valter, daleko u nama
očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba u
prostoru tvog tela tog
prostora u prostoru ne bi
bilo praznine neurona
žilica volje
a imenjive su opet samo
činjenice: čelo kojim
pritiskaš prozor i pčele
početak maja ta
maramica omotana znojavom
šakom i valter dok iznova
otima voz vreme do
narednog bloka reklama
ti si tu gotovo
neshvatljiva i tamna kao
miljacka samo mirišeš
postupaš i počinješ
paralelna replici na
nemačkom umesto duše
izgovarajući reči koje mi
malo znače: markale
drang nach osten genocid
reči jarkih boja koje
te otvaraju jer značiš
bar koliko i tovar dizel-
goriva koliko i potištenost
tragovi rata ostajući ipak
i činjenica osvetljena
zujanjem zraka pčelama početkom
maja u šaci stežući sve
vlažniju maramicu ostajući
ipak tu unutra u stanu
napolju je luger polena
konstantno uperen u
tvoje lice
*
gubec čita lipama
okupljenim u dvorištu
matej 27;29 stradanje
hristovo
iz snage njegovog tela ritmično
izrastaju reči bradavice
iznad levog oka granaju se
brkovi pruža patrljak nekog
prsta izgubljenog u buni kao tvrd
i zaobljen komad mesa koji
pridržava stranice
i reči se zaista prelamaju o taj
rustičan zimski prizor kao
o staklo lako kao vrela
ražana pogača njegovog daha zaslepljujući
mirišući na kuke i groblja koje
još treba preći da bi se
progovorilo jezikom lipa
gubec čita o gradovima
koji kipte o judeji i bedi zadružnih
zgrada tamnih od vlage od
upornih zalazaka spominjući
trafostanice marksa i pravdu
koja puca pri svakom jačem
mrazu znajući da tek lipe
olistaju s proleća jedine
ponovo jedine iste i gubec
brusi svoj govor upućen
njima trošeći tajne bunkere
razloga retoriku podzemnih
skloništa apostrofirajući
bogove čelika armaturu i humus
razlaganje herbicida sve vreme ipak
svestan poraza i stalno misleći
na mahovinu na udove i uskršnje
blato na miris svog već usijanog mesa
*
normalan život
glečeri zatvoreni u prizore
bezbedna obdaništa
mila on je oženjen čovek
on je mrav
on izluđuje zemlju svojim pokornim redom
on je jagnje
on je avram on je
mrav
deca sakupljaju čaure i igraju se njima
runo glečera umrljano njihovim strašnim letom
još jedna vest
još jedan džepni tornado
kako oni bez ruku otvaraju poklone i pisma
ne šaljite im pisma
ne šaljite poklone
ovo je meko mesto udaljeno od svakog smisla
automobili prekriveni cvašću koja se lepi za dlanove
osmeh se zariva među zube kao kora jabuke
život je veličanstveno plav i beo i nepomičan
i teče
a mi smo u kovitlacu
i to je u redu
tornado ima pupak
ali to je u redu
mi smo pupak i ne mičemo se
oni su samo krave i žabe i skakavci
pred njima se ne miče more
onaj starac ima štap i visoko podiže ruke
od najlonskih kesa napravili su strašila
vazdušnom puškom
prostrelili plastične čaše
preostale sa sestrinog rođendana
pogledaj da li još uvek ima malo mesa
baci koske psima i kravama
žabama i skakavcima
sada bi bio proboden rogovima da nisi skočio u fontanu
da nisi žensko sada bi se uplašio ove šuplje žabe
da nisi ustreljen u potiljak uznemirio bi te nalet
skakavaca
*
Gledam u tvoju bolest kao što se gleda u nešto suvišno, otvaranje njenih latica je dosadno, u gotovo svakom tuđem pogledu vrebaš svoju smrt, onu koja dolazi ali nije tu, koja je nezaslužena, ali i onu ukroćenu u koju se gleda kao u druge ljude i koja se zamišlja kako umesto tebe ne postoji dok ti stojiš sa njene desne strane, to vidim kao odsjaj tvojih beonjača u svojim, svojih u tvojim, toliko sam sada daleko da bolest prestaje da me se tiče, ne sama bolest već taj višak, koji se zove sažaljenje i pravda, koji zoveš sudbina, i koji je u tvojoj jetri i bubrezima, plućima i pankreasu, koji ti je na licu i usnama, koji čeka da se kao gnev božiji sruči kroz neki pomereni akcenat, suvišnu rečenicu, reč dobačenu tek onako, uzdah bez smisla, tvoja bolest i nije bolest već tigar, ime koje se tetovira na bicepsima, grafit ispisan na letelici, bojnom brodu, starim kolima, tvoja štitna žlezda je progutana tarantula, moja udaljenost je široka kao krovovi, topla kao otrov, tu spavam, bez odnosa, bez vremena, bez strpljenja, dok sedimo ovako na kauču, skoro zagrljeni, mirisom me obavija loj ćebeta, to je tvoj miris, osećam toplotu vune koja je tvoja toplota, dodirujem ti stopala naduta od vode, pucanje glatke kože, kapilare koji gore, ali ti si još uvek ti, i to je ono neoprostivo, bulke raka cvetaju u tvom žitu, mera si bolu koji odzvanja pod staklenim zvonom sedativa, i on je mera tebi, ja nisam tu već neoprostivo duboko u jeziku, daleko u rečima, ubrzavam po tišini kao mlazni bolidi u pustinji tvoje samrti, i sat samo otkucava i čeka, i puca zvučni zid, bulke se povijaju, ona te izvodi do kupatila poslednji put, klatiš se i vidim strah, vidim kateter kako visi, iskrivljene usne, zakovan pogled, usredsređen i vreo, njegovu užarenu granatu zarivenu u moje sećanje.
