?

VERA:      Jezik pregrizao.

IVIĆ:         (JAUKNE) Vera!

VERA:      Šta ti je sad? Ceo dan kukaš, na glavu si mi se popeo!

IVIĆ:         Nemoj da vičeš. Rekla si „jezik pregrizao“ i ja sam se odmah ujeo za jezik.

VERA:      Pa ko ti kriv? Sam možda ja kriva za to što si smotan?

IVIĆ:         A otkad si ti postala toliko negativna?

VERA:      Kako i da ne budem? (UZRUJANO I BRZO) Stan mogu da izgubim, jer platu ne

primam, jer me gazda vuče za nos, jer sve i da započnem nešto drugo opet moram      da čekam ceo mesec na prvu platu, a onda od ovog nikad neću dobiti svoje pare

/VERA/:    – ionako već dugujem za nekoliko kirija… Povrh svega, nemam gde da pevam –

mnogo ti hvala na podsećanju – pa kako onda da ne budem negativna?

IVIĆ:         Razumem te u potpunosti. Nije ni meni lako. Koji god posao da započnem,

izjalovi se… Nikako da napravim neke pare.

VERA:      Ako ćemo realno, svi tvoji poslovi u poslednje vreme su ili prevara ili rezultat

puke slučajnosti. Zar si stvarno mislio da će ti uspeti doslovna prodaja magle?

IVIĆ:         (SMEJE SE) To mi je stvarno bilo genijalno. Čak sam smislio i mašnice u tonu sa

čestitkom i sve lepo svezano oko tegle u kojoj je ranije bila turšija – bombonica.

VERA:      Da si ponudio čist planinski vazduh… Zamisli one nesrećnike iz Smedereva…

IVIĆ:         … A za najotpornije kolekcionare – direktno iz pogona železare!

VERA:      Lepo si se se zezao. Može ti se. Da nisi pukom srećom naleteo na rimski novac-

(ZVUK OTVARANJA VRATA. UZDAH PA MRKO) Idem da uslužim goste.

(MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. IZ MUZIKE IZRANJA GLAS)

VERA:      … i na glavu mi se popeo. Pita me što sam neljubazna prema strancima. Pre neki

dan bili mi Makedonci. Jaki neki stranci… Ulazi jedan tip – pravac toalet. Vraća se

posle sa trojicom. Pili tu sve i svašta, pa pitaju da ostanu dužni. Rekoh: što ste seli

bez para? Oni kao: Pa mi smo iz Makedonije. He-he. I krenu tu meni: bratstvo,

jedinstvo… Šta ja imam od toga? I kažem im – dabogda vas pokrali. Kad ono            – stvarno ih pokrali! (SMEJE SE ZLOBNO)

IVIĆ:         (UZBUĐENO) Nemoj da pričaš! (ZADOVOLJNO) E tako im i treba!

VERA:      A pre njih svratili mi Norvežani. Svađaju se oko ostavljanja bakšiša. Pričaju na

engleskom kako je malo da ostave trista sedamdeset dinara na račun od hiljadu

dvesta. (ZANESENO) Oni su divni! Jedan mi se udvarao. Hoće da me vodi za

Norvešku… (PRIČA PREKO ZVUKA APARATA ZA ESPRESO) Ali ovi! Pa ja

od bakšiša živim! Plata koju i ne primam služila je da se pokriju računi.

IVIĆ:         A šta bi sa gazdom?

VERA:      Zvao me da pričamo. Pitam kad će plata. Kažem: nemam od čega da platim kiriju.

Kaže: nisu mi još vratili pare. Pitam: je l’ to moj problem? I onda on počne kako

/VERA/:    ne mogu da pričam tim tonom s njim, a u suštini i nije moj problem, ali svejedno

dok mu ne vrate jer nema odakle… Nego, kaže on meni, da prođe sve kako treba i

dobijaš povišicu. Neću povišicu, hoću platu! Počeću i ja da štrajkujem… A on

meni ne budi blesava i tu počne kako je upao u neku šemu… Pazi, molim te! Ne

samo što su pozajmili od njega nego ga navukli da ulaže u sumnjivi projekat pa da

mu vrate na procenat od zarade! Koje zarade? Ko zna u šta se sve uvalio…

IVIĆ:         (PODRUGLJIVO) Šta ti je? To ako ne uspe – evo tu me seci!

VERA:      Kad na vrbi rodi grožđe! (SMEJU SE) Sinoć je popio celu moju platu, a ovamo

nema da me isplati… Dvorim ga do tri ujutru, a od jutros prva. Spavala tri sata.

IVIĆ:         Nemoj da se nerviraš. Sad si ih sve namirila, pa možemo na miru da se ispričamo.

Imam nešto što bi moglo da ti bude zanimljivo. Palo mi na pamet… Je l’ slušaš?

VERA:      Ček sekund.

IVIĆ:         Pazi, nisam još siguran, ali ovo sa Makedon-

VERA:      Stani. Zaboravila sam da joj odnesem kapućino.

IVIĆ:         Kome?

VERA:      (UMORNO) Ma Milunki.

(KORACI SE UDALJAVAJU. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA.

KORACI SE PRIMIČU I IZ MUZIKE IZRANJA GLAS)

IVIĆ:         … i rekoh, istražujem nešto, pa… Moglo bi se reći da te se tiče.

VERA:      Mene? Pusti me malo da danem dušom. Daj bolje neki trač da odmorim mozak!

IVIĆ:         (UVREĐENO) Dobro. (PAUZA) Pa ono, kažem ti, ceo komšiluk je poludeo.

Zamisli šta se Simi desilo. Kažu da su deca počela da mu hodaju unatraške.

VERA:      (PODSMEŠLJIVO) Ma daj! Tražila sam trač a ne bajke.

IVIĆ:         Kunem ti se! Nisam video, ali tako tvrdi Marica. Odveo ih kod popa.

VERA:      Ma samo ako nije…

IVIĆ:         Majke mi!

VERA:      Ne kuni se u Stanu! Samo ako im pop ne pomogne… Što ne ode do psihijatra?

IVIĆ:         Ne znam. Marica je ubeđena da im je pomogao. Navodno su bila omađijana.

VERA:      Sad će i popovi da nas leče… Hajde, molim te! U kom veku mi živimo?

IVIĆ:         Dobro, dobro. Ja ti samo kažem šta su mi ispričali, što se odmah ljutiš? Mislio sam

da bi ti bilo zanimljivo zato što mrziš decu, a naročito ne podnosiš njegovu.

VERA:      E baš da mrzim… Nije, ne mrzim, nego eto prave mi gužvu. Trče kroz kafanu i

obaraju šta stignu. Otišlo pola inventara. (ZAMIŠLJENO) Tačno sam zamislila

kako bi bilo kad bi ih neka baba proklela da hodaju unatraške. To ti je stara kletva.

(ZADOVOLJNO) Baš da vidim kako bi trčala po kafani, a da ne razbiju glave!

IVIĆ:         Surovo, nema šta… Je l’ si pomislila na to ili si ih i sama proklela? (SMEJE SE)

VERA:      Ma… To su budalaštine. To ti je opet neka dečja zavrzlama.

MILUNKA: (POIZDALJE) Komšinice, da platim!

VERA:      (GLASNIJE) Evo samo malo! Dolazim! (KORACI) Jedan kapućino. Sto šezdeset.

MILUNKA: Izvolite. U redu je.

VERA:      Čekajte malo. U redu? Kako to mislite u redu?

MILUNKA: U čemu je problem, dušo?

VERA:      Problem je u tome što ste me opet skratili za dvadeset dinara! (LJUTITO) Šta

treba? Ja vama da platim? Hoćete i da dodam za bakšiš?

MILUNKA: Mora da sam se preračunala… Oprostićete mi, mila! I ja sam vama onaj voćni čaj

što ste mi doneli umesto nane. Ali nema veze, nisam zlopamtilo. Gazda ne zna za

  1. (PAUZA) Zar mislite da namerno vraćam? Ma ne! Pa ne bih ja vama, srce,

nikad ništa namerno… Samo toliko imam u džepu, a novčanik mi je ostao kod

Bilje. Evo, vidite! Nema. Doneću danas. (PAUZA) Kad malo bolje razmislim,

nešto me žiga u kuku. Morala bih da prilegnem, a ako prilegnem sumnjam da ću se

dići. Stavite mi tu siću na recku ako baš hoćete! I pozdravite mi gazdu! Izgleda da

se izgubio, a ja žurim. (KORACI) Doviđenja! (TRESAK ULAZNIH VRATA)

VERA:      Kao i uvek! (KORACI) Si ti video ovo? Kako je nonšalantno izašla. Ej, ovo nije

prvi put! Zakine me svaki čas. I onda manjak, pa ti peglaj, gazda smara, popis traje

do pola dva ujutru… Prvo mi je skidao od plate, pa je rekao pusti, vratiće. Ne sme

joj ništa. Naravno, nije mi nadoknadio te manjke.

IVIĆ:         Pa dobro, ako ti je rekao da ne brineš oko toga i da je pustiš da vas zakida, što se

onda nerviraš? Svi znamo otkud joj ta protekcija…

VERA:      Što se nerviram? Kako da se ne nerviram? Si ti video ono ponašanje? Šta mi tu

glumiš primadonu, a blamiraš se za dvadeset dinara? Pazi molim te – to joj je sića.

Kakav bezobrazluk! Pa ako ti je sića, što ne platiš odmah? Još ja ispadam jadna što

joj tražim dvadeset dinara. Da ne pominjem da nikad ne da bakšiš. Bitno da se cela

kafana usmrdi od njenog odvratnog parfema. Ni karmin ne ume lepo da stavi, al’

bitno da ga ima. Još mi se žali: te me boli kuk, te trepavica, te ovo, te ono!

(TRESAK AJNCERA O ŠANK) Što mrzim kad ljudi koji leže na parama

izigravaju siromahe. Samo da im niko ne bi tražio. Takvi su ti-

IVIĆ:         Dobro, dobro. Pusti sad to.

VERA:      Pa kad krene da priča o nekoj predstavi – navodno prati scenu a u stvari gleda

domaće serije… Sigurno žuri da ne propusti neku epizodu. Misli, ako ima keš-

IVIĆ:         Ajde pusti je već jednom. Daj da se vratimo na moju priču!

VERA:      Jao, znaš da sam je sanjala? Sedi ona za šankom – imala je veštačku nogu – skida

je i iz nje počne da pije kapućino! (OTVARANJE ULAZNIH VRATA)

ČOVEK SA EKCEMOM: (VIČE) Komšinice!

VERA:      (LJUTITO) Gledaj ovog. Dere se, a nije ni ušao. (LJUBAZNO) Recite, komšija.

ČOVEK SA EKCEMOM: (VIČE I DALJE) Daj jedan zaječarac! Točeni!

VERA:      (VIČE) Ne morate da vičete. Evo dolazim. (TIŠE) Pusti budalu! Daj još neki trač!

IVIĆ:         Gde smo stali? (ZVUK TOČILICE) E, da, Stevka tvrdi da su joj svi zubi

poispadali. Preko noći.

VERA:      Ih, jaki neki zubi. Ta ako je imala tri zdrava…

IVIĆ:         Video sam je. Kunem ti se, nema nijedan. Žalila mi se da nema para za protezu.

VERA:      I bolje. Nema šta pametno da kaže. Samo zna da olajava. Što se ne vrati u-

IVIĆ:         Mene tu nešto drugo interesuje… Ti se sećaš šta si joj rekla prošle nedelje? Ne

sećaš se? Rekla si: „Dabogda joj svi zubi poispadali“. Tim rečima.

VERA:      Ma daj. Samo sam se šalila. Uostalom, koji zubi? Ispali su joj slučajno u

/VERA/:    međuvremenu, od starosti. Nemam ja ništa s tim. Kako pamtiš sve te gluposti?

IVIĆ:         Samo ono što ne uspem da zaboravim. (SMEH)

VERA:      Ček samo da odnesem ovo. Gazda me opet strelja pogledom. (KORACI) Izvolite,

komšija. (LUPKANJE ČAŠE O STO) Šta vam je sa rukama?

ČOVEK SA EKCEMOM: (UZDAH) Ne pitaj!

VERA:      Ili su se osušile preko noći ili juče nisam ništa primetila. Možda je neka alergija.

Mada mi više liči na ekcem… Je l’ mažete nečim?

ČOVEK SA EKCEMOM: Čime da mažem? Mani me! I ruže mi se osušile.

VERA:      Stvarno, danas ne prodajete.

ČOVEK SA EKCEMOM: Ma ceo kraj ostao bez ruža… Ko mi kriv kad sam rešio da se

vratim. Zvala me još u ono vreme da živim kod nje u Birmingemu, a ja nisam hteo

da ostavim mamu da mi ne umre od tuge. I mama umre a ona me ostavi, izgubim i

posao… Znaš već sve, komšinice. Taman me krenulo i sad me opet neće.

VERA:      Kako ste to mogli da znate? A ruže mora da vam je napao neki insekt.

ČOVEK SA EKCEMOM: Šta god da je, ponovo sam u kanalu. Ne znam više šta da radim.

(NJEGOV GLAS SE UTIŠAVA. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA

DO SLEDEĆE SCENE. NJEN GLAS TIHO, SVE DO NORMALNE JAČINE)

VERA:      E fala bogu. Ode najzad. Samo mi rasteruje goste. A laže čim zine! Opet o onoj

devojci koju je izmislio. Birmingem – nije nego! Ne zna on ni gde je to.

IVIĆ:         Sećam se priče. Šta mu je?

VERA:      Izašlo mu nešto po rukama. Liči na ekcem.

IVIĆ:         Ti ko da si postala vidovita. Lepo si rekla sinoć: „Ruke mu se osušile“.

VERA:      Tako mu i treba kad ne ostavlja bakšiš!

IVIĆ:         (ZABRINUTO) Što si tako zla? Sad me već brineš.

VERA:      Nek se i drugi muče. Neka pate. Da vide kako je meni.

IVIĆ:         Gde je nestala moja divna Vera? Sad je došla ova loša i ne planira da ode. E, da

nisi možda u pms-u? (BRZO) Šalim se, šalim se. (PAUZA) Ako se dobro sećam,

prvo si rekla ruže ti se osušile, pa si shvatila da si pogrešila jer ne kaže se tako, i

/IVIĆ/:       brzo se ispravila, a njega ko za inat zadese obe muke u isto vreme. I dalje se pitam

kako je moguće. Sve mi se čini da se tu krije poslić… Samo, treba mi još dokaza.

LEŠINAR:   Je l’ slobodno, komšija?

IVIĆ:         Ju! Preseče me! Kako se to šunjaš?

LEŠINAR:   Imaš da mi dodaš za jednu tursku? I kiselu… Imam samo za pola kisele.

IVIĆ:         Pazi se, komšija! Nisam siguran da ti je bezbedno ovde za šankom. Zbog Vere su

se osušile sve ruže u kraju.

VERA:      Iviću! Šta to pričaš? Ne lupetaj, molim te!

IVIĆ:         Ma jeste, ja kad ti kažem. Ona sve čega se dotakne to se i osuši. Ako te slučajno

pipne… Ne znam šta da ti kažem. Nema ti pomoći. Dobro, Vera. Šalim se malo.

VERA:      (NERVOZNO) Snežo, hoće li to danas? Onaj deda čeka već pola sata.

KUVARICA SNEKI: (VIČE POIZDALJE) Evo, evo!

VERA:      (GUNĐA) Ispija kafe po ceo dan i lakira nokte. Samo ja ovde rintam ko pas.

Skršila se, dab- (ČUJE SE LOMLJAVA) Pazi malo, ženo! Izlomi sve po kujni.

Naplatiće nam gazda čim se vrati. Skupljaj to brže!

IVIĆ:         (ZABRINUTO) Je l’ si dobro, Sneki? Daj da ti pomognemo! Komšija… Kud ode?

VERA:      Šta je ovo danas? Ne mogu da se odmorim ni dva minuta, a dan je tek počeo.