STABLU JABUKE
Počela si bojom mokrih ruža,
završila buktinjom ervinija,
ugljenikom ispunila reči,
za ruku povela nežne skelete povrća,
za tobom ostaje samo peteljka puta,
korak koji otkriva nadrealnu prazninu smisla,
zapušten, hladni Vijetnam za zidom,
ne znam šta je tvoj cilj, nevidljive
su semenke obujmljene prizorima, kao
grupa skijača, progutan snežnim mesom ploda
ležim na više mesta odjednom, nepomičan,
isecajući smrt na tanke kriške,
opipavajući čelo koje probija znoj malog proleća,
zatvoren, kao kišobran pupoljka, čekajući
da prođe nesnosna brižnost fungicida,
takav bih i da se sklonim u tebe,
nepospremljen lovački dom,
jer napolju je bela smrt, odbleskuje
sečivom vinogradarevih makaza,
dok su pod korom tople nijanse tame,
obla hranljivost i oči zaprljane umorom,
tvrdi kapci umešeni od prošlogodišnje
kiše i mikroskopske nesanice tla.
POGLED SA AUTO-PUTA
Sa ove daljine se ne vidi
očaj, sva razdvojenost i
sudbine upisani u prostranstvo
između široke reke i linije
brda, ne vide ptice, način na
koji sused potkrada drugog, ne
vidi dužina dana, zagušljivost
noći, ne čuju žabe koje čuče
pod krevetima, sa auto-puta
se ne vide ljudi što sede u
kafani, niti ono što leži u
njima, dok grizu čaše i vuku
se poljskim putem razbijene
glave, po svima jednako pada
ova mršava mesečina, po
bulkama, čičku, benzinskim
pumpama, na sve ovo još
toplo bilje, puno plastičnih
boca, otrova, staklene vune,
u koje se, u ponoć, iz prikolice
neosvetljenog traktora, udarcem
noge izbaci naduta strvina.
MRKVE
Istočnoevropski pesnik ima
nokte kojima lupka po stolu, ili
izvlači cigarete iz tek otvorene
paklice, njima iz stihova izbacuje
trunke stvarnosti uvek se služeći
tananim sintagmama, opisujući
puste predele govori o civilizaciji,
pišući o savremenosti oplakuje
mrtve, dok prolazi kroz salu, gospođe
iz Roterdama klimaju punđama
od ceđene mrkve, mrlje velikih
očekivanja prskaju mu po sakou, na
aerodromu mimoilazi se sa imenjakom,
jedan u ruci stiska kofer, drugi četku,
od stalne promene bride mu reči,
otiče smisao, odlasci nisu ni
nalik dolascima i slični su tek
nokti, isti oni kojima ga i bog
premešta sa mesta na mesto,
držeći ga za potiljak, slepog,
kao mače.
BULKE
Dok veče sklapa bulke do
puta, mi sedimo zatvoreni
u toplim kolima, pričamo ni o
čemu, ti dišeš, za nama nestaje
most, iz reči izbija tiha i bliska
depresija. Taj mir, ili besmisleno,
kratko oduševljenje s vremena na
vreme slučajno dodirnu nešto
nalik suštini, kao što prst nemarno
sklizne na porub suknje ili dugme
na košulji. Nemir lebdi tik uz naše
pokrete kao uz bulke upornost
insekata, dok Dunav sumrakom
plavi naježeno polje, toplanu i
pogled, dubeći klanac između
nas, telima zatvorenih u muškarca
i ženu. Isparavanje dana već spaja
grad s nadolazećom svežinom,
zrake sa zemljom, vodu sa umorom
bilja, i mi ne prestajemo s pričom,
očiju uprtih u liniju puta,
nepomičnu, okrenuti zalazećem
suncu slepim potiljcima.
OVČA, STAJALIŠTE
Otpaci trule u jarku, brujanje grada u
daljini, pogled je pritisnut ravnicom kao
istorija bogovima, dodirujem njeno
ništa dok uho zarasta u travu prepunu
insekata, dok selo treperi zajedno s
fatamorganom fabrika. Imam samo ono
što treba da nestane, leto na prigradskoj
žezi, život koji sam zaboravio i ovo
providno nebo, njegov vreli aceton i smrad
meke plastike u kosi, disanje rasklimano
i sporo koje pretrči prestrašen pas, kroz
koje prolazi zaprega. Niže na putu
semafori tope polovna vozila, ovde
stopala lepi upekli beton, i ljudi brišu
lica umrljana znojem, otekli od trajanja,
jasni, neispavani, s noktima smenskog
rada zaraslim u tkivo, s telima što i dalje
zaudaraju nadom. Nikako da se na okuci
pojavi autobus, da nepodnošljivost
ovog zameni nepodnošljivost drugih
prizora. Golubovi nadleću krov i na
suncu škripe kapije od lima. Autobusa
nema. Predug, jednostavan mir. Svuda
je podne.
MIROČ
Mrko lišće za potiljkom
neba i stišana zemlja, talog
plesnive magle nad niskom dugom
i mirna visoravan, šuštanje ćumura,
zapekla dubina tamnog, voštanog
dana što izrasta iz nas poput irisa,
miris raskvašene balege, u crno
sukno kiše uvaljana šuma, slepljene
ptice, samo je to oko nas, dok se
pitamo da li smo umakli onom što
nas goni, nesanici, dugom stezanju
grla, upornoj aritmiji, i kiša je
gotovo topla, i pada ravno u dan
bez vetra, kažem, ne želim više
da budem unutra, gledam kako se
bubamare skrivaju u zamuklom kravljem
zvonu, svuda su jasenovi, pomirenost,
cvetanje timijana, ali nema nikoga
to da vidi, nema nikoga da me
čuje.