IVIĆ:         Evo da te oraspoložim – Sneža, vidim, može i sama. Pomenuo sam ti   ono

istraživanje i sve nešto razmišljam…

VERA:      (NEZAINTERESOVANO) Aha. Pre nego što nastaviš, dobro bi mi došla jedna

turska. Nisam pila od jutros. Ćeš i ti?

IVIĆ:         Znaš da ne pijem tursku. I neću kafu. Počeo sam vinjakom – završiću vinjakom.

Mogao bih da drmnem još jedan. (KLOKOTANJE TEČNOSTI)

VERA:      Srećno s tim! (DOVIKUJE) Sneki, može sad jedna kafa?

KUVARICA SNEKI: (DOVIKUJE) Može, što ne bi moglo? Meni jedna gorčija!

VERA:      (GUNĐA) Mislila sam ti da nam pristaviš…

KUVARICA SNEKI: Evo, sad ću! Samo da zapržim pasulj.

VERA:      (TIŠE) I kaže se gorča, seljanko. (GLASNIJE) Idi mi po cigare, molim te.

IVIĆ:         (UZDAHNE) Skoknuću posle.

VERA:      (DIŽE TON) Kad posle? Zamolila sam te ko čoveka!

IVIĆ:         Dobro, ne moraš odmah da vičeš. Paklica ti nije prazna, koliko vidim.

VERA:      Pogledaj malo bolje! Ostale su mi dve. Kako misliš da pijem kafu bez cigareta?

IVIĆ:         Dobro, idem odmah.

VERA:      (USKLIKNE) Super si! Ne znaš koliko mi znači. I požuri, ljubim te. Čekaj da ti

dam kintu.

IVIĆ:         Daćeš mi posle. Beše Kamel žuti?

VERA:      Plavi. E, i upaljač. Ne mogu nigde svoj da nađem.

(MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. IZ MUZIKE IZRANJA GLAS)

VERA:      … za sve moram da ga molim. Još me pita da mi kupi bedne krem-bananice!

Pretrgao se… Jer ja sam takva: sve mi uzmi, samo mi ostavi cigare.

KUVARICA SNEKI: Što? Ja obožavam krem-bananice.

VERA:      Nije stvar u krem-bananicama, nego što neće ništa da mi učini ako ga ne molim.

Za šta služe prijatelji ako nemaš nikakve koristi od njih?

KUVARICA SNEKI: Tu si u pravu… Ako si popila, daj da okrenem. (LUPKANJE)

VERA:      Kažem ti, ne sluša me, samo bi on da priča. Ne vidi da mi je teško. Treba još da

slušam tuđe probleme, a ne znam šta ću sa svojim.

KUVARICA SNEKI: Čekaj malo, da pogledam!

VERA:      I stalno mene krivi za sve. Zamisli, molim te, sad sam ja kriva što su Simina deca

poludela. Takve reči nemam volje da tolerišem, i ne želim da mu zaboravim.

KUVARICA SNEKI: (DOBOVANJE PRSTIMA PO STOLU) Jeste, strašno. Oprosti, ali ne

zaboravi. (PRESTANAK DOBOVANJA) Iju! Dno je prazno!

VERA:      Šta to znači?

KUVARICA SNEKI: Nije dobro. Nije ti se otvorilo. Prevrni ponovo. (LUPKANJE)

VERA:      Kažu ne valja nedeljom i na crveno slovo…

KUVARICA SNEKI: (GUNĐA) Ne treba ni da ispiješ svaku kap. Mora da ostane nešto za

talog. Treba da sačekamo malo duže, kažem ti lepo, ali ti navalila…

VERA:      Nema veze. Ionako ne verujem u to.

KUVARICA SNEKI: Što si odmah nakraj srca? Evo! Vidi kako ti se sad lepo otvorilo!

(ZABRINUTO) Nije dobro. Misli su ti na dve strane. Nekako si se osamila. I kao

da imaš neku želju i strašno želiš da ti se ispuni, imaš dve, ali imaš i neke brige uz

to i svesna si toga, zato si nekako pognute glave, pomalo tužna. Ti imaš mnogo

snage u sebi, samo treba da naučiš kako da je iskoristiš.

VERA:      Ubola si, Sneki, alal ti vera! Dođi da te poljubim!

KUVARICA SNEKI: Čekaj, imaš prsten, tako da je ispunjenje želja moguće posle te brige.

Mada je prsten isto što i pun krug što znači da se ništa neće promeniti. Na tvojoj

strani vidim dve figure. Jedna ima teret, kao i ti, a ti si sva zamišljena, zbunjena.

Ponudiće ti nešto, to jest, poslaće ti neki glas. Jedna figura ima stomak. To znači

brigu. Tu je još jedan muškarac, sličan ovome, tako da je moguće da je isti ili sa

istim namerama. I on ima neki teret na glavi i okrenut je ka tebi, zamišljen, ko da

se dvoumi da li da ti šalje glas. Misli su mu u odnosu sa stomakom – i on ga ima.

VERA:      Ko bi ta dvojica mogli da budu?

KUVARICA SNEKI: Na muškoj strani vidim nov početak i dobitak. Ali, pripazi. Treba da

budeš svesna da to ne moraju da budu obeležja tvog dobitka. Vidiš ovde… Tu.

Vidim ti siluetu. I lisicu. (UZNEMIRENO) Čuvaj se prijatelja!

VERA:      Eto, znala sam! Samo mi još to fali!

KUVARICA SNEKI: Gore je kad čovek ima lažnog prijatelja nego neprijatelja. I još ti vidim

ovde, evo ovde, bube. Bube znače krađu. Sitnu neku. Ništa strašno.

VERA:      Neće valjda na mene da utiče. Ja nisam sujeverna.

KUVARICA SNEKI: Nema to veze.

VERA:      Pre će Ivića da pokradu kako je smotan. Sve sam priziva jer veruje drugima. Daj,

što ga neko ne presretne usput i otme mu novčanik da ga malo nauči pameti? Pazi

šta sam ti rekla! Uopšte me to ne bi čudilo. Sigurno će i cigare da zaboravi!

KUVARICA SNEKI: Hm. Beli krst. Nesreća. Smrt.

VERA:      Kako beli krst? Čija smrt? Gde si to videla?

KUVARICA SNEKI: Opet, možda i nije, možda je lažni glas… Tu kako se slivalo niz šolju.

VERA:      Bože me sačuvaj! Idi bre, Sneki, dođavola! Pomeri se s mesta!

KUVARICA SNEKI: Uh. (LUPKANJE ŠOLJE) Ne znam zašto, ali moram da idem.

VERA:      Ma gde ćeš? Završi mi prvo ovo! Ne žuri! Gazda nije tu.

KUVARICA SNEKI: (UPLAŠENO) Ne želim, ali moram. (ODMICANJE STOLICE,

KORACI)

VERA:      Ne reče mi: čija smrt? Snežo? Pa kuda ćeš kog đavola?

(MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA DO SLEDEĆE SCENE)

VERA:      (BESNO) Gde si ti do sad?

IVIĆ:         (ZADIHANO) Nećeš mi verovati šta mi se desilo. Oteli su mi novčanik! Tebi to

deluje smešno? (LJUTO) Nešto nije u redu s tobom.

VERA:      (UZDAH) Eno opet onoga, ili, kako bi moja baba rekla: ene ga unilazi na kapiju.

(OTVARANJE ULAZNIH VRATA) Reče lepo da će se vratiti, a ja se džabe

ponadala. Vera umire poslednja. Mada, izgleda da se otreznio u međuvremenu.

(NERVOZNO) Daj mi te cigare!

IVIĆ:         Mislim da nisi razumela šta mi se upravo desilo.

VERA:      Gde su mi cigare?

IVIĆ:         Samo misliš na sebe! A gde je moj novčanik?
VERA:      Zaboravi na to, častim vinjak. Malo da se opustiš. Ionako imam pravo na dva pića

dnevno, a kafu sam već popila. Sipaću ti dupli. Ne mora gazda sve ni da zna.

IVIĆ:         Nije u tome stvar. I ne treba da častiš kad ne stojiš dobro sa finansijama.

VERA:      (LJUTITO) Ajde, objasni mi lepo što si tako bezobrazan? Opet me ne slušaš.

Rekoh na račun kafane, ali sad možeš da zaboraviš na to. Ionako postaješ naporan

posle četvrte čašice. Daj mi cigarete pa da se razilazimo!

IVIĆ:         Je l’ moramo ceo dan da se svađamo? Neću da se svađam. Ne volim da se svađam.

VERA:      (PODRUGLJIVO) E nek si mi rekao! Uvek se ja svađam. Jeste! Ti si uvek žrtva, a

Vera se uvek svađa. (DIŽE TON) Gde su mi bre cigare?

IVIĆ:         (PRETEĆI) Vera, ako budeš tako nastavila, stvarno ću da odem.

VERA:      Ma nemoj? Ne skreći sa teme! Cigare? Nisi ih kupio, je l’ da?

IVIĆ:         Što si tako napeta? Pokušavam da ti objasnim. Oteli mi pare dok sam na trafici

vadio iz novčanika da platim.

VERA:      Ti si stvarno… Nemam reči. Bolje da ćutim. (BESNO) Šta sad ovaj opet oće?

IVIĆ:         Koji?

VERA:      (UZDAH) Onaj tamo. Onaj što mi maše.

(KORACI. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. KORACI)

VERA:      Pazi, boga ti. Našao dlaku u supi, a pijan, pijan, gleda me ko da igra bela mečka.

Kritikuje ko da sam je ja pravila. Presela mu dabogda! Evo opet maše. Šta je sad?

(KORACI. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. KORACI)

VERA:      Kako ga bre nije sramota! Sad oće novu supu – pazi boga ti! Da je gladan, ne bi

izvoljevao. Preseo i meni život, pa ne kukam. Zadavio se tom supom, dabogda!

Bože me oprosti. Samo mi još fali da pandrkne u kafani. (UŽURBANO) Idi udari

ga po leđima, leba ti! (KORACI) On je stvarno rešio da se zadavi. Treba ja da ga

nosim na duši? Idi kući pa umiri ako ti se umire! (KORACI, SVE TIŠE) Ne

pomažeš mu, stani, pusti, ja ću! (MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA)

IVIĆ:         Kako su se fino poklopile tvoje reči i njegova nezgoda… Ko da si je na neki način

predvidela… Ili bolje reći: prouzrokovala.

VERA:      Puka slučajnost.

IVIĆ:         Ne znam baš… Ne deluje mi kao slučajnost. Više definitivno ne.

VERA:      Otkad si pa ti postao toliko sujeveran?

IVIĆ:         Pusti to. I malopre je bilo isto sa Sneki. Kad se saplela. I onomad-

VERA:      Sad već preteruješ! Uvek je Vera kriva za sve. Niko ne vidi sebe.

IVIĆ:         (ZAMIŠLJENO) Ja se sve vreme šalim, ali kad malo bolje razmislim…

VERA:      Ajde, dosta! Je l’ to u redu da me napadaš zbog nečeg na šta ne mogu da utičem?

Kad ne bi jela toliko, ne bi imala problem da ostane na nogama. Obara sve oko

sebe ko slonica, ali ne, bitno je to što se spotakla baš u mom prisustvu!

IVIĆ:         Spotakla. Baš. Ali čekaj-

VERA:      (BESNO) A deda? Dolazi mi ovde pijan već nedelju dana i traži da pije sve dok ne

padne pod sto. Gazda me tera da ga stalno služim, a kad pretera, hoće da ga ja

izbacim, a on – težak ko crna zemlja.

IVIĆ:         Dobro, ali-

VERA:      Ceo dan doručkujem kafu. Ručam kafu. Samo kafa. Nemam ni pauzu ko čovek.

Ne stižem da jedem, a ti si našao ovde da me-

IVIĆ:         Dobro, izvini. Vidim da si se potresla. Pričaćemo kasnije. Možda si ti i u pravu…

(SMEJE SE) E sad ćeš opet da se iznerviraš. Onaj tip sa ružama. (OTVARANJE

ULAZNIH VRATA) Što si mu ono rekla? Gde će ti duša?

VERA:      Koje? Pusti me na miru, molim te…

IVIĆ:         Ono kad su mu se osušile i ruke i ruže. Baš bi mu krenulo! Kad bolje razmislim…

(COKNE. TIŠE) Ne, nisam siguran. (GLASNIJE) Stvarno, Vera! Ti umesto da

kupiš prvu ružu, tako se valja da mu krene posao, a ti…

VERA:      Nisam ja nikome dužna! Što meni neko ne da pare?

IVIĆ:         (COKĆE) Ti dušu nemaš. Vidi ga sad! Nije njemu lako, čim toliko pije.

VERA:      Kad si takav dušebrižnik, evo. Daj mu ti neku paru da se pokrpi! Samo izvoli!

IVIĆ:         Izgleda da se uortačio sa dedom koji peva. Kakav dream team!

VERA:      (SMRKNUTO) Idem da uslužim gospodu. (KORACI) Dobar dan, opet. Šta

ćete da popijete?

ČOVEK SA EKCEMOM:      (PIJANO) Daćeš mi jedan zaječarac!

VERA:      Nema. Ali brzo će nova tura.

ČOVEK SA EKCEMOM:      (PREPLIĆE JEZIKOM) Daćeš mi onda laško!

VERA:      Imamo samo flaširano.

ČOVEK SA EKCEMOM:      Može. Ne treba čaša. A njemu dopuni! I uplati mi jedan tiket!

VERA:      Odmah dol- Molim? Nije vam ovo kladionica, nego kafana.

ČOVEK SA EKCEMOM:      (ZBUNJENO, PIJANO) Šta? Nije ona na ćošku?

VERA:      (TIHO, ZA SEBE) Majko mila, kad si se pre napio…

ČOVEK SA EKCEMOM:      (VIČE) Dobro onda!

VERA:      Nemojte da vičete!

ČOVEK SA EKCEMOM:      (VIKNE) Nećemo!

VERA:      Predlažem da malo zamezite. Danas imamo u ponudi-

ČOVEK SA EKCEMOM:  (SPORO, GREŠI U IZGOVORU) Bolje bi ti bilo da postanete

kladža! (PAUZA) A da mi ipak uplatiš taj tiket? A? Častim, dobijam sto posto.

Mislim da si talična.

VERA:      Evo sad će odmah laško. (KORACI) Ja da ti uplatim tiket? Ma… (OTVARANJE,

ZATVARANJE FRIŽIDERA I LUPKANJE) Znaš šta mi rekao? Ne mogu…

(KORACI ODMAKNU PA SE VRATE) Zamalo da zaboravim viljamovku.

IVIĆ:         (KLOKOTANJE TEČNOSTI) Jadna Vera. Nije tebi lako. (KORACI ODMIČU)

Treba da bežiš odavde što pre. Kad ja budem menadžer lokala (KORACI SE

PRIMIČU) sve će doći na svoje… Šta si opet smrknuta?

VERA:      (PREKORNO) Da mi je neko doneo cigarete… (COKĆE) Naš nesuđeni gastoz.

Ceo život bi da ga opslužuju konobari. Ko iz Beča da je došao, sa bauštela gde ga

niko nije fermao dva posto, pa je rešio nas ovde da maltretira.

ČOVEK SA EKCEMOM:      (VIČE) Komšinice, je l’ može jedna pesma? Jedna želja?

IVIĆ:         Pusti ih! Nego, šta bi sa našim planovima da se obogatimo? Kako napreduju?

VERA:      Ti znaš da je meni bitna slava. (PAUZA) A i bogatstvo. (SMEJU SE)

IVIĆ:         Kome pričaš. Stvarno, kad ćeš ponovo da pevaš?

VERA:      Gde da pevam? Gazda više neće da organizuje nastupe. Kaže ne isplati mu se.
Očekivao je da će gosti više da piju uz muziku. Mislio je da zgrne pare preko noći.

IVIĆ:         Tako to obično ide… Je l’ bar vežbaš i dalje?

VERA:      Nemam volje. Kad vidim ko sve peva, a ne ume, prosto mi se zgadi život.

IVIĆ:         Nemoj da gubiš nadu! Naći ćemo drugu kafanu. Evo, ja ću da ti budem menadžer.

VERA:      (KROZ OSMEH) Hvala ti, prijatelju. Videćemo. Nisam trenutno u elementu.

DEDA I ČOVEK SA EKCEMOM:   (PEVAJU) Ja te pjesmom zoveeem! Željna tvoga

milovanjaaa!

IVIĆ:         Kad smo kod pevanja…

VERA:      Jao ko ih sastavi! Ne mogu više, majke mi.

DEDA KOJI PEVA:   Sliku tvoju ljubiiim, ljubim ljubim svakog danaaa. (LOMLJAVA)

VERA:      Šta je sad? Izbaciću ih napolje, kunem ti se! Šta treba: da mi se zbog pesme polupa

ceo inventar? Treba još da čistim… (UZDAH) I da imam cigaru sad bi mi presela.

IVIĆ:         Šta je njemu?

VERA:      Kad krene da ljušti viljamovku, krene i da se dere. Juče mi rastera sve goste u

podne. Samo što sam rekla skršio se dabogda – on ko za inat! Ko da je znao… Pa

zvali hitnu – ma haos mi ovde napravi. Kakav je baksuz, nije mu ništa, mada

rekoše zamalo da slomi kuk… Svaki put kad mu donesem rakiju, krene o mrtvoj

ženi ko da ja treba da se sažalim pa da mu ne naplatim. Ej! Sad se setio… Nije je

pominjao dvaes i kusur godina.

IVIĆ:         I? Šta kaže?

VERA:      Ma otkud znam… Nešto baljezga. Misliš da slušam sve što mi pričaju pijane

budale?

IVIĆ:         To ti je pametno. (PAUZA) To se valjda ne odnosi na mene? (SMEH) Idem da

izvidim situaciju kao pravi Šerlok Holms. Kad već pomenuh Šerloka, moglo bi se

reći da vodim jednu istragu. Onako, za svoju dušu, istražujem slučaj o jednoj

bliskoj osobi… Reći ću ti kad prikupim još dokaza. (KORACI)

VERA:      Šta priča ovaj? E moj ti… Šerlok – ni manje, ni više. Pre ćeš ispasti Votson u celoj

priči… (NJEN GLAS SE UTIŠAVA I PRETAPA U MUZIKU. MUZIKA

ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. IZ MUZIKE IZRANJA RAZGOVOR)

IVIĆ:         … već tri nedelje. I navodno, kako tvrdi, žena ga stalno podseća da mu je neko

bacio kletvu i da će uskoro umreti. Kaže da to nije običan san. Svaki put se siti

ispričaju kao da je i dalje živa, ali uvek se završi time da mora i on da umre.

I to bi trebalo da bude danas. A to sa kletvom bi objasnilo sve ove čudne događaje. VERA:        Ma, daj! Ako sad svi treba da verujemo u veštice i kletve, onda dovraga! Mi smo

svi kolektivno za instituciju!

IVIĆ:         Da idem ja da se prošetam, da te malo ostavim na miru? Vidim i dalje si nervozna.

VERA:      Ja nervozna? Ti si nervozan! Unosiš mi nervozu ceo dan. I neću da se smirim! Šta

ima da se smirim? Kad me svi budete ostavili na miru, tek tad ću da se smirim!

IVIĆ:         Dobro, samo polako-

VERA:      U pravu si. (MRAČNO) Mislim da sam na ivici nervnog sloma.

DEDA KOJI PEVA:   (PEVA IZ DRUGOG PLANA PREKO NJENOG GLASA) Ja te

pjesmom zoveeem željna tvoga milovaanjaaa…

VERA:      Ako još jednom čujem ovo falširanje…

DEDA KOJI PEVA:   Sliku tvoju ljubiiim…

IVIĆ:         Samo polako, budi tu. (KORACI)

DEDA KOJI PEVA:   Ljubim ljubiiiim… Ljubim ljubiiim… Pa kaže: svakog daaaanaaaaaa!

VERA:      (VIČE) Izbaci ga napolje! Uuu crko majci dabogda! (ZBUNJENO) Nisam tako

mislila… (TUP UDARAC) Eto ti ga! Opet se uroljao. Pa gde stalno u mojoj

kafani… Diži ga! (OTVARANJE I ZATVARANJE ULAZNIH VRATA)

IVIĆ:         (KORACI) Vera… On ne diše.

VERA:      (ZAPREPAŠĆENO) Molim? Nemoguće. (ZABRINUTO) Proveri opet. Hitna!

IVIĆ:         Čekaj, polako, dobro je on, ništa mu ne fali. Šalim se ja malo. Sad će ovaj njegov

da ga odvuče na svež vazduh. (KROZ SMEH) Gledaj ih kako se teturaju!

VERA:      (UZRUJANO I BRZO) Kako se to šališ, budalo? Srce da mi stane!

IVIĆ:         Stvarno nije disao… Ono tvoje „crko majci dabogda“ – to su bile teške reči. Sva

sreća što se nisu obistinile.

VERA:      Pa i da jesu, šta je tu moj problem? Što ti mene napadaš ceo dan?

IVIĆ:         Kako šta? Pa ti si direktno poželela da umre. Da se nisi odmah predomislila… VERA:            Je li? Moje reči kao nešto znače? Sad ja šta god da poželim, to se desi? A ženino

predskazanje? (KOLEBLJIVO) Čekaj… To si izmislio. Priznaj, kuče jedno!

IVIĆ:         Kako si mi lako poverovala! Izvini, morao sam da proverim…

VERA:      Koji si ti mračnjak! Posle ja nisam normalna. Pazi stvarno kako bi bilo dobro da

mogu da prokunem ceo komšiluk. Možda sam i rođenu sestru proklela.

IVIĆ:         Kako to?

VERA:      Greškom, doduše. Samo sam htela da ostavi tipa koji je maltretira pa sam mu

poželela nešto zlo i to se obistinilo. I dalje mi je teško da poverujem u to. Zamisli

da greškom prokunem rođenu majku? Tačno bih se obesila.

IVIĆ:         (PAUZA) Da nisi i mene proklela?

VERA:      Ne, otkud ti to? Pa zar bih prijatelja… (NERVOZAN SMEH) Stvarno si lud.

IVIĆ:         Mada… Čudno se sve spojilo…

VERA:      Hajde, molim te. (BRZO) Sapleo si se, pokvario ti se telefon, ujeo te stršljen, obili

ti stan, dobio si otkaz, Olivera se malo naljutila na tebe – pa šta – malopre te

pokrali na ulici – to se svima dešava. Najlakše je tražiti krivca u drugima.

IVIĆ:         Da, ali-

VERA:      Možda si samo kolateralna šteta. Prošao si kroz istu ulicu i pokupio kletvu

namenjenu dragim komšijama. To ti je kao sa ukletim kućama u horor filmovima.

IVIĆ:         Aha, uklete kuće su ipak u redu, a uklete ulice beše nisu bile? I koliko znam, svaka

kletva je usmerena na nekoga, a ova mi deluje prilično usmerena na mene.

VERA:      Eto opet sam ti ja kriva što si smotan! Ja sam samo rekla Sneki: pazi sad, ima

neko sto posto da ga pokrade. Ali samo zato što si neviđeno smotan!

IVIĆ:         Šta si rekla? Pa ti si me namerno proklela! I još se praviš luda! Kako te bre Vera

nije sramota? Prijatelja svog?

VERA:      Eto ti ga sad! Dokle ćeš da skrećeš pažnju na sebe? I o tome sam maločas pričala

sa Sneki. Dok nije samo onako nestala, đavo je odneo. Rekla sam joj da stalno

pričaš samo o sebi. Ja sam možda majku proklela, a tebi je samo Olivera na

pameti. Stalno zentaš od nje jer je ljubomorna na mene.

IVIĆ:         Ma ko je pominjao Olju? Što se stalno hvataš za-

VERA:      Šta god! I gazdu sam proklela… Sad nikad neću dobiti platu. Poželela sam da uspe

kad na vrbi rodi grožđe. Ma nek me odmah i iz stana izbace, da mi okončaju muke.

IVIĆ:         A dobro… Nije strašno. To i nije prava kletva.

VERA:      Otkud mi znamo šta je prava kletva?

IVIĆ:         Možda kletva može da se opovrgne i kad prođe neko vreme. Možda se istroši-

VERA:      (PODRUGLJIVO) Šta, istekne rok trajanja?

IVIĆ:         (UZDAHNE) Dobro, javi mi se kad izađeš iz tog mračnjaštva.

VERA:      Izvini, što se odmah ljutiš? Nastavi!

IVIĆ:         Hteo sam da kažem da to sa gazdom nema previše veze s tobom. Možda će gazda

sam shvatiti da nema vajde od biznisa i odustane, pa će se usmeriti samo na ovaj

posao. Kad spuca sve pare u druge projekte, valjda će-

VERA:      Znaš ti njega. Neće se smiriti dok ne uloži u nešto rizično.

IVIĆ:         Šta mu žena kaže na to? Pokušava da utiče na njega?

VERA:      Veruje da ima više sreće nego pameti. Njoj je dobro dokle god kaplje. Kaže da

nema živce da se svađa s njim, a meni eto svaka čast.

IVIĆ:         Eto! Možda njegova srećna zvezda anulira tvoje kletve!

VERA:      Samo ako neće. I te kletve… Kad tako kažeš, zvuči loše. Iskreno ne verujem da

imam tu sposobnost. A i da imam odakle mi? Niko se od mojih ne bavi time.

IVIĆ:         To se valjda prenosi po ženskoj liniji.

VERA:      Svejedno. Ne sećam se da je ijedna sa mamine strane umela da baje.

IVIĆ:         A sa očeve?

VERA:      Ti reče po ženskoj liniji… Očevi su poreklom s juga. Keva mi je pričala da je

ćaletova majka htela da mi gasi ugljevlje – šta god to značilo. Majka joj nije dala.

Kaže, neko me je prokleo, pa je htela da skine kletvu.

IVIĆ:         (UZVIKNE) Dakle, to je!

VERA:      Pričam ti u šta je moja baba verovala. Meni je i dalje teško da poverujem u to.

Kako je uopšte moguće samo poželeti nešto loše pa da se to i ostvari? Ne znam,

Iviću. Možda to nije pravi uzrok. Možda ipak nisam ja kriva. Sigurno nisam ja.

IVIĆ:         Što ne bi probala na sebi?

VERA:      Na sebi? Kako to?

IVIĆ:         Lepo. Poželi nešto sitno, poželi da ti se desi nešto loše u ovom trenutku i odmah

ćemo proveriti! Ili možeš da poželiš nešto lepo za sebe kroz kletvu                   usmerenu na druge.

VERA:      Ali kako to da izvedem? Šta ako mi se vrati? I kako ćemo znati da nije slučajnost?

IVIĆ:         Pa videćemo i ti i ja. Valjda neko od nas može da veruje svojim očima.

VERA:      (MRKO) Dobro. (ZAMIŠLJENO) Mada, donekle si u pravu… Dešava se sve što

kažem ili pomislim. Ili bar tako izgleda.

IVIĆ:         Probaj! Probaj da poželiš nešto!

VERA:      Ne znam šta. Reci mi ti!

IVIĆ:         Mislim da moraš sama da smisliš da bi imalo efekta. (PAUZA) Ali naglas.

VERA:      Aha. Samo da znaš da i dalje ne verujem u sve ovo. (UZDAHNE) Mada bih volela

da dobijem tu povišicu. I svoju platu naravno, ali povišica bi mi dobro došla. I?

Kako da opovrgnem kletvu? Hoću da na njega ne deluje „kad na vrbi rodi grožđe“.

IVIĆ:         Mmm, dobro. Može valjda i tako. Sad samo da sačekamo gazdu da se pojavi.

GAZDA:   (POIZDANJE) Vera! Dođi časkom.

(KORACI. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. KORACI)

IVIĆ:         Hajde, razveseli se već jednom! Stvarno, Vera, sve mi se više čini da tebi niko ne

može da ugodi. Nisi zadovoljna cifrom?

VERA:      Ma pusti me, molim te! Kakva crna povišica. Kaže da Nevena ni sutra neće moći

da dođe, a ja radim već deset dana bez slobodnog. Ne mogu više ovako…

IVIĆ:         (ZAPREPAŠĆENO) Molim? Hoćeš da kažeš da ipak nije istina? (ZBUNJENO)

Nemoguće. Pozvao te je istog trenutka. Sve se savršeno uklapa…

VERA:      Ne samo da nije istina, nego sam još i pogoršala situaciju. Nisam ga pustila da prvi

kaže šta ima nego sam odmah pitala koliko, pa dok sam mu objasnila na šta

mislim… Uvredio se što mu tražim više novca. (UTUČENO) Preti mi otkazom.

IVIĆ:         Vera… Strašno mi je žao. Nije mi jasno kako sam napravio takvu grešku… Izvini,

molim te. Možda može da se opovrgne samo dok je kletva još sveža!

VERA:      Sama sam kriva. Tako mi i treba kad verujem u gluposti. Možda je u pravu. Vidi,

nisam još ni dve čaše oprala, prokleta bila! Dabogda mi se staklo pod nokte zabolo

i (LOMLJAVA. VERA JAUKNE) samo mi je još to falilo! (VIČE) Sneki! Dođi,

molim te! Treba mi zavoj! Sneki? Gde je nestala ta žena? Nek ide dođavola!

(ŠKRIPA STOLICE. KORACI) Gde si sad ti krenuo? Vidiš da krvarim!

IVIĆ:         Čekaj malo… Sad mi je jasno, ali moram još nešto da proverim. Brzo se vraćam.

(KORACI. OTVARANJE I ZATVARANJE ULAZNIH VRATA)

GAZDA:   (KORACI SE PRIMIČU) Je li ti, šta lomiš te čaše?

VERA:      Zar ne vidite da sam se posekla?

GAZDA:   Daj da vidim. Pa dobro, šta sad. Ništa to nije strašno. Ali ne mogu da ne primetim

da nisi počistila ono tamo što su razbila ona dvojica, ono onde, plus ovo ovde u

u šanku. Ti baš voliš kad ti se odbija od plate?

VERA:      Koje plate?

GAZDA:   Upozoravam te da ne budeš drska. I šta odmah kukaš? Ajde molim te, ja sam bre

išao u rat, ginuo za ovu zemlju ovde, ruke mi krvave, a ti se malo bocnula i odmah

dramiš. Da nećeš možda odštetu, je li? Može, ali prvo da platiš ove čaše!

VERA:      Hajde prvo vi mene isplatite, pa me onda zakinite! Lakše će mi pasti.

GAZDA:   Jesam li te uredno plaćao sve do sada? Ja sad pričam! Jesam li? Dobro, nisam, ali-

Je l’ si prijavljena? Nisi još, ali ja sam uradio sve što je u mojoj moći. Predao sam

sve papire, ali oni tamo odugovlače… Je l’ ti toplo, je l’ ne zebeš? Zamisli da radiš

na građevini, mešaš malter! Zamisli da si na ulici!

VERA:      To je sasvim moguć scenario.

GAZDA:   Jesam li ti rekao da me ne prekidaš? Dakle, imaš sve uslove, radiš ovde sama u

smeni ko grofica, gospodariš ovim lokalom, niko ti ne visi nad glavom. Ja te ne

nadgledam. Možeš da me potkradaš do mile volje. Ne bih ni primetio. Nego si

nevešta, pa ne umeš da prikriješ dokaze. Dozvoljavaš da vidim manjke u pazaru.

VERA:      Ja vas molim da me ne optužujete bez osnova! Podsetiću vas da nas je Milunka

zakidala sve vreme, ali ste rekli da ne obraćam pažnju na to i niste mi vratili to što

ste mi skidali od plate.

GAZDA:   A tako beše? (SRCEPARAJUĆE) Ne znam, Vera. Sve mi se skupilo. Brige me

razne more. Ne znam gde bijem. Evo sad moram da plaćam popravku, a samo što

sam kupio nove felne. I dalje isplaćujem one folije na staklima pozadi. Ne možeš

da zamisliš koliko sve to košta! Morao sam da se zadužim. Znam kako ti je. Kad je

/GAZDA/: čovek rođen nesrećan, tako ti je to. Baš sam sad morao da udarim neku debelu

crnu mačketinu, ulubila mi je branik, a svaka popravka i zamena na mečki je

preskupa. Ovo baš nisam planirao da se desi, ali šta ću, moram da platim. Barem

nije stigla da mi pređe put. (SMEJE SE)

VERA:      Znate šta? Dođe mi da dam otkaz ovog trenutka.

GAZDA:   (KROZ SMEH) Pa daj!

VERA:      Jes pa da me ne platiš.

GAZDA:   Opa! Vidi malu! Otkad smo mi na ti?

VERA:      (SMEJE SE) Što se tebe tiče oduvek. Misliš da ne znam šta pokušavaš sve vreme?

To možda možeš sa Nevenom, ali sa mnom vala ne. Neću to više da trpim.

GAZDA:   Je li? Šta ja to pokušavam? Ajde, da čujem.

VERA:      Znaš ti vrlo dobro. Tužiću te za seksualno uznemiravanje!

GAZDA:   (SMEJE SE GLASNO) Sa kojim dokazima, je li? Znaš li ti mala s kim sam ja išao

u školu? Sa sestrićem pašenoga ministra trgovine! Lično! S kim sve nisam

šurovao! Mene si našla? Nema kuče za šta da te ujede. Da si bila pametna ko što

nisi… (OTVARANJE ULAZNIH VRATA)

VERA:      (SMEJE SE) Džaba sestrić pored žive i zdrave Milunke. Oboje će nas ojaditi.

MILUNKA: (GLASNIJE) Zdravo, mila! Eto mene opet. Može jedan voćni? (SMEJE SE) GAZDA:  (KORACI ODMIČU, GLAS JE SVE TIŠI) Oho, pa otkud vi opet, lepotice?

VERA:      (KORACI SE PRIMIČU) Je li? Otkud vas dvoje zajedno? Šta hoće ona opet?

IVIĆ:         Bio sam po pljuge. Izvoli. (TRESAK PAKLICE O ŠANK) Kaže se hvala. Naišao

sam na Milunku usput, pa sam joj se pridružio. Baš krenula ovamo. Kaže, da

vrati dugove… Okej, da budem sasvim iskren, bio sam do nje da je zamolim da to

bude danas. (ZVUK UPALJAČA) Pre no što se razbesniš, znaj da sam imao

najbolje namere! Mislio sam da ti predložim da strpaš sebi te pare u džep.

VERA:      Koje pare?

IVIĆ:         Njen dug! Kaži lepo gazdi da si odbila od sume koju ti dođe za platu. Šta te briga!

VERA:      (UZDAH) Skupo plaćam svoju besparicu.

IVIĆ:         Ajde, nemoj da si takva. Sešću malo s njom da pokupim sveže abrove da imaš za

poneti. Dođi i ti čim bude gotov čaj! Znaš, nije ona tako loša.

(KORACI ODMIČU. MUZIKA ILUSTRUJE PROTOK VREMENA. KORACI)

VERA:      Evo za vas. Vaš omiljeni čaj. (LUPKANJE) Recite ako hoćete još limuna ili meda!

MILUNKA: Neka, ne treba. Hvala ti, dete moje drago. Što si mi se nešto prolepšala!

VERA:      Izgledam isto ko jutros.

MILUNKA: Ne, ne, nešto mi blistaš… Ne znam šta je, ali baš si mi lepa. Da nemaš nekog no   novog dečka? Pa sedi malo s nama!

VERA:      Hvala, ali radije ne bih. Smetaće gazdi.

MILUNKA: Taman posla! Divan je to čovek, a mene posebno obožava. Ne brini. Ne bi mi se

nikad zamerio. Još mi i duguje od zakupa za prošli mesec. Nikako da se pomiri sa

promenama na tržištu.

VERA:      Dobro, ali samo nakratko. (ŠKRIPA STOLICE) Ti? Može vinjak?

IVIĆ:         Neka, dosta mi je za sad. Samo sedi. Nego… Baš sam sa Milunkom pričao o tome

kako lepo pevaš.

MILUNKA: Pojma nisam imala! Nije bilo prilike da te čujem, a volela bih. Mislim da sam u

to vreme kad si pevala bila na Divčibarama sa unucima.

VERA:      Ima vremena. Trenutno imam važnije brige. Na primer: da me ne izbacite iz stana.

MILUNKA: Ja? Pobogu, mila. (KROZ SMEH) Šta ti pada na pamet? Znam da ti nije lako,

dušo. Produžiću ti rok ali samo još ovog puta. Nego pusti sad to! Mislila sam da

predložim da ponovo probaš. Popričaću ja sa gazdom. Računaj da je sređeno.

VERA:      (HLADNO) Blago meni.

MILUNKA: Jedva čekam da te čujem! Zašto mi ne bi sad otpevala nešto?

VERA:      Sad? Radije ne bih. Ne mogu baš na dugme. Nisam raspoložena.

MILUNKA: (UVREĐENO) Pa dobro. Biće prilike. Nego, ne reče mi, da se nisi prolepšala jer

si našla dečka? Znaš, pravo da ti kažem, ti jesi mlada, ali godine brzo prolaze.

VERA:      Ne bih o tome.

MILUNKA: Kad misliš da rađaš? (IVIĆ SE SMEJE) Sad si u najboljim godinama. Lako

/MILUNKA/:  ćemo karijeru, za to nikad nije kasno, a za decu ume da bude. Dok ona porastu-

VERA:      (UZRUJANA) Prvo, ko je vama rekao da smete da se mešate u tako nešto? Moje

telo – moja odluka! Drugo-

IVIĆ:         Dobro bre, Vera, nije mislila ništa loše. Nemoj odmah da se ljutiš.

MILUNKA: Stvarno, draga, nisam mislila ništa loše. Vidim koliko te pogađa. Ako nemaš

dečka, ne brini, naći ćeš. Tako lepa devojka ne može dugo da ostane sama.

VERA:      Hajde mi da rešimo neke dugove. Oprostite mi, malo sam neraspoložena, imala

sam težak dan. Hajde da to završimo, pa da zatvaram.

MILUNKA: Dobro, mila. Ko što sam već rekla, planiram sve da vratim. Naročito pošto znam

koliko od toga zavisiš. Znam da bih time pomogla gazdi da ima odakle da te isplati

i na kraju da i ti imaš odakle meni da daš za kiriju. Mislim da je to pošteno. Samo,

problem je u tome što danas imam samo deo te sume. Nisam uspela da nađem

Bilju telefonom da joj kažem da mi donese novčanik, a i dužna mi je neki novac.

IVIĆ:         To mogu da potvrdim.

MILUNKA: I tako sam rešila da donesem makar deo, koliko se našlo u stanu.

VERA:      (IRONIČNO) To je baš ljubazno od vas. Je l’ mogu da znam koja suma je u

pitanju? Ne, čekajte prvo da donesem rokovnik! (KORACI ODMIČU)

IVIĆ:         Delujete zabrinuto. U čemu je problem?

MILUNKA: Ne mogu da se setim gde sam stavila novac.

VERA:      (KORACI SE PRIMIČU. ŠKRIPA STOLICE) Pa da počnemo.

MILUNKA: (ZABRINUTO) Nisam ponela novac. Nemam ni za čaj.

VERA:      (BESNO) Dobro, majku mu, na šta ovo liči? Zašto me ovoliko maltretirate? Ja

razumem malo, red je, ali zar ovoliko?

MILUNKA: Ivić me je zagovarao! Novac mi je ostao u torbi u stanu. Pričali smo o goblenima

moje majke i dok smo išli ka vratima setim se da treba da isključim peglu i da ne

bi valjalo zaboraviti torbu, pa se on ponudio da mi je donese dok ja rešavam

problem sa peglom… Nego u poslednje vreme sam nešto mnogo zaboravna i čim

smo izašli zaboravila sam šta sam ga zamolila.

VERA:      Ma to pričajte nekom drugom.

MILUNKA: Iviću, molim vas, recite kako je bilo.

IVIĆ:         Jeste, Vera. Zaneo sam se goblenima, pa sam zaboravio. Izvinite, molim vas.

Milunka me jeste zamolila, ali čim je otišla do toaleta tako sam se uneo u

razgledanje da sam smetnuo s uma. Kako impresivnu kolekciju ima…

VERA:      (PREKORNO) Iviću, već sam bila tamo.

MILUNKA: Neki su i na prodaju.

VERA:      A je li? E briga me za vaše glupe goblene! S kojim parama mislite da ih kupim?

Ako me izbacite iz stana neću imati ni zid na koji bih mogla da ih okačim. Da ste

davali bakšiš možda bih i imala za neki… Ma nosite se sa svojim goblenima!

MILUNKA: (ZAPREPAŠĆENO) Molim?

IVIĆ:         (PREKORNO) Vera, na šta to liči? Nije red…

VERA:      Ti da ćutiš! A vi, treba nekad da prihvatite odgovornost! Nemojte stalno da

svaljujete krivicu na druge. Nije on kriv. Jeste rasejan, to stoji, ali nije njegov

posao da brine o tuđim dugovima. Vi ste me, s druge strane, preveslali po ko zna

koji put. Kako bi bilo da samo zaboravim na svoj dug kao što vi zaboravljate svoj?

MILUNKA: Ne, Vera, kunem ti se, ovog puta stvarno je bilo slučajno.

VERA:      (PREKORNO) Dakle, prethodnog je bilo namerno? Čujete šta vas pitam?

MILUNKA: (DIŽE TON) Ne možeš tako sa mnom da razgovaraš!

VERA:      (ŠKRIPA STOLICE) Mislim da je vreme da idete.

GAZDA:   (KORACI SE PRIMIČU) Šta je ovo? Izvinite, molim vas. Neće se ponoviti. Od

sutra moći ćete da popijete svoj kapućino na miru. A ti! Završi šta imaš za šankom

i da te više ne gledam! Počisti krš u lokalu i to odmah jer je kafana prazna, uskoro

će fajront, a možeš već polako i da zatvaraš! Pazar ćeš predati mojoj ženi, gore je,

a ja ću da ispratim Milunku do njenog stana! Ostavi i uniformu! (KORACI) Nemoj

da sam te sreo kad se budem vratio. Imaš tačno pola sata. (OTVARANJE I

ZATVARANJE ULAZNIH VRATA. TRESAK ŠAKA O STO)

VERA:      E sad je bilo dosta! Šteta što je izašla, sad bih joj rekla… Prvo: što stalno gura

/VERA/:    nos svuda? Ti ćeš meni kad treba da nađem dečka i da rađam… Dabogda nos

slomila! (ČUJE SE PRIGUŠENI TRESAK I BUKA) A ti prokleti gobleni!

Dabogda jednog jutra zatekla gole zidove! I to si dobro prošla, šta bih sve bila u

stanju da uradim! A ti gazda… Dabogda ti klinci iz kraja obili kafanu koliko sutra,

da ti pokradu sav pazar i inventar i sve razlupaju! (VIČE) Čuješ li me? Dabogda ti

se zapalio stan dok ti žena nije tu – Miru neću da diram, nju poštujem – pa da ti

zatraži razvod i njeni advokati pošteno te ojadili. Deca da ne mogu očima da te

vide. Nemao sreće ni na kocki, ni u ljubavi. (SIRENA HITNE POMOĆI) Neće s

Verom niko više onako da razgovara.

IVIĆ:         (TAPŠE. RADOSNO) Znao sam! Tačno sam znao! Sve se konačno uklapa.

VERA:      Ma nemoj! Je li, da nisi umešao prste? Treba i tebe da sredim?

IVIĆ:         Prijatelja svog? (KROZ NERVOZAN SMEH) Vera, ako se nisi do sad uverila…

VERA:      Ma koje uveravanje, kako da nabavim pare?

IVIĆ:         Opusti se! Konačno mi se otvorila mogućnost za zaradu… Slušaj! Umesto tebe ja

se svuda pojavljujem kao tvoj agent. Primera radi, dođe neko da se žali na komšiju

iz čijeg stana kaplje voda, a koji ne čini ništa povodom toga. I onda ga pitam:

koliko bi platio da se tom tipu nešto neprijatno dešava dok se ne sredi šta treba?

Pazi, da se razumemo, nikoga ne ubijamo! Ako mu se ne desi ništa, vraćamo

pare. A ako neki klijent pomisli da nas prijavi, smislićemo kletvu potpisanu

ugovorom koja se automatski ostvaruje.

VERA:      Ali kako sve to funkcioniše? Kako ćemo kontrolisati moje reči ako ne shvatamo

kako se kletve ostvaruju?

IVIĆ:         Znaš kako funkcioniše pegla? Znaš samo da uključiš u struju, pa na dugme. A ipak

umeš da je koristiš. (SANJALAČKI) Priđe mi neko i kaže: ovaj me strašno

nervira, a ja ga pitam koliko bi dao da mu se nešto desi i dodam da znam pravu

osobu koja bi to mogla da sredi.

VERA:      Ali ja na njega nisam ljuta. Neću znati ni ko je!

IVIĆ:         Mda, možda je to jedan od uslova… (ZAMIŠLJENO) A kletva ne može da se

/IVIĆ/:       povuče ako prođe previše vremena, i u to smo se danas uverili, pa moramo

oprezno. Ali biznis je tu! Biće dovoljno da ti nahuškam žrtve na tebe, pa da se

razgneviš, što tebi nije teško jer te ionako svi nerviraju.

VERA:      Ma da, ali… Ne znam, mislim da nije pametno, a ni pošteno, da se moje kletve

unovče. Šta će narod da kaže?

IVIĆ:         (SMEJE SE) Vera, Vera… O tome razmišljaju samo oni koji imaju novca. Ti koja

si bez igde ičega, koju nema kuče za šta da-

VERA:      (LJUTITO) Ne preteruj!

IVIĆ:         (OPREZNO) Dobro, dobro… Samo nemoj na mene da se ljutiš! Da te podsetim: ja

sam na tvojoj strani…

VERA:      Hm. Na mojoj strani… Pitam se šta bi Sneki rekla na to. Nešto mi je videla u šolji.

IVIĆ:         Nešto novo?

VERA:      Videla mi je neke dve figure sa stomakom i teretom na glavi. Pitam se ko su te

dve figure, valjda neki muškarci – ko će ga znati, đavo je odneo… Ali rekla mi je i

da se čuvam prijatelja! (PREKORNO) Šta imaš da kažeš na to?

IVIĆ:         Vera, čime se ti baviš… (SANJALAČKI) A zamisli samo: ti i ja na Bahamima.

Pijuckamo koktele, tebe neko služi. Ja zapisujem u rokovniku sve poslovne

ponude. Časkom skoknemo do Srbije, pa se vratimo… Ako naučiš tamošnji jezik,

možemo i da ostanemo. Ali za početak (GLAS JE SVE TIŠI) kako ti se čini da se

nazovemo: „Agencija za…“

(PRE NO ŠTO SE SAZNA IME AGENCIJE IVIĆEV GLAS SE BLENDUJE I

PRETAPA U MUZIKU)

KRAJ

author-avatar

O autoru Marija Stanojević

(1992, Smederevo, živi u Beogradu) – diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i odbranila master rad na engleskom jeziku na UNESKO Katedri za kulturnu politiku i menadžment. Objavila je pesmu, kratke priče i istraživačke radove na srpskom i engleskom jeziku. Vodi neprofitno udruženje Klub za kulturu i umetnost SKAZ. Snima dugometražni autorski dokumentarac i muzičke spotove. Radi kao scenaristkinja.

Back to list

Iz rubrike